четвртак, 08. децембар 2016.

Panonski zid

Godine, meseci, dani, sati... suviše brzo prolazi. Htela bih da ga čvrsto uhvatim, zadržim, ne pustim, da bar malo uspori svoj tok i da bar  na trenutak ostanem zamrznuta tu u beskraju prolaznosti.
Želela bih da sliku trena osetim i  da se trenutak prenese u večnost. Ma koliko bio mali delić vremena je ogroman, nemerljiv i čitavu ogrlicu postojanja, drži čvrsto na jednom mestu.
Možda je ovaj zapis baš to.
Zamrznuta slika u vremenu. Možda  će baš Vas, sreća u trenutku posetiti i osetićete  se izuzetim iz sadašnjosti, pa na krilima nevidljivih duša, nekim čudom sreće, budete preneseni negde.
 Možda ovde.
 Možda tamo. Ko to zna ?

...

Kroz maglovito jutro nazirali su se redovi kuća. Lepi izdaleka. Tužni iz blizine.
Prvi mrazevi su naterali zid od naboja da se napne. Upirao je svu snagu ugrađenu u svoju osnovu, da se održi u životu.
Letnju sušu je nekako izdržao, nakrivio se malo i stanjio,  izgubivši prolećnu vlagu koju je itekako osećao u svojim zemljanim ciglama. Jesenje kiše su ga podbule. Otežala je blatna duša.
- Šta se to sa mnom zbiva? Prođe leto.  Dođe jesen, evo me hvataju i prvi mrazevi. Poživeo sam mnogo, duge ogrlice zemaljskih godina su se raširile po meni i činile me lepšim. Načinjen sam od zemljanih cigala sušenih na toplom Suncu. Osnovu su majstori nabijači punili blatom pomešanim s kravljom balegom. Da trajem, da ne propuštam toplotu i ne dozvoljavam hladnoći da uđe. Mene su drvenim gredama povezali sa mojom braćom. Radovali smo se zajedno.  Gazda je bio srećan. Pre postavljanja biber crepa na grede je okačio košulje za majstore.
To je bila sreća!
To su bili dani!
 Ljudi, pesma, tuga , opet sreća i tako godina za godinom, decenije, pa i vek su prošli. Imam više od sto godina i stigao sam, čini mi se  do kraja. Drvene grede su popustile. Letnje oluje su odnele tanak biber crep. Moja braća su nestala. Vratili  su se majci od koje su potekli. Pretvorili su se u prah. Evo već zova izvija svoje stablo iz njih.  Toliko ih dugo nema.
Ja sam odolevao. Borio sam se. Trudio sam se da skrenem pažnju na sebe. Molio sam  bezglasno da neko vidi moju muku. Molio sam za život.
Ljudi je sve manje. Otišli su nekuda daleko. U potragu za boljim životom. U neki svet gde nema zemljanih zidova i starih kuća.
Otišli su.
Neka ih sreća prati.  Ja ostajem. Udišem miris svojih poslednjih dana. Moja zemljana duša se vraća zemlji. Utonuću u san. Sjediniću se sa svojom panonskom braćom. Naći ću mir.
...
- Molim te pogledaj onaj stari zid.  Ostao je sam. Opstaje. Kuće već odavno nema. Samo je on tu. Čini se kao da priča svoju životnu priču.
- Vidi , kolko je praznih kuća. Po njihovom izgledu se jasno može videti kakda je koja ostala prazna.  Posle ispraćaja poslednjih stanovnika dovoljna su dva proleća i dve zime da padne.
- Tužno!
- Da, tužno.
...
- Pogledaj, nema zida. Pao je.  Čini se da je veliko parče torte sklizlo s noža i da se prućilo u jednom delu po porcelanskom tanjiru.   Mraz ga je darovao srebrom.  Odao mu je poslednju počast. Zahvaljuje mu  na druženju. Ova magla, koja odnekud stiže,  ga pokriva. Inje se hvata preko ostataka kuće.
-
- Daj mobilni telefon, da fotografišemo.  Možda ...
...

Srećom točkovi svoj put prevaljuju brzo, pa čovek hteo ili ne mora brzo da zapaža. Ono što ne vidi jednoga dana,  čeka ga u zasedi drugoga, pa uz malo otvorene duše uspe da spozna istinu.






2 коментара:

  1. Одговори
    1. Причам, Весела, причам! Хвала вама који слушате! Здрава и весела била!

      Избриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!