петак, 19. фебруар 2016.

Starac s nemirnom dušom


 Postoji negde u ovom globalnom selu  tužan, spreman da deli tugu. Postoji negde u ovom globalnom selu srećan spreman da deli sreću. Postoji u ovom globalnom selu bogat spreman da deli bogatstvo. Postoji negde u ovom globalnom selu siromašan spreman da podeli svoje siromaštvo.
Baš kao u nekoj bajci, u nekom dalekom selu bez imena , u ulici bez naziva, kući bez broja  živeo je čovek. Dovoljno bogat i dovoljno siromašan da živi tih  miran život.
Video je mora i okeane. Video je brdovite tople krajeve obrasle agavama i male guštere koji su sklonište tražili u njegovom korenju.  Susreo se sa beskrajnim plažama i zrnastim peskom koje je masiralo njegova mladalačka stopala. Lutao je i uzimao od života. Trošio je svoje dane ne misleći na ono što će doći. Nalazio je lepotu svuda i u svakome.
Jednom se za veme velikog šumskog požara našao na udaljenom meridijanu. Nikoga nije poznavao, niko mu se nije obratio za pomoć. Osećao je da mora biti deo velike borbe ljudi oko njega. Priključio se dobrovoljcima, zasukao je rukave i zgrabio lopatu. Bez misli je nabacivao zemlju na žive plamičke koji su brzo iz detinjstva  prelazili u bujnu mladost. Oprljena kosa je mirisala svojom nagorelošću. Dlačice na rukama i nogama su prestale da postoje. Umesto njih nazirao je nagorele kvržice.
Nije posustajao. Branio je svaki grm i svaki bor. Toplota je isparavala tela. Malaksavao bi i ponovo se dizao.
 Noć se spuštala. Garav, gladan i premoren stajao je i gledao ljude koji odlaze svojim kućama. Nije znao kuda da krene. Starac drhtavih umornih ruku ga je blago dodirnuo i rečima punim  umora pozvao ga je da ide s njim. Dok su polako premoreni hodali,  ljudi su pokazivali u njihovom pravcu.
 Pravio se da ne primećuje. Samo je slutio o čemu govore. Pomislio je na svoje negde tamo, negde daleko. Možda baš u tom trenutku njegov otac uvodi u kuću nekog stranca i pruža mu parče hleba.
 Bio je srećan.
 Na  izlaznim životnim vratima našao u svom rodnom dvorištu. Bio je starac. Sam. Kada je ponovo ugledao rodnu kuću bilo je kasno da osniva porodicu.
Pokušao je život udvoje pod pritiskom nevolje, ali nije išlo.
S večeri bi seo na drvenu klupu smeštenu pored ulaznih vrata. Zatvorio bi oči.  Tada mu se duša odvajala od tela. Letela je  kroz vazduh. Deo po deo. Prelazila je  velikom brzinom rastojanje koje je značilo atmosferu. Napuštala je  ljudskost i dugo bi orbitirala gledajući ono što nikada nije videla.
S prvim zrakom zore vraćala se u ostarelo telo oporavljeno  putovanjem.

Crtež ,,Duša".

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!