понедељак, 06. јун 2016.

Mladić sa osamdeset


Koje su najbolje čovekove godine? Godine detinjstva, mladosti, sredovečnosti ili starosti? Sve su dobre, sve donose lepotu, radost, brigu i bol. Najbitnije je da se čovek u trenutku oseća dobro i da prihvata ono što mu je namenjeno. Niti će biti mlađi, niti će biti lepši, niti spretniji, niti okretniji.
Što bi neko rekao kao u pesmi!
No kako god.
Kako ko vidi sebe tako mu je!
 Neko se oseća starim sa dvadeset , neko sa četrdeset, a neko je mlad sa osamdeset.
Dođosmo do tih nezamislivih osamdeset godina mladosti. Živahan mladić od osamdeset godinica, doduše malo posustalog zdravlja, ali srca hajdučko junačkog, koje se ni za šta i ni za koga ne bi predalo, a kamoli izdalo svoje jatake.
Harmonika je sastavni deo njegovog života. Njenu veličinu nikada nije osećao kao teret. Srasla je uz njegovu dušu i postala njegov verni životni saputnik. Bila je i ostala član njegove porodice. Uveče bi ga prvi san uhvatio sa njenim zvukom, a jutro bi se u njegovu dušu uvlačilo njenim nemim svirkama, koje je samo on mogao da čuje. Nije morao ni da jede, ni da pije, ni da troši na bilo šta, to je prepuštao svojoj boljoj polovini. On je morao da svira.  Prsti bi se zagrejali samo kada bi pod jagodicama osetili beskrajnu glatkoću i prefinjenost dirki. Basovi su sami pozivali prste na dodir. Osećao je muziku svojim bićem. Svirao je za sve i za svakoga. Note su se lepile, on ih nije ni zvao, a ni puštao.
Mladić sa osamdeset ima svoj orkestar. Pored njega savremenici - mladići kao on. Svakodnevne probe pred nastup u penzionerskom domu.

Problemčići.

Svirka nekako ide, poznaju se i dugo su zajedno, prosto se oseća da su jedno, da im je nota prirasla za srce. Ako sviraju brže prilagode se, pa svi sviraju brže. Ako svirka ide sporije, jer toga dana baš basista ima povišen krvni pritisak, svirka ide sporije, ali pak ide.

Problemčići !

Pevač nekako ovremešio, posustao u tečnom govoru, a i u tečnom pevanju. Hteo bi reči da čita sa papira, ali nekako ne vidi dobro, pa se čitanje usporilo. Svrika teče, a on zamuckuje. Još bi mu i rekli, ali kako?
Naš mladić prozbori:
-Simo ti pevaj, ako ne znaš reči, ti okreni na ,,la, la, la," i pusti da sviramo! Ne znaju ni oni reči!

Problemčići!

Bivša nastavnica muzičke kulture, penzionerka - u nedostatku prenošenja  znanja, htela bi da pomogne orkestru. Htela bi da svoje umeće kroz dirigentsku palicu uruči članovima orkestra. Orkestar naučio bez dirigenta, kako da joj kažu, a da se ne uvredi? Ipak su oni stara garda dobro vaspitana, sa izuzetno kvalitetnim domaćim vaspitanjem.
Najzad naš mladić prozbori:
- Maro, možeš da diriguješ, ti samo maši, ne gledaj u nas! Nećemo ni mi u tebe!

Nastup ide, odela i uštirkane košulje, a publika dobro poznata.

- E, bili smo dobri! Gle, kakav aplauz smo dobili!
- Ja sam baš dobro dirigovala!
- Jesi  Maro, jesi!
- Ja sam baš dobro svirao!
- Jesi  Mile, jesi!
- Ja sam odlično pevao, malo mi glas prokliznuo, al' se to nije čulo!
- Tako je Simo, tako!

Dok su omršaveli prsti milovali klavijaturu harmonike zadovoljno se smeškao!

- Bili smo stvarno dobri!

Sebi želim da mi mladić od osamdeset još mnogo godina poželi srećnu slavu svojom svirkom!
Svake godine o Svetom Nikoli primim telefonski poziv. Umesto reči teče muzika iz harmonike sa srcem!
 Mladiću od osamdeset želim još mnogo proba i još više uspešnih koncerata.

Za njega i mene buket žutih ruža na svili!

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!