недеља, 27. септембар 2015.

... Gde svih vremena razlike ćute...

Leebdela je iznad svih. Nalazila se u neviđenim i živima nedostupnim  visinama. Mekota duša koje su je okruživale i delile sa njom moć letenja su joj davale dodatnu snagu i nadahnjivale let. Baš kao u pesmi Laze Kostića... gde svih vremena razlike ćute...
Želela je da bude kremirana, da njeni izgoreli dah promeni oblik i da  poleti , da razbije svu skučenost koju je imala u svom životu i da u nekim dalekim prostranstvima mekote i čistote najzad pronađe svoj mir.
...
Sedela je na buvljaku u Pančevu, na tezgi ispred nje su se nalazili prefinjeni proizvodi, markirane kreme i dezodoransi koji su svojim imenima malo značili običnom čoveku. S ukusom poređani , prema proizvođaču i mirisnoj noti. Grube izrađene ruke koje su u potrazi za jeftinijim proizvodima preturale i nanosile neviđen haos na njenoj tezgi su je izluđivali. Nije imala snage da više govori. Nije imala snage da se bori sa neznalicama i neprosvećenima.
Sedela je na svojoj stolici načinjenoj od nekog starog sanduka. Ona, kojoj je Beograd ležao pod nogama, ona kojoj su se divili, koja je u garderobi imala komade Mirjane Marić, koja je matursku haljinu donela iz Pariza, ona koja je fakultet završila sa prosekom deset, koja je diplomirala sa desetkom.
- Jel imaš sapun?
- Nemam.
- Jel imaš sapun?!
- Nemam!
- Kako nemaš, šta je ovo?
- To je intimni toaletni sapun!
- Sapun je sapun, pošto ti je to? Šta ti je to pa  intiman sapun?
Luksuzno pakovanje je sadržavalo niz stavrčica za održavanje intimne higijene o kojoj ovaj pojma nije imao. Na cenu je odreagovao galamom:
- Pa ti nisi normalna, toliko para, za sapun , pa ja imam deset takvih da kupim za to, kozo jedna , bip, biiip!
Koza samo ćuti, guta suzu dok naprasnik ne ode, seda na svoju improvizovanu stolicu i zatvara oči. Vidi sebe kao malenu tinjdžerku. Na sebi ima haljinicu za umetničko klizanje. Prva je u Beogradu, dobija aplauz. Šljokice ušivene na sam rub triko haljinice se presijavaju usled svetlosti reflektora sale na Tašmajdanu.
Srećna je i ponosna. Sve oči su u nju uprte. Oko vrata joj blista zlatna medalja.
 Suze se krune, padaju i spiraju tragove nekadašnjih srećnih dana.
Sama je , sama u svojoj tuzi, u svojoj nemoći da se suoči sa stvarnim životom. Sama je da uspe redovno da odlazi na posao.
Sama je. Mnogo je neuspelih pokušaja uspešnijeg života. Mnogo je davno potrošenih ljubavi. Mnogo je uzaludnih nadanja i neuspelih probnih  brakova. Svega je premnogo. Premalo je ljubavi, premalo je razumevanja, premalo je lepih reči u njenom životu. Suze su nezadržive.
...
Sada ima svoj mir, nema potrebe ni za čim, srećna je , nije više sama, tu oko nje lete oni slični njoj, razgovaraju bez glasa, u svojim rukama nose lepotu i prah utehe. Leti, gleda one koji su dole, ne zamera im ništa, ne zavidi im ništa. Pušta ih da slede svoje snove i da čekaju svoj dan za prvi let.

Za nju, koja je mogla biti sve, samo skromna nije mogla biti nikada!

недеља, 20. септембар 2015.

Pikaso i ona !

