среда, 29. јул 2015.

Iskrenost da ili ne!

Da li iskrenost može da gravidira?
Da li postoji manja ili veća doza iskrenosti?
Da li smo iskreni i koliko?

Sećam se jednom na času u srednjoj školi profesor je pričao o toj temi. Napravio je diskusiju  o tome da li reći istinu bez obzira na bol koji ona može izazvati ili biti umeren pa sve nekako zapakovati, da je čovek lakše proguta. Odgovori su bili različiti.
Moj odgovor je bio da istina treba da bude bezuslovna. Ako me čeka surovost, volela bih da se suočim sa tim odmah, bez uvijanja.
Od tada su godine minule. Kod mene se zadržao dobar deo te filozofije. Ne volim ogovaranja, jednostavno sam ostala takva,  ako imam nešto da izgovorim izgovorim i kažem to ću reći sagovorniku u lice. Ne volim ono iza leđa.
Neki ljudi to cene, neki ne.
Nekad mi se čini da ipak sve treba malo ublažiti, malo proterati kroz neki filter, pa se polako pripremati za ono što nije lepo. Možda su mi takvo razmišljanje donele godine, ko zna!
Filozofi imaju dobru izreku:
Bože daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim  i snage da promenim ono što mogu.

Rekla bih:

Bože daj mi snage da činim dobro.

Tema je otvorena za diskusiju!

уторак, 28. јул 2015.

Zov mladosti!

Posle dvadesetak godina tri druga su poželela da ponovo osete dah minule mladosti i da se bez žena upute u malu avanturu noćnog pecanja.  Dobro su se naoružali.

-D nije imao pribor,  ali je imao dobru volju i možda najveću želju za takvim druženjem.

-M je imao iskustva pecanja i dobru volju, ali je izgubio veštinu.

-J je imao volju, potreban pribor i izgubljeno strpljenje.

-D: Jeste li spakovali potrebne stvari?
-J: S moje strane sve!
-M: Još da kupimo kobasice i pivo.

 Stali ispred prve prodavnice i pokupovali preostale sitnice. Od kuća su ispraćeni sa velikom brigom. Prognoze su bile različite:
- Neće ništa upecati!
- Kada pojedu i popiju sve doći će kući!
- Neće izdržati ni do 22 časa!
- Nije to za njih!
- Bolje da se odmah vrate!
- Samo im pecanje treba!

Društvo je srećno stiglo. Rasprostrli su pribor, razdelili pecaljke, avantura je počela.
-D: Ja sam gladan, da poslužim nešto?
-M: Tek smo došli?
-J: Može pivo!
Pijenje piva je donelo, smeh i ponavljanje doživljaja iz mladosti.
-M:  Bip, bip ! Kod mene ne grize, premestiću se!
Premestio se pored J da bude bliže svome drugu. Usput je zamrsio silk na svom i J blinkeru.
-J:  Jesam li ti lepo kazao.... Kako tako... bip, bip...
-D: Polako, bip, bip, sad ću ja zapaliti vatru i ispeći kobasice!
Dok su ona dvojica razmrsivala nerazmrsivo, vatra se razgorela, varnica je iskočila, D je popekao palac i tri prsta. Skakutao je i hladio ruku u hladnoj vodi Kanala Dunav Tisa Dunav.  Noge su prestale da ga slušaju, jedna  je proklizla. Poleteo je u visinu, pa naglo u dubinu!  Sve se završilo laganim uganućem članka na levoj nozi.
D: Bip, bip...
Ona dvojica su se smejala. U smehu se J okliznuo i onako obučen i naoružan ribolovačkim prslukom punim mamaca i opreme, se celim svojim telom u nezadrživom naletu snage stuštio  u vodu. Poslednje su potonule adidas patike.
-J:  bip. bip, bip....
-D:  Ha, aaahahhahhhhahhhahha...
-M:  H,aaahahahhhahahhhha...
-J:  Haaahahahahhhhahah....Ova voda bolje prija kad se čovek obučen kupa!
J  je pozvao sina da donese kompletnu preobuku.
Noć je trajala, komarci su napadali u rojevima. Tri druga su izvadila rezervno oružje, namazali su otvorene delove kože sredstvom za odbranu od komaraca  i nastavili razgovor do duboko u noć.
 Neko je dremao uz štapove, neko u kolima , pa na smenu, neko uopšte nije spavao. Jutro su dočekali nažuljani, izbečeni i umorni. Ulova nisu imali. Hrana je davno nestala.
 Kada su krenuli kući :
M:  Sledeći put ćemo ići čamcem. Jedan moj poznanik ima čamac...

