петак, 22. јул 2016.

Priča jednog Lale: Namćor

... Ne volem...
... Ne volem...
Ni manje ni više već kao u Balaševićevoj pesmi.
Starosedelac, Lala, Vojvođanin.
Preko njega se prevrnulo mnogo zima i isto toliko leta. Po njegovoj koži  se nalepila mnoga fino isitnjena letnja prašina. Ona koja je finije mlevena od najsitnijeg brašna ili pudera koji žene koriste. Koji inače on ne podnosi. Još ako ga stavi devojka... kojoj to inače nije potrebno... ali ako ga vidi na kakvoj starijoj gospođi kako bi on rekao ,,babi"...
-Gle ova, da se ljudi u čudu čudu, nit joj stoji nit joj priliči, napirlitala se pa ko kakva paunica kroz sokak...Kakva paunica, paunica je lepa ...,  a ova... sve  razmazano, debelo... da izgleda mlađe... a ono ... Ubi Bože. Ima nas svakojakih pod kapom nebeskom, a dobri Bog samo ćuti!

Da, ona prašina letnja. Kada se bosom nogom zagazi  u nju, ona sama pronađe svoj put između prstiju,  pa se preliva u malenim brdašcima između palca, dopalca, pa do malog prsta. Upada u nju...
- A fino golica.  Fino...da čovek uživa.

Ako je skroman, kao on  u tome će pronaći lepotu. Osetiće dah starih vremena kada su se iza paorskih kola dizali oblaci prašine.
Ako je bio na kolima voleo je prašinastosivkaste oblake, koji su donosili tanak sloj najfinijeg praha na sve do čega su došli, smejao se kako su ga drugi gledali, pa je još brže naterivao konje u kas. Ako se zadesio na sokaku, pa ga je takav oblak pokrio, ređao je ceo spisak rodbine i kitio ga ne baš lepim rečima.
- O tome neću, ne volem psovku.

Osim kada je on u besu izgovori.
Živeo je sam.  Voleo je samoću mada to nikada ne bi nikome priznao. Voleo je da govori sam sebi, da razgovara sam sa sobom. Tada je imao i pažljivog sagovornika i još pažljivijeg slušaoca.
Nekad bi u svojim samotnim noćima razgovarao sam sa sobom, pretresajući ulicu sa svim njenim stanovnicima od jednog ćoška do drugog ćoška, a ako je bilo vremena i noć malo duže trajala, bila je i okolina na tapetu.
- Što ne volem te tapete, te papire koji se lepu na zidove... Sve treba krečiti s krečom...pa kad zamiriše...a ni to ne valja to ne može živ čovek oribati...sve mi ruke budu izranjavane.

Najmanje voli mutnu rakiju.
 -Ako ne znadu  da je peku, neka je ne peku. Mutna, kao da je neko noge opro u njoj.

Voleo je krofne, kad komšinica donese, bile su vazdušaste i lepe, meke kao duša, pa same ulaze u stomak...
- Baš ti fala...ali što je moja mama pravila krofne...to ti nećeš moći nikada...


Stara pegla u koju su žene nekada stavljale žeravicu da bi se gvožđe zagrejalo, pa ...
Crtež za čuvanje starine.

четвртак, 21. јул 2016.

Saga o jednoj...

