понедељак, 30. мај 2016.

Deda Ilija

Možda je njegova majka u sebi nosila to nešto što je on imao, pa mu je u periodu deljenja svega prenela svo svoje znanje.Možda su ga podledali Bogovi sa nebesa, pa su ga darivali, kao princa u bajci. Kako god bilo, bilo je!  Toliko daleko reči nisu prokrčile sebi put pa takva saznanja do mene nisu stigla. Ja sam ovog jedinstvenog čoveka upoznala kao ostarelog seoskog gospodina koji gospodin nikada nije bio, ali sve što je imao u duši bilo je gospodstveno. Dedu sa neobičnim osobinama istkanim tokom dugog trajanja istinskog instinktivnog znanja.
Rodio se o Svetom Iliji u avgustu.  Pobožna i tiha njegova majka  mu je strahujući od gneva Svetog Ilije nadenula baš to svetačko ime. Plašila se grmljavine. Drhtala je pri pogledu na tamni oblak koji je dolazio ,,Odiđoša". Osećala je svoju malenkost i uzvišenost Sveca. Molila mu se, poštovala, palila je sveću o Krsnoj slavi. Nadala se da će umilostiviti Sveca da štiti i čuva njeno jedino dete.
Zaista dete je raslo, čvrsto, zdravo, nikada bolesno. Volelo je ravnicu i njivu. Volelo je cvrkut laste u rano proleće. Volelo je pesmu  zrele pšenice i njihanje kukuruznog diva. S ljubavlju je gledao, u do samih nebesa podignut krst na njihovom hramu. Visok i prav, ozbiljan i radan mladić  je privlačio  mnoge devojačke poglede.
 Kada je došlo vreme oženio se i izrodio decu. Život dostojan pravednog čoveka spremnog da mirno podignutog čela jednoga dana stane pred svoga Tvorca. Rekao bi čovek da je živeo životom prvih pionira ravnice. Radeći, radujući se, tugujući i pevajući. Sve s merom, sve s paorskom dušom dobrodušnog Banaćanina.
Ipak imao je nešto što ga je razlikovalo od svojih predaka i potomaka. Imao je ruke kojima je mogao da leči. Neki bi rekli:
- To su bapske priče.
Verovanja u lečenje neukih i neobrazovanih, onih koji za medicinu i rentgen nisu ni čuli. Ruke, snažne, a u isto vreme nežne. Blagim pipanjem i masiranjem činio je da bol umine. Mirnim glasom skretao je misli s muke i nevolje.
Činio je čuda.
Pravi čudotvorac!
Deda Ilija je mogao da ,,namesti,, uganuća nogu, ruku, priklještenih živaca između obolelih pršljenova i mnogo toga.
Dogodilo se da je Đura   imao uput za operaciju tumora ruke. Tumor se nalazio ispod desne lpatice. Čitava desna ruka je bila spuštena i dosezala je do samog kolena. Đura je radio sam u kući. Žena nije bila zaposlena, a imao je i dvoje dece. Radio je kao majstor automehaničar. Dan pre zakazane operacije došao je kod nas da zamoli za pomoć, da se nađemo njegovoj porodici.
Plakao je.
- Hajde da te odvedem do deda Ilije u Sanad. Možda će ti pomoći.-  rekao je moj muž.
-Jesi li ti normalan, pa ja sutra idem u Novi Sad na opreaciju! Imam uput! Kakav deda , kakve babe...Joj!
-Hajde da idemo, ja ću te odvesti. Ne boj se, ako ne može da ti pomogne - ništa, sutra ideš.
- Neću, ne...joj...
- Pakuj se idemo! - s velikim nestrpljenjem neredio je Dragan.
S teškom mukom uputili su se u Sanad, malo selo. U kući je bila samo baka koja je saopštila da je deda u bolnici u Kikindi. Vratili su se nazad, pa u bolnicu, sve krijući se od lekara. Deda je ležao na Internom odeljenju, imao je povišeni krvni pritisak  -  posledica njegove vremešnosti.
- O. zdravo Dragane, otkuda ti? - upitao je deda, jer je poznavao onoga kome je pomogao.
- Doveo sam svoga druga, ide sutra na operaciju, pa da Vi pogledate.
Deda je prišao vratima.  Zatvorio ih je. Na jednom od kreveta je ležao pacijent, nemo prateći situaciju.
- Hajde momak, skini košulju, da vidim.
Mužu se zavrtelo u glavi. Ispod lopatice je bila velika rupa. Ruka je beživotno visila.
- Kažeš tumor. Daj ruku.
Podigao je  mlitavu ruku gore iznad Đurine glave. Čulo se samo jaukanje.
- Aha, tumorrrrr...- ruka je letela gore,a opet dole...nošena dedinom staračkom.
- Tumorrrr....EEEVO ti tvoj tumor!!!
Naglo je trgao ruku iz visine i bacio je nadole. Đura  je odskočio.
- Šta je ovo, šta je ovo...Deda...- iz očiju ispod debelih naočara slivale su se suze. Pomerao je prste. Rupa je nestala.
- Pa, oni bi mene...ja...ja...
- Momak, ti si nategao mišić, zarobio si ga i pritisnuo, nemaš ti tumor, idi kući, stavljaj hladne obloge, za dva dana dođi da vidim.
U sobi je nastao tajac. Pacijent s kreveta je zurio širom raširenih očiju, nemogavši ni glas da izgovori.