Jedan crtež za tri druga pod naslovom Nerazmrsivo!


недеља, 26. јул 2015.

Pecanje- jedinstvo čoveka i prirode

Sedeo je zagledan u mirnu vodu. Talasala se i belasala od blagog povetarca i belog Sunca. Okupao se, ohladio, osvežio svoje telo i time odbacio celonedeljni umor koji se dobro nataložio.
Ako je nešto moglo da ga opusti to je bila voda. Reka, kanal, mali ribnjak. Voleo je da gleda ravnu površinu i da čeka. Dugo bi bez treptaja  gledao u plovak na površini vode. To ga je opuštalo više od svega. Čekao je trenutak da mali štapić izdignut iz vode potone.  Bio je sposoban da sate provede bez ulova, a da kući ode zadovoljan.
Na pecanje je najlepše otići s proleća. Nebo se izbistri, prolećne zvezde zasijaju, čoveku se duša raduje.
S večeri je posmatrao igru vilinih konjica i malih mušica koje su nervozno izvodile svoju igru vrteći se u nerazmrsivom krugu. Vrebao je trnutak kada se iz larvi neposredno ispod površine vode legu i svoj prvi dah uzimaju komarci polako sušeći svoja providna krila. Zapažao je bogatstvo života oko sebe i duboko ga je poštovao. Gledao je kako žabe uživaju u svom carstvu i noć dočekuju svojim ljubavnim zovom.
 Noćivao bi pod vedrom, svežom nebeskom kapom. Nije bilo teško spavati na očvrsloj glinenoj zemlji. Nije smetala ni vlaga koja izbija pri susretu sa toplim telom. Pokrio bi se jaknom i više dremao nego spavao, osećajući svu lepotu mirnoće i tišine, bez zvuka, bez ljudi koji će narušiti blaženi mir. Radovao se blistavom jutru i poslednjoj zvezdi koja se odupire nadolazećem danu.
Razbudio bi se, okupao u hladnoj vodi da krv bolje poteče. Onda bi pojeo svoj doručak onako iz plastične kutije rukama koje su mirisale na ribu skinutu sa udice. Ništa mu nije smetalo. Bio je srećan, pronašao je svoje mesto bez ljudskih uljeza, bez vike, svađa, bez licemerstva i poltronstva. Jednostavno bi ispraznio misli i uživao.
S jeseni je kretao u rano jutro na pecanje štuka. Vižljaste i gipke, lako su izbegavale udicu. Dešavalo se da mamac bude pojeden od strane grabljivice. Ipak uživao je. Voda se pod naletom hladnoće umiri. Tišina se spusti, zagospodari divljom trskom i suvim, ogolelim granjem. Vetar poklekne i posustane, pa tu pred oom čovekovim ućuti. Ništa ne remeti lepotu koju samo trnutak pozne jeseni može da da. Čovek se stopi sa blistavom površinom vode, postaju jedno.  Duge sate provode sjedinjeni bez reči. U miru. U dubokom međusobnom poštovanju.  Lepota oko i  u duši. Ako riba dođe, dođe, ako ne,  opet dobro, doći će neki drugi put.

Voli taj jedinstveni osećaj kakda se duša preliva iz jednog u drugo, čineći nezaborav. Sjedinjavajući samo one koji osećaju.
- Sutra ne dolazim na kafu. Na pecanju sam. Kada ću doći ne znam!

Jedna slika sa istim naslovom Pecanje!

петак, 24. јул 2015.

Baba Leva i deda Đoka!