Pikaso : Fransoaz
Duše prožete strahopoštovanjem , hodala je nevidljivim stazama kojima su prolazili milioni ljudi iz celoga sveta. Duboko je udisala vazduh obojen kičicama najpoznatijih slikara sveta. Oko nje su se u nevidljivom komešanju pomerali svetski slikari i došaptavali  joj svoje tajne. Oko je čekalo trenutak da trepne. Ruka je čekala nevidljivi znak da se pomeri. Kompozicija je čekala njen mig da  promeni redosled. Boje su se mešale, letele i vraćale se na svoja mesta prikazujući savršenu lepotu majstorovih slikarskih misli.
 Jednostavno je uživala. Osećala se neizmerno bogatom, skoro besmrtnom kao i veliki slikari čija su platna bila uzložena. Polako je hodala između klupa u velikim salama ne želeći da uznemiri duhove koji su tu obitavali.
Da ju je neko upitao,  ne bi znala , niti bi mogla da kaže koji joj je najomiljeniji slikar, niti da kaže koja slika joj je omiljena. Znala je da satima sedi ispred božanstvenog Pikasa.Tražila je razumevanje i skrivene poruke, pronicala je u misli slavnog slikara. Kada bi zatvorila oči mogla je da zamisli kako je pozdravlja i upućuje je u svoje tajne. Možda je baš on taj, omiljeni?
Matisa je obožavala, bez nekog posebnog razloga, zatim Renoar, pa Gogen. Svi su oni plesali svoje igre, donosili joj samo dobro koje je upijala svom snagom svoga bića. Usvojim tajnim imaginacijama čučala je  njihovim sobama i gledala majstorske poteze kičicom.
Znala je da sate provede tiho hodajući hodnicima slavnih velegradskih muzeja. U tome je pronalazila mir. Pružali su joj lepotu i spokoj . Njihove bezvremenske muzejske igre su spajale epohe i slikare, spajale su živote raličitovekovnih majstora slikarstva, grafike, vjarstva.  Sve je bilo tu, spremno je čekalo da posetilac pruži ruku i primi milost majstora.
Za nju je to bila svakodnevica, druženje sa slavnima, hod po prečistim svetim hodnicima muzejskih galerija.  Svakodnevna potreba je postalo udisanje vazduha i opijanje večitom lepotom.

субота, 19. септембар 2015.

Sećanja. Babika!