Letnji vetar je do mene doneo glas da sam ušla u neku priču. Ne znam čime sam to zaslužila. Možda svojom nesebičnošću ili svojom tišinom?
Stara sam.
Za svoju vrstu sam stara.
Davno se u mene udahnuo život.  Neko dete je mene kao košticu, posle pojedenog slatkog žutog mesa dugo istraživao. Dečje ulepljene ruke su obrisale košticu o ivicu kratkih pantalona. Dopao mu se moj zagonetan oblik i bockavi vrh koji se skrivao sve dok se ne skine sva slast ploda. Dete me je dugo čuvalo u svom džepu. Veče je donelo umor i san. Debeljuškasti prsti su me pre ulaska u mali lavor za kupanje izbacili iz skrovišta. Upala sam u toplu suvu zemlju.
Koliko sam spavala ne znam. Onda je došlo lagano golicanje. Probudila sam se.
Poželela sam svetlost.
Poželela sam igru vetra i miris kiše.
Poželela sam...i potrudila sam se da ostvarim željeno.
Smenjivale su se toplote i hladnoće. Bila sam vitka i tanka. Bila sam raspevana na povetarcu. Bila sam pokorna na oluji. Bila sam upašena od snage  severca. Tada sam zatvarala  oči i tiho se, u sebi,  molila majci prirodi da osvane neki bolji dan.
 Moje godine i ljudske godine nisu iste. Mnogo sam starija od ljudi. Mnogo. Znam da me nisu voleli zbog mojih plodova, ma koliko da ih je bilo. Bilo je godina da ih je bilo više, bilo je godina da ih je bilo manje. Bilo je svega. Bilo ih je i ove godine. Voleli su me zbog guste krošnje i bogatstva hladovine koju sam u večernjim satima bacala na njihovu malu terasu.
Volela sam da slušam njihove razgovore. Volela sam da čujem reči hvale za moje  srcaste listove. Volela sam i stari bicikl koji je ponekad bio naslonjem na moje stablo. Volela sam lavež psa i brzo penjanje mačaka po meni. Volela sam život...
Onda je usred leta neka providna izmaglica pala na moj list, na moje grane, na moje stablo.  Temepratura je naglo  pala. Nisam bila spremna za to. Protresla sam se od najviše grančice do n
ajdubljeg korena.  Sa mnom je počelo neko čudno dešavanje. Dugo nisam mogla da prepoznam šta je to. Dugo, dok mi se misao sama nije usadila u moje drvenasto saznanje.
To je gašenje života. To je odlazak  životne snage.  To je lagano pripremanje za večiti san.
Borila sam se. Prvo su opali sitni listovi, već potrošeni, izgoreli od letnje vreline. Onda je počeo sunovrat. Gašenje. Snagu sam ostavila za poslednje reči, za kratku sagu moga života. Sada više lišća ima na travi nego na granama. Još koji dan i zauvek će svetlost nestati za mene. Još nekoliko dana i svetlost će umesto na mojim granama biti na zemlji. Otići ću negde.
Gde?
Ne znam.
Nikada nisam mnogo rađala. U stvari rađala sam taman toliko koliko da drugi budu zadovoljni. Tek onako malo, da se proba moj plod. Ipak znam da su bili zadovoljni. Voleli su me. Radujem se što će me spominjati kada,  dok svoju pesmu ispeva zimski vetar, osećaju slast džema moga ploda. Pomenuće me svakog puta kada im zalogaj kolača donese ukus leta i moga biljnog mesa.
Onda će doći potpuni zaborav. Nestaću potpuno, pridružiću se svim nestalim od početka stvaranja sveta.  Možda ćemo se svi naći na obećanom mestu, možda ćemo biti isti, možda ćemo donositi lepotu i mir jedni drugima. Možda ili će sve kao u pesmi postati dim i pepeo.

уторак, 19. јул 2016.