Sećam ih se kao dvoje staraca. Neobičnih. Okrenutih jedno drugome.
Na njih me je podsetila ova nesnosna vrućina.
Dakle, baba Leva i deda Đoka nisu imali dece. Imali su nešto zemlje i nešto penzije i za ondašnje prilike živeli su solidno. Doduše bila sam dete i nisam znala šta znači živeti dobro, solidno ili bogato. Jednostavno se živelo.U mom kraju su svi manje više bili podjednakih materijalnih statusa. Kod njih je neko drugi nešto radio. Imali su slugu. Ona je bila dobrodušna starica. Moja baka je govorila pipava. Radila je stalno, ali se produkti njenog rada nisu videli. Bila je oniža i punačka, blage naravi,, sve mu je povlađivala i onako patrijarhalno odgajana, u svoga muža je gledala kao u božanstvo. Starački sporo je trčkarala oko njega i nutkala ga.
Deda Đoka je voleo dobru hranu. Imao je više nego višak kilograma i jednu nogu, odnosno stopalo jedne noge do iznad članka zavijeno u deblji  najlon, pa sve upleteno velikim gumicama koje su sami sekli od neke unutrašnje traktorske gume. Naravno kretao se uz pomoć palice. Nikada ga nisam videla bez tog lekovitog pomagala. Kao dete nisam razumevala zašto i kao se to stavlja, jer su odrasli prekidali razgovor pred nama decom. Te lekovite krpe i najlon je baba Leva slidala svake večeri, a s jutra ih je ponovo stavljala. Za decu je ostalo bila tajna. Nije nas ni ineresovalo, jer smo od oboje bili čašćeni poslasticama koje je baba Leva pravila. Prema odraslima nisu bili darežljivi.
Voleli su decu. Ženska deca su bolje prolazila jer je baba Leva nama bila  više naklonjena. Deda Đoka je častio dečake naročito ako su ga poslužili odlaskom u dućan. Svako je imao svoj trenutak slave.
Leti po vrućinama u našoj ulici su neka dešavanja bila ustaljena. Žene bi posle ručka bile u kućama , a muškarci su u hladovini ogromne lipe koja je stajala ispred bakine kuće igrali  ono što smo mi deca zvali mađarske karte. Igralo se u štipaljke. Onaj koji je gubio morao je na ušnoj školjki imati zakačenu štipaljku kojom se kačio veš za štrik. Tada su bile moderne one drvena sa jakom oprugama. Bilo je ineresantno gledati rastuće crvenilo koje se širilo po priklještenim ušesima. Deda Đoka je bio glavni. Retko je ostajao bez štipaljki.
Baba Leva nas je povremeno zvala da mesimo testo za nasuvo. Velike količine brašna i jaja, pa vode. Pet, šest devojčica raznih uzrasata od četiri do desetak godina bi se zajedno sa gazdaricom uputile u taj poduhvat. Nikada se nije žalila da nije dobro, sve je valjalo, sve je bilo odlično. Sećam se da su na prvom mestu bile ruke, pitala nas je da li su oprane, ali nikada nije proveravala. Bilo je tu svega. Sećam se da smo se jednom posvađale oko načina kako se brašno stavlja na testo. Raširila je svoje blede oči i rekla da nas nikada više neće zvati ako se tako ponašamo.  Odmah smo utihnule.
Deda Đoka je otišao prvi, zbog noge, baba Leva ubrzo za njim. Ostalo je samo maglovito sećanje na dva starca. Ostalo je sećanje na njihov konk pomazan za vreme letnjih vrućina kako odiše svežinom. Ostalo je sećanje na stazu do kuće obloženu starim ciglama bez najmanje travke. Ostalo je sećanje na veliku paorsku peć i veliki pleh u kome se pekla široka štrudla sa makom i sirom. Ostalo je sećanje na velike vangle u kojima se mesilo testo. Uvek ostaju sećanja.
Stara kuća kakvu su imali.

четвртак, 23. јул 2015.

Poseta Lovćenu

Mi kao porodica imamo dosta avanturističkog duha. U takvim poduhvatima nikada nismo oskudevali. Znali smo da se uputimo kolima u jednom pravcu,  a da završimo u nekom sasvim drugom. Znali smo da krenemo u Sarajevo, a da stignemo u Jajce. Slučajno ili namerno nije ni važno. Bitno je krenuti. Negde će se već stići.
Jedne godine smo krenuli na more. U Crnu Goru. Deca su bila mala. Pod uticajem Branka Kockice navalili su da idemo na Lovćen. Njegošev mauzolej se morao videti. Kako smo išli na kampovanje bili smo dobro natovareni. Auto se uspinjao polako i uz dosta muke. Mene je oblivao onaj hladni znoj koji šeta dužinom cele kičme i na kraju podiže kosu, ali šta je tu je. Deci se moralo ispuniti.
Staza je krivudavo vodila, uspon je bio nestrpljivo naporan.
-Kad će...?
-Kad će...?
-Kad će...?
Uz bezbroj pitanja i podpitanja. Radost je bila nemerljiva.
Visoko stepenište i tunel kao na televiziji, baš kao u Brankovoj emisiji.
Putovali smo sa jednom seoskom porodicom, pravi vojvođanski paori vredni, otvoreni i kao i sve Lale pomalo naivni. Nisu znali šta ih čeka pa se krenuli onako bosonogi. Njihov izgled je izazivao niz začuđenih pogleda.
Visoko stepenište i tunel sa otvorima sa strane koji pružaju divne poglede i donose mirise lovćenskog bilja.
Stariji sin, kao stariji, ozbiljniji i svesniji sebe je leteo preko stepeništa i preko stazice koja je vodila do samog ulaza u mauzolej. Zadesili smo se baš u vreme renoviranja, pa nije bilo zaštitne ograde. Ukoliko bi neko pao odleteo bi do samog mora. Mlađi se strahom neiskusnog deteta zalepio za mene i širom otvorenih plavih očiju zastrašeno je upitao:
-Mama, jel da da me nećeš gurnuti dole?
Njegovo pitanje me je trglo, ostali su se nasmejali.
-Naravno da neću, pa koja majka bi gurnula svoje dete?
Uživali smo u vidiku, recitovala sam im stihove Gorskog Vijenca. Vidikovac je pružao sliku večnosti i bezmerne lepote.



