четвртак, 25. децембар 2014.

Buđenje!

Buđenje proleća,  buđenje svesti, buđenje savesti, buđenje ljubavi, buđenje...
Lepo napisa Laza Kostić, životnu istinu u nekoliko strofa,


Међу јавом и мед сном
Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!



Nije li se svako našao u nekoj posebnoj situaciji , sam, oslonjen na samoga sebe, na svoje unutrašnje biće, prepušten svojim mislima. Možda smo tada tražili pomoć bez glasa, od svojih bližnjih ili potpuno nepoznatih lica? Možda smo se nalazili u nekim životnim izmaglicama kada se ne čuje ništa osim samotne teške tišine koja odzvanja kroz celo ljudsko biće?
  Buđenje,  obnavljanje života, početi iz početka isto, drugačije? Koliko smo se puta zapitali da li smo ispravno odabrali put?
 Da li smo zalutali?
Isplivali?
 Pronašli ono za čim svi tragaju?
   Tešku tišinu prvi put sam osetila na Kopaoniku. Gusta magla! Nikada do tada nisam shvatala ni razumevala pojam- magla kao testo-. Ona teška. Srce se stegne, htelo bi da se umiri, predahne, a ne može. Lupa jače zbog straha koji belina magle utiskuje u nas same. Prvi put sam se tada osetila potpuno samom. Ništa oko mene. Samo debeli slojevi snega, a hladnoća i težina maglene planine se rasplinuli i caruju.
   Sledeći osećaj lebdenja između jave i sna je bio ništa manje stravičan. Svojom voljom sam se odlučila na operaciju misleći da je samo rutinska. Dakle čista sreća pa se nisam interesovala o onome što me čeka. Bila sam oslobođena svakog straha. Mirna. Bez trunke premišljanja. Snašla me je jedna sasvim druga tišina, nešto što nisam pretpostavljala da može tako da izgleda. Od svesnog razgovora do apsolutnog mraka bez misli i osećanja. Možda su prave reći za to -među javom i med snom-.
Mrak u deliću stotinke, crn, precrn i pretežak , bez bola, bez misli, bez bilo kakvih sećanja, osećanja, bez ičega, potpuna praznina i samoća.
    Posle četiri sata nepostojanja, neosećanja i nesećanja kroz slojeve vremena dopire do mene neko komešanje, nejasni zvuci i sasvim jasno razaznajem muški glas :
   -U rukama Mandušića Vuka ..
otvaram oči  i igovaram
   -Svaka puška bije ubojito...
   -Ej, naišao si na nekog ko zna...
Čujem smeh i opet tonem u san...
Čak nisam znala da li se to stvarno dogodilo ili je bilo između jave i sna. Ipak je bila java, dobila sam i potvrdu o celom događaju!
 Šta je ljudski mozak? Kakvo je stanje u kom se nalazimo opijeni ko zna čime i šta je to što nas podstiče na BUĐENJE?

Slika sa istim imenom Među javom i med snom!

среда, 24. децембар 2014.

Badnje vece!

     Široka vojvođanska ravnica otvara večeras svoja vrata za sve dobronamernike one koji slave i za one koji čestitaju. Lepo je i jedno i drugo.
     Lepo je da se ove mirne i blage večeri setimo naših prijatelja, komšija i poznanika koji su okitili kuće svetlucavim ukrasima, orahom i medom i tako spremni,  obasjani dalekom vitlejemskom zvezdom dočekuju sutrašnji Blagi dan. Sprema se rođenje onoga ko je naše spasenje.
    U višeobičajnoj Vojvodini jedna nezaobilazna stvar jeste KORINĐANJE. Vešeras obično očevi vode svoje potomstvo u neku vrstu čestitanja Božića. Deca recituju lake pesmice,a domaćica ih daruje orasima, bombonama, a nađe se i koji dinar. Svi su široke ruke, jer se tako najiskrenije dočekuje spasitelj.
   Na žalost sve se polako gubi. Sve je manje korinđaša. Prestali smo da šaljemo čestitke za Božić. Sada imamo mejlove, mobilne telefone, skajp ,vajber ...Zaključavaju se vrata...
    Volim kucanje na vratima i pitanje
     -Slobodno korinđati?
   Svim mojim prijateljima koji večeras slave želim prijatne trenutke u porodičnom okruženju i mnogo korinđaša! Hvala na pozivu na božićni ručak i božićnu večeru, treba snage za sve to izdržati, ali kod nas je Božić samo dva puta godišnje!
Srećan Božić uz predivne božićne pesme!
Zvezda se zasija.

Postoji još jedan običaj kod nas pravoslavnih vernika. O Badnjoj večeri se peče česnica. Kod nas Vojvođana česnica se pravi od tankih kora za pitu. Kore( 500g.) se nadevaju smesom od mlevenih oraha (500g), prah šećera(300g), suvog grožđa (250g) i meda  (100g). Ulja se stavi taman toliko da se kore poprskaju. U česnicu se stavlja dinar, najbolje srebrnjak ukoliko ga poseduje najstariji član porodice. Složena česnica se odmah iseče na komade.Svaki komad se namenjuje određenoj osobi. Prvo parče je kućansko, drugo je položajnikovo, sledeća parčad su za ukućane po starešinstvu. Za najstarijeg člana,pa redom  za decu, zetove i snahe onim redom kojim su u kuću dolazili, pa za unuke po istom principu.
Pronađeni srebrnjak najstariji član otkupljuje od pronalazača. Da bi stvar bila poštena domaćica srebrnjak preko svoje glave ubacuje novac u česnicu.

Nekoliko pesmica kojih se sećam iz svoga detinjstva. Možda će se meko potruditi i naučiti nekoga!

Ja sam mali Iva,
trčim preko njiva,
njiva se zeleni,
gazda se veseli,
daj gazda ora to biti mora.
           ...
Ja sam mali Bata
otvorte mi vrata,
da vam kitim jelku
davam ljubim ćerku.
          ...
Ja sam mala Kata
otvorte mi vrata
da vam nešto reče
čestitam vam Badnje veče!
         ...
Ja sam mala Evica
ujela me kerica
za ruku, za nogu
daj gazda jabuku.
        ...
Ja sam mali Jaša
jašem na čilaša
čilaš kleče, ja vam reče
čestitam vam Badnje veče.
       ...
 Ja sam mali Jova
čizma mi je nova
daj gazda ora, vina i rakije
evo Božić kod kapije!
     ...