Kada se upokojio deda Ilija je imao više od devedeset godina. Neukog paora je došlo da isprati mnoštvo poznatih i nepoznatih. Jedan od njih je bio Đura.

Ikona Svetog Ilije gromovnika iz manastira Morača.

петак, 27. мај 2016.

Između noći i dana

Nije se znalo sa koje strane brže nailaze oblaci. Zatamnilo se kao u kasno veče, pre bi čovek rekao da je početak noći nego sredina dana. Nebo je pretilo svojom snagom. Tamno. Teško. Čekalo je pravi trenutak da se oslobodi svoga tereta. Teret na nebu, teret na duši.
Sedela je u maloj sobi. Debeli tepisi i težak starinski  nameštaj. Na pojedinim mestima su se videli duboki hodnici skrivenih stanara. Bio je napadnut od buba. Nameštaj je stigao sa njom, tepihe je doneo on.
  Soba je bila uređena neobično. Ništa se sa ničim nije slagalo. Previše svega. Previše uspomena. Previše sjaja bez mnogo vrednosti. Prava vrednost se nije videla od gomile nepotrebnih, neupotrebljivih stvari. Ljubomorno je čuvala  plastične venecijanske gondole, davno donesene iz Trsta. Bila je tu lutka koja je mnogo ličila na Jovanku, svojom visoko podignutom crnom punđom. Doduše roze haljina joj je davno izgubila sjaj. Čipka se proredila i dobila tamne mrlje. Deca se nikada sa njom nisu igrala. Na zidu je stajala reprodukcija Tajne večere u pozlaćenom tankom ramu. Usne apoostola je ulepšavala crvena boja nanesena rukom prodavca na buvljoj pijaci. Zato je sa tavanice visio kristalni luster dobijen na svadbi od kumova. Kristalne suze koje su sa njega visile davno su dobile patinu duvanskog dima i pretile su da se skotrljaju kao njene sopstvene koje je prečesto gušila.
Njoj ništa nije smetalo. Naviknuta na neskladni sklad provodila je sate i dane istražujući slike starih časopisa.
Nije da nije znala da čita. Nikome ne bi priznala koliko zna. Mešala je ćirilicu i latinicu. Sricala je reči koje se nisu mogle složiti u rečenicu. Četiri razreda osnovne škole i to sa čestim prekidima zbog kiše, snega, toplote...Zbog pritajenog gomilanja sparnih maglina negde u daljinama. Zbog straha od novih znanja...
Dalje je nisu puštali.
Čuvali su je.
Dugo je čekala da postane najstarija u porodici. Poštovala je bez pogovora i svekra i svekrvu i muža. Ćutala je i trpela sve. Zatvarala se u svoju sobu i listala je časopise bez čitanja.
Rodila je decu. Malo su joj dozvolili da ih vaspita. Svekrva je bila ta koja vaspitava, koja se pita, koja sve zna. Za sve se pitala. Svojim čkiljavim, urokljivim  očima je videla sve i znala je sve.
Nikada nije kuvala. Nikada nije napravila kolač. Nikada nije išla u prodavnicu. Držali su je kao malo vode na dlanu. Tako malo vode da je skoro presušila. Njena duša je imala taman toliko vlage da preživi.
 - Najzad! Najstarija je!
Iako grešna, duša joj se pročistila. Dobila je novu snagu.
- Sada ću početi da živi.
Načinila je prvi korak. Otvorila je prozore da dugogodišnji vazduh učmalosti, sivila i beznađa izađe iz sobe.
Okupila je mlađe od sebe:
- Dobro me slušajte! Šta gledate? Još kako umem da govorim! Preuzimam prvo mesto. Čitavog života sam poštovala tradiciju. Čitavog života sam želela slobodu!  Čitav život mi je tekao kao ovaj muljeviti kanal, nikada uzburkano, nikada uz kovitlanje mnoćnih talasa. Biće ovako:
Nju ćete pustiti u školu!
Sin je otvorio usta. Morao je da poštuje starinu. Odmah ih je zatvorio! Devojčici su zaiskrile oči!
-Njega ne morate! Možete kako hoćete!

