четвртак, 10. март 2016.

Bose noge i cipele


Ispered njihove kuće, na nekih dvestotinak metara nalazila se bara. Ne obična, u kojoj se legu komarci i dom imaju žabe, već pravi raj.
 Naravno bilo je i žaba i komaraca i pijavica, ali to nikome nije smetalo. Svako je imao svoj deo i ljubomorno ga je čuvao.
Bara je predstavljala raj za mnoštvo dece. Leti su tu pronalazili razonodu. Kako se bara nalazila na samom obodu grada i kako je čitav kraj bio nastanjen sirimašnim stanovništvom,   bila je savršeno mesto na kome se pitanje imovine nije postavljalo. Svi su bili jednaki, svi su bili nasmejani i svako je imao neko svoje interesovanje neposredno vezano za jamu ispunjenu vodom.
 Brzo su deca baru nazvala Jamurine.
Velika jama ispunjena vodom. Jedan kraj je obrastao trskom. Tamo se nije moglo. Vrebala je opasnost od uboda oštre stabljike zelene trske. Tu su svoj kutak pronalazili najhrabriji i najstariji. Baš oni koji nisu ni deca ni momci.
 Na suprotnoj strani su neki pecaroši raščistili trsku pa je ulaz u mlaku vodu bio veoma prijatan.  Istočna strana je potpuno obrasla rogozom i gustom trskom. Iza nje se nalazilo groblje. Strah od mrtvih sprečavao je žive da tamo naprave ulaz. Tamo se nije smelo. To su poštovali svi. Sujeverje je u tom kraju bilo veoma izraženo. Pričalo se da je neki Pera iz same muljevite zemlje izvukao ljudsku butnu kost, od koje mu se pamet pomutila, pa su istok svi izbegavali.Ostavili su trsku da čuva tajne.
 Sa zapadne strane su deca svojim golim stopalima utabala finu glinenu plažu, pravi raj. Leti su u bari deca pronalazila rashlađenje i beg od strogog nadzora roditelja. Bara nije bila dublja od jednog metra sa ogromnim plićakom. Vrisku dece je skrivala gusta bagremova šuma. Kroz nju se Jamurina samo mogla nazreti.
Zimi se Jamurina pretvarala u ledenu dvoranu. Debeli sloj leda bi okovao baru.Tada je ona druga mladost dolazila. Ručno napravljene klizaljke slinčuge  su letele po ledu. S zimskih večeri,  obasjana mesečinom bara je zračila životom. Samo se smeh  razlegao ogolelom šumom.

Onda su bose noge dece obule cipele.
Onda su deca postala ljudi.
Onda su zime postale toplije.
Onda su leta postala sušnija.
Onda je bara počela da miriše drugačije.
Onda je bagremova šuma posečena.
Onda su ljudi prestali da budu zadovoljni malim stvarima.
Onda su ljudi želeli da imaju više novca.
Onda su ljudi počeli da zavide jedni drugima.
Onda je bara pala u zaborav.
Zaboravilo se da se nekada zvala Jamurine. Bara se smaljila. Trska se razmahala. Svojom snagom je zauzela i plažu i mesta za pecanje. Sada samo ona caruje.

Sreća je da se rode još uvek sećaju ove vode! Roda na svili!

5 коментара:

  1. Onda su bose noge obule cipele.
    Onda su deca postala ljudi.
    Onda su zime postale toplije.
    Onda su leta postala sušnija.
    Onda je bara počela da miriše drugačije.
    Onda je bagremova šuma posečena.
    Onda su ljudi prestali da budu zadovoljni malim stvarima.
    Onda su ljudi želeli da imaju više novca.
    Onda su ljudi počeli da zavide jedni drugima.
    Onda je bara pala u zaborav.

    Pesma!

    ОдговориИзбриши
  2. Sreća je da se rode još uvek sećaju ove vode! И ти Весна, као наш Бора "Старо, старо ми дајте! Што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада." Све се сада променило и тако је сирово и неотесано у хтењима, у понашању и непоштовању заједничких искустава и памћења. Само су роде паметније од људи!!!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Почаствована сам коментаром. Хвала Душане.

      Избриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!