Jutarnja svežina

Otvorila je prozor spavaće sobe. Kiselost vazduha posle prospavane noći se morala isterati. Volela je jutarnju svežinu. Volela je rezak vazduh letnjeg jutra i svežinu koju je davao novom danu.
Dan je obećavao.
Bilo je sitnih poslova koje je trebalo da obavi, ali sve će polako, posle prve jutarnje kafe. Onda ju je prenuo zvuk koji stvaraju pedale kada se dugo ne podmažu. Čekala je da se ukaže slika. Bio je potreban samo časak. Po zvuku je poznala da osoba na biciklu snažno vrti pedale. Zainteresovala se za dešavanje. Činilo joj se da je sve  sekvenca nekog nemog filma u kome slika govori više od  reči.
...
Obećala sam sebi da ću stići na vreme. Ko zna koji put mi se ovo dešava?!! Opet kasnim.
- Molim te ćuti...molim te ćuti...
Iza nje,  na paktregeru starog bicikla sedelo je dete. Dete je bilo obezbeđeno. Nikako nije moglo da ispadne. Uvezala ga je plastičnim kopčama. Sedelo je na sedištu predviđenom za bicikl.Sreća je da ga je kupila od poslednje plate.
-Molim te nemoj plakati...ćuti...sad ćemo stići...
Posle svake izgovorene reči bi zadrhtala. Reska svežina letnjeg jutra, koju je donelo poslednje zahlađenje je potresalo celo njeno telo. Zubi su joj cvokotali. Srećom dete je obukla. Tolkio je žrtvovala vremena. Zato kasni. Ipak dete je plakalo.
...
Zadržala se na prozoru duže nego obično. Neko dete je plakalo. Možda je bilo gladno, ili mu je hladno... Opet taj nesvakidašnj iritirajući  zvuk starog bicikla.
Desetak metara vožnje bicikla koje je mogla ispratiti sa svoga prozora na spratu kuće joj je donelo mnoga saznanja. Žena je bila mlada, čak vrlo mlada. Mršavo nedozrelo telo ju je odavalo. Na sebi je imala svetle farmerke i majicu kratkih rukava. Kosa je pratila vetar koji je stavrao bicikl. Uznemireno se svaki čas osvrtala i nešto je govorila detetu.
...
-
Moram da radim, moram na posao... sad ćemo stići...baka te čeka...nemoj plakati, sad ...
...
Ostavila je otvoren prozor. Još tren je mislila na nepoznatu ženu, nadala se da će stići na vreme, da će jurenje imati srećan kraj,  a onda...
 Jutro je donosilo lepotu i mir. Sa oraha ispred kuće je dopirao prvi jutarnji razgovor vrabaca spremnih za svoje pohode. Iz dvorišta je dopirao lenji lavež tek probuđenog psa koji je čekao svoj prvi obrok. Znala je da se sa suprotne strane, na krovu šupe okupljaju mačke u čekanju svoga trenutka. Udahnula je duboko u želji da nevidljivu  liniju povezanosti s nepoznatom ženom  zadrži u sebi.
Trenutak je trenutak.
Bilo je vreme za svakodnevicu.

Za nepoznatu ženu, retko cvetanje šaflere.

среда, 13. јул 2016.

Neposlato pismo: Najfiniji alat duše

Klize dani.
Lagano,
Nepovratno.


 Noćna vrelina joj nije dozvoljavala odmor. Prevrtala se ne uspevajući da pronađe svežinu noći. Jutro je donelo vruć vetar koji nije obećavao ništa dobro.
 Probudila se  s blagom pritiskajućom glavoboljom. Krpa, usisivač, mašina veša za raširiti.
Uštirkati čipkani stolnjak.
Onda je zazvonio telefon. Posle bujice primljenih reči nije mogla da se odupre nelagodnosti koja joj je prožimala telo. Koliko god da je ćutala reči su morale izaći. Uzela je papir i počela  pisanje. Znala je  da napisano  nikada neće biti poslato.

...

