четвртак, 26. новембар 2015.

Trideset puta trista šezdeset pet!





 Koliko je terideset godina u čovekovom životu?
 Malo?
 Mnogo?
Nečiji nepun život, deo nečijeg života ili deo zajedničkog života?
 Za mene deo zajedničkog života.

Sećanja lete kroz misli, nemoguće ih je sve pohvatati toliko su brojne i brze. Prepliću se  i vezuju u nerazmrsive čvorove. Sve je isprepletano kao koren drveta starog trideset godina. Isprepletano kao zajednički snovi na jednom jastuku.
Trideset godina okretanih kao trideset zlatnika od kojih svaki ima svoju sopstvenu istoriju.  Izgledaju isto, a vrede drugačije. Svaki je doneo i lepo i ružno i osmeh i brigu, i tugu i radost. Trideset godina ravnomerno poređanih u nemirnom ritmu. Trideset donošenja i trideset odnošenja. Trideset letenja u dostižno i nedostižno. Trideset stremljenja u lepotu i podršku. Trideset mora i trideset planina na jednom putu. Trideset ravnica i trideset brda poređanih tako da nikada nije dosadno. Trideset uzdaha i trideset skrivenih suza. Trideset osmeha i trideset glasnih kikota. Trideset koktela i trideset mućkalica.
Trideset godina strahova, nadanja, zajedničke sreće i podeljene tuge.  Trideset godina , trideset uveličanih osmeha, trideset vedrih i trideset tamnih oblaka nadvijenih nad zajednički krov.
Svega trideset, pa zarad razbijanja dosade pomnoženo sa trista šezdeset pet.
...
Društvo je sedelo za stolom. Čulo se smejanje. Neko je govorio tiše, neko glasnije, neko sporije , neko je pažljivo slušao da  može da se nadoveže svojom dosetkom ili sećanjem. Vezuje ih zajednička mladost. Vezuje ih prijateljstvo i poštovanje. Vezuje ih pošten život i lepa reč. Vezuje ih odanost i podrška.
 Svi su tu da  umnože trideset. Trideset puta dva, pa to puta deset. To je  mnogo puta po trideset.

Hvala za podeljenih trideset!

четвртак, 19. новембар 2015.

Pismo nerođenog deteta!

