понедељак, 25. април 2016.

Pčele i ja

Ispred autobuskog stajališta raslo je drvo. Ne znam mu ime. S proleća su ga krasili roze cvetovi. Gusti. Mirisni. Imalo je zvuk zujanja samo s ranog proleća. Činilo se da samo drvo proizvodi zvuk. Ravnomeran, s blagim pomeranjima u zujanju. Pokretljivo, talasasto, za mnoge zastrašujuće,za mene zadivljujuće.
Volim ta mala krilata stvorenja. Volim njihovu radinost, njihovu vrednoću, organizovanost, odanost Matici svojoj i  domu.
Veoma su organizovane, svoj život prihvataju onako kako im je rođenjem određeno. Svaka jedinka zna svoj posao i pridržava se toga. Nema pogovora, prigovora, negodovanja ili bilo kakve pobune.
Volela sam vreme kada smo se bavili pčelarstvom. Radili smo u paru, nekada su nam deca pravila društvo. Družili smo se s letećim stvorenjima i činili smo sve da im što manje smetamo i da ih uznemiravamo.
Pčele ne vole neprijatne mirise, ne podnose nervozu, ne podnose nečiste ruke, ne podnose dezodoranse ni parfeme, ne podnose alkohol, ne  podnose prljavštinu i nered. Da biste bili u ljubavi s njima morate  se pridržavati svih pravila koja one postavljaju. Pravila su nepisana, ali zato dobro znana svim pčelarima.

Leto!
Jul!

Toplo, mirno jutro bez vetra. Spremni smo za vrcanje meda. Opremljeni hranom pićem: za jutro burek, sok i pivo. Sa nama je moj svekar koji voli pivce...
Naravno doručak u prirodi se završava pivom za njega. Maska mu ne treba, pa on se ne boji ujeda pčele, koja ubod plaća svojim životom.
Mi se pridržavamo pčelinjih pravila.
Usput nam održava predavanje o tome kako se treba ponašati, kako ne treba vikati, ne treba trčati, mahati rukama, bacati viljuške kojima se skida saće i još mnogo savetodavnih reči ...
Suprug je kod košnica, dimilicom rasteruje pčele, blagim pokretima specijalne četke čisti pčele i vraća ih u košnicu. Svekar donosi ramove, ja stavljam u vrcaljku, okrećem ručicu, kapljice meda se pod uticajem centrifugalne sile lepe za zidove vrcaljke, spajaju se i u linijama padaju na dno. Dobro nam ide.
Pčele su uznemirene. Otima im se njihov trud, njihova muka i iscrpan rad. Pod tim uticajem, spremne su na još užurbaniji rad, još agresivniji  i iscrpniji posao. Ispred ulaza u košnice se stvaraju takozvane ,,brade,,. Mnoštvo pčela se u velikom broju sakuplja ispred košnice i vrlo su spremne da se brane. U tom času miris piva ih toliko razdražuje da u roju naleću na dotičnog donosioca mirisa.
- BEŽI,SKLANJAJ SE!!!!!! uz ogromnu viku, moj svekar se dao u beg! Kroz visoku travu, mali šumarak uz mnoštvo pčela koje su u roju pojurile za njim. Scena iz crtanog filma u stvarnosti.
- Ha, ha, pa ne treba bežati!
- Ha, ha ne treba se braniti i vikati!
- Ha, ha, ne treba...
Skupila sam se, čučnula , i pravila se da ne postojim dok vreme ne prođe. Posle tridesetak minuta svekar se pojavio. Desno oko mu je bilo potpuno zatvoreno, levo uvo otečeno, više je ličio na Zvonara Bogorodičine crkve nego na člana naše porodice. Rad se nastavio uz prigušeni smeh i utišano gunđanje.