Ne volim da počinjem s onim ,,draga". Smisao te reči se potpuno gubi,  izgovoreno samo radi toga da bude izgovoreno. Iz muških usta ono zvuči koliko toliko iskreno i sa sobom nosi toplinu, a iz ženskih se nazire zavist, prezir, omalovažavanje,  a ponekad i velika doza gorčine. Nekim ženama je to onako: uzrečica. Uzrečica koja bi trebalo da označava prisnost. Ustvari je prikrivena taština.
Dakle, neću početi sa ,,draga,, iako bih mogla, jer ovde je u pitanju samo gorčina.
Gorka je svaka reč koju ste mi Vi danas onako kroz prividan smeh i još prvidniju šalu izručili. Naravno, morala sam da se pravim glupom, da prikrivam da nisam razumela smisao irečenog, iako sam  i ja , ali i Vi,   dobro znale, da sve razumem. Nisam imala snage da se suprotstavim. Nisam htela da otežavam teško, i da celoj besmislenoj izjavi dodam šarm dramatike.
Draga moja Vi, nemojte trošiti vreme na izricanje presuda na moj račun. Nisam sitan kriminalac koji drhti pred sudijom u išekivanju kazne, ma kakva ona bila. Nisam ni anđeo, da strepim od Svevišnjeg za dela koja sam ili nisam učinila.
Smrtnik sam u telu žene. Duša smeštena  između dvadesetog i dvadeset prvog veka. Deoba dvehiljade godina hrišćanstva na dva i početak trećeg milenijuma. Velika razdiblja za male reči.
Male!
Da li ste se Vi zapitali koliko duboko može da dosegne reč?
Neću da ponovim izgovoreno, jer ono zaista nema smisla. Ne bi trebalo ni da me čini osetljivom. U stvari trebalo je da se davno priviknem i da prihvatim da sam meta za reči. Toliko različita od Vas. Toliko različita da ne možemo da delimo ni interesovanja ni dela. Ono što mene ispunjava, Vama ne znači ništa. Da nas sudbina nije povezala, verovatno se nikada ne bismo ni srele, a ne delile bilo šta u našim životima.
Paralelni svetovi naših života teku sasvim drugačije. Da se nisu dogodile slučajnosti koje su naše paralele izlomile,  nikada se ne bi ni upoznale.
Bezbroj puta sam pokušala da ispravim neispravljivo. Bezbroj puta sam dodirivala najfinijim alatima Vašu dušu. Bezbroj puta sam pokušavala. Što je najintersantnije, činilo mi se da uspevam. Činilo mi se da počinje tok dvaju reka, koje su prihvatile svoje spajanje i nastavljaju da teku zajedno, čineći prelepe delte nastanjene najraznovrsnijim pticama selicama  celoga sveta.
Dovoljna je samo jedna rečenica, na pravom mestu, s pravom namerom, da pogodi ciljano, pa da se kao polivena hladnim tušem osvestim i brzo spoznam istinu.
Draga moja Vi, ne moramo se voleti,  ljubavi imamo i ja i Vi,  ali se možemo  poštovati. Poštovanje se teško stiče, a lako se gubi. Bezbroj puta sam ga izgubila. Ipak paralelni svetovi postoje, do nekog sledećeg ukrštanja i do nekog sledećeg lomljenja i dodirivanja nastavićemo kako možemo.
Jednom sam dobila kompliment da živim po Bogu. Zbog toga ovo pismo neću poslati. Zato ću prećutati po ko zna koji put , nikoga neću optuživati za naše slaganje ili neslaganje. Verovatno je da svaka od nas nosi svoj deo krivice, ali nema sumnje da je još mnogo paralela spremno na uplitanje. Zadovoljiću se time da sam olakšala dušu.
 Nastaviću da svoj krst nosim na svojim leđima.
S poštovanjem Vaša ja.

...

Blago je protresla glavu. Činilo joj se da će tako oterati zaostalu glavobolju. Ustala je.  Papir i olovka su stajali na stolu. Uzela je rapidol i brzo ga progutala uz pomoć hladne vode. To joj je donelo blago otrežnjenje.
- Dalje se mora.
Prišla je stolu, brzim pokretom svojih krupnih šaka i dugih prstiju  je zgužvala papir i bacila ga u kantu za smeće koja je u unutrašnjosti krila veliku crnu kesu.

 Spoj  nespojivog  u staroj tegli, koju sam oslikala bojama za staklo. U vremešnoj petolitraški,  nalaze se ječam, hajdučka trava i cvet kantariona.

четвртак, 07. јул 2016.