понедељак, 20. јул 2015.

Male stvari i dobri ljudi!


Lepota se nalazi oko nas i nesebično se nudi.  Iako su nam oči otvorene ne primećujemo male stvari koje postoje nezavisno do nas. Za njih nam nije potreban novac, ne zahtevaju ništa, spremne su da mirno prođemo pored njih. One grabe svoj deo životnog vremena, žive brzo, donesu lepotu pa otputuju negde daleko. Naše je da uhvatimo taj delić bogatstva, da trenutak zastanemo, zaboravimo na svkodnevnu borbu, duboko udahnemo i u naše sećanje bar na kratko zapišemo trenutak lepote.
Plavi različak, usamljeni ljutić, kratko cvetanje malog kaktusa, cvetanje voća, usamljena travka, obilje svetlosti u sunčanom danu ili stidljivo pomeranje grana na blagom povetarcu. Sve je tu zbog sebe, ne zbog nas!
Zastanimo,  zaboravimo želje, probleme, zavidnost, zaboravimo  loše u sebi i divimo se.
Sa dobrim ljudima je slično. Nisu dobri zbog drugih , nego zbog sebe. Onaj ko poznaje dobrog čoveka je srećan, ako još prizna to i sebi i drugima srećan je još više. Tihi su, kada govore kažu. Gledaju da svoj posao odrade korektno, ne obećavaju ako neće ispuniti.

Stajala sam i posmatrala cvetanje malog lokvanja. Svetlost se igrala sa okruglim listovima. Pomagao joj je blagi povetarac koji je mnogo značio jer je dan bio neobično vreo. Od savršene beline do blago roze latica lepota retkih cvetova je prizivala poglede slučajnih prolaznika.
Tu su se zadesili neki dobri ljudi. Skrivenih, pogleda, u želji da ne smetaju nikome, osmelili su se da zastanu pred upadljivom retkom lepotom. Popili su kafu i time završili lepo dvodnevno druženje sa  prijateljima. Još malo da se upije poslednji zeleni trenutak mirnog okruženja.  Brestovi, trska, bambusi, u daljini vinogradi i voćnjaci, salaši sa starinama koje čuvaju. Kratak beg iz urbane nemilosrdne džungle.
Male stvari i dobri ljudi.


Poznajem neke dobre ljude i srećna sam što su mi prijatelji . Znam da se na njih mogu osloniti u svako doba. Ukoliko ih zamolim za pomoć nikada neće odbiti. 
Nadam se da mogu bar jedan mali deo njihove dobrote da nečim uzvratim.


Slika na svili : Poslednja igra lokvanja!

четвртак, 16. јул 2015.

Imaginacija stvarnosti!