Pčele ne podnose nervozu, osete je i čine sve da je oteraju iz svoje blizine.
Sećam se, bio je dvadeset osmi februar. Suprug otišao na put, deca mala, roditeljski sastanak me čeka, peglanje majica za treninge, ručak za sutra...i hranjenje pčela.
Pčele se ne dele na divlje i pitome. One su trpeljive ili ne.
Sva pravila znam. Vremena imam malo. Prvi put ne stavljam masku na glavu. Kosa mi je sveže oprana i miriše na kokosov regenerator.
Imam samo desetak minuta da ih nahranim i jurim na roditeljski sastanak. Podižem poklopac. Umesto da me prihvate kako sam očekivala, one izleću. Pletu mi se oko glave. Upliću se u moju kosu. Kosa mi zuji, osećam bezbroj žaoka, ubadaju me, besno me grizu, trzam se i branim.
Činim sve što se ne sme.
Plaćam ceh.
Čuvam oči. Čkiljim. Vraćam poklopac. Osećam da pulsiram. Trpćem kao žuti semafor crvene boje. Bežim. Sedam na bicikl. Dolazim kući. Obraćam se svekrvi rečima:
- Ovo je alergija! Istuširaću se, pa idem kod lekara.
Sedam opet na bicikl, uz pulsiranje sopstvenog tela zaključavam bicikl i ulazim u ordinaciju. Jarko crveno isijavam.
- Vesna šta je sa tobom? Sedi!
Sledi pregled, pa injekcije za alergiju. Doktorka poziva kola hitne pomoći. Velikom brzinom me odnose u bolnicu. Sedim u ordinaciji interniste. Lekari se smenjuju. Mere mi pritisak. gledaju me sa i bez naočara. Gledam i ne razumem.
- Da li Vam je dobro?
- Dobro mi je- odgovaram uz osećaj da sam semafor na raskrsnici na kojoj su lekari automobili.
Smena lekara, ista pitanja:
- Da li vam je dobro? Osećate li nesvesticu? Kako to da ste svesni?
Cela svar postaje sumnjiva, bar za mene. Onda sledi ključno pitanje:
Da li znate koliki vam je pritisak? Da li znate da imate ekstremnu hipertenziju?
Naravno, ja nemam pojma o tome. Doduše glava me je danima, da ne kažem mesecima, očajno bolela, što sam pripisivala maloj količini sna i odmora.
Dijagnoza 200\180, uz alergiju na ujed pčele!

Drage moje leteće prijateljice su mi najverovatnije spasle, ako ne život, ono trajni invaliditet koji bi usledio kao posledica visokog krvnog pritiska.
Dragi čitaoče, ne plaši se pčele, pridržavaj se pravila i bezbedan si. Možda se dogodi, kao u nekoj basni gde slabi mogu pomoći jakima, gde mali mogu pomoći velikima, gde slabi mogu pomoći jakima, da dobiješ pomoć.
Pčele zaslužuju sve počasti koje čovek može da im pruži! Jedino žalim što ne smem da se bavim pčelarstvom.
Pčeli u čast!
Za pčele, nekoliko varijanti slika sa suncokretima  na svili !














четвртак, 21. април 2016.