Sve je bila igra vetra

Neprijatno se osećala kada je tog proleća putovala na selo. Nije joj bilo milo što mora da ide, a još manje joj se sviđao posao koji je tamo trebalo obaviti. Uvek je bilo teško. Kako godine prolaze bivalo je sve teže.
 Autobus se sa malo putnika približavao odredištu. Još nedorasli kukuruzi i tamno zelena pšenica su proletali s leve i desne strane. Razmišljala je o tome kako ne bi , da se kojim slučajem dogodi klizanje autobusa (kao ono zimus), znala da odredi pravac u kom bi trebalo ići. Na svom krivudavom putu, iako je ravnica, autobus je nailazio na razne prepreke. U zasedi su ga čekale otrvorene, ni malo skrivene rupe, ili odvaljeni ivičnjaci. Najstrašnije je bilo prolaženje kroz gust dim. Sablasno širenje plavičastog dima koji je preplavio asfalt puta doprinelo je da se naježi. Uhvatio ju je blagi strah i nemir. Nekoliko minuta prolaska kroz dimnu zavesu i teški vazduh unutrašnjosti autobusa, na kome ni vrata ni prozori  nisu dihtovali, doneo je onespokojenje.
Dočekalo ju je pusto stajalište. Drvena klupa je imala tri umesto četiri daske. Nastrešnica se iskrivila. Srećom bio je sunčan dan.
Polako je hodala ulicom. Po neki prolaznik. Sve nekako pusto, beživotno. Opustelo nekada živo i veselo selo. Nije bila potrebna mudrost da se zapazi koja kuća je prazna, a u kojoj se zadržala po koja stara duša. Smenjivale su se po koja ošišana trava i mnoštvo dugogodišnjeg korova ispred kuća. Došla je do ulice. Naziralo se mesto koje je tražila.  Uska popločana staza je vodila do groblja. S obe strane pružao se drvored sibirskih brestova, darovanih od  dobročinitelja.
Desno se nazirala pruga kuda su nekada prolazili vozovi,  sada je iz pragova izbijala oštra trava. Lagani šum koji je stvarao vetar igrajući se sa već formiranim listovima činio je da oseti malo života u pustoši.
U susret  joj je nailazila starica. Gurala je bicikl koji joj je služio kao oslonac. Imala je praznu korpu.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Majko, hoćete li uzeti bombone, ponela sam? ...
- Dobro dete. Ako, ako...
Pružila joj je neraspakovanu kesicu, grlo joj se odjednom steglo.
Tiho, samo u pratnji lakog šuma vetrove igre nastavila je put. Stigla je. Stavila je cveće.
-Oče naš koji...
Tiho je za sebe i za one koji su ležali ispod njenih nogu izgovarala molitvu. Počupala je korov i usitnila je zemlju.
Onda je sela na ivicu betonskog rama koji je oivičavao spomenik.  Pogledala je nebo, pa malu seosku kapelu davno oronulu. Pogled joj se zadržao na starom spomeniku potpuno obraslom visokom travom. Bocnuo ju je. Prišla je da bolje pogleda. Kameni spomenik oblika krsta sa lepo oblikovanim ivicama je štrčao iz trave. Nije se mogao videti natpis.  Nije se moglo pročitati ime onoga ili one koja počiva na mestu ispod kamena. Razgrnula je travu. Poželela je da počupa sve, da otkrije i Suncu prepusti poslednji sud, da sagori izmrvljene stabljike. Onda je odustala. Neka tišina gospodari i štiti sve zaboravljene.
Trava se odjednom lagano zanjihala, vetar je svoju igru nastavio kroz razvijene vitke vlati trave.
...

Duga traka paralelnih šina s jedne i sa druge strane. Jednima odnosi, drugima  donosi. Nevodljiva i zagonetna u daljini i neprijatno stvarna odmah ispod njenih nogu.  Noge nisu dopirale do tla. Dodirivale su ga i nisu. Lebdele su. Ipak, daljine su je mamile.
Oporo rezak miris joj je doticao suve nozdrve i u njih unosio nemir. Želela je da odredi pravac kojim bi trebalo da krene. Smer je samo jedan, smer se ne može izbeći.
U daljini se podigla blaga izmaglica, posledica kiša. Toliko blaga da se pogled muti. U lelujavom plesu pokreću se i zgrade i drveće. Menjaju oblike i postaju nestvarno živi. Kreću se lagano, kao da igraju žmurke među sobom, kao da se skrivaju i razotkrivaju pred njenim pogledom. Tišina je ta koja donosi ponovni mir. Bez glasa ljudi. Tišina bez težine, nekako laka, nekako raspevana u svojoj bezglasnosti. Zelenilo i mir! Kao u Lorkinoj pesmi prepunoj lepote i bola.
Hodala je nedodirujući i pažljivo birajući drvenu gredu premazanu debelim slojem katrana.
Jedna, druga... napred, napred... Jedna potpuno prava, druga blago nagorela, sledeća sa ukrivljenim ispupčenjima.
Postala je devojčica. Laka haljinica koju joj je majka sašila se u svom paperju igrala.
 Napred, napred, jedan, dva... kao u dečjoj pesmici davno zaboravljenoj.
Osmeh, suza, zalogaj vazduha koji zaseda u grlu.
Pa bol.
Moćan , strašan.
Težina mraka!
Lepota svetlosti.
Svetlost ju je opomenula. Vratila se miru. Vratila se svom večnom mestu i mirnom snu.
...
Polako se podigla. Krenula je nazad. Sve je bila igra vetra.


Ilustracija lična fotografija.


недеља, 03. јул 2016.

