понедељак, 24. октобар 2016.

Jesen njenog života


Rana jesen je širila svoju lepotu. Žuto se prostiralo u nedogled. Nije se trudilo da se nametne. Činilo je ono što čini svake jeseni.  Jednostavno je postojalo.
Opijalo je.
Parovi su šetali držeći se za ruke. Hodali su u tišini darujući jedno drugom. Svetlost upaljenih uličnih svetiljki lagano je prolazila kroz igru prvog sna. Žuto se prelivalo u bezbroj nijansi.
Obasjavalo ih je.
Nosili su jesen u svojoj kosi. Bili su čarobnim štapićem iz zelene mladosti premešteni u ranu jesen. Činila je da ostali prolaznici osete prolaznost i da se bar na  trenutak sete dana koji su davno minuli.
...
- Muko moja! Muko moja! Muko! Kud ću? Kako da ispravim ? Kako da zatvorim krug počet davno? Kako da se operem? Kako da živim s teretom? Kako?
Ne pitaj me!
Da li ja ipak čujem pitanje?...
Pitaš pitaš. Pitanja samo izlaze, ne jenjavaju već dobijaju na snazi. Jačaju. Nalik su topskim uraganima koji jačaju sami od sebe. Njihova snaga , a tuđi strah ih podižu sve više i više. Brišu sve pred sobom. Iza njih ostaje pustoš. Ničega nigde. Posle zadovoljenja svoga besa sam prestaje.  Dosadi sam sebi i onda kada njegov bes izgubi savaki smisao.
Bespuće.
Bespuće.
U bespuću sam.
Bila sam u bespuću!
U bespuću sam.
Ne znam više. Bili smo u braku nekoliko godina. Nisu pomagali lekari. Dete nije dolazilo na svet. Ništa nije pomagalo. Onda sam čula za nju. Lomila sam se kroz nepoznate ulice. Najzad sam ugledala kuću. Bela. Na prozorima zavese koje su sve samo nisu bele. Više su ličile na upotrebljene krevetske čaršave.  Žena mi je otvorila vrata.
- Tu si! Stigla si...! Sedi!...Deeete... kaaaažeš!..
Žmuuuri...Žmuuuri...
Sad ćeeemo mi to...
Saamo pazi...moraš ga doobro čuvati. Doobro!
Samo da donesem vode s bunara. To nije obična voda. Ona potiče iz najcrnjih dubina gde se dobro i loše mešaju. Zajedno imaju veliku snaaagu! Snaagu.
Seeedi.Ćuuuti!
Prsti su stvarali lagan vetrić koji je milovao njeno lice. Pre je to bilo neko talasanje, krivudavi gotovo opipljivi  tragovi pokrenutog vazduha.  Osećala je blagi dodir  bez pravog dodira. Osetila je pokretanje energije i ples u glavi u ritmu staričinih reči.
Ćutala je.
Slušala je.
- Dobro jutro
ladna vodo!
Mi tebe varice
a ti nama vodice i jarice
janjice i muške  glavice
i svake srećice.
Seedi, Ćutiii, sad ćemo još jednom!...I još jednom.Tri puta i Bog pomaže. Samo zapamti: Moraš ga dobro čuvati
...
Još mi kroz misli odzvanjaju reči. Čuvala sam ga. Svuda s njim. Čekala sam ga posle škole. Uvek sa mnom. Uvak sa mnom...Nikada sam...Nikada... Uvek sam mu govorila to je dobro, to nije dobro...To ne smeš...Taj nije dobar...Ta nije za tebe... Taj nikako, ta nikako... Nisi dobar! Nikako ne valjaš! Nećeš da me slušaš!
Bože! Bože!
Zašto me nisi uputio?!
Muko moja...Muko moja...Šta ću zateći? Kako ću? Da li sam je dobro razumela pre toliko godina? Kako je trebalo da ga čuvam?
...
Belina bolničke sobe disala je hladnoćom. Mirisalo je na jod i alkohol. Stalak sa infuzijom je ne odavajući emocije stajao kraj uzglavlja. Lagano je kapalo. Lagano je iz cevi teklo u venu. Pokušavalo  je da  u život vrati  beživotnog.  Spašen je u zadnji čas.  Za debljinu igle je izbegao kraj.
...
- Nema druge. Opet kod nje. Možda...

Za nju: slikana svili ,,Blizu, a daleko,,

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!