недеља, 21. децембар 2014.

Nesebična dobrota -moj ujak Boža!



    Koliko je zaboravljene dobrote izmaklo iz naših ruku?
    Koliko smo sami dobra učinili i zaboravili?
    Koliko dobra su drugi učinili nama?
    Koliko su nama drage osibe činile dobra, a samo mi znamo?
Ovo je jedna takva priča. Priča o nesebičnoj dobroti. Dobroti bez senke. Za to je dovoljno samo ime:
   Boža!
Mnogo vremena je provodio na teniskim terenima Kikinde, družio se s decom pa ga prozvaše Božanstveni! Verovatno zato što  niko kao on nije znao da izravna šljaku na terenima ili da je zalije. Umeo je da priča tako lepe priče, šalio se, širio je pozitivnu energiju. Bio je veliko dete.
                             Moj ujak !
    Nema ga već nekoliko godina, a baš danas ga pomenusmo i nasmejasmo se na njegov račun. Neće nam zmeriti kao što nikada nije. Sa nama decom nikada nije imao problema.
    Sa odraslima ..?
    O tome neću, ja spadam u decu!
Neverica
   Svi smo ga obožavali. U mladosti je ličio na Džejmsa Dina, kasnije mu se život iskomplikovao, pa je od sličnosti malo ostalo, moglo bi se reći da je ličio na Miku Antića. No jedno je sigurno. Imao je veliko srce i mnogo ljubavi za decu i životinje. Mačke su mu bile omiljena vrsta. Razgovarao je sa njima nekim njihovim nemustim jezikom. Dobro su se razumevali. Puštao ih je da leže pored njega na krevetu, mazio ih, poveravao im se i delio je sa njima dobro i zlo. One su ga gledale i samo žmirkale svojim sjajnim očima. Mogle su da se penju po njemu, da predu do mile volje, da se greju za vreme zimskih dana ili da se za vreme letnjih vrućina skrase u hladovini njegove sobe. Živeo je sam. Najviše pažnje je dobijao od svoje najmlađe sestre. Kako je sam izjavio nikada nije bio željan ničega. Na njegov sto su stizale razne poslastice i slane i slatke, ali Boža ne bi bio Boža da sve to nije delio sa svojim društvom. Stigne tako Badnji dan, posna hrana, riba. Taman za njega i mačke. Božić, stigle Karađorđeve  šnicle, sve je uredno podelio. Iseckao na male zalogaje, da se ne otimaju, da budu fine i kulturne, pa blag dan je...
    Vrhunac je bio  kada je domaću belolučnu fino nadimljenu i jos lepše prosušenu kobasicu podelio sa svojim omiljenim društvom. Sedi on za stolom, u ruci nožić, pa daščica i poduža kobasica, onako kako to Lale znaju da spreme, od jedno pedesetak centimetara...

Težak život
-Tebi, tebi, tebi, tebi, a tebi nema,  pa već si dobila. Čekaj drugi krug...e tako to vama, a meni ovo...

  Verujte da je ostao jedan centimetar kobasice.
Nisu mu mačke ostale dužne, nesebično su ga volele, znale su da ga dugo čekaju. Već se izdaleka primećivalo da nije kod kuće, od ćoška,  pa do ulaznih vrata bi se rasporedile i upirale svoje zelene poglede u smeru njegovog uobičajnog  dolaska. Čak posle pet godina koliko je prošlo od njegove smrti njegova miljenica krupna žuta  Miša dođe i sedi na stubu ulaznih vrata. Uporno ga čeka.
  Nikada nije jeo roštilj. Smetao mu je dim i nagorelost mesa, ali je zato mnogo pušio. To mu nije smetalo!
Jednom je uhvaćen kako izlazi iz ćevabdzinice sa najvećom pljeskavicom u lepinji koja se mogla kupiti. Na pitanje kako to da može da pojede roštilj, odgovorio je uz stid i zamuckuvanje:

  - Jao ...pa ti ne znas...pljeskavica je za mačke, a ja ću pojesti lepinju.

Pri tom nikakav dodatak u obliku priloga  nije tražio, jer one  to ne vole, vole samo meso!

  Voleo je da popije koju šašicu više. Jednom takvom prilikom, pošto su se odrasli povukli iz njegovog vidokruga, pa je ostao sam  i nije imao s kim da podeli svoje kritičko mišljenje o prirodi i društvu, ugledao je svog drugara vezanog za lanac. Naravno, odvezao ga je, pa je razgovor krenuo:
  -Ti si moj drug ...... pas samo ćuti i gleda ga svojim očima punim zahvalnosti.
  -Ti si moj drug... nemo potvrđivanje...
  -Ti si moj drug....    drug samo vrti svoj čupavi rep...
Pas od silne sreće ne zna kako da izrazi svoju zahvalnost, pa počinje da ga liže po licu. Prvo mu je prijalo nesebično iskazivanje pseće ljubavi. Milovao ga je, mazio ga, stavio mu na šapu celu svoju omamljenu dušu. Odjednom trgao i rekao:
  -Kakav si mi ti drug ?...
  -Pa ti nisi moj drug!...
  -Pa ti nemaš ni osnovnu školu!...
 S druge strane prozora čuo se samo prigušeni smeh. Sva neprijatnost je bila zaboravljena.

    Nismo znali koliko ga je ljudi poznavalo dok nije došao dan da ga ispratimo na večni počinak. Mnoštvo ljudi, poznatih i nepoznatih i mnogo članova teniskog kluba.

  Dugo nismo znali da postoje ove njegove fotografije i da su objavljene  na internetu. Baš takav je bio. Zahvaljujemo Darku Ivančeviću na trudu, dobrom zapažanju i lepoj uspomeni!

Trenutak radosti
http://www.darkoivancevic.com/gallery/street-life/

субота, 20. децембар 2014.