Sva radost i bol bitisanja svih žena od praiskona do dana današnjeg se mogao ogledati u njenim plavim očima. Imala je život u kome su vladale oluje. Česte suše je nisu mimoilazile, a ni zimske hladnoće je nisu mazile. Ipak život joj je bio ispunjen najvećom ljubavlju svake žene, ljubavlju prema deci. Od nas koji smo joj bili prvi unuci, preko dece iz komšiluka, do praunuka,  svi smo je zvali Babika.
Dakle Babika je jedna jedina, neprevaziđena, neopevana u pesmama, a sastavni deo svake pesme, neispričana u pričama , a sastavni deo svake priče.
Moje prvo sećanje je možda više sećanje po priči, možda sam imala črtiri ili pet godina. Posle jedne porodične oluje, poslala me je da idem kući, meni se nije išlo, porodične oluje nisu imale nikakvo značenje za mene. Ko bi znao, možda sam nešto i zgrešila, nemam nikakvog sećanja o tome.
- Idi kući, tamo su ti otac i majka!
- Neću kući, neću...
- Pravac, kući...
Pomerila sam se taman toliko da se rukama naslonim na komšijsku kuću. Sećam se umazanog lica od suza. Sećam se ridanja iz dubine duše.
- Nisam u tvojoj kući -  malim prstom sam doticala njenu kuću. U njoj mi je bilo lepo. Bila sam sigurna, voljena, u njoj Babika nije išla na posao, bila je uvek tu za mene. Bila je tu da uteši, da izgrdi, da da i ono što nema.
Videvši moj mali prst naslonjen na njenu kuću davno sazidanu od nabijene zemlje, naboja, kuću koju je nasledila od svoje majke, samo se osmehnula i rekla :
- Ulazi unutra.
Iako je danas više nema za mene je ta kuća sigurnost, neistraženo carstvo. Tajne sakrivene u drvenim ormarima i nahtkasnama. Uvek čista i mirisna, ostrvo u nemirnom moru života.
Jednom mi je pričala o Beogradu i oficirima. Kao veoma mlada radila je usluge beogradskim drogerijama. Nosila je lekove na aresu bogatih. Kada bi se za vreme prijatnih letnjih večeri oficiri kraljeve vojske šetali ulicama sa svojim izabranicama, izmamljivali su stidljive osmehe sirimašnih devojaka koje su mogle samo da maštaju:
- Onako visok i prav,- plave oči bi za trenutak blicnule,- sa brkovima...onda bi počinjala pesmu, - Sedela sam za mašinom šila sam, pitali me oficiri čija sam...
Šta je život, od beogradskog oficira do kikindske gorke stvarnosti. Nikada nije pričala o svome izabraniku. Znam samo da je mlad umro, da je voleo kafanu, a verovatno i sve ono što uz to ide. U mračnim noćima pijanstva nije je štedeo. Nasilnik, neosećajan, nejednom je posle njegovih najgorih ispada je završila u bolnici. Samo je moja majka pamtila mesto njegovog groba, iako mi nikada ništa o njemu nije ispričala.
Sa trideset i nešto je ostala sama sa četvoro dece. Tada počinje njen svetački život posvećen samo deci. Njena borba za njihov život, za njihovu dobrobit. Bez ičije pomoći, muževa familija se odrekla male dece i mlade udovice, jednostavno su ih, kao dete gršku izbrisali iz svojih života. Od tada reč dete je jedino što u njoj izaziva radost.
Svako unuče je dočekivala sa istom radošću. Babika nije pravila razlike među nama , svi smo joj pružali istu radost, a ona nama istu ljubav. S jeseni je znala da prebrojava orahe, tako da svako od nas dobije jednak broj. Ukoliko je na poklon dobila jabuku, krušku ili keks bila je u stanju da pusti da  se pokvari samo da bi sačuvala za nekoga od nas. Nije važno koga, za onoga ko prvi dođe.
Ono o čemu je uvek maštala jeste bicikl za svako unuče, kad dobije novac na lotou. Na žalost to se nikada nije dogodilo.
Jednom sam je,već pred kraj njenog života, posetila, ležala je na svom krevetu, na svojoj strani. Na onoj drugoj su uvek spavala deca. Sada je ta polovina bila prazna, deca su odavno ljudi, ona ima osamdeset godina.U tim dugim samotnim danima živela je veoma bogat život. Živela je ponovo.
Nije me prepoznala. U meni je videla svoju majku. Nisam se trudila da je ubedim da ja nisam ta žena. Prihvatila sam je. Bila sam Ivanka.
 Kao prvo unuče imala sam čast da zauzmem mesto njene majke, da joj podarim malo majčinske ljubavi koju je ona sama bez ograničenja delila svuda oko sebe.

Jedan crtež kao sećanje na starinu.

среда, 16. септембар 2015.

Ko to tamo ne peva?

Početak jeseni, neko suvo vreme, ni lepo, ni ružno, reklo bi se teško podnošljivo. Dosadna suva toplota se pretvorila u zagušenje  pa pritiska. Čovek jedva diše! Nozdrve se osušile, pa svi dahću kao umorni psi na letnjoj žezi.
Autobus je pun putnika. Skupilo se društvo sa svih strana.  Neki se poznaju.  Svako zna svoje mesto za sedenje, to je navika dugogodišnjeg putovanja. Ima i novih. Svi ćute i gledaju kako će preživeti zaparu.