Osmeh Klimtovih boja

     Imala je tanke prste. Duge. Nokti pravilno oblikovani. Krupnoća šaka se gubila u prefinjenosti prstiju. Osećala je blagu utrnutost i nezaustavljivo pulsiranje umora koje je tražio mesto da izađe iz tela.
Gledala je svoje ruke. Volela bi da je njima prebirala po dirkama klavira ili da je vrhovima jagodica blago dodirivala četkicu i povlačila njome po zategnutom platnu.
Obožavala je Klimta. Njegove poteze je videla u raspevanoj bagremovoj igri ili u skladnosti kokošijeg perja. Pokošena trava se u jednakom ritmu smenjivala sa lejama cveća koje je upono sadila. Baš liči na njegov,,Poljubac".
- Oj, živote, mogla sam,  ali nisam.
Blago večernje sunce se poigravalo tankim zelenim lišćem kajsije ispod koje je sedela. Čekala je da počne prvi smiraj i da veo noći pusti krila pa da počne zalivanje.
 Žuti pas je ležao pored njenih nogu. Dahtao je. Toplota mu nije prijala, pa je svoj veliki jezik opustio  preko donje vilice u koju su bili usađeni blistavo beli zubi. Češkala ga je između ušiju. Uživao je.
- Da sam bar ostala da radim u fabrici.
Zvuk traktora s ulične strane ju je podsetio na vreme kada je radila za mašinom. Tak, tak, tak...beskrajni nizovi istog.
- Čovek i mašina. Zajedno. Bolje žena i mašina zajedno. Jesam se trošila tamo. Svakoga dana, ponavljajući beskrajno isti posao...da mi je opet otići...da imam razgovor, da imam laku i tešku reč, da imam...
Posle deset godina rada ostala je bez posla. Fabrika se zatvorila. Ljudi su postali neodgovorni, više su pričali, manje su radili i eto. Kod kuće, pa radi šta znaš.
Prvo ju je zahvato bes. Lupala je vratima i vikala na svako živo stvorenje. Jednom je slomila stolicu udarivši je o pod. Doduše od toga joj je bilo bolje.
Onda je na red došla melanhonija. Bilo joj je potpuno svejedno. Ništa nije imalo smisao. Ništa nije imalo vrednost. Kuća se zapustila, sebe je zapustila, gomile prljavog veša su narastale.
Jednog jutra, oko podneva dok se dosadno izležavala u krevetu i buljila bez izraza u belinu plafona, muž je uleteo u sobu! Besno je otvorio prozor, strgao je pokrivač sa nje, grubo je zgrabio za ramena i dobro prodrmao bez reči desetak puta.
U njegovim očima je posle mnogo vremena ugledala mladost. Videla je beskrajna polja zasejana pšenicom. Videla je Sunce i kišu. Videla je šaputanje na klupi parka. Videla je matičara i nalivpero koje čeka potpisivanje.
Videla je sebe raščupanu, gluvu, slepu, bezvoljnu. Suze nije zadržala. Tekle su, pronalazile su puteve niz nežne bore. Zadržavale su se na njegovoj košulji.
 Odnele su sve.
Donele su novu nadu.
Zajedno su prekopali baštu, posejali su krompir. On je doneo rasad paradajza. Negovala ga je svom svojom panonskom dušom. Novac je počeo da pristiže.
Zajedno su od šupe napravili kokošinjac. Počela je da gaji tople loptice paperja koje su prerastale u krupne bele lopte.
Bila je bolje.
Bila je ispunjena , bila je ... donekle zadovoljna.
- Želim da se spremim i krenem na posao, malo obiđem grad, malo obiđem pijacu, pa sretnem staru prijateljicu...
Tak, tak, tak, zvuk je doneo trezvenost, skočila je, otvorila kapiju.
 Svoj najlepši osmeh obučen u predivnu haljinu zlatno oker nijansi je poklonila čoveku koji je sedeo u maloj kabini traktora kupljenog na kredit.

Ilusracija:  Gustav Klimt 1907-1908.,,Poljubac".

уторак, 19. април 2016.

Život čita romane, a žene ih pišu

..Rano jutro pola pet...

Kao u pesmi, jeste da nije pola pet, ali nije ni daleko. Rano je, leti još dobro, ali zimi...pa ni s jeseni nije lako, još ako je dan kišovit!

- O , Bože!

 Radi već godinama, od svoje rane mladosti. Kao dete paora znala je samo za rad. Rad se podrazumevao. Roditelji na njivi, a ona u kući. Kao devojčurak je obavljala sve poslove. Niko je nije pitao da li zna ili da li može. I jedno i drugo se podrazumevalo.

Ćutke je premeštala keramičke pločice s linijama vitkih formi i modernog dizajna. Rado bi dodala u desni ugao mali kvadratić ili  mali stilizovani cvet. Time bi se dobila punoća slike. Boje bi više došle do izražaja. Firma bi bolje radila, pločice bi konkurisale španskim ili italijanskim, još kada bi im se popravio kvalitet, ili im se popravio procenat fine gline od koje su sačinjene...

-E, baš bi to bilo nešto, sinule bi, poletele u svojoj lepoti, letele bi na sve strane sveta, donosile bi radost, sreću, pevale bi i dozivale majstore da ih postave...

Jedna po jedna, jedna po jedna, bezbroj jedinki. Bezbroj istosti u laganom hodu oko njene bogate mašte.

- Da, pomoći ću ti. samo ti idi...
- Da zameniću te rado, potpuno te razumem...