Sveti Nikola


   Decembar je mesec sa najvise praznika . Slavi se u kući i van nje. Odlazi se kod prijatelja i prijatelji dolaze. Dolazi rodbina i odlazi se kod rodbine. Sve u svemu druženja na pretek i sve to uz raznovrsnu trpezu. Nema čega nema. I slano i slatko i koiselo i ljuto ,a i začinjeno. Sve to daje posebnu draž i doprinosi da se osećamo bogatije i ispunjenije. Oko nas dobro, zaboravljaju se brige, makar na kratko, iz misli se brišu problemi, nasmejani smo i vedri .
   Vreme za praštanje i oprost.
    Čitav decembar je takav. Potrudimo se da takav i ostane i da se dobri , lepi običaji ne zaborave. Prisetimo se svi onih koji su nam učinili nešto dobro. Bili oni prijatelji,rodbina ili samo slučajni prolaznik koji nam je poželeo dobar dan. 
   Čuvar kuće, Svetac zaštitnik će se na pravom mestu zauzeti za nas. 
   Moji kolači za našu slavu!
    

недеља, 14. децембар 2014.

Dobrota, nedostajuća osobina!

      Nedostajuća ljudska osobina! Dobrota! U surovom svetu današnjice sve je manje dobrih ljudi, ako ih i ima povlače se, čine dobro nezavisno od drugih i dobri su sebe radi, jer ih je sama priroda takvima stvorila. Mnogo je više onih koji se prave dobrima, onih koji su puni licemerja i prigušene zavidnosti na sve i svašta.
      Svakodnevno se srećemo sa različitim ljudima, poznaniku se obratimo, pored nepoznatih prođemo. Svaki čovek, novi lik, novo razmišljanje, novo ljidsko  biće. Da li ikada razmišljamo o njima ili samo prođemo?
   Prolazimo pored njih žurno, ustreptalo, polako, bez misli i osećanja.
Uopšte smo skloni kritici svake vrste.  Lud je svaki čovek koji uopšte razmišlja o tome šta će drugi reći  ili pričati o njemu.
Postoji narodna priča koja kaže da su otac i sin krenuli u grad. Otac je jahao magarca, a sin je išao pored njih. Naišli su na čoveka koji im je savetovao da to nije lepo i da dete treba da jaše. Treći ih je savetovao da jašu obojica. Četvrti da idu peške. Peti im se rugao kada su posle toliko saveta poneli magarca, Na kraju su ipak uradili po svome.
Bez obzira da li je osoba javna ličnost ili potpuno običan čovek spremni smo da dajemo niz najčešće
 bezveznih saveta. Kako treba pevati, kako treba igrati košarku, vaterpolo ili tenis i tako redom.
 Zameramo Bogatima što ne daju siromašnima, poznatima što ne poklanjaju svoj novac, slavnima što previše troše. Mogao bi se načiniti poduži spisak.
Žao mi je tih koji samo kritikuju. Eh, da sam ja na njegovom mestu...
Na najvećem udaru su sportisti, po mnogima bi trebalo samo da pobeđuju , što je po svim zakonima je to nemoguće. Za bilo koji rezultat je potrebno mnogo napora i rada, mnogo odricanja i beskonačni treninzi. Pa i ako izgube, pobediće drugi put.
Jedino što im mogu poručiti jeste da se ne sekiraju.
U jednom romanu živi jedna žena koja je toliko nadmena i narcisoidna da je jednom prilikom izjavila :

-Da sam učila da sviram klavir bila bih pravi virtouz na njemu!

Retki su oni sa drugačijim razmišnjanjima. Retki su oni koji nikome ne zavide i koji su srećni onim  što imaju. Vredno rade, žive svoj život i ne mešaju se u tuđe.
Kod nas Srba važi nepisano pravilo da se uspeh ne prašta.

   Želim da pomenem jednu osoobu, jer sličnu njoj nikada nisam srela. Možda i jesam, ali nisam znala da je prepoznam.
   Osoba je ženskog pola.
  Zamislite da energija ima oblik, da je živa, da može da se kreće, da zuji negde oko vas.  Uzdiže se i lebdi šireći oko sebe nevidljivu snagu koja pokreće i navodi na dobra dela. Ona doprinosi da se osećate bolje, iako možda sami niste učinili ništa.
  Pomenuću samo inicijale MI. Poznajem je dosta dugo. Sigurno znam da nikome nije svesno učinila nikakvu pakost, a kamoli zlo.
    Čista energija, čista  dobra duša uvek spremna za akciju. Pomoći, raditi, uputiti, učiniti, činiti dobro. Čitav zivot u službi dobrote. Retki su takvi. Sve to nesebično, ne zadržavajući ništa za sebe, samo dajući.
   Zamislite disnator ,polovina disnatora: mesa, hurki ,kobasica ,majuški, ,čvaraka se podeli siromasnim porodicama. Svakome jednak deo, a u kuci koliko ostane. Jednom prilikom sam pitala kako može tako? Zašto to čini?
Važno je da napomenem da nema velika primanja. Nema u vlasništvu nikakvo bogatstvo.
   Dobila sam odgovor:

,,...Ako sam ja dobra prema nekome ,daće Bog da će neko negde biti dobar prema nekom mom.."

   Ne čini li vam se da je to velika životna istina?

   Od ove izuzetne žene sam naučila šta znači dobrota, požrtvovanost, lepa reč. Naučila sam šta znači davati bez obzira dobija li se nešto. Naučila sam da pružam pomoć.
  Za ovu dobru ženu jedan mali cvetić na svili! Anemone!
    

четвртак, 11. децембар 2014.

Prijatelji!

Danas  smo proveli predivan dan u prijateljskom krugu. U našem dvvorištu je moj suprug kuvao srneći paprikaš, pošto mu je hobi zimski lov kroz vojvođansku ravnicu. Lovinu nikada ne jedemo sami. Pozovemo naše drage prijatelje, pričamo, smejemo se i prisećamo se nekih bezbrižnijih vremena. Srneće meso mora odstojati u marinadi najmanje  dvanaest časova. Marinadu čine beli i crni luk krupno sečen, bosiljak, biber, lovorov list i ulje.Sve se lepo rasporedi  i dobro promeša. Pre samog kuvanja meso se ocedi. Ostalo je stvar majstora kuvanja. Izdinstan luk, začini  i kuvanje. Prvih pola sata na jakoj vatri, a zatim još oko dva i po sata na laganoj.  Onda sledi druženje, razgovor i dragi likovi višegodišnjeg druženja. Obično se pojede sve do dna kazana u kome se kuvao.

    Osnovna čovekova potreba jeste prijateljstvo. Ono nas povezuje od praiskona do dana današnjeg.
  Jedne letnje večeri suprug i ja slučajno sretosmo našeg prijatelja. Kako ga dugo nismo iznenađenje je bilo obostrano. Ono što ću zauvek pamtiti jesu njegove reči:

  ,,Kako je lepo videti draga  lica moje mladosti".

