недеља, 13. децембар 2015.

Moj zavičaj! Kikinda!

       

Duboko u duši svakog čoveka je usađena ljubav prema zavičaju. Ipak postoji i ono nešto što ponekog čoveka ponese negde daleko u potragu za novim vidicima i dalekim meridijanima. Ono što ih tada vezuje i podseća na svoju postojbinu jeste nostalgija. Ona ume da bude nemilosrdna. Praiskonskim zovom doziva i mami. Baš zbog toga postoji zavičaj, postoji mesto gde čovek uvek može da se vrati. Kada se priča o zavičaju ne mogu da se ne setim romana Lajoša Zilahija ,,Kad duša zamire ". To je priča svih onih koji su daleko od svoje postojbine, svoga zavičaja.
Kikinda se nalazi na severu Banata u Vojvodini. Broj stanovnika se smanjuje iz dana u dan. Zaboravljena, čami u svojoj prošlosti, u vremenu kada je vrvelo od ljudi i mladosti. Potraga za boljim i lakšim životom ih je podigla, a dunuli su i neki neobični vetrovi koji su govorili stranim jezicima i obećavali bolju budućnost negde daleko. Sada očekuje da se pojavi neka dobra vila ili neki princ, pa da razbudi uspavanost male varoši.
Nekada u prošlosti zvala se Nađ Kekend ili Velika Kikinda i bila je centar Veliko kikindskog dištrikta. Od tada se mnogo toga promenilo. Ipak ostali su dobri i divni ljudi sa neobičnim nadimkom, za muški pol Lale, a za ženski Sose. S ponosom nosimo nadimak koji se proteže iz davnih dana.
Lepa varoš širokih ulica, sa još lepšim dobro projektovanim trgom u centru. On onako ponosan uokviren fasadama starih zgrada nanizanih kao najlepša ogrlica. Najpoznatija je zgrada Kurije, u kojoj je danas smešten muzej grada. Nekada je kroz centar prolazio put od žutog kamena koje je još Marija Terezija ugradila. Danas se žuta kocka i dalje umivena sija gradeći pruge koje prolaznike podsećaju na nekadašnju slavu varoši.
Jedna od neobičnosti Kikinde jeste sedenje na ulici. Starije žene svoje poslove pozavršavaju tokom prepodneva, pa svoju popodnevnu dokolicu troše uz čašicu razgovora sedeći na klupama ispred svojih kuća. Samo u našoj ulici postoje tri takva mesta. Grupisane su po zajedničkim sklonostima i po starosnoj dobi. One su svojevrsni nadgledači dešavanja. Tu su za odmeriti prolaznika i po potrebi razmeniti koju reč sa poznatima. Jako dobro zanaju ko, kada i gde odlazi i dolazi. Prava istina jeste da su usamljene, same, deca su otišla negde daleko, pa se na ovakav način druže i čine svoje usamljeničke dane zanimljivijim. Niko im ne zamera, postale su obelžje grada.
Dosta toga se o Kikindi zna, ali ima i onog mističnog i tajanstvenog što je skriveno od lica javnosti i zamišljeno ostaje da živi u dušama svojih podanika.
Kinđa!

  Neobično ime za još neobičniju pojavu. Malo, ali ipak veliko brdo za našu prostranu panonsku ravnicu. Brdo se nalazi u neposrednoj blizini Kikinde i mi njeni žitelji smo veoma ponosni na njenu osobenost.
    Nepregledno panonsko prostranstvo se razgranalo na sve četiri strane sveta obuhvatajući i lomeći sve pred sobom bez mogućstva nepravilnosti. Ipak tu se zadesila ona. Kinđa. Ponosna prkosi ravnoj okolini i mudro čuva svoje tajne.
    Naime nema nikakvih naučnih dokaza o tome kako se ona tu stvorila. Zna se samo da je odvajkada prisutna i da svojom neobičnom lepotom mami posetioce. Najčešće je posećuju mladi parovi u porazi za romantičnim trenutkom. Popevši se na nju i oslonivši se na kamen koji govori o njenoj veličini može se osetiti dah mirne ravnice i malog brda koje se ponosno uzdiže.
    Za vreme vedrih dana i uz pomoć dogleda može se videti daleko. Mogu se uočiti neka sela u susednoj Rumuniji. Ako  posetilac upotrebi maštu vidi se i dalje. Vazduh oko nje je zagonetno sladak i čist. Čovek ima se osećaj pobede nad prostorom.
    Ako je zima i ima snega, njena zanesenost   mirno i nemo počiva ispod belog pokrivača i strpljivo čeka.
    Ako je proleće ili leto ona se ponosno  uzdiže posuta plavim različkom čije se plavetnilo spaja sa plavetnilom neba. Posetiocu đođe neka milina i sam se oseti delom velikog prostranstva.

 Svaki deo zemljišta oko Kinđe je disciplinovano obrađen. Kada sam je zadnji put posetila,  prostor oko nje je  bio zasejan šećernom repom. Nepregledno zeleno more se lelujalo na letnjem povetarcu.
    Izbor pada na samog posetioca, kuda će napraviti put. Hoće li okolo,vijugavo, pravo... stvar je sopstvenog izbora. Blagi uspon od 83 metra nadmorske visine izaziva zadovoljstvo  uspehom.