Noge nije osećala, nije osećala utrnutost svojih mišića sve dok nije u reskom zvuku prepoznala kraj radnog vremena.
Zeleni bicikl je čekao zaključan za sošku. Napamet je,  bez svesti otključavala, sedala i u naletu adrenalina jurila u pravcu kuće. Prošla je pored marketa. Otvaranje vrata ju je prenulo. Okrenula je bicikl, uletela u prodavnicu, probila se kroz rafove, do police sa hlebom i prezlama. Ubacila ih je u korpu, platila i još većom brzinom nastavila put prema svojoj kući.
-Hej, Marina, dođi na kafu!

-Nemam vremena, javiću se!

Samo je vetar poneo reči.
-Kad će ručak?
Šerpa, šerpica, jaje, krompir.

-Zašto juče nisam skuvala pasulj?

-Hoće li već, umirem od gladi?
Tanjiri, tanjirići, viljuške, pa kafa...
-Idem da legnem, tako sam umoran!
- Idem do druga!
- Idem do drugarice...
Na stolu i u sudoperi je čekala gomila posuđa. Nemo je gledala uz prazan pogled.
-Gdeje moja košulja? Možeš li mi ispeglati?
Košulja, bluza, farmerke, pa majice sa treninga!

- Ima da im kupim sintetiku!!!!!!!!

Mrve, usisivač, krpa, kupatilo...

- Molim te da li mogu da odgledam slagalicu?

- Gde baš sad,sačekaj  samo da se završi film!
Sela je u svoju omiljenu fotelju.

...Rano jutro, pola pet...

Probudio ju je budilnik na mobilnom telefonu. Nije znala kako je dospela u svoj krevet. Na sebi je imala pidžamu. Pored kreveta ju je čekala radna odeća, uredno složena.

Za nju, buket plavog jorgovana na svili, divno miriše i brzo prolazi!

уторак, 12. април 2016.

Moj mačak Gile


Kažu da su sećanja selektivna. Potrebno je mnogo okolnosti, mnogo sitnica da se poklope, da se u pravom trenutku osećamo dobro ili loše, da bi se događaj urezao i skrio negde u dubini duše. Često se dešava da se sećanja na isti događaj razlikuju u zavisnosti od mnogo toga:  od raspoloženja, životnog doba, učešća u događaju ili samo posmatranja događaja. Jedna ista slika, različita sećanja. 
Ne sećamo se samo ljudi. Sećamo se svega što je na neki način uticalo na nas. Sećanje je moćnije ukoliko je događaj ili osoba imala uticaj na naš život i ako nam se u pravom trenutku našla kao pomoć, podrška ili je samo svojim prisustvom činila da se osećamo bolje.

Sećanje počinje:
Jednom, baš kao u nekoj bajci, je u telu mačka živela velika ljudska duša. Mačak nije bio običan, već poseban. Bio je osoba. Bio je kako se to u žargonu kaže LIK. Ime je dobio po morskom prasetu koje je bilo ljubimac druga moje dece. Morsko prase im se veoma dopadalo, pa otuda :

Gile!