   Prisetih se stihova  Desanke Maksimović

,,Mladosti, mladosti da brzo prolaziš
ljudi kažu,
ali ja te nikada neću pustiti,
oko srca svoga postaviću stražu jednog
bola i jedne radosti!
OJ MLADOSTI!"...

    Koliko god sretali prijatelje svi imaju zajedničko : to što su nam DRAGI.
   Nekada u nekom periodu našeg života imali smo više ili manje vremena da se srećemo i da zajedno provodimo vreme, ali kao što Bajaga peva: Drugovi moji

  Ne čekajte praznike da posetite svoje prijatelje, posetite ih danas, prisetite se mladalačkih dana i vedrih noći. Sa svojim prijateljima delim svoje slike. Ova se nalazi u toploj kući moje prijateljice.

   Pozdrav svim prijateljima.

уторак, 09. децембар 2014.

Kafa...



     Кафа је нешто важно у мом животу. Опојна, мирисна, богатог укуса, подсећа на далеке меридијане и егзотичне земље, а опет нешто блиско и мирише на кућу моје драге комшинице.
Тa мрко црна течност мами и зове, просто призива на дружење, на време које треба поделити, на мали велики тренутак.
Наравно није само кафа ту. Ту је блага и увек насмејана комшиница Сека ( не воли своје крстено име Слободанка) .
Дакле како изгледа наше СВАКОДНЕВНО пијење кафе. По распореду једнога дана се пије код мене, a наредног дана код ње. Кафа се не пије заједно само недељом, када се наравно кува недељни ручак који је захтевнији него обични. Морам да одам тајну, недељом док траје ловна сезона у Војводини, када наши мужеви оду у лов, кафа се пије. Пијење кафе траје пола сата до сат времена .
    Наше дружење траје већ доста дуго,  још од времена када су се доселили у наш комшилук као млади брачни пар. С почетка дружења било је укључено још неколико финих женица из нашег комшилука, али су то већ неке друге приче. Немојте мислити да се као породице не дружимо, ту су обавезна Нова година и Први мај и наша деца се друже, али то је нешто друго, то није наше пијење кафе, наша пауза, наш одмор од кућних послова,оно: ,, Oставићу све, имам времена, посао неће побећи”. Имамо и ,, Шпајз прозорче “ кроз које се размењују колачи, роштиљ и наравно остаци старог хлеба за мачке. Научиле смо комшијски саживот, правиле су се торте за рођендане, колачићи за славу, помоћ баш онда кад је најпотребнија. Делили су се и лепи и они мање лепи тренуци, али и они тужни. Мислим да ни једна од нас није никада ни помислила која је пружила више или мање оној другој.
Ипак се осећам као дужник и мислим да њену доброту, несебичну подршку и помоћ никада ничим нећу моћи да вратим. Имала сам веома тежак период у животу, тада је помагала мојој породици, доносила ручкове и пружала помоћ какву не можете ни да замислите и све то са вечитим осмехом на лицу.
    Све што се лепо може рећи за отворену чисту и доброћудну  душу може се рећи за моју комшиницу. Кроз њену кућу теку потоци и њене и супругове фамилије,за свакога се нађе и лепа реч, а богами и пун тањир.
Дакле нико као она не прави крофне, па још кад онако топле и мирисне стигну код нас кроз прозорче....
    Нису само људи из њене околине обасути великом пажњом. Ту су и животиње. Велики је љубитељ мачака. Када би којим случајем неко знао немушти језик  могао би само речи хвале да чује.
 Ни пси нису у подређеном положају. Једног пса званог Меда је спасла самоће и улице,  тако да је променио и место становања  из Бара је стигао у Кикинду.
    Колико год да кажем лепих речи неће их бити довољно, не може се све испричати,она је неиспричива. Да имате могућност да дошетате у наше окружење сами бисте се уверили.
    Враћам се на пијење кафe. Лепе велике шоље, што веће то боље. Вода ври, скида се са ватре,  ставља се кафа, наравно без шећера, боља је, отвара чула и бистри мозак. Никада се не враћа џезва на ватру, тако се не изгуби драгоцена пена и наравно не промени се укус кафе. Баш како нас две волимо, чаша воде чини доживљај потпуним.
Онда потече прича као река, некада бистра, некада мутна, некада се ломи о камење, а некада само мирно клизи по свом кориту.

  Мој врапчић на свили који је мирно стајао на зиду моје дневне собе и немо је посматрао, завршио је своје путовање на зиду њеног дневног боравка, да је увесељава за време тужних и кишних дана. 

петак, 05. децембар 2014.

Mikulaš!

    Kazu da vreme brže teče kako ljudi nižu godine. Bas prava istina. Dani, meseci, godine  lete uzdižu se i ostaju samo sećanja.
Radujem se praznicima i običajima.
Radim u malom vojvodjanskom selu mešovitog stanovništva. Bogata tradicija, dve reke. Manja i veća, obe medjunarodne:  Tisa i Zlatica. Što je još važnije divni ljudi, jednostavne panonske duše, sa svojim usponima i padovima, tugom i radostima. Ako sam negde nešto naučila ovde sigurno jesam.
    Slave se dupli praznici. Bas danas je obeležen po ko zna koji put praznik koji je uvod u božićne praznike. Obeležava se Sveti Nikola kod katolika, poznatiji pod nazivom Mikulaš.
   Mikulaš dolazi večeras ili sutra ujutro i donosi poklone deci. Poklone dobijaju sva deca. Obično su to slatkiši. Pokloni se stavljaju u dečje cipelice. S večeri cipele se moraju dobro očistiti da se Mikulaš ne predomisli,  pa ne ostavi poklončić. Velika je radost primiti poklon od Mikulaša.
    Žene udruženja penzionera Padej pripremaju tradicionalni kolač neobičnog imena  langos.
   Ono sto je najlepse langošima se poslužuju svi prolaznici i sva predškolska i osnovnoškolska deca. Čitavo selo miriše. Sve se puši ,a ponosne domaćice uživaju gledajući kako nestaju njihovi ukusni proizvodi. Nasmejane, vedre, obučene u debele rukom rađene prsluke, utrkuju se raznoseći tople kolače. Deci osmeh, odreslima lepa reč. Kostimirani Mikulaš prilazi mališanima upozoravajući ih da dobro očiste svoje cipele.




