среда, 31. август 2016.

Neka kamen baci onaj koji nije grešan


Okruglo lice, brkovi.
Malo reči koje je upotrebljavao su samo retki mogli da čuju.
Moj brat i ja ga  pamtimo kao dobrog čoveka.
Kada su trajali dani bolesti i kada je svakodnevno odlaženje kod lekara bilo uobičajeno, a neprospavane noći svakodnevica,  on je bio tu za pomoć.
Zamenjivao me je kao pratnju.  Nesebično se davao. Činio i moguće i nemoguće, samo da bude bolje.
Tek mnogo kasnije sam saznala njegovu tajnu. Tajnu koja je doprilnela da oprostim loše koje je činio i da ne poverujem u svest o lošem.
Nikada mi nije uputio ružnu reč ili neki njen nagoveštaj. Prema mom ocu dobar. Moju majku je poštovao. Brat ga je voleo. Pomagao je na razne načine i zidao i rušio i delio i dodavao.
Kada se tetka žalila na njega samo smo ćutali.
- Nisam ni ja tikva bez korena...
Njega nismo mogli kriviti.
U njemu je bilo stalno previranje. Stalno kretanje. Stalno sudaranje dobra i manje dobra.  Sad to shavtam kao izazivanje sudbine, kao traženje kazne za nemoć da pomogne nevinoj napaćenoj duši. Tražio je kaznu za sebe, ne bi li kraj što pre došao.
Dve ličnosti u jednoj.
...
- Daj kozu ovamo!
- Čika Mile? Kakvu kozu...?
- Kozu, onu kozu!
- Otvori joj usta!
- Gde kozi da otvorim usta!
- Otvori ili ću te udariti sekirom, nećes se podići! Otvori joj usta!
U rukama je držao flašu rakije. Flaša se već dobro bila isptraznila, a njen sadržaj je pomutio njegov razum!
Ostatak je sipao kozi u grlo. Koza se prvo otimala. Kada ju je ljutina dodirnula, stresla se. Zatim je počela da se oblizuje. Posle desetak minuta postupak se ponovio.
Sirotu kozu je stigao Kralj alkohol. Noge je nisu držale. Umesto četiri noge  činilo se da ima sto četiri, ali da je ni jedna ne sluša. Nekako se doteturala do zida, naslonila se na ciglu koja je štrčala i teško i tužno je dozivala gazdaricu :
- Meeee, me, me, meeeeeee! MEEEEEEEE!
- Jesi li ti normalan! Ludo! Majmune! Svinjo! ....  Ti nisi normalan!  Moju kozu....
...
Jednom je u pomračenoj svesti vezao psa na kratak lanac. Ovaj se toliko otimao i naprezao da je na kraju završio svoj život.
Ujutro je bez reči buljio u svoje delo. Sagnuo je glavu.
- Jesi li ti normalan...???
...
Jednom je zaboravio da napoji krmaču. Kada mu s svest razbistrila poneo joj je vode. Krmača je poluluda na miris vode razvalila vrata. Svojim snažnim papcima ga je oborila. Ostao je bez vazduha. Pomodreo, jedva je uspevao da udahne zračak.  Nije mogao da joj oprosti.
...
Tajna je da je ostao bez svoje miljenice. Samo se razbolela i preko noći nestala. Nikada nije naučio da živi sa tom boli.  Samo je pijan mogao da podnese misao tome. Samo je u maloj čašici nalazio saveznika za svoju tugu.
 Ako su noći bile obavijene maglom, mogao se u rano jutro videti kako izlazi iz velike kapije koja je delila žive od mrtvih. Ni mećava, ni jeka gromova ga nije mogla zaustaviti. Kada je u kroz pomućenu svest čuo poziv iz dubina večnosti nije mogao da se odupre. Odlazio bi . Nije gledao na dan, noć, praznik, zimu ili leto! Ništa nije bilo važno. Stajao bi kao pas. Zavijao bi na Nebo.
Hulio je na žive!
Hulio je na mrtve!
Hulio je na samog Boga!
U svojoj bespomoćnosti bi legao na kamen. Dozivao je samog Đavola da ga uzme pa da se najzad smiri... Padao je u trans, iz koga se budio zbunjen, rastrzan, ozebao i gladan.
Vraćao bi se pokunjen kući. Na leđima je i
mao gomilu grehova izrečenih u bunilu.
...
Duge su noći bez sna, duge i teške. Ako se dogodi da su prekriivene maglom još su teže.
Smemo li osuđivati? Sme li jedan mali smrtnik osuđivati  drugog smrtnika za dela i nedela? Jesmo li bezgrešni?
Neka kamen baci onaj koji nije grešan!