- Hajde, da se leči reuma, ovde kod nas se to radi! -progovara kondukterka.
- Da, leti se leči ono što se preko zime zaradi!
- Zimi bez grejanja, leti bez klima uređaja,  pa ko preživi pričaće. Ha, ha, ha..
- Pa važno je lečenje, kako se bolest zaradi nije važno!
Putnici se rasporedili i dahću. Unutra je više nego toplo. Prosto zagušljivost davi!
- Majstore, otvorite vrata da se bar malo provetri, pa zatvorite!
- Ne smem, to se kažnjava!
- Samo malo, pogušićemo se !
- Ta, mante se, šta ja znam da l je kome dodijo život, pa da iskoči kroz vrata!- enegično- otegnuto govori majstor.
Putnici otupeli od zagušljivosti gledaju kao slepi mačići! Ćute! Pa šta će! Mora se ćutati: Koga je moliti, nije mu suditi!
Na sledećoj stanici ulazi putnik u uniformi, vatrogasac. Bio čovek na nekom vatrogasnom takmičenju, jelo se i pilo. Dotični oko sebe širi opojni miris ustajalog alkohola. Dahtavi putnici pozeleneli od novopridošlog kiselog zadaha, kao zagledani nekud u daljinu okreću glave da izbegnu svaki dotok kiseline u svoj delić konzerve sardina. Bezuspešni su, pokušavaju da umire svoju uzburkanu unutrašnjost i žmure, ne bi li zamišljali da su nede drugde.
  Kondukterka  je prepoznala raspoloženost veselog sudije, inače komšije
- O stižeš li
- O, gde si ? bip, bip...
- Eto, tu!
- Gde si ti u subotu, bip, bip...
- U Novom Sadu, nisam bila ba takmičenju...
- E, da si bila...bip, bip...
- Da, šteta, možda bih se tukla, čujem bilo je tuče...jesi li se tukao?
- Hteli mene da tuku bip, bip!
- Pa kako, kad si ti sudija?
- Nisu me tukli, dobro sam ja sudio, samo sam malo...znaš oni postavili crevo za vodu...tamo bilo dve ekipe... ovde jedna,  zapeli bip, bip... dosudio sam...
- Od mene bi sigurno dobio, kad bih te dohvatila....
- Ho,ho ho...bip bip...
- Zdravo gde si ti?
U autobus ulazi dobrodržeća gospođa u poodmaklo nepriznatim godinama, obučena neprimereno godinama koje nosi, uz poprilično razmazane šminke.Više smešna nego privlačna. Putniku opijenom alkoholom je ona neodoljiva, počinje sa komplimentima,i kiselim zadahom se unosi gospođi u lice. Ona samo okreće glavu i pravi se da ga ne poznaje. Oko sebe širi težak miris kiselo slatkog parfema.
 Putnici dobijaju boje semafora, trepere i menjaju boju  se sa svakim novim udahom.
- He, he, idemo mi na jedno piće kad stignemo, kad sam ja prošle godine bio u kafani video sam...- monolog bez smisla ne može da prsahne.
Tako razgovor bez smisla i loše misli teče, kovitla se uz smeh i mnogo dobacivanja sa strane. Oni stalni putnici se kupaju u znoju svom, žmure, ne bi li zaboravili na ustajalim alkoholom obuzet vazduh. Poneko se prska vodom, ali i ona se zagrejala, miriše  na slatko kiseli parfem.
Najzad se otvaraju vrata autobusa. Napolju je trideset sedam u hladu. To je bar deset stepeni manje nego u autobusu! Predivna svežina, da čovek prodiše punim plućima!

понедељак, 14. септембар 2015.

Ispravljanje krive Drine!

Drina. Reka koja razdvaja i reka koja spaja. Istorijsko mesto joj je obezbeđeno kod mnogih naroda. Utkana je u mnoge priče i legende, odomaćila se u književnosti i kao kakva svetska mis svoju krunu nikome nikada neće ustupiti. Ledena, bistra, neprikosnovena u svojoj lepoti dominira prostorima i širi se meridijanima,  jer je mnogo mladosti  poslala daleko. Svako od njih je poneo delić neviđene lepote. No postoji i ona druga Drina, jogunasta, borbena, ona koja traži svoje, nemilosrdna i nepopravljiva. Ćudljiva!
Ne može se ispraviti kriva Drina.
Mnogi su pokušavali, postavljali su brane i mostove, podizali su ograde i postavljali žice. Kako bi za dana nešto bilo postavljeno, Drina bi ako ne pre ono sa prvim prolećnim bujicama sve odnela. Mnogi i dan danas pokušavaju da je isprave.

