понедељак, 30. мај 2016.

Deda Ilija

Možda je njegova majka u sebi nosila to nešto što je on imao, pa mu je u periodu deljenja svega prenela svo svoje znanje.Možda su ga podledali Bogovi sa nebesa, pa su ga darivali, kao princa u bajci. Kako god bilo, bilo je!  Toliko daleko reči nisu prokrčile sebi put pa takva saznanja do mene nisu stigla. Ja sam ovog jedinstvenog čoveka upoznala kao ostarelog seoskog gospodina koji gospodin nikada nije bio, ali sve što je imao u duši bilo je gospodstveno. Dedu sa neobičnim osobinama istkanim tokom dugog trajanja istinskog instinktivnog znanja.
Rodio se o Svetom Iliji u avgustu.  Pobožna i tiha njegova majka  mu je strahujući od gneva Svetog Ilije nadenula baš to svetačko ime. Plašila se grmljavine. Drhtala je pri pogledu na tamni oblak koji je dolazio ,,Odiđoša". Osećala je svoju malenkost i uzvišenost Sveca. Molila mu se, poštovala, palila je sveću o Krsnoj slavi. Nadala se da će umilostiviti Sveca da štiti i čuva njeno jedino dete.
Zaista dete je raslo, čvrsto, zdravo, nikada bolesno. Volelo je ravnicu i njivu. Volelo je cvrkut laste u rano proleće. Volelo je pesmu  zrele pšenice i njihanje kukuruznog diva. S ljubavlju je gledao, u do samih nebesa podignut krst na njihovom hramu. Visok i prav, ozbiljan i radan mladić  je privlačio  mnoge devojačke poglede.
 Kada je došlo vreme oženio se i izrodio decu. Život dostojan pravednog čoveka spremnog da mirno podignutog čela jednoga dana stane pred svoga Tvorca. Rekao bi čovek da je živeo životom prvih pionira ravnice. Radeći, radujući se, tugujući i pevajući. Sve s merom, sve s paorskom dušom dobrodušnog Banaćanina.
Ipak imao je nešto što ga je razlikovalo od svojih predaka i potomaka. Imao je ruke kojima je mogao da leči. Neki bi rekli:
- To su bapske priče.
Verovanja u lečenje neukih i neobrazovanih, onih koji za medicinu i rentgen nisu ni čuli. Ruke, snažne, a u isto vreme nežne. Blagim pipanjem i masiranjem činio je da bol umine. Mirnim glasom skretao je misli s muke i nevolje.
Činio je čuda.
Pravi čudotvorac!
Deda Ilija je mogao da ,,namesti,, uganuća nogu, ruku, priklještenih živaca između obolelih pršljenova i mnogo toga.
Dogodilo se da je Đura   imao uput za operaciju tumora ruke. Tumor se nalazio ispod desne lpatice. Čitava desna ruka je bila spuštena i dosezala je do samog kolena. Đura je radio sam u kući. Žena nije bila zaposlena, a imao je i dvoje dece. Radio je kao majstor automehaničar. Dan pre zakazane operacije došao je kod nas da zamoli za pomoć, da se nađemo njegovoj porodici.
Plakao je.
- Hajde da te odvedem do deda Ilije u Sanad. Možda će ti pomoći.-  rekao je moj muž.
-Jesi li ti normalan, pa ja sutra idem u Novi Sad na opreaciju! Imam uput! Kakav deda , kakve babe...Joj!
-Hajde da idemo, ja ću te odvesti. Ne boj se, ako ne može da ti pomogne - ništa, sutra ideš.
- Neću, ne...joj...
- Pakuj se idemo! - s velikim nestrpljenjem neredio je Dragan.
S teškom mukom uputili su se u Sanad, malo selo. U kući je bila samo baka koja je saopštila da je deda u bolnici u Kikindi. Vratili su se nazad, pa u bolnicu, sve krijući se od lekara. Deda je ležao na Internom odeljenju, imao je povišeni krvni pritisak  -  posledica njegove vremešnosti.
- O. zdravo Dragane, otkuda ti? - upitao je deda, jer je poznavao onoga kome je pomogao.
- Doveo sam svoga druga, ide sutra na operaciju, pa da Vi pogledate.
Deda je prišao vratima.  Zatvorio ih je. Na jednom od kreveta je ležao pacijent, nemo prateći situaciju.
- Hajde momak, skini košulju, da vidim.
Mužu se zavrtelo u glavi. Ispod lopatice je bila velika rupa. Ruka je beživotno visila.
- Kažeš tumor. Daj ruku.
Podigao je  mlitavu ruku gore iznad Đurine glave. Čulo se samo jaukanje.
- Aha, tumorrrrr...- ruka je letela gore,a opet dole...nošena dedinom staračkom.
- Tumorrrr....EEEVO ti tvoj tumor!!!
Naglo je trgao ruku iz visine i bacio je nadole. Đura  je odskočio.
- Šta je ovo, šta je ovo...Deda...- iz očiju ispod debelih naočara slivale su se suze. Pomerao je prste. Rupa je nestala.
- Pa, oni bi mene...ja...ja...
- Momak, ti si nategao mišić, zarobio si ga i pritisnuo, nemaš ti tumor, idi kući, stavljaj hladne obloge, za dva dana dođi da vidim.
U sobi je nastao tajac. Pacijent s kreveta je zurio širom raširenih očiju, nemogavši ni glas da izgovori.

Kada se upokojio deda Ilija je imao više od devedeset godina. Neukog paora je došlo da isprati mnoštvo poznatih i nepoznatih. Jedan od njih je bio Đura.

Ikona Svetog Ilije gromovnika iz manastira Morača.

3 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!