уторак, 02. децембар 2014.

Decembar

    Decembar. Još jesen, ni naznake zimskog mirisa u vazduhu. Sve u nekom iščekivanju hladnih dana. Malo jeze, malo hladne izmaglice, malo jutarnje hladnoće bez mraza. Dani se nižu. Čini se da čovekov život protiče u stalnom čekanju. Ružno se ne čeka, ono samo dođe, nezvano, uz tešku reč, ćutanje, bol. Otrpi se, pa nekako prođe.
    Lepo se čeka, dugo, kako se godine nižu, čini se sve duže. Ipak dođe. Podeli se sa prijateljima i porodicom, prespava, pa se nastavi dalje.
    Ostaju lepe reči,ostaje osmeh i zahvalnost za podeljenu radost.
    Ne mogu da ne navedem :

  ,,I kada misliš da si stigao do kraja, da se put završio,otvara se novi put, sa novim uzbudljivim avanturama, put koji je još lepši od predhodnog, obojen sa još više nijansi sjajnih šarenih boja.
Da, život je ponovo lep, uvek lep."

  Lepe reči još su lepše kada dođu od drage  osobe.
                HVALA!
Neka i vaši pokloni ne zahtavaju novac, neka budu sitnica mali znak pažnje  napravljen s ljubavlju. Daljine razdvajaju i spajaju. Onima koji su daleko daljina teško pada. Tamo negde se mnogo radi, tamo negde si sam, tamo negde...ovde neko čeka samo lepu reč, samo pogled i dobru želju.
U duhu praznika setimo se onih koje davno nismo čuli, pozovimo ih i poklonimo im malo vremena. Svi će se bolje osećati!
  Ono što me čini srećnom jeste to što mogu da poklonim originalnu stvar načinjenu mojom rukom. Nešto u duhu predstojećih praznika. Jedan od mojih poklona, na svili!

четвртак, 27. новембар 2014.

Snovidjenje!

    Snoviđenje u noći ivanjskoj, Među javom i međ snom ,ako vam je draže:  Zona sumraka .Svodi se na isto: vidim, a ne vidim. Ne čujem, a čujem. Ne osećam, a osećam. Koliko je čoveku potrebno da potone ili da pliva. Šta mu je milije?
    Koliko ljudi je danas spremno da izrazi svoje mišljenje o bilo čemu? Krijemo se kao krtice u mraku svoje duše, nespremni za iskorak, za javnu reč. Čitavog života se krijemo od svih, pa i od samih nas.
   Ono sto me brine jeste zaborav. Zaborav svega, nestanak znanja, neprimenjenost ranije naučenog. Zamislite posle veličanstvenih civilizacija starog vremena, posle velikih građevina, o čijoj gradnji današnji čovek može samo da sanja, mračni srednji vek. Uništavanje svega čto misli drugačije! Nestajala su pokolenja,  žene, mačke, sve sumnjivo, sve sto je delovalo jeretički!
   Nikola Kopernik,
    http://hr.wikipedia.org/wiki/Nikola_Kopernik
  Đordano Bruno,
 http://sh.wikipedia.org/wiki/Giordano_Bruno.

  Ludi poput njih  su javno izneli svoj stav i za to su platili visoku cenu. Galileo je prećutao, ali je život završio sa istinom na usnama.
http://sh.wikipedia.org/wiki/Galileo_Galilei
   Veliki ljudi za velika vremena!
 Danas je sve upakovano, zavijeno, teško se odlučujemo na iznošenje svog mišljenja, a ako to činimo neretko bivamo izopšteni, marginalizovani, izrečeni kao jeretici, a naše mišljenje kao jeres! Samo lomača nedostaje. Da li je dobro izreći svoj stav? Koliko smo se promenili od srednjeg veka?
Koliko, ne baš mnogo, zarad mira ćutimo, istorija kaže jedno, mi drugo, novinari često govore neistine, pokreću javno mnjenje u pravcu koji oni odrede. Mišljenje je umrtvljeno. Malo ljudi stoji iza svojih reči. Malo je onih koji glasno govore istinu.
Kako bi vi u ovom teškom vremenu?

   Za ova teška vremena moje Snoviđenje na svili!

уторак, 25. новембар 2014.

Crno-belo ,noć i dan,dan i noć!


    Vreme teče kroz dan i noć, kroz crno i belo.

Večita tema, za kreatore, pratioce mode,
političare[crno odelo- bela košulja ], ali i za običnog jednostavnog čoveka koji živeći svoj život biva sa ili bez razloga uvučen u ovu dilemu.
    Hodamo kroz svetlo i tamu, kroz crno i belo!
    Što neko reče iskušenja su velika i valja im odoleti!!!!!
    Teško. Uvlačimo se u ljusturu. Bez misli ,osećanja, bez svog ličnog izraza. Kako drugi kaze, uradi, tako ću i ja. Zašto? Da li je to crno ili belo? Da li je to dobro ili loše?
   Možda iz straha ili lenjosti, možda zbog učmalosti sredine, možda iz razloga da se ne zamerimo nikome.
   Crno ili belo?
   Dve boje  u nasem životu!
   Tužna i teška priča. U svemu gledamo crno i belo, dobro i lose, dan i noć. Ko smo mi da tako lako odredjujemo bit čoveka. Najlakše je odrediti nekoga po svom merilu : crno ili belo. Da li u nekom postupku onoga koga poznajemo prepoznajemo jedno ili drugo? Nebitno! Isti postupak, dva čoveka, dva mišljenja: crno ili belo. Sto ljudi - sto mišljenja ili crno ili belo! Uvek isto. Skloniji smo onom crnom. Na  žalost, potrebno je da se nešto teško tragično dogodi, pa da shvatimo da je to crno  bilo ipak belo. Ukoliko je to čovek, da je imao svoje misli, osećanja, da je nekome pružao lepu reč, da se trudio i živeo po svojim pravilima ne mareći da li se o njemu misli crno ili belo. Možda tada sebi i zamerimo ono crno u razmišljanju. Ipak teško, jer ego čini čuda. Brzo sebi praštamo, izdižemo se iznad dileme, jer ego kaže- ,,Ja sam belo, ja sam:
        ,,iznad stvari , iluzija, iznad života! "
To lepo zvuči i što reče g Benet: ,,Brzo ću prestati da budem ljut na smoga sebe."
Tako i mi. Lako belo pretvaramo u crno, a crno u belo teže! Ja to takođe NE MOGU!
 Ono sto mogu jeste da dilemu slikarskom četkicom prenesem na svilu. Dan i noć, ovoga puta kao cveće sa tim imenom:
Dan i noć, letnji ili zimski? Opet dilema !