...

Gledao je sa strahopoštovanjem u zelenu vodu. Bistra, ledena, svojim divljim tokom preko glatkog kamenja odnosila je njegov život koji se drobio kao što su se kapljice vode drobile preko krupnih obalskih stena.
Bolela ga je unutrašnjost. Mislio je da neke stvari podrazumevaju, da ih nije potrebno izreći. Nosio ih je duboko u sebi i skrivao ih u najmračnijim mestima svoje duše. Umesto izgovora samo je ispravljao neispravljivo. Stalno se vraćao na početak. Ispraviti krivu Drinu. Rukavi su mu uvek bili zasukani, bio je naoružan upornošću  i razočaran neuspehom.
Kada se danas nagnuo nad ovu vratolomnu drvenu ivicu i shvatio koliko je vode proteklo ispod trošne drvene platforme samo se stresao. Prošla je i njegova mladost. Prošla su nadanja, prošle su mladalačke večeri i budna jutra. Nije uspeo da pored sebe zadrži ono vredno, da prepozna dobrotu i lepotu. Nije uspeo da savlada svoj poriv ispravljanja krive Drine. Stalno ga je pritiskala kletva davno izrečena.  U semu  i svima je tražio ono krivo što je trebalo ispraviti!
- Eh, da mi je popeti se na drinsku stenu, da mi je popeti se i urliknuti kao vuk u zimskim danima. Zatresla bi se gora, Andrić bi se probudio da moj krik ugradi u svoje delo! Probudili bi se oni kojima je Drina oduzela život, vratila bi mi se mladost, pa bih poleteo visoko kao kakav soko, da sa visine pogledam sve krivine koje Drina pravi!

субота, 12. септембар 2015.

Sećanja! Štrudla s orasima!