Da li smo nezavisna bića i sami onim velikim pogrešivim krojačkim makazama sami krojimo svoj život ili na sve nas utiče neka nepoznata sila koja ili čini dobro ili čini loše ili zatvara oči pa se osećamo usamljeniji i bespomoćniji nego ikada ranije?
Koliko smo sujeverni i nadamo se u neku svevišnju silu koja će popraviti nepopravljivo? Možda ćemo i moliti sudbinu da zadržimo postojeće, uljuljkani u bezbrižnost i nepokvarljivost. Nadamo se nekim dobrim ljudima. Svakodnevno kraćemo u potragu.
Da li sesti za računar i kontaktirati preko interneta ili ...Možda se samo nadamo da su ljudi tamo negde bolji od ovih koji nas okružuju.
Usamljenost je bolest savremenog čoveka. Ono što je internet kao komunikacija jednom rukom doneo, to je drugom odneo. Prijatelji smo na Fejsbuku, prijatelji na G- plusu, Instagramu..., a ne poznajemo se. Koliko nas zbližuje sa pronstranstvima, toliko nas udaljava jedne od drugih i udaljava od stvarnosti.
Fotografija, profil, zamrznut u nekom vremenu koje nam odgovara. Na njoj smo bar po sopstvenom mišljenju mladi i lepi. Zadržavamo za sebe delić vremena, a linijskim prijateljima pružamo samo sliku prošlosti. Objavljujemo samo lepe stvari, one tužne zadržavamo za sebe. Ne otvaramo se u svom neraspoloženju.
Svakodnevno nas biju vetrovi. Gravitacija čini svoje, mi smo i dalje u onom trenutku nastanka profilne sličice.
Ponekad stičem utisak da je sve to internet druženje samoproklamacija, neki oblik reklame nas samih. Osmeh, lepa reč, svi smo dobri, ljubazni, spremni za pohvalu i lepu reč.
Dajemo sebi pravo da komentarišemo sve u svakoga. Slobodni smo da ostavljamo komentare po svojoj volji. Lepimo na svoje zidove tuđe misli, veliki ljudi nam bez pristanka pozajmljuju svoje ideje, koje prisvajamo. Mali smo. Maleni. Nespremni da primimo kritiku. Sposobni samo za život u senci. Sve se manje lično posećujemo, razgovaramo, gledamo jedni drugima u oči. Tužna priča.
Bar na kratko zaboravimo ekran svog računara i prisetimo se nekih starih prijatelja. Zakažimo kafu ili šetnju. Deci umesto crtanog filma na lap topu ispričajmo staru bajku ili ih izvedimo u park.
Zamislite slobodu, prostor obrastao niski rastinjem. U udubljenju iz kog se nekada vadila glina za obližnju fabriku crepa, blista voda obasjana večernjim Suncem. Iako je zašlo pre osam minuta i dalje putuje njegova svetlost i do nas stiže kao blagi pozdrav. Trska s oreolom svoje cvasti priča neke vedrije priče, kada je ovde vrvelo od ljudi, kada su se s večeri u čistoj vodi rashlađivali umorni kopači. Danas ju je razveselo mali pas. Još uvek štene. Za vreme obuke upornog vlasnika svojom crnom nepogrešivom njuškicom je isterao par fazanskih  koka. Trska ga je zagrlila . Mogao se pogledom pratiti samo po pomeranju vitkih stabljika i po nežnom zvuku koji je sama proizvodila. Šuškao je , šuškao... odjednom se začuo jedan drugačiji zvuk. Tišina. Sve se umirilo. Pa se naglo probudilo. Na drugu stranu je istrčao usplahireni zec. Pas ga je na trenutak zatekao nespremnog, markirao ga i pojurio. Trska se nasmejala zajedno s ponosnim vlasnikom. Srećan momenat u neobičnom danu.
Ne zamerite dragi prijatelji, svi moramo naučiti da se radujemo malim stvarima, da pokupimo energiju iz prirode i da bar na trenutak uživamo u malim stvarima. Za sve vas, jedna moja imaginacija!
Jedan mali crtež olovkom.

понедељак, 13. јул 2015.

Sasvim obično neobičan razgovor!

Dve žene.
Dve ćerke.
Dva sina.

Dve žene su svoja dokona  popodneva prekraćivale tako što su se međusobno pozivale na kafu i ćaskanje. Bilo je tu svakakvih tema. Razgovori su počinjali skoro uvek na sličan način. Ogovaranjem. Ogovarale su onu treću koju su izbegavale u svom društvu. Možda izbegavanje nije baš prava reč, jer je i ona ulazila u taj mali krug povremeno, i prijala im je promena koju je ona donosila, a i materijal koji je takođe donosila. Znala je dešavanja koja su njima dvema bila nedostupna. Kao po planu izmenjale su iskustva i ulične vibracije koje su samo one osećale. Podupirale su se i uz grickalice ili kakav kolač raspredale bi priče.
Priče bi se nizale do tačke koja je označavala osobine i uspehe dece.
Polako se podizala nevidljiva zavesa i njihovo slagane bi rezultiralo govorenjem jedne i pokušajima druge.
-MOJA...Moja...MOJA...Moja...MOJA...Moja...
-Moj s-
-MOJA... Moja...MOJA...Moja...MOJA...Moja...
-Moj s-
Takav razgovor bi potrajao dok se ne bi vidno osetio zamor one sa dva sina.
-O, idem, samo ja govorim , a ti ćutiš! Baš  si nekakva! Idem! Laku noć!
-Laku noć!