Priča o jednom Aleksandru



Svoj život sam posvetila deci. Svi moji đaci  su za mene deca i ne idu dalje od četvrtog razreda osnovne škole. Nikada nikoga nisam pitala da li mu to smeta, ali je tako.
 Bezazleni su, iskreni, odani, poslušni, dobrodušni i nestašni... Kasnije im život kao i svima nama donese i lepo i ružno. Postaju ljudi, osnivaju porodice, bore se za što bolji život. Trpe poraze i slave pobede.
Doživela sam da se jedan moj ,,mališan", pozdravio sa mnom kao da sam mu rod najrođeniji kada mi je svoje blizance predavao na četvorogodišnje školovanje. Onako dečački bezazleno i spontano...
Dakle volim decu. To nam je glavna osobina po porodičnoj ženskoj liniji.
Posle dugo vremena u našoj porodici se pojavilo novorođenče. Bilo je to pre šest godina. Sve žene su bile opčinjene malenim plavoookim bićem, spremnim da ćuti čim ga neko uzme u ruke. Naravno ruku je bilo mnogo. Kada bi se društvo razišlo, ostajale su samo dve i nije im bilo ni malo lako.
Dakle Sale. Moj plavooki mališan pun duha i neverovatne izdržljivosti.
Spreman je za tu,tamo,ovamo,ovde,onde, svuda,tuda...
Spreman je da zaviri i da ispita svaku stvar do tačke da on bude zadovoljan odgovorom. Ukoliko u odgovoru oseti najmanju dozu premišljanja, nesigurnosti ili pažljivog odabiranja reči, ispitivanje se nastavlja.
U pauzi igara žmurke i jurenja voli da sluša priče. Omiljeni lik mu je Ćopićev Mačak Toša. Pričam ja tako po ko zna koji put doživljaje sa mačjeg hajdukovanja, sva sam se zanela da što slikovitije  i življe predstavim lepotu Brankove reči, kad odjednom usledi pitanje:
- Vesna, da li ti znaš da postoji Toša na mađarskom jeziku?
- Ne znam.
Tada on počinje priču na mađarskom jeziku, od koje ja razumem tek po koju reč. Priča, priča...kad začujem reč :
- ...telefon...
Odmah se ja umešam:
- Sale, pa u deda Trišinoj vodenici nema telefona!
- Kako nema, pa kupili su! - objašnjava na srpskom jeziku.
Priča teče dalje, opet na mađarskom.
 Mirim se. Vreme je da deda Triša ponese mobilni telefon.
Odem ja u goste kod Saleta. Jedva me je dočekao. Njegova teritorija.  Šupe i veliko dvorište.
- Vesna, da se igramo lopova i policajca?
- Dobro, ko će biti ko?
Naravno ja sam lopov. Posle duge jurnjave dospevam u zatvor, odnosno u šupu. Dok molim da me oslobodi, i obećavam kule i gradove,  oko mi pada na bogatstvo stare šupe. Mnoštvo predmeta davno izgubljene upotrebne vrednosti, potamnele od dugogodišnje patine. Čame. Čekaju nekoga da ih oživi i povrati im stari sjaj. Ne uspevam u nameri da istražujem.
Menjamo  uloge. Naravno njega je mnogo teže uhvatiti nego mene. Jedva uspevam. Duša će me napustiti, srce mi lupa, još malo pa ću pasti.
 Puštam ga iz zatvora-šupe. Da bi potvrdio da će biti dobar donosi osveženje u vidu piknika na sredinu dvorišta. Malim plastičnim traktorom donosi  dve male stolice i hoklicu. Hoklica je stočić. Leti kod Emike, svoje bake, donosi sveže ispečene kiflice. Oblik im je isti. Ukus nije. Jedne su pre pečenja uvaljane u orahe, a druge u mak. Mirišu ukusom. Grickamo.
- Ne mrdaj, sad ću ja ...  Začuđena, bez pogovora primam komandu.
Već je na drugom kraju dvorišta,  brzinom vetra ulazi i izlazi noseći čaše i sok. Plave oči se stopaju sa plavetnilom neba, ono sa zelenilom kukuruza u dnu dvorišta, pa sve preko rascvetale bašte i baštice, do drugih plavih očiju. Sve je tu: i srce i duša i lepota i mir i što je najvažnije odmor za mene.

Svako dete liči na dete.