Moj Gile je slučajno stigao do mene, kao malo mače dopremljeno iz Mokrina. Pravi Mokrinčanin, dobrodušan, široke duše i blagog lika i velikih belih brkova. Žut kao najvredniji dukat skriven u dubokoj drvenoj kutiji u kojoj su  bake čuvale svoj  rukom vezeni miraz.
Žuta dlaka se prelivala u mnogo nijansi. Ispod vrata je imao  veliku belu kap. Kap se od vrata postepeno sužavala prema  mačjim grudima. Ona mu je davala dozu otmenosti. Da je mogao, sigurno bi se hvalio svojim gradskim životom. Pa, došao je , doduše ne svojom voljom iz sela u grad!
Žuti Gile je pojeo više  viršli, šnicli, pečenih batakova  i salame nego što je učinio moj mlađi sin. Gile nije birao.
Gile nije mjaukao. Nije imao potrebe da mjauče. To bi bio bezrazložan posao. U njegovoj činiji je uvek bilo poslastica. Ako bi se desilo da se ona isprazni,  samo bi lenjo stao ispred frižidera i čekao da se neko od ukućana približi belim vratima. Svoj deo je čekao i dobijao.
O zimskim večerima je znao dobro da greje noge ili leđa. Bio je majstor u tom poslu.
Za mene je Gile bio osoba za druženje. Nije preterano kada kažem da me je voleo. Kažu da mačke nemaju to osećanje, da one čine sve što čine samo radi sebe. Nisam tog mišljenja.
Ako bih sela i uzela knjigu da pročitam koju reč, sedao bi mi u krilo. Ako sam bila naslonjena, legao bi preko moga stomaka.  Šape bi mi stavio na ramena. Disao je pored mene mojim ritmom ravnomerno se podižući i spuštajući. Potpuno prilagođen čoveku. Povremeno bi bacio pogled na slova. Činilo se kao da je neko reinkarnirano biće useljeno u telo moga mačka. Ponekad mi se činilo da će progovoriti. Sve zna i sve razume. Ako sam govorila, lagano je otvarao svoja mačja usta kao da razgovara. Odgovarao bi nemušto. Ostajala  sam sa mnogo misli, sa mnogo nerešenih problema. Nemušti jezik se nije pretvarao u srpski. Samo je blago zadovoljstvo duševnog mira lebdelo  u vazduhu.
 Posmatraču se činilo da razmenjujemo reči.

- Vesna on je kao čovek - podignutih obrva je izgovarala moja komšinica- Još se deda Kosta stara o tome da li on živi dobro? Pa on živi bolje od svih nas! Upala mu kašika u med!

Došao je dug boravak u bolnici. Više od dvadeset dana me nije bilo kod kuće. Onako slomljena i iscrpljena, sa jedva nešto snage dođoh kući.  Moja majka me je dočekala. Majka kao majka.
Spustila sam se na kauč. Mama je izašla. Pustila je moga miljenika unutra. Polako se prikradao oprezno hodajući pored nepoznate osobe.
- Pogledaj ko ti je došao! -  su bile reči upućene njemu.
Polako je prišao kauču. Bez mjauka. Nemo. Podigao se prednjim šapama na kauč. Pogledao me je svojim zelenim očima. Istegao se koliko je mogao više. Desnom šapom je dotakao moju kosu. Pomilovao me je blago pustivši kandže. Tek toliko da bolje osetim njegovo prisustvo.
Svi smo plakali.

Svakome je određeno koliko će živeti.  Kako? To već zavisi od nas samih. Na nešto možemo da utičemo, na nešto,koliko  god  hteli ne možemo.
Možemo voleti bližnjeg svog. Bilo da je on čovek ili životinja. Svi imamo osećanja. Sve nas boli, svi se radujemo.
Zapisah sećanje. Nema ni mame ni Gileta da potvrde moje reči.

Slika na svili ,,Gile"!

четвртак, 07. април 2016.

