среда, 12. октобар 2016.

Parkinsonov kafa - ples

- Nemoj da brineš! Ja ću ti pomoći! Mogu ja to! Ne sekiraj se! Ti mnogo radiš. Pa deca.
Pa sve. Ja sam tu !
- Dobro, hvala ti... Imam šestomesečni  račun. Ponela sam kući. Pa, ne mogu ceo dan biti na poslu...
Letnji dan je brzo odmicao. Popodne je polako prerastalo u veče. Veče je pretilo noćnim mirom. Posao se morao završiti.
- Ovi kao da su šleper banana pojeli. Kakva je ovo reprezentacija? Jaoj! Kada li ću biti gotova?
- Bićeš, bićeš! Sad ću ja skuvati kafu, pa ćeš lakše.
Vremešni šporet je, iako je džezva bila mala,  sporo zagrevao vodu. Sporo zagrevanje je donelo veliku nervozu, a  Parkinson se pojačavao. Dugi mršavi prsti su drhtali protiv volje vlasnice.
Kako je bila svesna drhtanja svojih ruku , trudila se da se ne primeti nedostatak, a drhtanje  se  pojačavalo.
- Prokleta ringla. Baš neće!
Najzad je voda provrila. Zakuvala je kafu. Paperje fino mlevene ,,Jakobs" kafe se razletelo po glatkoj površini radnog dela. Uzela je truleks krpu i tajnim pokretom je uklonila braonkasti sadržaj.  Osvrnula se svojom najvećom brzinom u nadi da niko nije primetio.
Niko nije primetio.
Osim mene, a ja sam tek devojčica sa plavom kosom i plavim očima koje liče na njene.
Sipala je vruću kafu u male porcelanske šoljice čija se spoljašnjost presijavala oživljavajući aristokratiju francuskih kraljeva. Sedef na ivicama oslikanih haljina  im je davao posebnu draž.
Od kuhinjskog dela do stola su potrebna dva koraka. Dva koraka su se pretvorila u dva metra, dva metra u dva kilometra, dva kilometra u nemerljivo rastojanje.
Ruke su drhtale.
Kafa se razlila prvo u malu tacnicu uspod šoljice.
Ruke su drhtale.
Tacnica nije mogla da zadrži mnogo toga. Tečnost se prelila preko stola i preko papira. Svojim širenjem je grabila izvode iz banaka, račune firme, virmanske naloge i rešenja za poreska oslobađanja. Kafa je plesala sa svakim drhtajem ruku. Koraci su se mogli meriti sa lepotom koraka plesne dvorane.
Plavo se zaledilo.
Plavo je napravilo bujice preko upalih obraza moje bake.
Tetka je odskočila bleda kao uštirkani čaršav na Suncu.
- Nije to ništa. Nije to važno! Sad ću ja to! Nemoj plakati,  molim te.
- Kako, kad...gledaj...
- Nisu važni papiri! Opraćemo!
Truleks je lagano brisao papir po papir. Nežno, nežno...
Na šporetu se kuvala nova generacija kafe. Polako je provrila. Usula se u male šoljice. Šoljice su odnete na sto.
Sve su to uradile  neke druge ruke koje nisu drhtale.

Najviše je volela jorgovane. Volela je njihov miris s kasnog proleća. Za nju.Jorgovani na svili!

4 коментара:

  1. Ех,моја Весна. Баке, наше баке...

    ОдговориИзбриши
  2. Свако има своју баба Нату, браво. Чувајмо их у причама и сликама Весна!

    ОдговориИзбриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!