субота, 10. септембар 2016.

,,Otpozdrav " na iskrenost

Draga moja!
Namerno ti se obraćam tako, jer znam da te to nervira i da iznad svega mrziš upotrebu te dve reči bez značenja.
Naravno, nisi mi draga.
Nervira me svaka tvoja reč meni upućena. Zamisliću da sam Njegoš pa da ti pošaljem ,,otpozdrav na pismo".
Ne mislim da vodim ratove s tobom. Ja sam svoje bitke davno prepustila drugima, sada samo mogu da koristim tuđe reči dela. Znam da kažeš da to ne činim, ali ja jednostavno ne mogu drugačije. Izgubila sam se u dugim samotnim noćima. Izgubila sam dah boreći se sa samo meni vidljivim vetrenjačama koje davno u sebi nisu nosile život.
Odakle ti pravo da me savetuješ? Odakle ti hrabrost da mi govoriš kako treba ili ne treba?
 Ne znaš ,,draga'' kako je u zimskoj noći leći sama u krevet!  Ne znaš kako sopstveno telo treba mnogo sange da se zagreje.  Znam, rekla bi :
- Nisi morala da budeš sama.
Nisam morala, ali onda bih morala da trpim osobu pored sebe. Nije moja krivica što mi je draža hladna postelja.  Gledala sam svoje roditelje i hladnoću kloja je bila među njima. Nisam to želela. Mislila sam da takav život,   svakako,  jednoga dana neću ni moći,  ni hteti da živim. I nisam!
Spominjala si nju.
Pokušala sam da je imitiram dok je bila živa. Pokušala sam da živim njen život. Da nije morala prerano da ode možda bi i moj život bio drugačiji. Svakako bi bio. U njoj sam videla sve. Videla sam i druga i prijateljicu. Videla sam i sestru i brata. Možda i nešto više od toga, ali  to je samo moje, moje! Samo je ona meni mogla nešto da kaže. Samo je ona mene mogla da savetuje.
Tvoje je da ćutiš.
Znam da sam ti zalupila vrata ispred nosa, kada si mi pored sve svoje muke pomogla. Usluga mi je bila potrebna. Ti mi nisi trebala. Pošto si ti bila iskrena i ja ću biti.  Neću ti se izvinjavati.
Neću!
Nije moje da se izvinjavam, nije na meni da upotrebljavam ljubaznu reč.  Lakše mi je ovako. Činim po svome, sviđalo se to nekome ili ne! Sviđalo se to tebi ili ne!
Nemam ja problem!
Ti imaš problem!
Ne voli svako život! Ne voli svako stih i stare majstore!  Znam da si suzu pustila ispred Rembranta! Koja glupost! Tako nešto se od tebe može očekivati!  Da plače, Budibogsnama!
Ne voli svako mnoštvo knjiga u biblioteci! Ne voli svako Poaroa i Šerloka!
Ne voli svako sitan vez i štep do štepa!
Ne voli...
I da ti kažem, baš volim svoju rupu na starom džemperu!  Neću da ga bacim!  Nosiću ga dok se poslednji končić ne rasprede!
Nosiću ga u inat tebi i takvima kao što si ti!
Potpuno ne,
tvoja prijateljica!



Za nju, mene i ko zna koga, uramljeni  suncokreti,,Raspuklo nebo".

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!