    Starosedeoci polako nestaju, odlaze nekuda daleko, sa njima su nestale priče o nastanku našeg brda. Neki su pričali da bi to mogla biti grobnica nekog istaknutog poglavice koji se ovde zadesio u vreme svoje smrti. Koliko znam brdo se nikada nije istražilo. Ovo područje je nekada bilo močvara. Možda je ona bila jedino uzvišenje. Kako su se tokovi reka menjali i često plavili ova područja ko zna šta bi se tu moglo naći. Potajno se nadam grobnici Atile Hunskog za koga se pretpostavlja da je sahranjen negde u dolini reke Tise, a Tisa nije daleko!
    Kako se Kikinda spustila na samo dno svih društvenih zbivanja bilo bi nam potrebno jedno veliko arheološko otkriće. Možda je Kinđa prava za tako nešto.
    Kikindski muzej čuva mnoštvo predmeta, alata i raznih obrednih oruđa još iz preistorijskog doba. Imamo i skelet mamuta sa sličnim imenom Kika.
     Nekako se nadam da ćemo jednom imati nekoga poput Zahi Havasa da svojim entuzijazmom i znanjem istraži naše brdo, pa da se naš grad nađe na stranicama svetskih enciklopedija.
U neposrednoj blizini grada se nalazi ono što mi nazivamo Vodicama. Vodice su otkrivene sasvim slučajno. Neki pastir je lečio bolesne noge na izvoru vode i posle nekog vremena je ozdravio. Malo, po malo, ljudi su uvideli vrednost čiste i pitke vode. Podignuta je i mala crkva u čast Ognjene Marije. U našem kraju vlada uverenje da na Ognjenu Mariju ne valja raditi, jer se tada njen brat Sveti Ilija naljuti, pa kažnjava one koji ne poštuju njegovu sestru. Lepo je posetiti Vodice. Srpska crkvena opština održava belu polukružnu zgradu crkvice i građevinu koja se nalazi na malom uzvišenju pored nje. Nekada, u devetnaestom veku tu je podignuta bolnica. Danas se na zgradi nalazi obeležje u znak sećanja na dane slave. Istorijskih podataka ima mnogo, kao i pisanih zapisa koji se čuvaju u crkvenoj opštini. Ono iskustveno se stiče posetom. Za vreme sunčanih dana namerniku je lepo da sedne na klupu u lepo uređenom dvorištu. Divan miris šeboja opija misli i dušu. Kroz treptaj vazduha mogu se naslutiti reči zahvalnosti svih onih koji su ovde našli isceljenje ili duševni mir. Za kišnih dana pronalazi se sklonište iza debelih zidova nekadašnje bolnice. U vreme letnjih vrućina putnik namernik se rashlađuje hladnom vodom iz bunara u samoj crkvici. Nikada, ni jedan jedini put, nisam naišla ni na najmanji trag nečistoće u maloj crkvici. Svako ko se posluži hladnom vodom očisti prostor za sobom, obriše, prekrsti se i zahvali se samoj svetici čija ikona stoji na istočnom zidu. Čak i sami glasovi posetilaca nekako zagonetno odzvanjaju ovim svetim mestom.
Novijeg datma je jesenje održavanje Dana ludaje. Ona, ludaja, bundeva, tikva, Carica je jeseni i Boginja hranljivosti i zdravlja. Od svoga cveta, preko kore, unutrašnjeg mesa, do semena, daruje sve svoje ljubitelje i poštovaoce bogtstvom ukusa, mirisa i vitamina.
Replika mamuta Kike 
Posetite Kikindu o jeseni, u oktobru, kada blaga zlatna jesen bogato kroči u naš grad. Primamo sve koji dođu i koji su prijateljski raspoloženi. Sa njima delimo naš trg, naše ludaje, našeg mamuta Kiku, našu galeriju Teru, naš muzej, sportsku halu,staro jezero, veliki park Blandaš,stari mlin Suvaču, pravoslavnu i katoličku crkvu, pijacu, kafiće i prodavnice.
Kikinda nije zavičaj samo ljudima. U naš kraj su se naselile sove. Zimuju na drveću koje ponosno stoji na kikindskom trgu. Stare krošnje zimzelenih borova pružaju bogatu zaštitu ovim divnim ponositim i tajanstvenim pticama. Danju su skrivene pa prolaznici često upiru pogled u visinu, a noću samo nemo prolete u svojoj poteri za hranom. Samo beli tragovi na žutim kockama odaju stanovnike visina. Pročlo se nadaleko o njima. Nedavno je BBC počeo da snima emisiju.Tako su naše sove pronašle put do svetskih televizijskih stanica.
Nad mojom Kikindom duvaju topli vetrovi noseći mirise leta, duvaju neki uznemirujući jesenji vetrovi sa tek blagim nagoveštajima vlage koja će doći, duvaju oštri zimski vetrovi besno donoseći svu snagu severa, a s proleća dune blagi povetarac koji donese prve znake obnavljajućeg života. Onda Kikinda živne. Šetači izmile sa svih strana. Dečja kolica pokažu nova lica. Sve miriše, raduje se, baš kao što se dešava svakog proleća od prvog dana postojanja čovekovog.
Kao epilog navodim dve reči:
Volim Kikindu!

Na fotografiji je Ulica Generala Drapšina, proglašena za jednu od najlepših ulica na svetu!




2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!