Volela je osećaj koji daje testo.Volela je njegovo formiranje od proste mase do jedinstvene mekote koja se mogla oblikovati. Pod njenim prstima je dobijalo baš to što treba, baš ono fino, glatko stanje  koje će polako dobiti mehuriće, pa će se pri pečenju još podići , dobiti zlatnu koru koja pod zubima pucketa, a na nepcu ostavlja neponovljiv trag. Uvek su štrudle brzo nestajale, vazdušaste, meke, dovoljno masne i pune fila. Danas će ih  filovati sa sirom, makom i orasima.
- Orasi, orasi...- da, kao svakog puta kada je to radila,  pogled joj je odlutao. Ruke bi radile same, bez komande iz glave. Vratila se u svoje detinjstvo, u ono bezbrižno vreme . Da bilo je bezbrižno do toga dana , onda je sve prestalo.
...
Jutro nije nagoveštavalo nikakva dešavanja. Bilo je to  mirno, tiho letnje jutro, kao i mnoga te posleratne godine. Poginuli su počivali negde, živi se okretali životu i nadanjima.
 Sve je uzavrelo na salašu. Radio se od rane zore do prvih večernjih zvezda. Iz dana u dan, od jutra do večeri. Ona je bila dete. Videla je svoju majku koja se tog blagdašnjeg nedeljnog jutra spremala da mesi štrudle sa sirom , onim pravim od neobranog mleka koji je sama napravila, sa makom koji su pre par  dana istresali iz krupnih čaura i sa orasima. Orasi su prošlogodišnji, a sve nagoveštava i dobar rod ove godine. Nekako joj se ruka odvezala pa je stavila dobru količinu.
- Ove godine su baš rodni, biće i da se proda, da se nešto zaradi!
Najstariji sin joj je tek zamomčen, vedar, pokretan, više bezbrižan nego što bi trebalo. Voleo je druženja i odlaske u selo.
Nedeljni ručak je prošao kao i mnogi drugi,  uz obaveznu domaću supu sa rezancima, pa paradajz sos i kuvano meso sa barenim krompirom, pa pečenje. Pre ručka po parče gibanice sa sirom, posle ručka sa slatkim filom. Marko je jedva čekao da prođe ručak pa da svojim biciklom odjuri u selo. Još juče se dogovorio za partiju kartanja. Kartao se onim mađarskim kartama sa štikovima. Poneo je i očev kaput, ako ga uhvati kakav prohladni vetar.
Popodne je odmicalo sporo, nedeljno, odmarajuće. S kasnog popodneva, nezvano i niotkuda dunu neki topao vetar, pa naglo prestanu. Salaš se stresao i utonuo u tišinu.
Videli su bicikl iz daleka. Dolazio je kući, tačno na vreme. Na leđima je imao kaputić. Uleteo je u dvorište nasmejan, vedar, sa titrajućim osmehom na mladalačkim usnama.
- Majko, daj mi samo parče štrudle s orasima, ništa mi više ne treba. Vode ću sam uzeti, volim ovu našu bunarsku!
 Majka bi svome miljeniku skinula i zvezde sa neba, a ne dodala kolač. Dobio je jedno, ali veliko parče, onako kako se govorilo: Jedno, pa iza vrata!
Bacio je kaputić s leđa, legao u hladovinu ispod razgranatog oraha, progutao hranu i vodu  brzinom koju samo mladost ima  i zaspao opuštajućim snom.
S večeri su se obavljala namirivanja stoke. Ceo salaš se užurbao, svako je radio svoj posao. Odjednom su primetili da ga nema. Našli su ga kako i dalje spava. Čelo mu je bilo vrelo.
- Pa on je zaspao onako mokar! Nije ni košulju skinuo!
Preneli su ga unutra. Počela je groznica. Počelo je buncanje. Ponovo je išao do sela, ponovo je igrao karte, ponovo se vratio kući. Ponovo je legao pod orah.
Salaš je utihnuo. Poslali su po lekara. Lekar je samo odmahivao glavom. Pomoći nije bilo.
...
Trgla se. Zahvatila je orahe koji su tražili mlevenje. Samlela ih je, stavila sitan šećer, stavila je i kesicu vanile. Zavila je štrudlu, položila je nežno u pleh pored ostalih. Čekala je da sve to lepo naraste. Stavila je da se peče u zagrejanu rernu. Čekala je da postane zlatno žuta. Radila je tiho, stisnutih usana, a u oku joj je blistala nepuštena suza.

четвртак, 10. септембар 2015.

Di si, tu si!

U mirnom ravničarskom selu je sve bilo isto. Ništa se već godinama nije menjalo osim broja stanovnika. Sve ih se manje rađalo. Doduše i umiralo ih je manje, pa im se činilo po onoj starinskoj :
- DI SI, TU SI?
Rečenica neobičnpg sastava je istovremeno bila i pitanje i odgovor. Izgovarač nije očekivao odgovor. Jednoastavno mu nije bio potreban.
 Starosedeoca je bilo sve manje, onih mešovitih sve manje, a i onih dođoša je bilo sve manje. Svi su se osećali usamljenima, mada niko to ne bi javno priznao. Svima je zavladao pozno jesenji vetar koji je mogao da donese ništa drugo do ledenu kišu i sneg. Melanhonično teška  dosada ih je sve obuzimala.
Bilo je i onih koji su bili na čelu umirućeg naselja. Ma koliko da je ta vlast bila nevažna, bila je vlast! Često bi se dešavalo da bi onaj glavni, pravo sa njive stupio u svoju kancelariju.