субота, 22. новембар 2014.

Moda...

    Pročitah tekst ,,Upoznajte Slavika ,modnu ikonu među beskućnicima"

http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/512784/Upoznajte-Slavika-modnu-ikonu-medju-ukrajinskim-beskucnicima
  Zainteresovalo me i navelo na razmišljanje. Gledam ne tako starog, ali izboranog čoveka. Na svim fotografijama se smesi , smeska, zagonetno gleda baš kao prava manekenka. Zadovoljan ,ni traga cinizma, zavidnosti ili bilo kog oblika nezadovoljstva svojim beskućničkim životom. S ponosom nosi odeću na sebi kao da je obukao komade vrhunske visoke mode. Na momenat mi se učini da čoveku s druge strane kamere govori  možda baš to da on može njemu da zavidi . Ima malo, a tako mnogo. Sviđa mu se čovek s druge strane kamere i on mu dozvoljava da ovaj snimi njegov život. Nema fotošopa pa da ga pretvori u pravog nabildovanog lepotana. S ponosom prikazuje svoj život i nudi nam ga otvorenog i spremnog za čitanje.
  Svako od nas je imao prilike da bar jednom sretne nekog beskućnika, jadnika, odrpanog, samog... Ne obraćamo pažnju. Za nas su nevidljivi. Nezamislivo beznačajni, lljudi bez osećanja i bilo kakvih želja. Da li je to baš tako?
   Da bar ovoga puta ne okrećemo glavu od njega. Pogledajmo i upoznajmo bliže.
Živi na ulicama  Ukrajine, sam, spava ispod mostova  na kartonskim kutijama i živi od milostinje. ZADOVOLJAN! Slavik  ima  MODNI život. On čeka svoga prijatelja Jurka Djačšina  koji radi za Boret Panda   sajt visoke mode .
  Obojica nam se rugaju, možda ne lično nama, ali praćenju mode svakako. Ruga se čitavom buljuku fotošopovanih izgladnelih manekenki koje bezosećajno i ozbiljno gledaju u objektiv fotoaparata. Prestiž,  ko, šta, gde,  kako, koja modna kuća, markirana  odeća... Svako od nas se našao u prilici da ne zna šta da obuče, šta će drugi reći o nama ... Plašljivo, sitničavo. Pokušavamo da sebe prikažemo lepšim, boljim,  elegantnijim ... Želimo da zadržimo mladost, da pobegnemo od neminovnog. Na kraju ispadamo groteskno smešni, karikature sebi samima, a ne nekom drugom. Uz mnogo šminke, fotošopa i plastičnih operacija   možemo ličiti na koga god hoćemo. Oni koji nemaju para da plate, zavide onima kojin to mogu. Svima zavidimo. U kompjuterskom svetu smo ljubazni, podržavamo humanost ...U stvarnosti...
  Slavik, uvek zadovoljan, pametan, ima svoje poruke. Mi bi trebali njemu da zavidimo.
Ipak...
   S moje strane,ne visoka moda, ali svilena esarpa  može.
Nastala radom mojih ruku.


   

среда, 19. новембар 2014.

Humanost bezimenih!

    Na stranicama  raznih časpoisa, u raznim TV emisijama, na radiju ...mozemo videti niz humanih akcija pokrenutih od strane poznatih ličnosti. Velika imena i velika dela. Hvala im. Poznati to rade sa ili bez pompe medija. Hvala im.
   Želela bih da govorim o humanosti nepoznatih ljudi, koji ne rade zarad slava ili nečije hvale, već zbog svoje ljubavi prema bližnjem, prema zivom biću koje je došlo na svet i koje nemo posmatra nas savršeno nesavršene kako prolazimo pored njih, često ne mareći za njihovo postojanje.
  Živim u maloj varošici na severu Banata Kikindi, blizu rumunske granice, zatvorenoj u nekom nevidljivom kavezu i zaboravljenoj od svih. Naših sugradjana je sve manje, odlaze nekud daleko u potrazi za lakšim i boljim životom.  Grad živi svoj usporeni život i dremuckajući sanja prošla bolja vremena, a potajno se nada nekim  dobrim  budućim. Jedna sam od srecnika koji u ovoj varoši radi. Nije sreća samo to,
sreća je kao obično skrivena u malim stvarima koje mi smrtnici ne primećujemo.
   Svakodnevno putujem na posao pa imam priliku da vidim nasu humanu i nadasve požrtvovanu sugradjanku. Ona je bezimena za mene, a verovatno i za druge naše sugradjane. Tiha. Gotovo nečujna sa velikom humanom dušom i još većim srcem.
  Idući na autobus žurnim korakom primetih male grupice mačaka. Bilo mi je čudno. Oko čest sati još sve spava. Pridjoh bliže, vidim da jedu. Oko njih granule, kockice mačje hrane. Vidim dosta toga. Nedaleko  opet isto. Obazreh se oko sebe. Na mnogo mesta male grupice čupavih storenja. Velike, krupne, sitne,  neugledne, ranjene, ali i veoma negovane mačke. Jasno mi je da ih je neko nahranio. Počeh da obraćam pažnju na taj ranojutarnji događaj. Svakog jutra isto. Same mačke, nigde ljudi. Dobro zaintrigirana ovim, jednog jutra krenuh na posao ranije. Opet isto, samo ovoga puta bez hrane. Mačke čekaju. Usporih. Kroz jutarnju tišinu do mene je dopro zvuk starog bicikla. Škripa ,pauza,  pa škripa. To jedna pedala škripi od starosti, a druga  još  nekako odoleva i bori se. Sva svoja čula usmerih u tom pravcu, lagano se okrenuh. Žena dobro zavijena u staru vunenu maramu ne bi li se zaštitila od jutarnje hladnoće, ide od grupice do grupice i sipa hranu dok grad još spava. One čekaju, možda se i sporazumevaju nekim meni nerazumljivim  jezikom. Možda razmenjuju iskustva samoće i straha za svakodnevicu. Postideh se. Ko sam ja da remetim njihovo druženje, da uznemiravam jutarnji ritual? Polako, bez reči produžih dalje...
   I tako iz dana u dan. Leto....Jesen...ZIMA...Proleće ...Naša Bezimena sugradjanka bogato poklanja svoju humanost. Ne štedi sebe.  Ne traži hvale, ni podrške. Ne traži ništa. Čini to zbog svog velikog srca.
   Jednog hladnog zimskog jutra sam smogla snage da joj se obratim i kažem da je za svaku pohvalu to što radi. Nisam dobila odgovor. Samo me je pogledala i ćutala. Njen pogled je govorio mnogo više nego što bi reči mogle reći.
   Hvala Bezimenoj, hvala u ime zelenookih stvorenja koja je svakog jutra čekaju. Hvala u ime armije humanih  i dobrodušnih ljudi sličnih njoj. Hvala u ime svih koji vole životinje!
   Bezimena, molim Vas da oprostite meni sitnoj duši što je Vašu humanost iznela pred javnost. Retki su ljudi tako velikog srca koji čine dobro, a ne očekuju ništa zauzvrat . Još jednom OPROSTITE!
  

