четвртак, 10. септембар 2015.

Di si, tu si!

U mirnom ravničarskom selu je sve bilo isto. Ništa se već godinama nije menjalo osim broja stanovnika. Sve ih se manje rađalo. Doduše i umiralo ih je manje, pa im se činilo po onoj starinskoj :
- DI SI, TU SI?
 Starosedelaca je bilo sve manje, onih mešovitih sve manje, a i onih dođoša je bilo sve manje. Svi su se osećali usamljenima, mada niko to ne bi javno priznao. Svima je zavladao pozno jesenji vetar koji je mogao da donese ništa drugo do ledenu kišu i sneg. Melanhonično teška  dosada ih je sve obuzimala.
Bilo je i onih koji su bili na čelu umirućeg naselja. Ma kojiko da je ta vlast bila nevažna, bila je vlast! Često bi se dešavalo da bi onaj glavni pravo sa njive stupio u svoju kancelariju.
S popodneva bi dokoni sedeli na klupi u centru mesta, pijuckali pivo, ako je vreme dozvoljavalo ili bi pokušavali da svojim toplim dahom zagreju ukočene prste. Rukama su često mahali, ne da bi oterali  one oko sebe, muve ili komarce, ako je veče padalo, već da bi nekom imaginarnom dokazali svoje pravo.
 Znali su sve! Mogli su biti lekari bolji od onog koji radi u ambulanti, mogli su biti advokati, ma poznavali su zakon kao niko na svetu, mogli su biti i učitelji, pa znali su da čitaju i pišu! Mogli su biti sve! Samo ih niko nije ništa pitao.
Dešavalo se da u selo odnekud doluta auto! Zalutao čovek u  bespuću nepostavljenih saobraćajnih znakova!
- E, da sam ja vlast, ne bih ovom ovakvom dao dozvolu u ruke..
- Dobar dan , da li biste mi pomogli...
- O, dobar dan želim,  idi samo pravo, naići ćeš na glavni put, pa onda samo levo...
Svaki postupak stanovnika imao je lice i naličje.

Spolja gladac, a iznutra trulavo!- po onoj narodnoj.

Kako im se selo nalazilo skoro na samom kraju sveta, zaboravljeno od svih, prava uzbuna je nastajala kada bi stigao kakav gost! Svi bi u naletima obletali  kuću domaćina da prozbore koju i da svojim znanjem začine posetu.
Selo nikako ne može bez učitelja i popa. Učitelja su nekako provukli kroz svoje filtere, pa se jadnik držao sa strane, ionako je imao koju godinu do penzije i nije imao snage da se bori sa takvima, a pop je prvom prilikom pobegao glavom bez obzira. No bez njega se nije moglo. U slučaju potrebe morao je dolaziti sveštenik sa strane...mada su i oni sami, mirne duše obaviti njegov posao...samo da im je tamo neko dozvolio:
- Šta! Zamahneš tri puta kandilom i spustiš ga dole...
Jednog lepog prolećnog jutra u zamrlo selo stigao je mladi sveštenik. Tek završio Bogoslovski fakultet. Načitan, tih,smeran, smiren, ruku širom otvorenih za činiti dobro. Čiste duše i široka srca, upao je kao jagnje u vučju jazbinu.
- Dođi, popo  da razgovaramo!
- Volemo, o volemo mi  našeg popu!
- Nećemo ti ništa! Svakog popu smo voleli! He, hehehe!
- Mi smo svi dobri ljudi i trebaš nam, biće dobro dok svoj nos budeš držao u crkvi, poštovaćemo te i ceniti, a ako staviš svoj nos negde drugde, neće biti dobro.
-  Nestaćeš i ti i tvoj nos!

Slika na svili Zimski pejzaž!

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!