Jutro za jutrom
Dan za danom
Godina za godinom
Tuga
Sreća
Opet
Tu
Opet
Tamo
Svojom rukom oteraću noć,
Danu podariću silnu moć.

 Slika na svili, cvet simboličnog imena : ,,Dan i noć!

субота, 21. мај 2016.

Ispred kuće rasla je lipa

Ispred  kuće rasla je lipa.  Visoka, stasita, ponosna kao gorska vila. Granama se raskrilila. Trudila se da zahvati svoj deo neba. Grane su joj bile  pravilno raspoređene, skoro geometrijskom preciznošću. Dok je  dlanove okretala nagore, u pravcu neba. Davala je i dobijala nežnost. Suzama je dočekivala svaku kišu. Smehom je dočekivala svaki izlazak Sunca. Nikada se nije žalila i nikada se nije usudila ikome da prkosi. Leti je skrivala slavuje u visini svojih nedostupnih grana za ljude i decu. Rasla je i rasla.
S jeseni je najviše uživala. Tada bi se, dok se oslobađala balasta svoga lišća i dok se spremala za zasluženi odmor,  radovala deci. Neumorno su sakupljali suvo, šuškavo lišće na velike gomile. Kako je to bio paorski kraj, deca su iz štala uzimala ponjave, kojima se u rano jesenje ili prolećno  jutro, pokrivaju konji da ne nazebu i baš njima pokrivala gomile. Pravili bi kupe, krevete, medvede i svakojaka čuda koja samo nevina dečja duša može da smisli. Volela je kada do nje dopre miris čaja njenog cveta. Bila je ponosna. Srećna što daje.
Tuga ju je pritiskala kada bi,  pošto se noć spusti, iz kuća do nje doprla vika. To su majke grdile i decu i nju. Ostatkom svoga umirućeg lišća je šumeći ublažavala dečji plač.
O samotnim zimskim danima je spavala. Dobro i duboko razgranatog korena nije imala bojazni da će ozepsti i da će joj opaki Severac naneti bol. Ponekad bi joj se jedno oko otvorilo kada bi začula svoje miljenike kako od debelog snega prave neke nove ludorije. Obožavala je njihovu ciku. Ponekad je sužila i kao meta za bele grudve , ali joj  to nije smetalo.
S proleća se radovala. Budila se. Prvi topli dah ju je prenuo iz dremeža. Oprezno bi pozdravila proleće tek kada bi se prvo dete popelo na njene grane. Plesala je sa svakom rukom, svako stopalo je mazila. Plakala je kada bi neko pao. Radovala se razbacanim šarenim ljuskama ofarbanih jaja. Igrala se svojom senkom, a one su se presijavale. Radovala se zvuku harmonike i podvikivanju na prvim svadbama. Davala je pčelama
i ljudima.
Leti bi se u njenoj hladovini sakupljalo društvo odraslih  da igra karte. Uloga nije bilo. Nije se igralo za novac. Igralo se u štipaljke. Strogo se vodilo računa da štipaljke budu nove. Gubitnik je morao štipaljku da zakači za uvo. Nije se znalo šta je crvenije. Uši ili štipaljke. Ušne školjke su samo rasle i rasle. Trudila se da razume ljude. Sve im je praštala jer je volela društvo.
Tog leta se nije dešavalo ništa neobično. Deca su bila tu. Štipaljke su bile tu. Sve je bilo isto.
Ipak.
Posle jake zapare, kao se kod nas naziva ono toplo, pretoplo vreme pred kišu, kada je vazduh suv od težine opasnosti.  Vreo je  i prosto guši. Ne može čovek da diše. Ne zna se gde je gore. Napolju ili unutra. Oni sa posejanim poljima strahuju. Oni koji nemaju  polja strahuju. Bašte sve trepere od vreline, a kokoške otvore kljunove i dišu zjapeći prema nebu.
 Naišla je oluja. Strašna.  Bez milosti se Ilija Gromovnik obračunavao sa smrtnicima. Smrtnici su čučali u svojim kućama. Bili su zaštićeni iza debelih zidova  niskih kuća od naboja. Nastradala je lipa. Iskoračila je ispred svih. Zaštitila je one koje je volela i grom je svom silinom udario u nju.
Plakale su čak i majke koje su grdile svoju decu.