Laku noć, dragi moji čitaoci, želim vam puno kćeri i sinova! Za sve vas jedna slika na svili. Ova je među prvima koje sam uradila!

субота, 11. јул 2015.

Vodice, sveto mesto!



Okolina Kikinde krije mnogo lepih mesta. Takvo je ovo. Nalazi se u neposrednoj okolini i krije svoju tajnu. Retki su posetioci koji se upute u ovaj deo. Česti su vernici, mada se i oni upućuju  u tom pravcu samo o velikim crkvenim praznicima.


Sutra je Petrovdan. Sutra će se na Vodicama obaviti služba i vernici će se pokloniti svojoj zaštitnici. Upravo njoj je mala crkvica posvećena. Unutrašnjost crkve je oslikana ikonama. Glavna je ona koja nosi lik Svete Petke. U crkvici se mogu zapaliti sveće ali se i napiti hladne lekovite  vode. U samoj unutrašnjosti se nalazi bunar koji je davno otkriven. Još u davna vremena neki čobani su otkrili lekovitost svete vode, pa su se  tu napijali i lečili.     Početkom  devetnaestog  veka je podignuta crkvica na tom mestu. Pored crkvice tu se nalazi i bolnica. Bar je to nekada bila. Danas tamo stoji tabla sa natpisom:

,,Srpska crkvena opština Bolnicima 1865.godne."
Da nas su to samo prazni hodnici kojima odzvanjaju glasovi retkih posetilaca. Vetar koji slobodno šeta ovim hodnicima uvek je raspoložen za pričanje priča o prošlim slavnim vremenima. Uporno prenosi i lelek onih koji su ovde potražili spasenje. Kamene stepenice spajaju crkvicu, hodnike i nedavno podignuto dečje igralište i kućicu ćuvara. Sutra će sve oživeti, povratiće se stara slava makar na  kratko. Odzvanjaće glasovi vernika u blagom danu.
Još samo oko crkvice raste šeboj. Nekada ga je bilo mnogo, danas se samo mali bokori šepure odolevajući modernim vremenima.

петак, 10. јул 2015.

Neki dobri ljudi!


Možda su skriveni, ali ih ima. Možda svoje živote žive nečujno, bez buke, pompe ili samoreklame, ali ih ima. Nečujni su, nikada se ne žale i nemaju komentar za tuđe greške ili tuđe životne promašaje. Potrebno je da zavirimo u svet oko sebe i da ih primetimo.
 Savremeni čovek u bespoštednoj borbi za lagodniji i savremeniji život zaboravlja na davno ispisane tablice koje je sam Mojsije dobio kao dar za nas. 
Da bismo bili dobri potrebno je samo da prvo zavirimo u svoje misli pa da pređemo na dela.

...
Kada se spremala na svoje životno putovanje u Svetu zemlju posetila je svoje poznanike i prijatelje i od svakoga je, primila pisamce sa molitvom. Samo bi otvorila koverat. Ruka onoga koji moli je pustila papirić.
Ona je kako je sama rekla samo poštar. Ona će samo u pukotinu na Zidu plača zadenuti Molbu.

...
Samo je čekala lepu reč. Znala je da joj niko u njenom bolu ne može pomoći. Izgubila je sina, a potom i muža. Stara je i oseća ogromnu prazninu. Nahraniće gladnog psa i pomilovati izgubljeno mače. Detetu će pokloniti bombone. Nikoga ne moli za pomoć, ako pomoć dođe, dobro je.

...
Toliko je tolerantna da je to neshvatljivo. Može sa svima. Ćuti i ne žali se. Ima razumevanja za svakoga i dušu za  saslušati svačiju muku. Razume sve i ne zahteva ništa.

...
Živi svoj život. Sama je, deca su joj daleko. Druži se sa onima koji liče na nju. Ne ogovara. Ne sluša ogovaranja. Živi ispunjena lepim rečima.


Šta uopšte znači dobrota?
Neopipljiva, nedodirljiva,ali ipak dostižna svima nama.
 Možda je dobrota kao  poluprava, pa ima svoj početak , ali kraja nema. 
Šta je to u čoveku što ga takvim čini?
Da li je dovoljno misliti da smo dobri ili je činjenje važno. Pitanja ima mnogo. Filozofi su tu da govore. 
Jednom sam dobila kompliment koji nikada neću zaboraviti:
-Ti živiš po Bogu.
Nadam se da je tako. Mada...

Za sve vas dobre jedan buket cveća na svili, drugačije ne mogu.

уторак, 07. јул 2015.

