субота, 05. новембар 2016.

Taktovi bečkih valcera

S prvim jesenjim mrazevima došao je i neki nemir. Neka nelagodnost se skoro preteći uvukla u ljude i nije im davala mira.
U vazduhu je mirisala hladnoća.
U vazduhu se osećela  oporost.

Ruku duboko zabijenih u džepove kratke jakne, koja ga je uprkos kratkoći  čuvala od hladnoće, koračao je ne gledajući ni levo ni desno. Žurio je. Još da obavi poslednju kupovinu, pa da  se zavuče u toplinu svoga doma i  da se pripremi za sutra...
Više od svega je voleo miris kuće i mir koji je ona donosila.
Dok su mu pod nogama proletali metri, a opalo lišće se premetalo jedno preko drugih,  značeći samo jedno: da je jesen uveliko tu,  misli su raspredale svoje priče. Bujale su, snažile se, nikako mu nisu davale mira. Ma koliko im se opirao, one su bivale sve jače. Na kraju im se prepustio.
...
- Dokle?
  Dokle?
Koliko je nepravde preko mene prešlo, a ja tako.  Uvek me iznova pogodi... kao pokošen sam strelom nepoznatog čuvara tajni.
Da li je to samo san ili se to sa mnom poigravao duh samog kneza skrivenog ispod korena stoletnih hrastova? Nas trojica smo držeći se za ruke obuhvatili stari hrast... sada ga tamo nema... Stajao sam ...sva tuga starog kneza Mavrokordata se spustila na mene. Na trenutak mi se činilo da osećam njegov dah negde pored samog uha.
Toliko stvarno... toliko stvarno... Osetio sam jezu. Ne ovakvu kakva me sada prožima od ove novembarske studeni, već ona vekovna hladnoća izgubljenih duša, koje su ovde tražile mir i utočište bežeći iz svoje postojbine.  Stari knez ih je sve primao pod svoje okrilje, hranio ih, pojio, opremao u neke nove daleke zemlje. Dobročinitelj i ovima i onima, svima koji su dolazili u njegov dvorac. Pa okolo jezerca, raj za uživanje... Do mene je dopirao zvuk fontane i taktovi bečkih valcera koje je svirao  orkestar pozvan iz Temišvara... Šuštala je svila i odjekivao je smeh kikindskih gospođica koje su imale čast da budu pozvane na balove...
S posečenog stabla je odnekud iz nevidljivih dubina prišlosti mlada gospodarica rođena Jovanović na mene bacila svoj smerni pogled moleći i opominjući... Tiho me je molila da sačuvam ostatke njoj svetog mesta...Da sačuvam...šta? Ničega više nema, ostale su samo ruševine...Sve je nestalo!... Poslednji hrast je završio svoj život pod naletom motorne testere.
...
- Stigao sam. Možeš li mi pomoći da spremim šta mi je potrebno za lov? Idemo sutra u pravcu Jovanovićevog salaša... Znaš...

Svilena ešarpa, ručno oslikana, za kikindske gospođice.


2 коментара:

  1. Имам посебно време за Твоје приче, Весна... Тишину, осаму, отворену душу, радознали дух, нежно срце. Хвала, Весна.
    С поздравима,
    Весна (како ме крај у коме сам зове, или и Весела)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Хвала Весела, весела увек била. Твој крај је богат!
      Поздрави!

      Избриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!