четвртак, 19. мај 2016.

Kum Pera ili dva meseca života

Pera.
Došao red i na kuma Peru. Ne iz zle namere ili iz zavisti  na njgovu dugovečnost, već da se prisetimo vojvođanskog došljaka-gorštaka koji  ustvari, nije, bar rastom i stasom to bio. Njegov red je da stane u priču  pošto je sve druge redove propustio. Nikada ni u jednom nije ni za šta stajao!
Moji roditelji su se s njim i njegovom porodicom zvali kumovima. Ne znam ko je koga krstio. Ustvari to nije ni bitno. Kum je kum i on se poštuje. Otac nije imao mnogo strpljenja za njega, a majka je razvijala poštovanje po kumstvu sa kuma Anđom. Neka joj je laka zemlja jer i nje odavno nema. Bila je krupna jaka, zdrava i snažna. Levom rukom je mogla da podigne svoga Peru, ali ljubav je ljubav.
Sećam se nekih zimskih večeri kada je kuma Anđa razvijala onu bosansku krompirušu. Svojim veštim rukama ju je nezadrživom brzinom prevrtala i ubacivala u rernu starog smederevca.  Do dana današnjeg mi miriše.
No ipak Pera!
Po rečima lekara njegov red je odavno došao i odavno prošao, a on i dalje odoleva i klimatskim promenama i ljudima i zlim ženskim jezicima. Doduše odoleva i onim muškim grdosijama.  Ustoličio se kao drevni Ramzes II i ne odustaje. Davno su nestali njegovi savremenici, a on i dalje isti. Iako su godine prošle nije se mnogo promenio. Ostario jeste i smanjio se, ali...i dalje liči na onog malog petlića koji se kod nas zove Titinac.
Pre skoro tideset  godina lekari su mu davali najviše dva meseca života. Nestali su i lekari i prijatelji i neprijatelji, nestali su i oni koji su oplakivali njegova dva meseca. On mirno (koliko mirno) živi svojim životom uvek isto.
Isto!
Uporno prkosi svim zakonima zdravog načina života. Svakoga dana popuši bar tri kutije najjeftinijih cigareta. Sada već zavija duvan, jer je jefitiniji. Ako nema cigaret papira zaviće ih u novinsku hartiju.  Oko njega je uvek oblak dima. Davno su mu prsti požuteli. I koža mu je požutela. Davno se pretvorio u duvanski list koji se  onako žut vijori na panonskom vetru.
O onoj ljutoj da se ne govori.
O onom penušavom da se ne govori.
O onome što se pravi od grožđa da se ne pripoveda.
Mogao je naiskap da popije politrašku piva bez zvuka i gutanja. Činilo se da tečnost sama klizi i pronalazi put svih ljutina i pena koje su prošle kroz vrata ispod njegovih brkova. Činilo se da postoji niz prelivnih sudova i da se sadržaj samo pretače.
Mislim da nikada nije popio tabletu. Posle nesrećne prognoze počeo je sa  detaljnijim čišćenjem. Strah od neminovnog je pobedio kako je moj otac govorio:
- Pera, Pera se dezinfikuje iznutra. Sve će nas on sahraniti!
Ispostavilo se da je moj otac bio prorok. Pera ga je ispratio kroz oblak dima  u blago poljuljanom stanju kao i mnoge druge.
Ipak Peru su volela sva deca.
Znao je da bude veseo kada niko to njije bio.
Znao je da pored piva kupi bombone i da ih podeli svoj deci na koju naiđe.
Znao je da obriše suze nastale posle pada sa bicikla.
Znao je da deci drži stranu kada ih roditelji grde.
Znao je da  usred zime pozajmi svoj džemper kada sam išla sa školom na zimovanje.
Znao je da glumi novu mladu zavijen u stare zavese i to tako da  mu ni vrhovi brkova nisu virili. U toj ulozi je bio nenadmašan.  Čak je rekao da će se obrijati ako ga svatovi sačekaju.
Polako ga godine stižu. Neke navike je promenio, neke su se zadržale. Ni kiše, ni snegovi, ni letnje vreline mu ne mogu ništa. Prejak je  za njih. Najvažnije je da ga noge lagane još dugo, dugo služe. Neka nadmaši i drevnog faraona.