Stajao je i gledao.
Sa novim danom došlo je i novo razočarenje.
Pokušavali su i pokušavali. Probali su sve. Poslednja nada je propala. Zato je posle takve vesti izašao. Hodao je bez cilja, bez misli, bez ičega.
Iz tog beznađa ga je trgao krik svrake. Stajala je na grani skrivenoj u bogatoj krošnji. Obraćala mu se nemuštim jezikom bez razumevanja. Osvrnuo se, nije poznao put, niti momenat. Prepoznao je samo mesto. Pred njim se šušteći kretalo more pšenice. Plodna njiva je stenjala pod teretom bogatih zrna. U daljini su se u strastvenom poljupcu spojili nebo i žito. Videla se samo neka blaga izmaglica od davno zaboravljene vlage. Sve se zaljuljalo , pokrenulo i u nekom tajanstvenom vihoru došlo do njega.  Spustio se i seo u hlad starog oraha, pod kojim su spas od letnje žege pronalazili mnogi pre njega. Težina titraja letnje vrućine se spustila na njegove kapke. Kao omađijan nesvakidašnošću i bolnom misli, opustio se i prepustio nebitnosti čoveka i magičnom trenutku.
...
Dragi moji!
Biram samo. Na svet ću doći svojom voljom. Ne želim da me dozivaju i teraju. Ovde mi je lepo. Lebdim u svome bezmerju, u svojoj bespolnosti, u svome neobliku.  Nemam boli, briga, nemam  ničega, a bogato sam.
Zašto da se rodim? Zašto moram  da iskusim neki drugi život sem ovoga?
Kroz velike daljine do mene dopiru čudni glasovi. Šume nestaju, životinje nestaju. Ljudi čine loše stvari. Pa i ja spadam u ljude. Da li ću i ja svojim rođenjem biti takvo stvorenje?
Sada živim kao tolika bića u praiskonu. Mirno, u neobično toploj i neizmerno udobnoj plazmi bezvremerja.
Upijam mirise i zvukove nežnih nota. Sve oko mene peva i raduje se. Klizi u nepostojanju, skoro beživotno, a opet prebogato životom. Ponekad činim nestašluk, malo se guram, tražim svoju mrvicu prostora. Dodirujem slične sebi i srećno sam. Ispunjeno sam unutrašnjim mirom svoga nepostojanja.
Zašto da se rodim? Treba li mi glad? Treba li mi rat? Treba li mi nuklearno oružje? Treba li mi zagađena voda? Treba li da gledam izbegle iz domova? Treba li da se osvrnem i da plačem za svakom prolivenom suzom za izgubljenim dragim osobama?
Ne želim da plačem za otetim životom! Ne želim da plačem za polomljenom igračkom! Ne želim trku za novcem, ne želim ljude koji nemaju vremena za svoju decu! Ne želim zavist i strahove, ogovaranja i tuđe živote.
Žalim samo za vama majko i oče, žalim i nedostajaćete mi vi. Nedostajaće mi smeh i ljuljanje. Nedostajaće mi vaši pogledi iskričave i nežne ljubavi.
Tasovi na mojoj vagi su prepuni, krive se i lome.
Kraičkom svesti gledam nepostojanje postojanja onih  oko sebe. Bezbrižni smo, zaštićeni i bezazleni. Želim da takvo i ostanem. Odavde ću gledati i izabrati momenat za svoje rođenje.
Rodiću se kad ja to budem želelo.
Do tada  me tražite u prvoj kapi jutarnje rose, u zalasku Sunca, u mirisu male prolećne ljubičice, u igri ogledala, u izlomljenoj travki koja štrči iz kamena. Tražite me u plodnoj njivi, u klasu pšenice, u korici hleba. Čekaću vaše milovanje i nežni šapat. Čekaću da postanete ljudi kakve želim.
Čekaću vreme da se rodim.
Volim vas i ljubim, vaše ja!
...
Trgao se.
Bio je tu ispred svoje plodne njive, u hladu ispod starog oraha. Na grani je kreštala svraka.
Osvrtao se.
Pitanje je naviralo kao brzi planinski potok. Odgovor nije znao.
Nije znao , da li je to java ili san.
Da li je razumeo nemušti jezik pra stanovnika ravnice, da li je do njega stigao glas sa samih Nebesa ili je do njega samo vetar doneo glas utehe?
Misli su mu se komešale. Delio se u bezbroj nejednakih komada i opet se sastavljao. Sve je poletelo, vezalo se u nerazmrsivi čvor, pa se onda naglo u blesku razvezalo i donelo novu nadu.
Okrenuo se i krenuo put kuće. Osmeh mu je lebdeo na lici ispresecanom linijama koje znače život.

Ilustracija: Sandro Botičeli, Marija sa malim Isusom, slika koja donosi mir i nadu!












среда, 18. новембар 2015.