slika na svili ,,Usamljenost".

недеља, 28. август 2016.

Tvist xx i xy

Od čega li smo stvoreni?
Šta je to što je presudno da započnemo život?
Šta je to što nas određuje?
Može li tvist  xx i xy da napravi grešku u koracima?
Šta je to što nakoga od nas tera da menja ono nemenjivo?
...
Upekla naša Zvezada. Kasno avgustovsko jutro, prepuno sparine i suvog vazduha koji u sebi nije krio mirise, već suvoću i umor  poslednjih zaostalih kržljavih cvetova zalutalih u toploti  i nemoćnih da se odupru nevminovnom, nije obećavalo ništa dobro.
Toplota mi se uvukla pod kožu, pa još onaj unutrašnji nemir, jedva sam čekala da obavim poslove i da se povučem u mir svoga doma.
 Ulazim u poštu u nameri da podignem prispelu pošiljku. Ne dobijam. Mora lično da se preuzme. Mora doći onaj na čije ime pošiljka glasi. Zbunjena vrućinom i nezadovoljna nobavljenim poslom uzimam svoje papire i okrećem se ulaznim vratima.
- Zdravo!
Ne dobijam odgovor. Pored mene je prošao muškarac kratko podšišan. Vrat se beleo od izbrijanosti, a tek štrčava dlaka je izbijala iz retke brade.
Muška košulja.
Karo.
Crno plave ,,kocke". Valjda da više upućuju na muškarca. Crne cipele koje  majstori nose kada odlaze u svoje radionice na posao. Izrazita naglašenost muškosti.
...
Možda sam trebala oćutati pozdrav, možda nisam trebala pokazati radost zbog susreta, pa nisam osobu videla sigurno dvadesetak godina.
Ipak sam je prepoznala. Možda je i on mene prepoznao, ali se postideo samoga sebe, ili onoga što je postao, pa nije bio sposoban da mi odgovori. Možda je potpuno izbrisao iz sećanja prethodni život?
Bila sam razočarana. Svima je život doneo. Nekome mnogo, nekome malo, neko je bolje ili lošije plivao u ovom, kako Dušan  Vasiljev kaže:
... mutnom moru bluda i kala...
...
Izvini što sam ti se javila. Izvini što u tebi nisam videla muškarca. Kratko vreme koje je dalo samo pozdrav s moje strane je prepoznalo ženu.
Ja nisam stvorena da sudim.

четвртак, 25. август 2016.

