Putopis: Slike iz Arada u Rumuniji

 Vreme brzo prolazi.
 Ako pored sebe imamo prijatelje, prolazi još brže. Ako je vikend, onda ne prolazi, već leti.
Vikend iznenađenja je doveo naše društvo u Arad. Grad udobno smešten pored reke Moriš, okružen zelenim vencima šuma i zatalasanim zemljištem koje nagoveštava prisustvo Karpata negde u daljini.
Srpski narod je istorijski vezan za Arad, ali i čitavu  Rumuniju. U Aradu su živeli i radili veliki Srbi Sava Tekelija  čija je krv bila plava, veliki čovek i dobrotvor. Nikola Aleksić, jedan od najčuvenijih slikara i ikonopisaca onoga vremena. Tu je i Milan Tabaković, arhitekta koji je projektovao mnoge aradske zgrade i koji je svojom delima zadužio i srpski i rumunski narod. U Aradu se nalaze ulice koje nose imena ova tri velikana srpstva, na žalost zaboravljenih od svoga naroda.

Posećujemo hram Svetog Petra i Pavla.  Srpski hram. Prelepo belo zdanje, zatvorenih vrata. Osećamo blagu gorčinu i razočaranost. Ne možemo unutra. Ono što je uočljivo jeste da su svi natpisi na ćirilici. U porti se nalazi bista Save Tekelije.

Nekadašnja Rumunija je nestala. Izgubio se trag mračnih prodavnica, sa podovima premazanim katranom. Nestao je ustajali vazduh skrivenih želja,  zatvorenih iza prozora sa rešetkama.  Nestali su uplašeni ljudi u stalnom strahu od tajne policije. Nestala je bojazan od stranaca.
Rumunija je moderna evropska država. Ako smo nekada bili ispred , sada smo iza nje.
Osećamo se izuzetno prijatno. Pevljivi zvuk rumunskog jezika unosi radost. Ljudi su nasmejani i zadovoljni.
 Šetamo.  Zadivljeni smo lepotom zdanja koja nas okružuju. Slike bečkih, praških, budimpeštanskih  zdanja na aradskim ulicama.  Sve je čisto.  Slobodni smo, ostajemo bez daha  od lepote koja nas okružuje.

Veliki kamioni cisterne prskaju vodom ulice, to donosi svežinu u toplo subotnje popodne.

Veče donosi šetnju. Prohladno je. Lepota je ista.
Grad je osvetljen.
Blista!

Večeramo u lepom restoranu na obali Moriša. Rumunski specijalitet: Mići,  po našem ćevapi. Isto samo malo drugačije. Ogromni su. Služe se u dubokim tanjirima sa senfom. Blago su ljuti.  Ako mislite da je pet komada malo, varate se, to se jedva može pojesti.

Noć je kratka.
Čuje se lavež psa. Iz daljine pas odgovara. Razgovaraju.  Nekome to smeta, nekome ne. Sobe su čiste i uredne. Veoma prijatno opremljene.

Jutro je tu.
Nedelja.
Žurimo. Treba posetiti Trajanov most i staru carinarnicu, ona deli Banat od ostalog dela nekadašnje Austrougarske.   Nismo mogli unutra.  Most je projektovan iz Ajfelovog biroa.

Po savetu oca Rade, posećujemo manastir Bodrog hodoš. Manastir je nekada bio srpski, sada je rumunski. Svi posetioci su dobrodošli.  Stigli smo u vreme velikog praznika. Okolina manastira je bila puna ljudi.
Zadivljuje pobožnost vernika. Starica je u svom hodočasničkom zanosu pravila krug oko crkvice. Bila je na kolenima i laktovima, glave savijene do samog kamena koji okružuje crkvu. Potresna slika.










Kupujemo sveće i ulazimo unutra. Ikonopis je predivan. Mogu se videti natpisi na čirilici.

Freske govore.
Na  zidu uočavam poznate likove.
To me blagosiljaju Sveti Sava i Sveti Simeon.
U dvorištu je česma sa osveštanom vodom. Vernici se umivaju i piju. Činimo isto. Za zdravlje.
Palimo sveće za sve naše.

Bog je jedan.
Sve vreme slušamo anđeoski glas. Peva na rumunskom jeziku. Ne razumem reči.
Znam.
Peva o dobroti, lepoti, peva o ljubavi među ljudima i ljubavi prema Bogu.

Šta je dan naspram vekova? Samo kap u moru. Samo zrno prašine u vasioni.
Moramo dalje.
Odlazimo u Senmikluš. Nedelja,  kasno popodne. Malo je ljudi na ulicama. Zapažamo čistotu i mir. Šetamo. Posećujemo rumunsku crkvu.  Ispred je mali plato sa klupama.  Centar čini leja sa cvećem, a sa leve i desne strane ce nalaze natpisi na šest jezika. Ko je i kada doprineo građenju crkve.  Među njima je srpski natpis.
Ponosni smo na sve srpske dobročinitelje i na sve dobronamernike koji su svoj život, svoje delo i telo ostavili na teritoriji Rumunije.
Ukoliko imate prilike,  posetite ovu predivnu zemlju.

Do nekog sledećeg putopisa !

.