Za kuma Peru, jednostavno- Različak na svili, plav kao njegove oči. .

субота, 14. мај 2016.

Devedesete, ili više sreće nego pameti


Devedesete...
Osećao se nedostatak svega. U to vreme posedovali smo staru Ladu karavan.
Teget plava, da bi delovala malo elegantnije. Mala rupa na podu je kvarila opšti utisak, ali sa dobrim podnicama   se nije primećivala.  Nedostatak i visoka cena benzina doprineli su da se donese odluka o ugradnji auto gasa. Važno da je jeftinije.
Veliki broj majstora se iz opšte poznatih razloga bavio radom na crno, pa tako i naš majstor. Nije se vodilo mnogo računa o bezbednosti kako ličnoj, tako i bilo čijoj.
Neko vreme je sve išlo dobro. Osećala se ušteda, bili smo zadovoljni. Doduše smetalo mi je što su filteri često bili zaprljani, pa duple garniture, pa izduvavanje i pranje istih, uz neprijatni miris prljavog gasa.
  Brzo je došao dan kada je auto morao na doradu kod majstor Miće.
Majstorska radionica, ustvari prerađeni podrum spojen sa predsobljem, ali šta se može, sila Boga ne moli...
Dan divan , sunčan, nekako s proleća ili s prvih dana leta, izbledelo je iz moga sečanja, ali se zato sećam...
Na televiziji se prikazivao Rat i mir, jednu od uloga je imala Ketrin Hepbern, glumačka ekipa odlična, u kući fina hladovina stvorena za uživanje. Iz uživanja je do mene doprlo lupanje ulaznih vrata. Neobično, nekako nesvakidašnje, bar niko od ukućana nije tako ulazio.
Krenula sam prema ulaznim vratima. Na njima se nalazio moj suprug. Blago nagorele garderobe. Kosa je pokazivala znake ulepljene nagorelosti. Šake sivo crne, dlake na rukama oprljene. Košulja je po sebi imala rupe od nagorelosti, a na pojedinim mestima je visila.  Lice je imalo fino crvenu boju. Dobro sam se uplašila. Kada sam  uočila nagorelu, oljuštenu kožu, zaljuljalo mi se ispred očiju.
- Nemoj se plašiti, ovo nije ništa, treba da vidiš one druge...
Naravno odmah je krenuo u kupatilo da spere nagorelost i paljevinu sa sebe. Dok sam sakupljala potrebne stvari,  iz kupatila je dopro ludački smeh. Jednostavno nije mogao da se obuzda. Posle prvog naleta panike u radionici, i posle sigurnosti koju pruža sopstveni dom iz njega se istresla erupcija smeha. Nije pomogla ni voda, ni hladan  tuš, ništa. Kroz smehotres sam razumela da se dogodilo sledeće:
Majstor Mita je sa svoja dva šegrta radio u radionici. Malo su slavili jer je majstor imao rođendan.  Auto se morao popraviti. Valjalo je otvoriti rezervoar za gas i oprati ga iznutra. Mića je sa jednim šegrtom bio u kanalu, a drugi im je asistirao. Ceo rad je tekao kroz smeh i šalu. Posle postavljanja Lade na nosače kanala usledilo je skidanje rezervoara. U kanalu se malo toga videlo.
- Daj mi lampu!
- Šta će ti lampa, upali šibicu!?
- Jes, nisam ja lud, pa da sve ovo dignem u vazduh!
Posle par nezlonamernih psovki rad se nastavio. Moj muž je stajao na ulaznim vratima da ne bi sprečavao prodiranje prirodnog svetla. Rad je trajao...
Majstor je poželeo da zapali cigaretu. Uzeo je upaljač i kresnuo.  Istoga trenutka je usledila eksplozija.  Lada je odskočila sa kanala, i uz tresak se vratila nazad.  Od siline i vreline eksplozije isteklog gasa, moj muž je  bio odbačen silom potiska, ostao je oprljen i ugruvan. Pomoćnik napolju takođe.
Najgore su prošli Mića i šegrt. Belele su im se samo oči i predeo oko očiju koji je bio zaklonjen naočarima za zavarivanje.  Kosu nisu imali, koža je u dronjcima visila. Odeća im se pretvorila u izgorele rite  iz kojih je provirivao nagoreli donji veš. Obojica su uz vrištanje izletela iz kanala. Mahali su rukama da se nekako ohlade. Crnim , ispucalim usnama su se rashlađivali nedovoljnim duvanjem. Daleko se čula vriska i cika uz skupljanje mnoštva ljudi iz komšiluka.
Majstor i pomoćnici su neko vreme proveli u bolnici.