Čekajući u redu

Između čekanja u redu, rasejanosti, iznemoglosti, i mnogo nestrpljenja za sve učesnike i na trenutak spojene ljude, sevala je ljutnja.
Redove niko ne voli!
Ipak! Mnogo ljudi donelo je bogatstvo slušanja. Dosada ispred zatvorenih vrata, a kod nas je takvih vrata mnogo,  pretvorila se u osmeh i dobru volju.
Prvo pitanje je:
- Ko je pre mene poslednji?
Javio se krupan čovek, pravi gorostas malo neobičnog naglaska, možda je došao posle nekog ratnog vihora ili se zadesio tu u potrazi za svojim pravima pre ili posle razvoda, ili ostavruje neko svoje pravo...  Ko zna po kom pitanju se stvorio u redu.
Ne pitam, puštam mašti na volju, zadovoljavam se nagađanjem. Veličina ovog čoveka je doprinela održavanju reda. Preko reda se ne može, što je za mene bilo dobro, jer je moj red baš posle njega.
Šaroliko društvo se skupilo ispred vrata.
Uočavam neobičan par. Sredovečni muškarac i mlada žena. Verovatno nedavno venčani. Skromno obučeni. Žena govori . On pokušava nešto da kaže.
- Mi....ja....
- Pa ti stalno nešto blebećeš...ćuti, znam ja...
Koristi svoje preimućstvo mladosti i njegove zaljubljenosti i naočigled svih mu održava životne lekcije. Usput zaljubljeno trepće, na šta se on rasplinjava i neshvata grubost njenih reči.
Na drugoj starni bakica. U crnini. Želi preko reda, ali tu je on, koji ne pušta.
Nosi priznanice.
Milosti nema.
Samo sam nemi posmatrač.
Zašto li je u dubokom crnilu?  Koga li je izgubila? Kolika je bol koju nosi? Šta je u njoj kada samo ćuti?Možda i ne treba da čeka.
Gorostas ne dozvoljava. Baka i dalje tiha. Na nogama su joj papuče. Sigurno je bole noge. Ipak staje na kraj reda. Ne progovara.
Kroz lavirint hodnika izbija ženski glas i poziva je.
Ništa ne govori , samo gorostasu upućuje dug pogled.
U gužvu između šaltera nailaze dva onako žargonski-  lika. Doterani. Crna odela, raskopčane košulje, poneki nedostajući prednji zub i osmeh da svi primete. Čini se da su izašli iz
"Groznice subotnje večeri".  Glavno obeležje likova su Vukovski brkovi.
- Ko? Ja? Ja sam na redu...pa dobro...ja... Dobro, dobro čekam čekam... Jel, ti si iz Bašaida? Od čiji si? I ja sam iz Bašaida, pa ne baš odande, rodila me majka u Miloševu, al me ostavila kod babe i dede u Bašaid. Ni ne znam nju! A i ne treba mi! Nisam joj trebo kad sam bio mali, sad sa šest banki ne trebam joj ni toliko, al me zove!
A ja neću!  Znaš ti moje ujake: Gigu,  Milu, Ognjena?... Ne znaš, pa ni ne mož znati, nji nema odavno! Čekam , čekam, nema ljutiš, nema ljutiš! Znam ja šta je red! Znam ja šta je kultura!
Usput zauzima nesto kod vrata, ne bi li bio malo bliže. Gorostas mu prstom pokazuje mesto na klupi i gura mene napred.
-  Dobro, dobro..gospoja... čekam čekam, jedan tamo, jedan ovamo...
Žena od nekih tridesetak godina sedi bez glasa. Lice joj je preplanulo, ne od sunčanja negde na moru ili bazenu, već od rada na zelenom moru panonskom. Nekako neprirodno drži kažiprst leve ruke. Hoću- neću, gledam. Pitam.
- Šta ste radili?
- Šta sam radila? Sekla sam neko drvo, pa sekirom...
- Jeste li išli kod lekara?
- Išla, išla, bila subota, nema dežurnog hirurga...ne mogu da šiju... malo mi polila i ajd kući...lečila sam s paradajzom i lukom... zacrveni se...pa opet...tako...eto sad prolazi...
Preko reda , bez ikakvog pitanja ulazi mladić od dvadesetak godina.  Gorostas je ljut! Ulazi za njim i vuče ga napolje. Ovaj pokunjeno odlazi.
Gorostas ulazi.  Posle pola sata izlazi.
- Sad si ti, jel ? il ja?  Dobro svejedno, jedan tamo , jedan onamo...
Ulazim.
Široko bezubni osmeh me dočekuje kada sam izlazila napolje.
Doviđenja.
Doviđ...doviđ... poslednji glasovi se ne čuju od zatvaranja vrata.

