четвртак, 04. август 2016.

Da li bi se okrenuo

Gledao je u mene .
Iz očiju mu je izbijala želja da u mojim očima vidi njene. Tražio je trag, utehu, lepu reč, tražio je sećanje. Krupne tamne oči su izdavale unutrašnjost čoveka pored kog sam stajala. Oduvek su mu oči imale blagu kosinu. Neka skrivena seta je uvek u njima čučala, kao da se nečega plašio, zazirao, kao da se bojao ljudi ili njihovih dela. S godinama ona je pršla u boru, pa još u jednu  i tako redom. Gornji kapak je polako padao preko donjeg. S mukom je zadržavao tugu, boreći se da tuga ne preraste u suzu.
 Nisam znala da li je vreme ili nije, da li da počnem ili ne razgovor na temu Nje. Nešto me je u trenutku potaklo, shvatila sam da treba. Shvatila sam da bi mu učinila radost ako pomenem njeno ime.
- Kako si?
- Šta da ti kažem?
- Ne mogu da shvatim da je nema. Nisam danima mogla da se osvestim, da prihvatim.
- Meni je sve gore. Za sahranu sam se nagutao lekova, da ne osetim, da ne znam, da razumem sudbinu i život, i mene i nju...
- Razumem te, potpuno te razumem...
- Mislim da ću se u noćima osvetljenim nestvarnom mesečevom svetlošću popeti na krov i početi da zavijam praiskonskim  vučjim urlikom, da me čuju i na zemlji i na nebu...pa da kao samotnjak dočekam zoru...Ne mogu...ovo nije život...nedostaje mi mnogo, mnogo...nisam mogao ni da zamislim da ću je preko noći izgubiti, da će nestati kao jutarnja izmaglica na toplom suncu...sećam se naših prvih dana...sve smo delili na pola...koliko toliko...bila je jaka...jaka za nas oboje...kako da ja budem jak za samoga sebe...kako da podelim na pola prvu letnju lubenicu...kako da delim bogati miris žute dinje kada nje nema... kako da nastavim da živim ili životarim, ili kako se već to što činim zove...kako...kako...?????
Grlo mi se steglo, nije mesto za suzu, nije mesto za tugu. Podižem ruku i stavljam je na njegovo rame. Sve mu govorim, sve mu kazujem, sve razumem, samo nemam moći da je vratim.  Da sam Bog sa Olimpa, da ga kao Orfeja pošaljem u podzemlje po njegovu Euridiku, da li bi se okrenuo...
Ruka je na trenutak ostala na ramenu. Na trenutak se sećanje spojilo, na trenutak je energija poletela i lik je prolebdeo ispred nas. Osmeh na širokom licu, osmeh u plavom oku, i onaj njen treptaj. Sećanje je gotovo opipljivo donelo nju... i istom brzinom je odnelo. Samo je oteto nestala.   Izbrisao ju je neki treći glas...

Za Nju, slika na svili ,,Žal za morem panonskim".

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!