Snove sanjam, snove snivam...-iPhone...Rej Ban ...Jugo

Mrzeo je taj osećaj krivice. Obuzimao ga je i opominjao bez jasnog razloga. Pokušao je da ga otera toplom vodom i dugotrajnim tuširanjem, ali bez uspeha. U mraku svoje sobe, pod savršenim skloništem samoće analizirao je događaje koji su preko njega protutnjali toga dana.
...
Jutro je krenulo jesenje dosadno. Upalio je auto i krenuo na put. Sve je mirisalo na maglu, tišinu i previše skrivenih želja i nadanja. Osećao je blagu vrtoglavicu. Znao je koji je razlog tome, ali je ćutao. Nikome, pa ni sebi ne bi priznao svoju slabost.
 Previše je stiskao. Previše je štedeo. Preskakao je doručak, za ručak nešto malo, za večeru skoro ništa. Previše je voleo novac koji se taložio u banci. Uvek mu je bilo malo.
Živeo je sam. Ni kučeta, ni mačeta. Nikoga ko bi ga naterao na bilo kakav trošak. Bila mu je čak skupa garderoba iz radnji sa polovnom robom, pa je nosio samo ono što mu neko pokloni.
Čovek bez autoriteta i bez svoga integriteta. Često je u svojoj okolini izazivao podsmeh. Uvek sa strane, uvek nezainteresovano povučen, ali spreman za zajedljiv komentar. Naročito su ga privlačile kritike bližnjih. Tu je umeo da upotrebi žaoku svoga jezika. To je iritiralo mnoge.
Danas je bilo drugačije. Da, već od jutra je osećao da nešto nije kako treba. On nije bio on. Na sebi je imao ,,Levis" pantalone najboljeg kroja, uske, ocrtavale su liniju njegovog tela. Stajale su mu savršeno i iako nije imao neku visinu, podizale su ga. Košulja iste marke, sa diskretnim prugama, blago ukrojena. Na ruci sat isti onaj koji Novak posle meča stavlja na ruku. U džepu mobilni telefon iPhone, poslednji model, sa jabukom koja je u mraku reflektovala svetlost. Na nogama Nike patike. Oko sebe je širio zanosni miris Hugo Bos parfema kupljenog u originalnom pakovanju.
On, u nekom sasvim novom izdanju.
Pravi zgodni momak koji žuri na sastanak. Sa svih strana su na njega padali zavidni pogledi. Koračao je praveći se da ništa ne primećuje.
 Njegov pogled su skrivale Rej Ban sunčane naočare. Baš kada je hteo  da namesti naočare video je da se nalazi na levoj traci i da mu u susret dolazi  crveni kamion.  Okrenuo je volan. Jugo je poleteo i svoj put uavršio u kanalu pored puta.
...
Pa, nisam kriv, nisam kriv...

петак, 13. новембар 2015.

Između ljudi i golubova!

Promene su nekome donele dobro, a nekome se smrklo. Izgleda da je ipak više onih kojima se smrklo. Tako je prošao i on.
...
- Gde sam to stigao? Ovde ljudi ne znaju da kažu ,,Dobro jutro,,?  Šta je ovo majko moja?  Gde sam ja to dopao?
...
Desilo mu se ono što je najmanje očekivao, a što svakako ni u snu nije poželeo. Nezavisno od njega su produžili radni staž. Umesto da se lagano sprema za penziju, morao je put pod noge, pa svakodnevno putovanje na posao. Neka racionalizacija. Rada se nikada nije plašio.Od detinjstva su ga učili šta je rad i kako se novac čuva i zaradjuje. Čitavog svog života je to radio. Radio je i štedeo. Decu je podigao, iškolovao. Davao je njima, za sebe je malo ostavljao. Ostalo mu je još par godina rada, pa da se posveti svojoj bašti i svojim letećim prijateljima.
Bio je sam. Žena mu je davno umrla, pa je ljubav koju je osećao prema njoj u potpunosti posvetio svojoj deci. Bio im je i otac i majka. Strepeo je nad njima, polagao ispite zajedno sa njima, živeo je samo za njih. Kada su se potpuno odvojili od njega, u ogledalu je ugledao starca. Davno je zaboravio kako i gde se kupuje garderoba, zaboravio je za parfeme , a one kreme za muškarce nije ni poznavao. Video je tragove onoga nekadašnjeg čoveka. Ipak iznutra je ostao isti.
...
- Ovde niko ne ceni čoveka? Možda sam im mrzak? Možda su hteli nekog drugog? Ja tu ništa ne mogu. Svojom voljom ovde nikada ne bih došao. Bože, pomozi mi da razumem ove ljude!
Nekako ću izdržati. Nemam uši ni oči za njih, nisu vredni mojih misli. Nisu vredni druženja sa mnom. Nisu vredni ničega.
...
- Jeste li videli ovoga, na šta liči?...
...
- Imam moje leteće prijatelje. Verni su mi , moji golubovi. Kada im dođem...
...
Prolaznici su s ulice mogli videti jato koje se podizalo i spuštalo.
U dvorištu je stajao mladić u koži starca. Očima punim sjaja i neke božanske radosti gledao je u kretanje svoga jata. Sve ih je poznavao. Imali su imena. Uvek su ga nesebično pozdravljali, sletali mu na ramena i na sveže pokošenu travu.  Leteli su u visinu, u nebesku čistotu i svežinu. Donosili su dah nekog udaljenog života i još daljih radosti. Uživao je. Tada je zaboravljao sve.  Muka je nestajala. Ljudi  su nestajali. Postojalo je nebo. Postojao je iskonski mir i lepota.

