уторак, 19. јануар 2016.

Sveti Sava i ja

Freska iz manastira Mileševe
Najraniji susret sa kultom Svetog Save sam imala u ranom detinjstvu. Moja baka Biserka, koju smo svi od milošte zvali Babika, kasnije su taj naziv prihvatila sva deca s kojom je imala kontakta, je, dok su se svi zabavljali temom zime imala običaj da kaže:
- Sveti Sava Dunav zaleđava!
Za mene je to bila igra reči, nešto neshvatljivo, jer o pojmu Sveca nisam imala nikakve predstave, a još manje sam znala  o njegovoj moći i delima. Babika je o blagim večerima volela  da priča da su se u vreme njenog devojaštva održavale Litije u čast Svetoga Save, da se tada sve mlado i staro okupljalo na Vračaru, da oda počast ovom velikom Svetitelju. Pričala je da su njegove mošti spaljene od strane strašnog Sinan Paše, da je gorelo do samih nebesa.  Znala da kaže da je Sava velik i moćan. Govorila je da se poštovao u školama, i da je to bila školska slava.  Ponekad je negde krajem januara znala da  svojim staračkim drhtavim glasom peva pesmu. Reči nisam razumela, ali su mi note zauvek ostale u sećanju. U svojim mislima sam detinje stvarala slike o kojima je pesma govorila ,,pojte i utrojte". 
Manastir Mileševa
  Sledeći susret se dogodio mnogo godina kasnije. Toliko da sam zaboravila na Svetitelja i njegovu veličinu. Tadašnji direktor škole u kojoj radim i dan danas, me je pozvao u svoju kancelariju  i  dao mi zadatak organizujem jednu tačku za školsku priredbu na kojoj će biti predstavljen Sveti Sava. Došlo je vreme da prvi Prosvetitelj i Svetitelj opet bude uvršten u školski program. Sa strahom sam se prihvatila posla. Pratili su me začuđeni pogledi, ali  moja baka me je od nekuda ponosno gledala. Mogla sam da čujem reči ,,Znala sam...".
Jedne godine se susret ponovio u manastiru Mileševa . Kružne zidine crkve iz daleka privlače pogled posetioca. Svečano bela i čista čuva svoje blago unutar oslikanih zidina. Freska Svetog Save posmatra posetioce sa velikog zida. Blagog pogleda blagosilja sve dobronamerike. Plavi pogled mirnih očiju se zadržava na vama, čita vas, ne kritikuje, više upućuje na pronalaženje dobrote u nama samima, podstiče na istraživanje sopstvenog bića. Osećate se dobrodošlim, toplo primljenim pod okrilje prvog među prvima. Činilo mi se da sam za njega samo ja tu. Činilo mi se da odobrava ono što činim i da se nalazim na pravom putu, samo je potrebno da istrajem u tome.
Isposnica svetog Save
Posle desetak godina sam se našla na platou ispred manastira Studenice. Mir i tišina su me obavili. Bez mnogo reči sam se uputila u razgledanje. Nije bilo dovoljno gledati očima , bilo je potrebno gledati dušom. Vazdiuh otežao od nenametljive duhovnosti vas ponese, blagosilja, opija vas i smerno pokazuje kakav bi čovek trebao da bude svako os nas. Na tom mestu se seća Svetosavski duh. 
Manastir Studenica
Ponizno hodanje stazama Svetoga Save, kojima se on pre toliko vekova kretao, udisanje vazduha koji je udisao čini čoveka bogatijim za veliko iskustvo. Neponovljiv osećaj ostaje duboko u vama kada se nađete u skromnoj isposnici  u kojoj je sam Sava provodio svoje dane. Tu vas čeka osećaj sjedinjavanja čoveka, prirode i Nebesa. To je nerazdvojivo, isprepleteno  i čvrsto utkano u osećaj pravoslavlja.
Hram Svetog Save
Kada sam se pre petnaestak godina našla  u autu kojim je upravljala suprugova rođaka i kada je ona ispred Hrama Svetog Save prešla preko dve pune linije, samo me je odanost Svetosavlju spasla pogibije. 
Na mestu spaljivanja moštiju Svetoga Save danas se nalazi veliki hram. Nedovršen, u gradnji. Ogromna građevina, a čovek tako mali.
Manja sam nego što jesam, ništavna u poređenju s delom onoga čiji hram se podiže. Tu se doživi razlika između neba i zemlje. Tu se najbolje oseti razlika između Sveca i smrtnika. Kada se o punom satu nađete u blizini možete se prepustiti uživanju  u melodiji Himne Svetom Savi koju stvaraju brojna zvona. Doživljaj je jedinstven. Svakako se mora odati priznanje svima koji su radili na njihovoj izradi.
Nedavno sam imala ponovni susret s Duhovnikom. Kada smo se o jednom vikendu našlii u manastiru Bodrog u Rumuniji , bila sam iznenađena kada sm na zidu ugledala fresku s likom Svetoga Save. Dobročinstvo nema granica.
 






Čitav moj život je prožet uticajem velikog Duhovnika. Možda je ono najranije iskustvo uticalo da moj životni poziv bude baš ovo čime se bavim. Možda me sam Duhovnik svakoga dana blagosilja, baš u trenutku kakda počinjem svoju prvu rečenicu u svojoj učionici. 
Ponosna sam što hodam malim stopama za  velikim koracima Svetoga Save.


..Uskliknimo s ljubavlju...

2 коментара:

  1. Сећао сам се школе често, лепа су то сећања, па сам 1935. године дошао из Босне, где сам био на служби, дошао сам на школску славу – Светога Саву. Дошао сам да видим свога учитеља.
    Мој ујак

    ОдговориИзбриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!