Čovek je čoveku vuk!

Homo homini lupus est!
Ako je iko poznavao ljudsku prirodu poznavali su je stari rimljani.
Hleba i igara!
Mačem i silom su vladali neverovatno dugo ogromnim prostranstvima i ostavili su tragove vidljive i dan danas. Zakulisane radnje u kojima se verovatno ni oni sami nisu uvek snalazili. Ružna dela. Ipak silni i moćni. Sve dobro što su činili, činili su radi sebe, ali su drugima njihova dela ostajala. Kakvi su bili morali su propasti. Ipak je njihov   latinski jezik opstao. Najmudriji i najpametniji se i dalje služe njime.
Zašto baš ovaj naslov i ova poslovica.
Ipak postoji nešto što je iznad svih nas. Nešto što nas prati i itekako utiče na naše živote.
Vukova je mnogo, lovine je mnogo.  Predator će pre ili kasnije doći do svoje žrtve.
Svaki lovac pre ili kasnije dođe do svoga ulova.
Ako je ova spoljašnja temperatura vuk, ko će biti lovina?
Ova nesnosna vrućina ovih dana utiče na sve nas, neko je raspoloženiji, neko samo preživljava, neko se žali, a poneko ne može da se savlada pa ima loše misli ili dela.
Čučim u hladovini kuće i guglam, usput napišem koju reč, a šta bi drugo? Malo slikam, malo čitam !
Preporučujem svakome ko voli pisanu reč Justejn Gordera ,,Devojka sa pomorandžama".
Zamislite da se jedanaest godina posle smrti svoga oca susretnete sa njim. Ne uživo, već preko pisma koje je čekalo svoj trenutak.
Veoma lepo, kao i sve što je Justejn napisao!
Prijatno letnje popodne , prijatan ostatak ovog blagog prazničnog dana!

понедељак, 06. јул 2015.

Ivanjdan!

Ivanjdan je praznik koji se slavi  u znak sećanja na rođenje Jovana Krstitelja.Dan za ovaj praznik je 7.jul. U vreme njegovog rođenja Rimljani su se obračunavali sa svim ostalim religijama. Tako je do njih stigla vest o rođenju proroka. Naravno kako u ljudskoj istoriji ništa ne može da prođe bez zavera, tako je bilo i ovde. Neko je izdao rođenje i rekao da će na kuću u kojoj se to dogodi okačiti venćić od cveća. Rimljani bi bili spremni da po svanuću izvrše pokolj ukućana pa i novorođenčeta. 
Ipak neka dobra duša je to čula i javila ostalima. Jutro je osvanulo tako što se na svakoj kući nalazio venčić.

 Da li je to tačno ne znam , znam da je moja baka tako pričala. 

Kako god bilo običaj se održao do današnjih dana. Uveče,na dan pre Ivanjdana,  posle poslednjih sunčevih zraka na kuće se kače venčići od cveća. Oni na kući stoje do naredne godine i čuvaju ukućane od svih bolesti i raznih zala. Nekada su bili samo od svežeg, a danas se stavljaju venčići i od suvoga cveća. Neizbežno je da se u venčić uplete koji struk Ivanjskog  cveća. Njegova žuta boja i miris se nadaleko uočavaju.
Nekada ga je bilo mnogo pored puteva, danas je skoro iskorenjeno. Rastinje oko puteva se uništava, koriste se razni pesticidi i ovo jedinsveno bilje polako nestaje.
Imala sam sreće i na pijaci kupila dva buketa. Strukove žutih sitnih  cvetova sam ugradila u bukete zajedno sa ostalim cvećem i kao malu pažnju položila na humke meni dragih osoba. Baš kao što je to i moja mama činila kada sam bila dete.
Ivanjdan je srećan praznik, slavi se rođenje onoga ko je bio predodređen da krsti samoga Isusa. Budite srećni! Pronađite radost u sebi i drugima, učinite nešto lepo, recite nešto lepo, darujte nekome lepu reč ili kompliment.
 Usrećite nekoga i vi ćete biti srećni.

субота, 04. јул 2015.

Dve majke!