уторак, 10. новембар 2015.

Jesen u Vojvodini

Ranojutarnja izmaglica se sebično pruža na sve četiri strane naše divne ravnice. Opominje da ona vlada. Na davno postojeće more upućuju samo glave crpnih stanica koje se neumorno klanjaju svima koji prolaze. Svojom bukom javljaju da ova vlaga u vazduhu doprinosi njihovoj propasti. Posiveli divovi odudaraju od okoline.  Ipak postoje i opstaju u vremenu.
Čekajući jesenje kiše i hladnoću usamljeno drveće kraj puteva posustalo odbacuje lišće. S prvim mrazevima potpuno će ogoleti. Tužna slika u prvom proboju svetlosti.
Na istoku jutarnje rumenilo izbija. Kao svakoga dana tera neprijatno i u punom sjaju pokazuje lepotu ravnice. Šumarci se ponosno uzdižu svojim zlatnim bogatstvom. Hrle nekuda u neobojeno nebo s ogromnom željom da se delić žute lepote prenese na visine. U njima se  skriveni život  priprema za sunčan dan. Postoji nezavisno od ljudi.
Usamljeni čičak čeka prolaznika, pa da svoju buduću decu pošalje u novi svet, u neke nove daljine.
Jedino ždralovi i čaplje remete tišinu jesenjeg jutra.
Njih put nosi preko ravnice, pa zastanu da svojim dugim vratovima pozdrave prolaznika. Ljudima  se ne približavaju,  jer su u njih davno izgubili poverenje.
Tu su i jata čvoraka. Sivi oblak leti , pa se svom snagom obrušava na ovršena polja suncokreta ili na neobrani kukuruz. Senka se spaja i razdvaja, podiže se i spušta.
Živi.
Vetrov ples obuhvata čoveka. Poskakuje, pocupkuje i bar malo zaboravlja na svakodnevicu. Predaje svoje telo i dušu nečemu uzvišenom, nečemu što se dešava samo jednom godišnje s jeseni. Čovek probudi pesnika u sebi. Plete stihove.  Izgovara reči  zagrejane toplinom svoga daha.
Osmehne se.
Pogleda oko sebe. Svestan je svoje malenkosti i nebitnosti. Ipak naučen na život u nepreglednoj ravnici nastavlja dalje.
Odbacuje misli, uzima svoj teret i žuri.

Moja četkica je zabeležila deo svetlosti i  šume. Lepota je tu, na svili!

петак, 06. новембар 2015.

Dve gospoje!

