четвртак, 21. април 2016.

Osmeh Klimtovih boja

     Imala je tanke prste. Duge. Nokti pravilno oblikovani. Krupnoća šaka se gubila u prefinjenosti prstiju. Osećala je blagu utrnutost i nezaustavljivo pulsiranje umora koje je tražio mesto da izađe iz tela.
Gledala je svoje ruke. Volela bi da je njima prebirala po dirkama klavira ili da je vrhovima jagodica blago dodirivala četkicu i povlačila njome po zategnutom platnu.
Obožavala je Klimta. Njegove poteze je videla u raspevanoj bagremovoj igri ili u skladnosti kokošijeg perja. Pokošena trava se u jednakom ritmu smenjivala sa lejama cveća koje je upono sadila. Baš liči na njegov,,Poljubac".
- Oj, živote, mogla sam,  ali nisam.
Blago večernje sunce se poigravalo tankim zelenim lišćem kajsije ispod koje je sedela. Čekala je da počne prvi smiraj i da veo noći pusti krila pa da počne zalivanje.
 Žuti pas je ležao pored njenih nogu. Dahtao je. Toplota mu nije prijala, pa je svoj veliki jezik opustio  preko donje vilice u koju su bili usađeni blistavo beli zubi. Češkala ga je između ušiju. Uživao je.
- Da sam bar ostala da radim u fabrici.
Zvuk traktora s ulične strane ju je podsetio na vreme kada je radila za mašinom. Tak, tak, tak...beskrajni nizovi istog.
- Čovek i mašina. Zajedno. Bolje žena i mašina zajedno. Jesam se trošila tamo. Svakoga dana, ponavljajući beskrajno isti posao...da mi je opet otići...da imam razgovor, da imam laku i tešku reč, da imam...
Posle deset godina rada ostala je bez posla. Fabrika se zatvorila. Ljudi su postali neodgovorni, više su pričali, manje su radili i eto. Kod kuće, pa radi šta znaš.
Prvo ju je zahvato bes. Lupala je vratima i vikala na svako živo stvorenje. Jednom je slomila stolicu udarivši je o pod. Doduše od toga joj je bilo bolje.
Onda je na red došla melanhonija. Bilo joj je potpuno svejedno. Ništa nije imalo smisao. Ništa nije imalo vrednost. Kuća se zapustila, sebe je zapustila, gomile prljavog veša su narastale.
Jednog jutra, oko podneva dok se dosadno izležavala u krevetu i buljila bez izraza u belinu plafona, muž je uleteo u sobu! Besno je otvorio prozor, strgao je pokrivač sa nje, grubo je zgrabio za ramena i dobro prodrmao bez reči desetak puta.
U njegovim očima je posle mnogo vremena ugledala mladost. Videla je beskrajna polja zasejana pšenicom. Videla je Sunce i kišu. Videla je šaputanje na klupi parka. Videla je matičara i nalivpero koje čeka potpisivanje.
Videla je sebe raščupanu, gluvu, slepu, bezvoljnu. Suze nije zadržala. Tekle su, pronalazile su puteve niz nežne bore. Zadržavale su se na njegovoj košulji.
 Odnele su sve.
Donele su novu nadu.
Zajedno su prekopali baštu, posejali su krompir. On je doneo rasad paradajza. Negovala ga je svom svojom panonskom dušom. Novac je počeo da pristiže.
Zajedno su od šupe napravili kokošinjac. Počela je da gaji tople loptice paperja koje su prerastale u krupne bele lopte.
Bila je bolje.
Bila je ispunjena , bila je ... donekle zadovoljna.
- Želim da se spremim i krenem na posao, malo obiđem grad, malo obiđem pijacu, pa sretnem staru prijateljicu...
Tak, tak, tak, zvuk je doneo trezvenost, skočila je, otvorila kapiju.
 Svoj najlepši osmeh obučen u predivnu haljinu zlatno oker nijansi je poklonila čoveku koji je sedeo u maloj kabini traktora kupljenog na kredit.

Ilusracija:  Gustav Klimt 1907-1908.,,Poljubac".

3 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!