уторак, 6. октобар 2015.

Lovačke priče: Sezona lova počinje

-
Svake jeseni isto. U muškom svetu proradi onaj zov praiskonskog čoveka koji se hranio svojim ulovom , pa kreće u poteru za nedužnim stanovnicima panonske ravnice. Naravno na red je morao doći lov, pa svako letnje popodne smo proveli u ataru obučavajući mladog psa bretona. Neobuzdan psećom mladošću poveo je svoga gospodara i njegovo društvo stazama preistorijskog čoveka u poteri za hranom.
Ipak nije to samo to. To je druženje grupe ljudi koja se inače ne druži. Zajednička im je  ljubav prema prividnoj divljini.
- Gde mi je šešir?
- Gde su mi pantalone ?
- Gde mi je puška ?
- Gde mi je ..?
- Pa ti ideš  lov, ne idem ja!  - nerviralo ju je to prevrtanje stvari po  ormanu i ostavljanje rusvaja za sobom.
- Dobro ja to onako , znam ja to...
- Gde su mi čizme?...
 Najzad osvane jutro! Bistro i vedro!
- Uh, baš je vreme nemoguće, kakav je ovo lov... za lov treba da je hladno, ne ovakvo... - gunđa i navlači čizme na vunene čarape. Natrentan i ušuškan, uzima pušku i kreće. 
- Dobar pogled! 
...
Posle par sati, čuje se razgovor na ulaznim vratima, teški razgovori, teško toplog dana. Od ulova skoro ništa. Četiri lovca - jedan fazan. Sedaju za sto, malo slaniša , malo slatkiša, po koje pivce i neobično zamršen razgovor. Samo pažljivo upućen slušalac i njegove izvežbane uši mogu razaznati ko je i sa koje strane ispalio metke u jadnu pernatu životinju.
- Ja sam sa desne strane...
- JA sam sa desne strane...
- Moj ker!
- Nije s adesne, ja sam sa leve..
- Ma otkuda ti sa leve , nije ni išao nalevo...
- On je sa leve...
- Moj ker...
- Ja sam sa desne... 
- Moj ker!
- On je onim oranjem išao levo...-
- On je tim oranjem , ali desno. 
- Moj ker!
- Ti si ga pogodio!
- Ja sam ga malo, a ti si ...
- Ma niste vi, ja sam...
- Ja
- Ti...
- On..
- Mi...
- Ej , a oni odande, sami lopovi, puca se...
- Lopovi...
- Oni sa leve strane...
- Oni sa desne strane su imali mnogo...
- Ma kavi, oni sa leve strane...
Tako teče priča sama se zapličući i sama se raspličući. Niko nikoga ne sluša i svi svakoga slušaju. 
- Vidimo se sledeće nedelje, dogovorićemo se gde i kada .
- Dogovorićemo se u koje vreme!
- Dogovorićemo se!
- Prijatan ručak!
- Prijatan ručak!
- Prijatan ručak!
- Prijatan ručak!

...slika dva..
Gibanica na stolu, tri fele, sa sirom, sa makom i sa višnjama, sve miriše da i negladnome pođe voda na usta, a ne umornome lovcu kakav je vlasnik kuće. Doduše ni njegovi gosti nisu zaostajali za njim. Tri ratna druga koja dele istu ljubav prema traženju divljači u panonskoj ravnici. Tri generacije, izmađu dva najstarija člana nije velika razlika u godinama, ali je najmlađi sin onoga koji je stariji. Zamršena rečenica, zamršen razgovor koji su vodili.
- O, poštovanje gospodo lovci!
- Poštovanje, počasni članu! Pa di si ti danas?
- Imao sam obaveze!  PAAA da li je bilo šta?
- Bilo. bilo...
- Išli smo s grupom Šanjike poštara...
- Tog?
- Koliko ste vi to zajedno imali godina? 400?
- E,eeeee lepo, lepo...
- Ajd što smo išli, a što smo bili bez ulova, ne samo mi već i oni, svuda okolo se pucalo, a mi....
- Ej, znaš šta sam mu šapnuo? Sreća je da Šanjika ne zna da smo mi baksuzi! Inače...
- Ima vi drugi put da dobijete šut u but, pa kud koji mili moji!
- Ma kakvi, mi smo fini...
Posle rasprave o lovačkim pokušajima, pojedene gibanice i popijenih piva,  domaćin polako ustajući ispraća svoje goste i  onako premoren se jedva  domogao kreveta.
- E, zaslužio si, jesi mator, al, dobro hodaš.
Kako je glava dodirnula jastuk tako se smestila u carstvo snova. 

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!