Mirno vojvođansko selo se ustalasalo, kao i uvek kada bi neka prija dolazila. Seoski momci bi se takmičili u samopozivanju na kafu, da bi što bolje osmotrili pridošlicu. Posmatrali bi je zainteresovano, odmeravali, nalazili bi joj mane i isticali njenu lepotu i kavlitete,  koje seoske devojke nisu imale. Stvarnost je bila da je devojaka bilo sve manje i da ni jedna nije želela da se udaje za seoskog momka koji je uz svu muku bio i paor.
Govorilo se da će stići. Povod posete su mladenci. Sveže venčani učitelj je sa svojom suprugom očekivao goste. Kako je u selu bilo malo dešavanja o tome su svi pričali sve. Mašta bi se raspirivala pa je i broj zvanica rastao. Od dve osobe naraslo je do dvadeset dve i to sve dobre udavače. Prave prilike. Tadašnji momci su malo verovali u razboritost gradskih devojaka, ali bi isto tako sve učinili da se dokopaju kakve. Pa kako bilo da bilo.
Naravno učitelj o tome nije imao pojma. Nije pretpostavio da se o tome priča i da ikoga zanima koga i kada on prima u kuću. Gledao je svoja posla, uživao u svojoj dragoj i lepom vremenu.
Vreme kao vreme. Promenmljivo. Krenule kiše za kišom. Prvo se prašina zalepila za oglođani paorski put. Zatim se ista pretvorila u blato. Onda se blato pretvorilo u mulj. Seljaci su ponosno koračali u svojim gumenim opancima. Bez problema su prelazili s jedne strane ulice na drugu. Zahvaljivali su Nebu na blagorodnoj kiši.
- Gosn učo, gosn učo, ovo morate da vidite...
- Gosn učo....Dve budale došle ...Cipele im ostale u blatu...Gosn učo, gospoje...
Gospođe gošće su za njim ulazile u dvorište. Bosonoge, svilenih čarapa do kolena umazanih blatom. Boja na kožnim torbama se nije videla od sivih blatnih muzgi. Cvetići zakačeni na šeširima, nekako popadali  i  tužno vise. Crveni ruž se razmazao , a nagaravljene obrve se raširile.
Uča se preznojao.  Ne zna da li da se smeje ili plače. Seljak raširio svoje bistre oči i ćuti.  Glas mu je zamro na usnama.  Nije se ni najmanje nadao da su te dve baš te prije.
Dugo se seoskim sokakom širila priča o dve gospoje, pa je eto došla i do mene.
Stara seoska kuća oslikana  na svili.

понедељак, 02. новембар 2015.

Sećanje : Pusti me !

Moj otac Ivan
Maglovito i hladno novembarsko jutro. Začetak magle je daleko. Razvlačenje preko usnulog grada prisutno. Ponegde se osmelila pa caruje, a ponegde tek zadržava dah. Polako se pruža, niti živi, niti mre. Bitiše. Odaziva se svojim ćutanjem i preti svojom gustinom.
Zavlačim ruke u džepove, vrat u kragnu i šal, pa žurnim korakom bežim. Bežim od svega. Od preživljavanja, bolesnih umova, od večite kuknjave.
 Teška magla, teška i sećanja.
Razvlačenje poslednjeg daha drage osobe. Priviđenje. Guske u magli. Gusaka nema. Nema ni perca. Ničega, a opet su vidljive. Bučne. Toliko da ne razaznajem maglu ili dah odlazećeg. Samo bol i patnja. Nevoljno mirenje sa sudbinom i nemoć odupiranja neminovnom. Ipak vapim za pomoć. Ne želim da pustim onoga ko odlazi. Želim svim silama da ga zadržim. Teram maglu, teram guske, teram svoje misli. Teram i nju koja se uvak nađe na mestu na kom mora da bude.
 Bezuspešno. Brzo se vraća. Prebrzo. Pamtim pogled. Pamtim molbu.
- Pusti me.
 Puštam. Nemoćna da se oduprem. Mirim se i gutam suzu. Doći će vreme za plakanje. Doći će vreme  za suzu.
Ne smem biti sebična. Moram razumeti. Svi moramo razumeti, imali pet, pedeset pet ili devedeset pet godina.
...
Nalazim se u tunelu.
 Pre lavirint. Ja sam Tezej. Moram da pronađem put. Nisam sama. U kolicima je moj otac. Guram kolica i tražim izlaz. Bezuspešno. Levo prepreka, desno prepreka...Zamršeni kanali bez izlaza. On ćuti. Ja govorim. Hodnici su ledeni. Mračni. Samo ledeni odsjaj neke nevidljive hladne svetlosti. Provlačim se , biram jednostavnije. Biram pogrešno. Uvek pogrešno.
- Ostavi me i idi. Preskoči zid i izađi. Meni je ovde dobro.
Grlo mi se steže. Reči ne izlaze. Ni glas ne izlazi. Samo tama. Led. Odjednom belo. Odjednom postajem Arijadna, u rukama držim konopac.
...
Otvaram oči. Spremam se za posao. U ustima mi osećaj gorčine izmešan sa osećajem izgubljene bitke. Dok ispiram ljutinu paste za zube, gubi se gorčina. Ostaje praznina. Izlazim u novembarsku maglu. Izlazim u tišinu. Izlazim u testo,  ali ipak i dalje čvrsto stežem konopac.