петак, 09. октобар 2015.

Dani ludaje

Sreća je da postoji ludaja,tikva, bundeva ili ono okruglo, duguljasto ili ukrasno od čega se može praviti sve i svašta.
Za Kikindu ona predstavlja život. Tada, za tih nekoliko dana, Kikinda oživi.  Izgubljeni stanovnici se sliju u svoju varoš sa svih strana. Tada dođu i oni koji nikada ne dolaze.
Kikinda se preplavi ludajama, pa dobije onu lepu žuto oranž boju.  Sva procveta jesenjom bojom , donese radost i osmehe na brižna lica. Ulice zamirišu cimetom koji je neizostavni  sastojak svakog kolača koji ima u sebi i ludaju.
Obično se pravi onaj najjednostavniji sa gotovim korama za pitu. Odvoji se par listića, poprska uljem, stavi se rendana ludaja, pošećeri se, doda malo cimeta, zavije i preče dok lepo ne porumeni. Pečeno se pospe prah šećerom.Tada počinje igranka bez prestanka. Ne zna čovek šta je dosta. Jedno parče, pa još jedno ...
Nekad je moja baka sam razvlačila takve kore. Testo se mesilo sa brašnom, vodom i malo ulja. Odstojalo bi oko pola sata. Razvijalo se na veličinu plitkog tanjira, premazalo se sa kašikom umućene masti (mast se meša dok ne pobeli). Opet se čeka pola sata. Tada se kako se kod nas govorilo- tegli. Sećam se da sam kao dete volela da gledam postupak tog tegljenja. Baka je krajnje ozbiljno prilazila tom poslu. Samo bi joj uglovi usana drhtali od ponosa na svoje umeće.
Gušila je osmeh.
Uživala je u našem nestrpljenju. Uvek bi prvo opasala čistu kecelju, stavila čist beli stolnjak na sto, posula ga brašnom i uz stalno hodanje oko stola polako razvlačila testo. Ples oko stola se ponavljao sa svakom novom jufkicom. Vešti tanki prsti su od male loptice pravili veliko testo. Veliko samo na izgled. Kada se dobro rasteglilo, tako da je prelazilo ivice stola   i visilo nemoćno se odupirući sili zemljine teže, ona bi okidala krajeve. E, to se s nestrpljenjem čekalo. Pita je trebala da se peče, a krajevi bi bili brzo gotovi. Od njih bi formirala lopticu, dlanovima bi je rastanjila i pekla na plotni ringle. Malo bi zagoreli i kuhinja bi se zadimila, ali je ukus neponovljiv.
Zapamtila sam ukus. To je ukus detinjstva koje čuvamo duboko u svesti i nismo u mogućnosti da ih podelimo sa bilo kim.
Dani ludaje...ludaje, bundeve , tikve... sećanja ...
Najveća bundeva , takmičenje , merenje... uzbuđeni glasovi pozdravljaju nju kraljicu jeseni.
Hranila je i hrani,
mirisala je i miriše,
plenila je svojom jednostavnošću
i pleni.
Ako niste u blizini da navratite, napravite kolač, ako ne volite slatko, stavite u tepsiju malo krompira, malo bundeve, posolite, pouljite i ispecite.
Ukus je takav da ćete praviti ponovo, PRIJATNO!


2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!