Za ljubitelje mačaka
http://sh.wikipedia.org/wiki/Ma%C4%8Dka
I jedna slika na svili. Moj Gile. On je za neku drugu priču.

понедељак, 17. новембар 2014.

Suncokreti

Lagani žal, za minulim vremenom i satima koji suviše brzo prelaze u dane, mesece, godine, vekove... dodiruje um i osećanja. Uvek prisutna skrivena vremenska  vila koja donosi i odnosi, dariva i uzima. Jedino ona ostaje večno mlada. Jedino njoj godine ne mogu ništa. Krade neprimetno. 
Čovek ne oseti.
Unutrašnjost ostaje ista, spoljašnjost se narušava, izdajnički otkriva minula stradanja i radosti. 
Zavlačimo se ispod nevidljivih pokrivača čvrsto ubeđeni u ličnu bezgrašnost, a grešnost svih ostalih.
Sebični smo u svojim mislima. Zatvoreni za male sreće, otvoreni za stalnim zovom nekih prošlih vremena kada su ljudi bili drugačiji i bolji.
Raduje me pročitan stih, lepa reč otvara oko i budi laganu radost.
Osećam zov prirode.

Ravnica je pukla. Preplavila se suncokretovim cvetom, zelenim kukuruzima i poljima sa ostacima pokošene pšenice. Negde se u daljini spojila sa nebom i šapuće o bezvremerju. Sutra će se opet,  o novom danu, sresti na istom mestu i u skoro isto vreme, biljke i sunce. Zemlja i nebo.
Sunce je duboko na zapadu. Lako dodiruje opuštene kukuruze. Umorni suncokret  se oprostio od poslednjeg snažnog  sunčevog  zraka. Okrenuo se spreman da s večeri dočeka jutro. Glave su se s čudom večnosti okrenule prema istoku, spremne da dočekaju novi dan pre završetka starog.
Rugaju  se ljudima.
Podsmevaju se ljudskoj slabosti.
Pokazuju samu radost.
 

Suncokret (Hellianthus annuus) ili podunac, đirasol, tornizol, čije botaničko ime Helianthus potiče od grčkih riječi helios (sunce) i anthos (cvet) je jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice glavočika (Asteraceae).Moze i ovako:
Sonnenblume;
napraforgo;
sunflover;
tournesol...
i jos bezbroj puta izgovoren na različitim jezicima.

Naravno nezaobilazni Vinsent van Gog im  nije ododleo. Načinio je čudo svojom kolekcijom divnih krupnih cvetova, kod njega otrgnutih od prirode i smeštenih u vaze na mnogo načina.
Jedne noći je ispod njegove slikarske četkice izašlo mnogo slika suncokreta. Grouničavo je nanosio slojeve žutog na slikarsko platno. Četkica je činila čuda. Slikar se predavao potpuno. Nije osetio ni glad, ni svežinu letnje noći. Želja za hvatanjem lepote ga je obuzela u grozničavom naletu. Slikao je i sklikao.  Izletali su suncokreti. Nalazili su svoja mesta. Pevali su i plesali.
Ne zna se koliko je slika nastalo.  Sačuvano samo nekoliko. Trebalo je mnogo vremena da ljudi u njima vide nemerljivu lepotu.


Zlato cveta,
Miris cveta,
Lepota suncokreta,
Poruka kroz vazduh donešena,
Dalekih meridijana glas:
Poštovanje,
Ljubav,
Vitak stas,
Poštenje,
Darivanje
Kroz jednostavan
Suncokret.


  Kao vojvodjansku dušu ni mene nije mogla zaobići magija suncokretovog cveta. Pokušala sam da na svilu prenesem deo čarolije i da ovako nesavršena uhvatim delić čuda prirode. Lepota i radost su veliki, neuhvatljivi.
   Na našoj širokoj vojvođanskoj ravnici mogu se videti nepregledna polja pokrivena bezbrojnim tepisima žutih cvetova. Plešu, vesele se i šapuću samo njima znane tajne života. Večito radni, okrenuti Suncu, po cele dane neumorno prate Sunčev hod po širokom nebeskom svodu. Pas se privio uz nogu gospodara. Oseća vreme za tišinu i mir.
Čudo prirode na delu.

Mozda bi  se zagledani u beskrajna polja zlata mogli zapitati o životnom cilkusu koji je predodredjen za sva živa bića i o genetskom kodu koji se prenosi iz jednog života u drugi nezavisno da li su to biljke ,životinje ili toliko uzvišeno nesavršeni čovek.

четвртак, 13. новембар 2014.

Neko cudno vreme doslo!