Čudno je kako se hodnici vremena prepliću i oživljavaju u našim mislima. Nije čoveku potrebna vremenska mašina, potrebna mu je iskra koja pokreće ,,male sive ćelije,,. Dovoljno je baš to da zažmurimo otvorenih očiju i da se stimo. Dok je nas i naša sećanja mogu živeti. Previše je boli, previše tuge, previše teških reči, zato prija neko nežno sećanje. Sećanje koje pokreće ovoga puta nesnosna vrućina.
Imali smo teških godina iza nas, nestašice, ratovi, inflacije, radili smo za pet maraka, a na šalteru banke umesto pet, dobijem tri, jer je inflacija sve progutala, od jutra do večeri nema ničega. Opet ostaju sećanja, lepa, neki dobri ljudi u teškim vremenima. Zvezada upekla i gori. Što se moras to se uradi već u ranim jutarnjim časovima.
Vrelina je sve stanovnike malog grada oterala u hladovinu zatvorenih kuća. Sve se skupilo, zavuklo i ne pokazuje nikakav život. Kao da su svi nestali, kao da nikoga nigde nema. Ova vrelina je sve oterala nekuda daleko...
Ustajem iz obamrlog ležećeg položaja i kuvam kafu. Polako ću da je ispijam. Na ovoj vrelini mi nije potrebna dodata toplota. To me je podsetilo na jednu drugu kafu. Kafu iz osamdesetih godina. Sećanje počinje!

 U prodavnici ničega, kafa, dragocenija od bilo čega. Put me je naneo kod Savke. Savka mi skuvala nešto što sigurno kafa nije bilo. Slatko, sa previše šećera, da bi se izgubio miris i ukus isprženog ječma sa ko zna čime još. (Još uvek osećam kako mi gori u grlu!) Nisam pitala. Srkutala sam je u minimalnim srkovima, da kroz moje ždrelo prođe što lakše. U mom dosadašnjem životu nisam popila ništa gore.

Ko je ona?
Bosančica. Došla iz neke bosanske gudure i nevešto se našla u Banatu. Izgubila se u širokoj ravnici bez brda. Nekako je do nje dospeo glas o potrebnoj ženi i majci.   Morala je proći testove probnog rada, a pravila su određivala sama deca. Deca su birala koja će moći da zauzme mesto njihove pokojne majke. Bilo je pokušaja  pre nje, kako je koja došla i otišla po vodu nije se vraćala. Bila je nevešta, ni za skuvati ni za raditi na njivi, ošistiti živinu , ni slučajno, jednostavna tabula raza. Ali!
Otac je dobio dozvolu jer:
-Ne zna ništa da radi, ali hoće da sluša!

Svoje dece nije imala, pa je svoje posinke prisvojila i do zadnje snage ih branila od svih zala koja su pokušala da im priđu. Toliko je tu ulogu ozbiljno shvatala da ih je branila i od oca, bila je sposobna da u momentu smisli dokaz, opravdanje i da ih spase svake kazne. Majčinski im se posvetila do zadnjega svoga daha. Stručno je prekrivala nestašluke i noćne izlete. Ta posesivna ljubav nije uvek donosila dobro, za njene posinke ni jedna devojka nije bila dobra, no pamtićemo samo dobro.
Sećam se jednog vrelog leta. Baš kao i ovo, leto, vrelo, davno kiše njije bilo. Najradije bismo polegali u nekoj hladovini uz ledeno osveženje, ali trebalo je raditi. Paorski posao ne trpi odlaganje.Tada su joj  i unuci stasali. Išli smo u atar da čupamo arpadžik( mali luk koji se kasnije sadi), ne znam ima li goreg posla od toga. Rad počinje odmah posle svanuća i traje najduže do  jedanaest ćasova. Vreo dan, već u osam sati je bila nepodnošljiva vrućina. Čoveku se ulepi i kosa i koža, pa se ona peščana prašina zalepi na sve to, uz miris crnog luka. Ne ponovilo se. Tek je proslo osam, kad se začuo škripavi bicikl:
-Vlade, evo majke , nosi vruća bureka...obraćala se svome unuku i svima nama.
Bez poziva, bez najave, već kao vremešna bakica, prešla je desetak kilometara na biciklu da donese mastan vruć burek nadnićarima i njenim najmilijima.Ceo atar je mirisao na burek.Ceo atar je plakao od težine testa i sira. Ceo atar je bio sit.
Posle toga je skoro nemoguće bilo nastaviti rad.
Sahranjena je u trojnom grobu. Tako su deca odlučila. U sredini je otac, sa leve i desne stane se nalaze dve majke. Ona prava, rano preminula, koja ih je rodila  i koju nisu pamtili  i ova druga koja je dočekavši  starost uvek bdila nad njima.

Vreo dan, kafa mi se ohladila.
 Uzimam kafu, a misli lete dalje, do nekog novog sećanja.
Nas koji nismo ničim ugrožavali njene posinke je volela. Za Savku buket ruža na svili.