уторак, 19. април 2016.

Život čita romane, a žene ih pišu

..Rano jutro pola pet...

Kao u pesmi, jeste da nije pola pet, ali nije ni daleko. Rano je, leti još dobro, ali zimi...pa ni s jeseni nije lako, još ako je dan kišovit!

- O , Bože!

 Radi već godinama, od svoje rane mladosti. Kao dete paora znala je samo za rad. Rad se podrazumevao. Roditelji na njivi, a ona u kući. Kao devojčurak je obavljala sve poslove. Niko je nije pitao da li zna ili da li može. I jedno i drugo se podrazumevalo.

Ćutke je premeštala keramičke pločice s linijama vitkih formi i modernog dizajna. Rado bi dodala u desni ugao mali kvadratić ili  mali stilizovani cvet. Time bi se dobila punoća slike. Boje bi više došle do izražaja. Firma bi bolje radila, pločice bi konkurisale španskim ili italijanskim, još kada bi im se popravio kvalitet, ili im se popravio procenat fine gline od koje su sačinjene...

-E, baš bi to bilo nešto, sinule bi, poletele u svojoj lepoti, letele bi na sve strane sveta, donosile bi radost, sreću, pevale bi i dozivale majstore da ih postave...

Jedna po jedna, jedna po jedna, bezbroj jedinki. Bezbroj istosti u laganom hodu oko njene bogate mašte.

- Da, pomoći ću ti. Samo ti idi...
- Da, zameniću te rado, potpuno te razumem...

Noge nije osećala, nije osećala utrnutost svojih mišića sve dok nije u reskom zvuku prepoznala kraj radnog vremena.
Zeleni bicikl je čekao zaključan za sošku. Napamet je,  bez svesti otključavala, sedala i u naletu adrenalina jurila u pravcu kuće. Prošla je pored marketa. Otvaranje vrata ju je prenulo. Okrenula je bicikl, uletela u prodavnicu, probila se kroz rafove, do police sa hlebom i prezlama. Ubacila ih je u korpu, platila i još većom brzinom nastavila put prema svojoj kući.
-Hej, Marina, dođi na kafu!

-Nemam vremena, javiću se!

Samo je vetar poneo reči.

-Kad će ručak?
Šerpa, šerpica, jaje, krompir.

-Zašto juče nisam skuvala pasulj?

-Hoće li već, umirem od gladi?
Tanjiri, tanjirići, viljuške, pa kafa...
-Idem da legnem, tako sam umoran!
- Idem do druga!
- Idem do drugarice...
Na stolu i u sudoperi je čekala gomila posuđa. Nemo je gledala  praznim pogledom.
-Gdeje moja košulja? Možeš li mi ispeglati?
Košulja, bluza, farmerke, pa majice sa treninga!

- Ima da im kupim sintetiku!!!!!!!!

Mrve, usisivač, krpa, kupatilo...

- Molim te da li mogu da odgledam slagalicu?

- Gde baš sad,sačekaj  samo da se završi film!
Sela je u svoju omiljenu fotelju.

...Rano jutro, pola pet...

Probudio ju je budilnik na mobilnom telefonu. Nije znala kako je dospela u svoj krevet. Na sebi je imala pidžamu. Pored kreveta ju je čekala radna odeća, uredno složena.

Za nju, buket plavog jorgovana na svili, divno miriše i brzo prolazi!

4 коментара:

  1. Да, дивно мирише јоргован и брзо пролази... Савршено, Весна!

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала!

    Јорговани се спремају,
    само што нису!
    Опет је пролеће!

    ОдговориИзбриши
  3. Divno, divno sve pohvale...

    ОдговориИзбриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!