S popodneva bi dokoni sedeli na klupi u centru mesta, pijuckali pivo, ako je vreme dozvoljavalo ili bi pokušavali da svojim toplim dahom zagreju ukočene prste. Rukama su često mahali, ne da bi oterali  one oko sebe, muve ili komarce, ako je veče padalo, već da bi nekom imaginarnom dokazali svoje pravo.
 Znali su sve! Mogli su biti lekari bolji od onog koji radi u ambulanti, mogli su biti advokati, ma poznavali su zakon kao niko na svetu, mogli su biti i učitelji, pa znali su da čitaju i pišu! Mogli su biti sve! Samo ih niko nije ništa pitao.
Dešavalo se da u selo odnekud doluta auto! Zalutao čovek u  bespuću nepostavljenih saobraćajnih znakova!
- E, da sam ja vlast, ne bih ovom ovakvom dao dozvolu u ruke..
- Dobar dan , da li biste mi pomogli...
- O, dobar dan želim,  idi samo pravo, naići ćeš na glavni put, pa onda samo levo...
Svaki postupak stanovnika imao je lice i naličje.

Spolja gladac, a iznutra trulavo!- po onoj narodnoj.

Kako im se selo nalazilo skoro na samom kraju sveta, zaboravljeno od svih, prava uzbuna je nastajala kada bi stigao kakav gost! Svi bi u naletima obletali  kuću domaćina da prozbore koju i da svojim znanjem začine posetu.
Selo nikako ne može bez učitelja i popa. Učitelja su nekako provukli kroz svoje filtere, pa se jadnik držao sa strane, ionako je imao koju godinu do penzije i nije imao snage da se bori sa takvima, a pop je prvom prilikom pobegao glavom bez obzira. No bez njega se nije moglo. U slučaju potrebe morao je dolaziti sveštenik sa strane...mada su i oni sami, mirne duše obaviti njegov posao...samo da im je tamo neko dozvolio:
- Šta! Zamahneš tri puta kandilom i spustiš ga dole...
Jednog lepog prolećnog jutra u zamrlo selo stigao je mladi sveštenik. Tek završio Bogoslovski fakultet. Načitan, tih,smeran, smiren, ruku širom otvorenih za činiti dobro. Čiste duše i široka srca, upao je kao jagnje u vučju jazbinu.
- Dođi, popo  da razgovaramo!
- Volemo, o volemo mi  našeg popu!
- Nećemo ti ništa! Svakog popu smo voleli! He, hehehe!
- Mi smo svi dobri ljudi i trebaš nam, biće dobro dok svoj nos budeš držao u crkvi, poštovaćemo te i ceniti, a ako staviš svoj nos negde drugde, neće biti dobro.
-  Nestaćeš i ti i tvoj nos!

Slika na svili Zimski pejzaž!

уторак, 08. септембар 2015.

Original i klon

Moglo se dogoditi bilo šta.
Moglo se dogoditi da leži.
Moglo se dogoditi da sedi.
Moglo se dogoditi da gleda omiljenu seriju. Moglo se drobiti drvlje i kamenje.
Mogli su se kao u starim narodnim predanjima podizati mostovi i dvori, za nju bi sve ostalo isto.
Ništa se ne bi promenilo. Sva osećanja bi joj bila upućena istom.Sama bi pronalazila svoj put kroz mnoge mračne lagume skrivene na najtajnovitijim mestima duše.
Tačnije njen pogled na svet i njeno shvatanje sveta bi ostalo isto. Mnogi su bili tužni zbog toga. Nisu shvatali veličinu njenog osmeha i njene ljubavi prema jednom cvetu i klonu toga cveta koji je sama podigla.
Cvet je bio divan, neprikosnoven, imao je sve vrline koje jedan dobar cvet treba da ima.
Mirisao je.
Odisao savršenstvom i neviđenom lepotom latica. Njen cvet nije nikad venuo, za sva vremena je ostao isti. Zamrznuo se u vremenu.  Iako se sve okolo menjalo i starilo cvet nije. Uvek je bio svež i mlad! Pravi prvi prolećni cvetak savršene forme i lepote. Pretio je da postane slika Dorijana Greja.
Puno se trudila i oko klona.
Kloniranje nije ni malo lak posao.
Treba stvoriti dobrog klona. Njen je bio savršen. Čak bolji od originala. Klon koji se nije tretirao kao klon, kao nešto što je proisteklo iz originala. Bio je veći original od originala. Čisto savršenstvo. Tek je on mirisao, tek je on sijao neviđenom lepotom i originalnošću. Tek je on bio nešto najleše na svetu.
U njenoj bašti je raslo dosta cvetova, doduše  nije da su bili nikakvi i ružni, ali ni blizu originalu i klonu. Bilo je i dosta korova  za koje je se  slobodno može reći da je mrzela, naročito to što je čak i korov nekada mogao da u svojoj neuglednoj spoljašnjosti pokaže tračak lepote! Posebno joj je smetalo bodljikavo telo korova. One sitne iglice koje itekako mogu da povrede veličanstvenu lepotu originala i klona. 
Kada bi imala snage i moći, počupala bi sav korov, da ga nigde nema i da se nikada više ne pojavi. No zadovoljavala se time da ga nema u njenoj bašti.