Miris Gospojinog sela



Mirno vojvođansko selo je disalo svoje dane uljuljano toplim vazduhom leta, razigranim jesenjim vetrovima koji nose gomile opalog lišća, zimskim severcem koji brije i prolećnom raspevanošću kada sve živne.
 Zemlja je ljudima značila sve. Način preživljavanja, lepotu, mekotu i darivanje. Mnogovoljena je uzvraćala kako je mogla. Nekada više, nekada manje, nikada premalo. Uvek se moglo preživeti.
Po redosledu poštovanja iza zemlje je sledio pop. Iza popa učitelj, a iza učitelja lekar u novim posleratnim vremenima.
Posle lekara - doktora, gospođa doktorka, mada bez diplome.  Titulu joj je obezbeđivao muž.
Prva prava gospođa koju sam još kao dete upoznala jeste ONA, supruga seoskog lekara. Pravih, nikada pogrbljenih i povijenoh leđa, kose složene u punđu na potiljku vrata. Besprekorno bele košulje ispeglane istrošenim rukama moje tetke. Baš ta tetka, očeva rođena sestra ju je zvala Gospoja.
Pravog imena joj se ne sećam, ostalo je samo to Gospoja. Ostalo je sećanje na  strahopoštovanje prema toj ženi koja se umnogome razlikovala od svih žena koje sam dotada poznavala. Bila je nedostižno lepa, udaljena od svakodnevice koja me je okruživala. Bila je iznad svega i svih. Živela je na prestolu na kome su je držali oni kojima je gospodarila svojom inteligencijom i prefinjenošću, ali i dobrotom svoga muža.
Gospoja je živela u lepoj, urednoj i za selo moderno nameštenoj kući. Uživala je u dobroti sela i beskrajnoj zahvalnosti stanovnika male vojvođanske zajednice. Tolika pažnja nije poticala iz zahvalnosti prema njoj ili prema njenim delima, već prema dobroti doktorovoj. Njenog suda su se plašili i zazirali su od  ocene njihovog rada, ali samo zbog njega.
Doktor je svoje usluge velikodušno delio. Bez obzira u koje vreme i kada su mu se pacijenti javljali, uvek je bio spreman da pomogne. Nikada nikoga nije odbio. Novac nije primao, a za sitne usluge bila je zadužena Gospoja.
Kao dete sam odlazila u posetu tetki. Tetka je bila škrta na osmesima, ali darežljivana radu koji je obavljala u Doktorovoj kući. Jednom sam prisustvovala ritualu peglanja.Nikada se ni pre ni posle toga nisam susrela sa tolikom gomilom koja je čekala glatku površinu pegle.
U tom poslu tetka nije bila usamljena. Gospojina kuća je uvek bila čista i sveže okrečena. Gospojin veš se svojom zanosnom belinom šepurio na seoskom vetru, a on je mirise najboljih sapuna širio na sve četiri strane. Seljanke su trenutke večernjeg odmora posle napornog dnevnog rada provodile na drvenim klupama ispred svojih kuća, grupišući se po samo njima znanim životnim  vrednostima. Zdravim plućima su udisale njima nepoznate mirise. Prepuštale su se maštanjima i putovanjima u nepoznato. Drhtale se zbog Gospoje.

Gospojina bašta je bila potpuno očišćena od korova. Ni najmanja travka, ni najmanji uljez nije mogao narušiti lepotu i čistoću voćnjaka i povrtnjaka. Ruže ispred Gospojine kuće su plenile najlepšim bojama.
Gospoja je prva u selu imala travnjak.
Gospojino voće je bilo najukusnije, a o mirisnim jagodama se samo pripovedalo.
Gospoja je o Badnjem danu delila najviše!
Gospoja je bojila jaja za Vaskrs samo u karmin crveno!
Gospoja je imala kreme i pomade!
Gospoja nije odlazila na pijacu, nije imala potrebe da mesi kolače ili da čisti opalo lišće ispred svoje kuće.
Gospoja je bila prava Gospoja!

Od tada su prošle godine.
Danas ne osećam strahopoštovanje već žaljenje. Iako je imala sve što se poželeti može, ipak je čitav svoj život živela u senci svoga muža.
Poslednji dan života moga oca nije prošao bez Doktora. Kada je u hitnoj službi čuo adresu sa koje je tražena pomoć, Doktor je stigao.
Ispred očiju mi je kristalno jasna slika : Otac je na kauču, Doktor je na vratima. Pamtim oči pune molbe, pune neizgovorenih pitanja i nade. Nemi bol u sva četiri oka. Kratko olakšanje i težak vazduh. Savršeno zatvoren životni krug. Toliko preplitanja, toliko poštovanja, zahvalnosti i čistih duša se našlo u tom krugu.

- Od ovoga ćeš lepo spavati, biće ti lakše. Da ne zaboravim pozdravila te je Gospoja.

Kasnije se izgubio trag doktorskom paru. Znam da je on otišao prvi. Gospoja je prodala kuću, napustila selo i otišla u grad kod svoje dece.
Selo je osiromašilo i opustelo. Sve manje se poštuju popovi, učitelji i lekari. Došlo je neko novo vreme.
Kada vremešne bakice sednu o toplim letnjim večerima ispred svojih kuća i dalje raspredaju priče o ženi koju su zvali Gospoja! 