Ni toplo ni hladno, onako dosadno. Suv vazduh, sve teže prolazi kroz pluca i nekako guši. Još kad pirne vetrić, pa malo rastera miris trulog opalog lišća koje izaziva ono dosadno kašljucanje. Komunikacija slaba, svi se nekako povukli i ćute. Po neki redak prijatelj prodje i lenjo mahne rukom.
  Takvi  ljudi ne razumeju jedni druge  ili neće da razumeju, uvek nešto zameraju, kritikuju ...uopšte,  sposobni samo za izricanje kritickog misljenja, bez pokušaja ili nagoveštaja bilo kakve pozitivne ideje.
  Eto i ja kritikujem druge, ne mareći za svoju krivicu, za svoje ukopavanje, svoju ličnu filozofiju, koja traži samo razumevanje i  bar nečiju podršku.
 Naš veliki pesnik Dusan Vasiljev je napisao stihove:
          ....dajte meni samo času zraka
              i malo bele jutarnje rose ,
             ostalo vam na čast...
Pravo osecanje za sumorni jesenji dan.
Jos jedna slika na svili, pozno jesenji dan, samo priroda, bez ljudi. Ona je u svoj svojoj lepoti dovoljna sama sebi.

уторак, 11. новембар 2014.

Zejtinlik!


Srpsko vojničko groblje u Solunu, u Grčkoj. Podigao ga je kralj Petar Karadjordjević u znak zahvalnosti poginulim srpskim vojnicima na Solunskom frontu 1918 godine. Slava im!

Na početku stihovi Milutina Bojica: Plava grobnica . Čuvši ih iz usta drhtavog starca ...nezaboravno.
Milutin Bojić Plava grobnica



Ukoliko se nadjete u Solunu obavezno ga posetite. Doživećete osećaj mitske preuzvišenosti i strahopoštovanja. Svaki kamen, pesak, ugrejani krst na ovom svetom mestu prica svoju pricu: Ono sto je video i doziveo, ali i pricu o generacijama ljudi koji su se poklanjali senima junaka.
 U kripti crkvice se nalaze Knjige poginulih vojnika  željnih svoje otadzbine. Možete ukoliko imate strpljenja potražiti svoje pretke koji počivaju na ovom svetom mestu.



 Kripta donosi nova imena ,čini se bezbrojna ,pa suze same naviru.
Velika imena srpske istorije....
Kraja nema ...
Kada je kralj Petar kupovao zemljiste za groblje ono se nalazilo na periferiji Soluna -Tesaloniki kako ga Grci zovu. Vec odavno to mesto nije na periferiji .
  Ne moze se zaobići ni odani čuvar groblja g. Mihajlovic Djordje, praunuk prvog čuvara, samog preživelog solunca, saborca poginulih. U vreme naše posete imao je povredjenu ruku što je ceo doživljaj činilo upečatljivijim.Od njega čuh da je luster u kripti načinjen od ostataka granata sa Solunskog fronta .








Posle posete sledi stari srpski obicaj: rakija i ratluk, pa se priča nastavlja....
Ovde se može reći da istorija nije mrtva, ONA ŽIVI!
Pesma za pustiti suzu:


Tamo daleko









петак, 07. новембар 2014.

Ribice

Ribice:  blizu ,a tako daleko!

    Zasto tako čudan naziv ? Koliko nas se našlo u takvoj situaciji ?Blizu ,a tako daleko?Odlazimo na posao,kontaktiramo sa ljudima ,a u stvari ne poznajemo se ,ne znamo o njima ništa. Velika praznina bez reči i bilo kakvih osećanja.Sve se preliva u nekakvoj veštačkoj svetlosti koja sija ali ne daje svetlost .
   Na ulici mnoštvo ljudi ,pa kao u nekom filmu samo prolaze pored nas .Retko ko zastane ,a još ređe nešto zapita.
   Na izled iste , plivaju divne , uživaju u lepoti životne tečnosti koja ih okružuje ,a svaka gleda na svoju stranu ,ide svojim putem nezavisna od one druge.
   Srecan je onaj ko oseti toplinu ,ima sa kim da podeli i radost i tugu  i brigu i želju .Otvorimo se za lepu reč.
Ribice neka ostanu na svili,daleko , a mi neka budemo blizu.
Za kraj jedna pesma neobicnog sklopa reči:
https://www.youtube.com/watch?v=SuYDtebysHs

понедељак, 03. новембар 2014.

понедељак, 27. октобар 2014.

Imamo i zute narcise ,neko ih zove kukurek.Nista manje lepi ili mirisni od belih .Ovako izgledaju na svili.

недеља, 26. октобар 2014.

Postoji legenda o prelepom mladicu Narcisu koji se zaljubio u sebe samoga.Tuzna prica .Kod nas postoji cvet sa takvim imenom .Ovo su moji narcisi na svili.

субота, 25. октобар 2014.

Jos malo finih stvari na svili.Bulke!Leti pre zetve psenice polj su pokrivena crvenim makovima -bulkama .Veoma zivopisno za oko ,a mucno za vlasnike njive.
,,Sve sto cveta htelo bi da cveta"

уторак, 21. октобар 2014.

Salas

Salas ,kuca nasih dedova, napravljena od blata, dobra za boravak leti. Nije bilo potrebe za klima uredjajima. Na žalost polako nestaju. Ruse se. Ovo je moj salas na svili. 

четвртак, 16. октобар 2014.

Veoma nezna i lepa biljka nasih livada i dvorista jeste Bela rada ili Lepa Kata  zavisi od toga u kom kraju nase zemlje raste. Svejedno ona je divna, nezna i interesantna biljka veoma blagog mirisa. Ovako izgleda naslikana na svili.

уторак, 14. октобар 2014.

Milorad mačak koga više nema

Jos jedan mačak naše familije Milorad.
Milo i rad.Neobična kovanica koja daje veoma lepo ime, ime koje mnogi govori . Jeste da za dotičnog gospodina doslovno nije imalo značenja, jer on ni najmanje nije voleo rad. Nije imao ni razloga da ga voli. Uživao je u životu, disao je punim plućima, nikoga nije molio ni za šta, jednostavno takve potrebe nije imao. O njemu je napisana priča na ovom blogu pod nazivom ,, Savršen život,,.
Na žalost ne vole svi ljudi životinje. Neko u našem komšiluku ima izrazitu mržnju prema četvoronožnim srodnicima divljih mačaka. Mnogo mačaka je nastradalo, među njima i naš ljubimac.
Dakle Milorada više nema, ostaju samo fotografije i uspomene.

понедељак, 13. октобар 2014.

Na svili se mogu slikati razliciti motivi.Ovo je čuvena srpska freska koja se nalazi na zidu manastira Mileševe. Ona na sve posetioce manastira ostavlja poseban utisak. Kada sam posetila manastir doživela sam da me pogled Belog Andjela prati.
Poželela da tako nesto imam u svome domu. Ovo je moj Beli Andjeo.