среда, 19. новембар 2014.

Humanost bezimenih!

    Na stranicama  raznih časpoisa, u raznim TV emisijama, na radiju ...mozemo videti niz humanih akcija pokrenutih od strane poznatih ličnosti. Velika imena i velika dela. Hvala im. Poznati to rade sa ili bez pompe medija. Hvala im.
   Želela bih da govorim o humanosti nepoznatih ljudi, koji ne rade zarad slava ili nečije hvale, već zbog svoje ljubavi prema bližnjem, prema zivom biću koje je došlo na svet i koje nemo posmatra nas savršeno nesavršene kako prolazimo pored njih, često ne mareći za njihovo postojanje.
  Živim u maloj varošici na severu Banata Kikindi, blizu rumunske granice, zatvorenoj u nekom nevidljivom kavezu i zaboravljenoj od svih. Naših sugradjana je sve manje, odlaze nekud daleko u potrazi za lakšim i boljim životom.  Grad živi svoj usporeni život i dremuckajući sanja prošla bolja vremena, a potajno se nada nekim  dobrim  budućim. Jedna sam od srecnika koji u ovoj varoši radi. Nije sreća samo to,
sreća je kao obično skrivena u malim stvarima koje mi smrtnici ne primećujemo.
   Svakodnevno putujem na posao pa imam priliku da vidim nasu humanu i nadasve požrtvovanu sugradjanku. Ona je bezimena za mene, a verovatno i za druge naše sugradjane. Tiha. Gotovo nečujna sa velikom humanom dušom i još većim srcem.
  Idući na autobus žurnim korakom primetih male grupice mačaka. Bilo mi je čudno. Oko čest sati još sve spava. Pridjoh bliže, vidim da jedu. Oko njih granule, kockice mačje hrane. Vidim dosta toga. Nedaleko  opet isto. Obazreh se oko sebe. Na mnogo mesta male grupice čupavih storenja. Velike, krupne, sitne,  neugledne, ranjene, ali i veoma negovane mačke. Jasno mi je da ih je neko nahranio. Počeh da obraćam pažnju na taj ranojutarnji događaj. Svakog jutra isto. Same mačke, nigde ljudi. Dobro zaintrigirana ovim, jednog jutra krenuh na posao ranije. Opet isto, samo ovoga puta bez hrane. Mačke čekaju. Usporih. Kroz jutarnju tišinu do mene je dopro zvuk starog bicikla. Škripa ,pauza,  pa škripa. To jedna pedala škripi od starosti, a druga  još  nekako odoleva i bori se. Sva svoja čula usmerih u tom pravcu, lagano se okrenuh. Žena dobro zavijena u staru vunenu maramu ne bi li se zaštitila od jutarnje hladnoće, ide od grupice do grupice i sipa hranu dok grad još spava. One čekaju, možda se i sporazumevaju nekim meni nerazumljivim  jezikom. Možda razmenjuju iskustva samoće i straha za svakodnevicu. Postideh se. Ko sam ja da remetim njihovo druženje, da uznemiravam jutarnji ritual? Polako, bez reči produžih dalje...
   I tako iz dana u dan. Leto....Jesen...ZIMA...Proleće ...Naša Bezimena sugradjanka bogato poklanja svoju humanost. Ne štedi sebe.  Ne traži hvale, ni podrške. Ne traži ništa. Čini to zbog svog velikog srca.
   Jednog hladnog zimskog jutra sam smogla snage da joj se obratim i kažem da je za svaku pohvalu to što radi. Nisam dobila odgovor. Samo me je pogledala i ćutala. Njen pogled je govorio mnogo više nego što bi reči mogle reći.
   Hvala Bezimenoj, hvala u ime zelenookih stvorenja koja je svakog jutra čekaju. Hvala u ime armije humanih  i dobrodušnih ljudi sličnih njoj. Hvala u ime svih koji vole životinje!
   Bezimena, molim Vas da oprostite meni sitnoj duši što je Vašu humanost iznela pred javnost. Retki su ljudi tako velikog srca koji čine dobro, a ne očekuju ništa zauzvrat . Još jednom OPROSTITE!
  

Za ljubitelje mačaka
http://sh.wikipedia.org/wiki/Ma%C4%8Dka
I jedna slika na svili. Moj Gile. On je za neku drugu priču.

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!