Sve u svemu imali  su mnogo više sreće nego pameti.

Možda je majstor toga dana jeo bunike,
bunike se rimuju sa perunike,
pa zbog toga Majske perunike na svili.

среда, 11. мај 2016.

Moj kraj, Vojvodina




Naša Vojvodina. Mali deo velike Panonske ravnice. Ona koja ne poznaje granice i ne priznaje razdvajanje među ljudima. Okupana, sveža, mlada, ispresecana sporim rekama koje kao i starosedeoci ,,imaju kade". Iako sporo,  ipak uporno nastavljaju dalje. Nikada ne posustaju i ne odstupaju od svoga cilja. Uče sadašnje stanovnike, a poručuju  budućim  da su mnogo vode odnele, da su sve te vode donosile i dobro i loše, da su odnosile tugu i donosile radost.
Najlepša je Tisa, onako mirna tiha, bogata mirisom daljine i upornosti. Mnogi su joj se ispovedali kao blagom svešteniku. Neki su u njoj videli strašnog boga slovenske mitologije i bežali su od nje. Neki su joj se klanjali jer je davala život. Nekima je u besu oduzimala život.
Ipak Vojvodina.
Možda je ime poteklo od nekog velikaša vojvode  koji se u bogatoj odeći šepurio beskrajnim prostranstvom i uzdisao pri pomisli na svoju dragu. Opijale su ga cvasti  bagremova i iscvetala zova. Širio je ruke  i predavao se bogatstvu ravnice.
Današnje ime Vojvodina je poteklo od dva imena Vojvodstvo Srpsko i Tamiški Banat.
 A pre?
Ko to zna?
Ponešto je zapisano, o nečemu se pripoveda, a nešto ćemo zapisati da se sačuva od zaborava. Starosedeoci polako nestaju, sa njima nestaju i mnoge priče koje su bile sastavni deo njihovih života.
Nekada ju je u prošlosti prekrivao mulj Panonskog mora.  Danas je prekrivaju plodna polja. U svakom godišnjem dobu pokazuje neko novo lice i zrači posebnom bojom.
 Nekako s ranog jutra zamiriše obrađena zemlja, probude se šumice i uspavane njive. Zacvrkuta i propeva sve što ima kljun i glas. Razmile se bube i leptiri, sva se uskomeša i živi, živi!
 Najlepša je baš sada, ne samo s proleća , već u maju. Onda se pokrene i svoje mesto pod Suncem zauzme i iskoristi  raskošni  i kratkotrajni cvet bulke. Ona preplavi velika žitna polja i obeshrabri ratare. Zato romantičarima ulije hrabrost, pa požele da deo svoga bića ostave u rascvetalim crvenim poljima.
Pesnici pevaju o lepoti, a filozofi ćute! Osećaju.
Volim da s  ranog jutra posmatram izlazak Sunca. Ravnica se budi neposredno pre svitanja. Zabruje traktori i pre jutarnjih gužvi zauzmu svoja mesta. Samo oni remete beskrajnu tišinu koja zauzima čitavo prostranstvo. Srce brže zakuca, a razum nestaje. Pored puta proleću trave i maslačci, cvet zove se raspadne pod nežnošću sunčevih zraka i grabi nekud u daljinu. Samo bulke razmenjuju reči. Njih ima svuda. Smeju se i razmenjuju iskustva, nadovezuju se jedna na drugu i čine beskrajni lanac. Taman jedna nestane sa vidika pojavi se druga, ona preraste u čitavo polje, polje u njivu, njiva u usamljeni cvet, pa opet tako. Duša mora da propeva od miline. Zeleno i crveno. Beskrajno i konačno. Kao sam život. Kao samo čovekovo postojanje.

