четвртак, 11. фебруар 2016.

Приповедање о човеку званом Голуб



Меко нежно перје које се беласа на Сунцу, нежан гугут који никога не оставља равнодушним и бескрајно небеско плаветнило слободне душе настањене у маленом телу летача. Неуморан и диван, ненаметљиви поштовалац свих меридијана. Увек ту и присутан. Становник најпознатијих светских тргова. Онај који је Ноју донео гранчицу и објавио постојање копна и живота.
Није случајно носио надимак Голуб!
На његов длан огрубео од тешког сељачког рада је увек могао да слети голуб. Његов друг. У његовим плавим очима као у бесконачном простору створеном за лет и уживање увек се могао назрети траг сивог пера. У кући коју је наследио од родитеља није било других становника осим њега и његових таванских сустанара. Изјутра би ослушкивао њихов гугут. Радовао им се као што се отац радује својој деци. Најлепша зрна је чувао за њих. Огрубелим рукама је уз певане ноте песме коју је давно научио од своје мајке- ,,Поранила девојчица голубе да храни... "- дозивао своје пријатеље који га никада нису издали. Они би слетали , разговарали с њим, измењивали би гугут и речи, хранили су своје душе и тела.
Није случајно носио надимак Голуб!
Нежан, крхког здравља, никада није успео да себи створи породицу. Покушавао је. Било је чак пар пробних бракова. Оба су се завршила тако што ни једна није била она бела голубица нежне и савршене душе каква је била његова.
Живео је окружен стварима које је познавао од првога дана свога живота. Са свим стварима је осећао блискост. Оне су чиниле везу између њега и оних којих више нема.
Виђали су га на гробљу. Крај споменика мајке и оца је стајао слкупчан, глеве завучене у рамена, а из скупљених капака се цедила задржавана суза. Голуб, прави правцати.
Није случајно носио надимак Голуб!
Некако је остварио инвалидску пензију. Није била велика, пре би се рекло да је служила за преживљавање. Хлеба, кукуруза и дувана. Морао је да запали. Пре то него да једе хлеба. Баш као што голуб стаје на нишан ловцу, тако су његова астматична плућа удисала дим цигарете.
- Е мој Голубе, докле ћеш тако?
Није случајно носио надимак Голуб!
Волео је таблу са шездест четири поља. Пошто би нахранио своје пернате пријатеље излазио би на сокак. Наслонио би се на зид своје куће, запалио цигарету, гледао пролазнике, са понеким би прозборио коју реч и нестрпљиво је чекао време да комшија преко пута да знак. Само би прелетео пут.
Није случајно носио надимак Голуб!
Био је грешник као и сви људскога рода. Као младић се загледао, не у лепоту, већ у слободу сеоске удовице у најбољим годинама. Дешавало се да се заори њен пискав глас док је пролазио кроз село
- Мој Голубе, мооој Голубеееее...
Он би само погнуо главу и гледао да се што пре изгуби из њеног видокруга. Једва се опростио те беде.
Старост је дошла брзо, можда због нездравог тела, а можда и од туге која га је притискала.
Онда је с пролећа осетио да му се ближи крај. Некако је ваздух другачије мирисао. Људи су ходали другачије. Ствари у његовој кући су добиле дебљи слој патине. Гледао их је, није познао начин како да их сачува од бацања оних који ће доћи после њега на његово. Гледао је везене шустикле своје мајке, гледао је дозидницу везену црвеним баршун концем, сећао се колико је његова мајка низала бод за бодом док се слика Tајне вечере није створила. Сећао се како је мајка у свој мираз донела већ тада старе наћве, сећао се како је месила хлеб и како га је пекла у паорској пећи којом се он дан данас греје. Тужан је стајао леђима наслоњен на своју кућу и упијао приче пролазника. Све теже је дисао, све теже је подносио празне разговоре пролазника. Онда је чуо ...
- Добро јутро, госпођо Весна! Вас чекам!
Погледала сам. Видела сам школског комшију. Кућа му је прекопута школе, знам да је сам и болестан. Помислила сам да су му потребни лекови и да му треба услуга.
- Изволите!
- Ја бих хтео неке ствари да поклоним за Вашу Етно собу. Имам доста тога, хтео бих...Ја ћу спремити , а мајстори нека однесу.
 Руке су му дрхтале, глас му је дрхтao , а жути прсти су приносили цигарету истрошеним уснама.
Није дуго прошло, када се пронео глас да се упокојио.

- Весна , молим те да ли би могла једног голуба да нацрташ? Хтели бисмо један букет цвећа да ставимо на гроб, дa изгледа као да ће из њега полетети голуб.
Узех глатки сјајни картон бисернога сјаја. Нацртах леву и десну страну голуба. Између залепих дрвени штапић. Голуб је добио крила, добио је перје, добио је бистро око у које је стало слободно беспрекорно чисто небо.
Голуб за Голуба.

Пар дозидница које је везла Голубова мајка. Једна од њих представља Тајну вечеру! Још једном ХВАЛА Голубу!

2 коментара:

  1. Kako životni detalj divno može da se pretoči u toplu i zanimljivu priču! Refren u njoj joj daje pesničku notu i podvlači emocionalnost teksta, kojom, čini se, stiže do srca čitalaca.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Veliki je uspeh kada pesnik u priči pronađe miris pesme.
      Hvala Jelena!

      Избриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!