Veselinka Stojković je napisala pesmu o svom Aleksandru

Aleksandar

Karatista on je pravi
Znajte ako niste znali;
Plivač bez premca,
Bez mane,
Znane su mu i sve teretane.

Zimi sanke lete, skije
Hrabrosti do neba u ovog delije;
Šarmer je bez premca.
Bez mane,
Vole ga i Anje i Sanje.

Na času on je Tesla Nikola,
Za njega nema nevolja;
Učenjak je bez premca,
Bez mane,
Video sveta sve je strane.

Kad mu ruka klavir svira,
U srce te, u dušu dira;
Kad mu glas iz grla krene,
Kosovi zaneme;
A gluma mu prilika je sjajna,
Družina mu cela ovde nije ravna;
Kozer je bez premca,
Bez mane,
Spreman za sve megdane;
A i pesme piše fine,
Od Boga mu dar -

Ako pogodili niste,
Drug moj to je Aleksandar!

(Za tvoju sreću)

Nadovezaću se svojim pesničkim pokušajem:

I ja imam Aleksandra:
Saša,
Sale,
Aca,
Acko,
Šandor,
Šanji,
Šaca,
Šacko,
Leksa,
Lale,
Pa nek bude,
Za puno hvale,
Kao Tvoj Aleksandar,
Moj Sale!

Nadam se da mi  na ovome neće zameriti ni Veselinka, ni Aleksandar, ni Sale.
Moj Aleksandar - Sale je na poklon, da ga čuva, dobio Belog Anđela na svili.
                                                    


петак, 01. јул 2016.

Ima nečega u tišini


Volim tišinu.
Nekako me ispunjava i čisti.
Čini da se osećam dobro.
Pruža mi priliku da očistim i misli i dušu.
Skuvam sebi kafu. Dok polako ispijam tamnu tečnost, uživam u tišini. Nemam ni bola, ni tuge,  ni briga, ni radosti. Samo savršenstvo spojeno u jedno: u tišinu.
Tišina je paralelni svet sa našim svetom. Mesto za sigurnu luku. Mesto za potreban predah i mir.
Dovoljan je iskorak, lagano pomeranje i na sigurnom si. Zaštićen. Neće biti i ružnih dela, ni ružnih reči.
Volim tišinu.
Zamislite tišinu u pravremenu, kada je bilo mnogo manje ljudi od ovih sedam milijardi. Spoj davnog homosapiensa sa prirodom. Čak još dalje.  Pračovek u Zemljinoj tišini.  Zemlja mlada, sveža. Raj. Pa opet civilizacija i narušavanje tišine.
Volim tišinu.
Ponekad sam nemi posmatrač. Stvaram sopstvenu tišinu, ne dotičući druge ljude. Čini mi se sam neljudsko biće koje posmatra . Njihovo brujanje. Njihovu trku. Njihovo činjenje dela i nedela.
Vika, grubost, lupanje!
Pa beg u suprotnost. Beg u čistotu i mir.
Volim tišinu.
Kada posle napornog radnog dana stignem u svoj dom,  potražim tišinu. Nije mi potreban ni radio, ni televizija, potrebna mi je samo tišina, osvežavajuća, okrepljujuća, ona koja podiže i daje snagu.
- Zašto ne uključiš televizor?
- Nije mi potreban. Dovoljne su mi vesti u 6h ujutro. Volim tišinu.
Volim tišinu.
Sparno letnje popodne, u hladovini sobe. Sedim na svom omiljenom mestu. Nižem reči. Uživam, opuštam se. Tišinu remeti samo kucanje na tastaturi.
Pravim pauzu. Sklapam kapke, štitim plavetnilo svojih očiju. Osećan tišinu u sebi. Dodirujem tišinu.
Volim tišinu.
Gužva, svi govore. Čuje se i šta treba , ali i ono što ne treba. Da bih se zaštitila od loše reči, bežim u tišinu. Sigurna sam. Impulsivno neću povrediti nikoga, neću reći ono što ne treba. Neću morati da tražim reči da ublažim rečeno.
      Svemoguća tišina.
      Svemoguće ćutanje.
Volim tišinu.
Potrebno je vreme da naučite da stvorite tišinu. Vežbanje se isplati. Višestruko.

Fotogafija blagog pomračenja Sunca. Tišina Zemljine senke pada na Sunce. (lična fotografija)