Dve varijante bulki na svili.
Moj mačak Gile je obožavao hladovinu bulki.

четвртак, 05. мај 2016.

Pismo : Iskreno tvoja

Draga moja,

Iznenadila me je tvoja reakcija. Ničim izazvana, burna,  penušavo snažna, nezadrživa erupcija bespotrebnih , nagomilanih reči izrečenih u svoju odbranu.
Potreba za odbranom nije postojala. Postojala je samo tvoja uobrazilja sopstvene ugroženosti. Reči su kao vulkanski pepeo sivo padale i lepile se za svakoga ko se našao u blizini. Uz sveopšte ćutanje ti si bujala. Reči su letele i žarile okupljene. Oči su varničile, reči se prepritale. Cela slika je odavala beskrajnu tragiku  latino serija.

Zbog čega  ne možeš da ćutiš?

Naravno da me je pogodilo ono što i nije bilo namenjeno meni, ali je završilo na meni.
Da li je to ono što čoveka tera da čini greške, ne primećujući svoja dela kao greške ili je to samo želja de se prikažeš boljom i pametnijom?
Imaš veliko srce. Imaš veliku dušu! U njih mogu da stanu sve zvezde i njihov neodoljiv sjaj, ali ne može da stane ćutanje. Ne pokušavaš da razumeš ljude. Ne želiš da vidiš vrline i mane. Gledaš samo mane. Suviše varnica, suviše hemije. Suviše pogrešno izgovorenih reči.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zar u tvoju meku dušu ne može da stane saznanje da ne treba sve reći?  Zar ne shvataš da ljudi svojim grehovima ne mogu odoleti? Zar ne razumeš da ljudi nisu uvek dobri i  da vrlo  često čine loše stvari, ne samo iz lične koristi, već radi tuđe štete?  Ljudi prave greške. Moraš prihvatiti da i ti praviš greške. Ni ti nisi pošteđena činjenja greha. Imaš ih. Ne čini još grehova misleći da si bezgrešna. Prihvati sopstvenu grešnost, pa će ti tuđa biti razumljivija.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zar se nisi toliko puta opekla verujući tuđim rečima, s mnogo zaborava na verovanje svojim bližnjima? Koliko puta si naišla na jedinu građevinu vidljivu iz svemira, pri čijoj su gradnji mnogi izgubili život?
Srećom, ti si samo glavom udarila  u njega. Srećom da ti je glava tvrda, pa je kazna bila  samo bol. Zato si spremna da optužuješ ljude za postavljanje zidova. To što ih ti ne vidiš, čini da ih ne uvažavaš.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zašto se stalno mora na početak? Zašto se stalno mora učiti isto?  Zašto posle velikih civilizacija i uspona ljudskog saznanja dolazi do mračnog srednjeg veka?  Da li možeš pronaći izlaz iz srednjovekovnoh tamnica ugledati savršenu  belinu dana bez prepreke ispred sebe? Progutaj pogrešnu reč. Ne dozvoli joj da siđe s tvojih usana, ne dozvoli da tvoje reči čine bol.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Kada će se ispred tebe rastvoriti trnje, pa ćeš ti biti ta koja će posle sto godina doći do svoje nagrade? Nisu ti potrebni mačevi i zmajevi! Potrebno je da ćutiš u pravom trenutku!

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Želim da te jednoga dana probudi ćutanje.  Želim da jednoga dana osetiš mir koji donosi neizgovorena reč. Želim da te  lepota  večeri pronese kroz tišinu neizgovorene reči. Želim da sanjaš tišinu. Želim da ne izgovoriš izgovoreno.
Ćuti,
ne kvari, ne dozvoli da reč ide suviše brzo. Zatvori, zarobi reč u svojim dubinama. Ponesi je sa sobom u snove. Tajnim stazama je odnesi i duboko i  zakopaj u neprohodnim tamama stoletnih šuma. Sakrij je od same sebe.
Ćuti!
Pozdravljam te! Ne znam zbog čega nisam mogla da ćutim!

Iskreno tvoja...

Plave anemone na svili, za ćutanje!