Slika na svili ,,Ti i ja" , za sve ruke seljačke!




субота, 02. април 2016.

Kako je priča o Žuži i ajgirima ugledala dan

Veći deo života je bio iza njih dve. Koliko im je ostalao naravno nisu znale. Nisu ni razmišljale o tome. Obe su bile vremešne udovice. Svoje udovištvo su nosile hrabro. Borile se za svaki dinar i dobro su ga okretale pre nego što će ga potrošiti.
Živele su dan za danom, posvećene deci. Dok se moglo išle su u nadničarenje, ne bi li bar malo popravile više nego skroman budžet, i dodale bar neki dinar na male porodične penzije.
Zvale su se Bisa i Lina. Obe vaspitane strogo patrijarhalno, dane su provodile u svojim baštama, pomalo kopajući, čuvajući decu i  unucima pričajući priče  iz svoga devojaštva. Preko njihovih usana psovka nikada nije zaživela, nisu se bavile ogovaranjem , a latino serije u ono vreme nisu  postojale. Razlikovale su se po tome što je Bisa bila visoka i mršava, a Lina niska i punačka.
Nedeljna popodneva su znale da provedu na sokaku u hladovini velike lipe. Lipa se ponosno uzdizala na samoj međi njihovih kuća. Družile su se.
Jedno mirno letnje popodne ničim nije najavljivalo buru koja je usledila.
- Danas sam kuvala supu, dobila sam od Danice deo matore kokoške. Znaš kako lepa supa...
- Pa, od matore kokoške je najlepša supa, i ja volem kad je gore onako šuta...
- I malo krompira i karfiol. Znaš kako je lepo kad se malo obari i pohuje...
- E, da znaš, ja ću to sutra, a ostalo je i malo ručka od danas.
- Biso , ajde uzmi malo gibanice s makom...
- Lino, baš ti fala, nisam danas ništa mesila. Doneću ti da probaš što je moja ćera pravila, nešto zabućkano... sad ću ja...- odlazi i brzo se vraća noseći na malom čajnom tanjiriću dve kocke braonkasto žućkastog kolača.
- Ne treba mnogo šta, malko šećera, brašna i dva jaja. Ako ti se sviđa napisaće ona recept krupnim slovima da vidiš!
- Ta ne znam, ni šta bi, ni kako bi...
Toga dana je razgovor tekao u pauzama, nekako je zastajkivao. Linino lice je menjalo boje. Činilo se da joj na trenutak nije dobro, pa onda na trenutak da joj je dobro. Sve nešto neobično.
- Jel, Lino, jel ti dobro, tako si mi nekako bela, kao da ti nešto fali?
- E, moja Biso, fali mi , kako da mi ne fali...
- Dobro, ako nećeš da kažeš dobro. Sve može da se popravi, ta svašta smo preturile preko glave... Sećaš se kad je moj Krana umro?  Pa tvoj Mile... Ej, kad se setim, pa svašta bi bilo drukče nego što je danas ...  pa i moj Boža bi me više slušo...
Bisa je pognula glavu , a u Lininom oku je zablistala suza.
- Nije to Biso. Ne zanam ni sama kako da ti kažem...mi smo drukče... Posle mog Mile nijedan mi nije trebo. Nije ni tebi... Ova naša Žuža,  odkad je ostala bez muža,  samo skače sa ajgira na ajgira.
Bisi se prvo skupiše usta. Stisnula ih je. Nije mogla ni reči da izusti. Tome se od svoje komšinice nije nadala. Onda je stigao nalet smeha. Smejala se prvo Bisa , a onda joj se Lina pridružila. Tresli su se prozori i podrhtavala su vrata. Smejala se cela ulica. Bisa je smećući se osetila nagon za pražnjenjem. Kako se smeh povećavao potreba je bivala veća. Onda je stisnula bešiku. Skupila je noge. Pomerala ih je samo do kolena. Požurila je najbržim sitnim koracima prema ulaznim vratima.  Jedva je stigla do poljskog toaleta, doduše veš je dobio popriličnu količinu vlage.
Iza zatvorenih vrata i dalje se čuo smeh.

Za Bisu i Linu buket ruža na svili!