петак, 13. новембар 2015.

Između ljudi i golubova!

Promene su nekome donele dobro, a nekome se smrklo. Izgleda da je ipak više onih kojima se smrklo. Tako je prošao i on.
...
- Gde sam to stigao? Ovde ljudi ne znaju da kažu ,,Dobro jutro,,?  Šta je ovo majko moja?  Gde sam ja to dopao?
...
Desilo mu se ono što je najmanje očekivao, a što svakako ni u snu nije poželeo. Nezavisno od njega su produžili radni staž. Umesto da se lagano sprema za penziju, morao je put pod noge, pa svakodnevno putovanje na posao. Neka racionalizacija. Rada se nikada nije plašio.Od detinjstva su ga učili šta je rad i kako se novac čuva i zaradjuje. Čitavog svog života je to radio. Radio je i štedeo. Decu je podigao, iškolovao. Davao je njima, za sebe je malo ostavljao. Ostalo mu je još par godina rada, pa da se posveti svojoj bašti i svojim letećim prijateljima.
Bio je sam. Žena mu je davno umrla, pa je ljubav koju je osećao prema njoj u potpunosti posvetio svojoj deci. Bio im je i otac i majka. Strepeo je nad njima, polagao ispite zajedno sa njima, živeo je samo za njih. Kada su se potpuno odvojili od njega, u ogledalu je ugledao starca. Davno je zaboravio kako i gde se kupuje garderoba, zaboravio je za parfeme , a one kreme za muškarce nije ni poznavao. Video je tragove onoga nekadašnjeg čoveka. Ipak iznutra je ostao isti.
...
- Ovde niko ne ceni čoveka? Možda sam im mrzak? Možda su hteli nekog drugog? Ja tu ništa ne mogu. Svojom voljom ovde nikada ne bih došao. Bože, pomozi mi da razumem ove ljude!
Nekako ću izdržati. Nemam uši ni oči za njih, nisu vredni mojih misli. Nisu vredni druženja sa mnom. Nisu vredni ničega.
...
- Jeste li videli ovoga, na šta liči?...
...
- Imam moje leteće prijatelje. Verni su mi , moji golubovi. Kada im dođem...
...
Prolaznici su s ulice mogli videti jato koje se podizalo i spuštalo.
U dvorištu je stajao mladić u koži starca. Očima punim sjaja i neke božanske radosti gledao je u kretanje svoga jata. Sve ih je poznavao. Imali su imena. Uvek su ga nesebično pozdravljali, sletali mu na ramena i na sveže pokošenu travu.  Leteli su u visinu, u nebesku čistotu i svežinu. Donosili su dah nekog udaljenog života i još daljih radosti. Uživao je. Tada je zaboravljao sve.  Muka je nestajala. Ljudi  su nestajali. Postojalo je nebo. Postojao je iskonski mir i lepota.

3 коментара:

  1. Одговори
    1. Srećan je čovek koji pronađe svoju mirnu luku.
      Hvala Jasmina i veliki pozdrav za tebe!

      Избриши
  2. Da, čovek može nekada biti usamljen i među ljudima...
    Stiglo je neko vreme gde ljudi drugačije razmišljaju, a neke osnovne, lepe i kulturne stvari se zapostavljaju. Nažalost...
    Dopada mi se priča, jednostavnim rečima i primerom ste iskazali istinu današnjice.
    Ali upravo što ste napisali u prethodnom komentaru: srećan je čovek koji pronađe svoju mirnu luku. Baš tako.
    Pozdrav za vas, Vesna!

    ОдговориИзбриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!