Slika na svili Cvetanje čička!

субота, 05. септембар 2015.

Doboš torta!

Sedeo je ispred vrata stana. Nije se usuđivao da uđe unutra. Pognute glave je čekao da oluja prođe pa da na vrhovima prstiju tiho domili do kupatila jer ga je iznad svega zov prirode mučio. Ipak nije se usuđivao ni da odškrine ulazna vrata.
 - Moje krivice nema. Čekao sam ćerku i zeta da najave dolazak. Baš je moj zet dobro dete. Ima strast koju deli sa mnom.
 Kada pecanje jednom obuzme čoveka obuzme ga za ceo život. Ono vlada mojim mislima. Jedva sam čekao da dođu. Pa dok njih dve uz kaficu razmenjuju svoje teme, nas dvojica se posvetimo prirodi.  Voda nas svojom mirnoćom ponese, mi ćutimo i osećamo. Sa malo reči se dobro razumemo. Nema vike, nema nesporazuma, samo plovak i tišina...A sada ovo!
...
- Ma samo neka se pojavi! Dobiće i pecanje i pecaljke po glavi! Smoždiću ga! Neće mu ni dlaka na glavi ostati! Ima da ga nema! Da mi to uradi! Sada! Sve sam lepo spremila! Sve sam lepo uradila! Da mi to uradi! Zgomiću ga! Samo da se pojavi!
...
- Bože kojiko li je sati? Pući ću!

Sat na ruci je pokazivao da se vreme ručka uveliko približilo. Gosti samo što nisu stigli. Nije mogao da ih dočeka. Skupio se i zgrčio, ima još malo da čeka.
...
- Tata, šta ti radiš tu? Zašto nisi unutra? Zar baš ne možeš da nas dočekaš? - ćerka mu prilazi i pozdravlja se s njim. Prilazi i zet.
- Vi ste baš nestrpljivi, idemo odmah posle ručka!
On samo ćuti, pozdravlja se i ne govori ništa. Posle kratkog zvonjenja ona otvara vrata. Ljubi ćerku i zeta. Za njega ne postoji reč. On ćuti, pravi se da ne prisustvuje. Šunja se prema kupatilu.
- Mama, divno si postavila sto, divno miriše! Šta si nam napravila kao dezert?
- E, dezert je nešto posebno! Doboš torta!
- Znaš da mi to najviše volimo!
- Da, ali je nećete jesti! Bacila sam je! - poglede pune besa baca u pravcu kupatila.
- Kao i svu hranu koja je bila u frižideru!
- Maaamaaa!
- Tvoj otac, kog obožavaš, je kupio crve kao mamce za pecanje. Stavio ih je u frižider. Oni su se razmileli na sve strane, pa i po torti i kroz tortu...

Omiljeni otac pokajnički  dolazi pognute glave. Više nije mogao da izdrži.
Na sav njem bes odgovorio je prvo prigušenim smehom. Smeh se širio. Uskoro se stan tresao.