 Srećom, ovoga puta mismo čekali Godoa. Do nekog sledećeg puta,  do neke nove čekaonice!  Doviđenja!

Slika na svili ,,Pogled".  Na koga li liči?

петак, 19. август 2016.

Neispričana priča

Sve srećne priče liče jedna na drugu. Izazovu osmeh, čuđenje, prizovu sećanja, sve nakratko zaživi, poleti, dodirne dušu i nestane.
Tužne priče dodirnu dušu, zavire u skrivena sećanja, ali ne blede.Povezuju sve tuge sveta, zadiru duboko i nikada se ne zaborave.
Svako nosi svoj krst. Bez obzira na težinu nosiv je. Samo ga Gospod skida sa leđa.
...
Išla je polako. Desnu nogu je blago vukla po zemlji. Više nije ličila na sebe, nego što je izgled to dozvoljavao. Nikada nije imala lak hod, ali je s godinama on postajao sve teži. Noge su joj se skratile, duša se svela na kamen i ništa u njoj nije moglo izazvati veću tugu od one koju je nosila, ili veći bol od onog koji je nosila. Radosti nije imala. Radost se nije mogla  ničim izazvati.
Sva radost joj se svela na maleni osmeh jedva vidan u krajičku usana. Više je radost bila deo svesti, osećaj za obavezu, davno izgubljenog sećanja o radosti. Možda želja za radošću, bez prave želje.
Bila je lepotica. Smeđe kose, blago uvijene , lakopadajuće na njena ramena. Oči , krupne, samo jutarnje sunce se uselilo u njih i milovalo je sve s kojima bi se susretala. Bila je vedra i nasmejana.
Zadesila ju je sudbina majke koja je izgubila svoje dete. Nikada o tome nije pričala.
Da li je osećala svoju krivicu? Da li je ta krivica proganja i ne da joj mira u vedrim noćima bez sna? Da li je osećaj krivice izjeda i ne dozvoljava nezarasloj rani ni najavu  olakšanja?
Ostaje nagađanje.
Svakoga jutra je lagano kretala na groblje. Tek bi je letnja vrelina ili promrzli prsti vratili, s jeseni i proleća oterao bi je kasni sumrak pred potpuno zatamnjenje nebeske kape.  U životu ju je držala i drži je  pobožnost i strah od Nebesa.
- Živa u groblje ne mogu!
Prestala je da razgovara sa ljudima,
Prestala je da deli tuge i radosti,
Sve je prestala,
Diše  jer mora.
Hrani se jer treba.
Gleda  bez pogleda.
Život je postao čekanje.
Čekanje da prođe, pa da počne da živi.
Svako jutro ide na groblje.

Za nju, za moju nesposobnost da uputim utešne reči.  Za moju slabost. Za veliko poštovanje prema majci. Buket žutih ruža na svili.

среда, 17. август 2016.

Putopis: Slike iz Arada u Rumuniji


 Vreme brzo prolazi.
 Ako pored sebe imamo prijatelje, prolazi još brže. Ako je vikend, onda ne prolazi, već leti.
Vikend iznenađenja je doveo naše društvo u Arad. Grad udobno smešten pored reke Moriš, okružen zelenim vencima šuma i zatalasanim zemljištem koje nagoveštava prisustvo Karpata negde u daljini.
Srpski narod je istorijski vezan za Arad, ali i čitavu  Rumuniju. U Aradu su živeli i radili veliki Srbi Sava Tekelija  čija je krv bila plava, veliki čovek i dobrotvor. Nikola Aleksić, jedan od najčuvenijih slikara i ikonopisaca onoga vremena. Tu je i Milan Tabaković, arhitekta koji je projektovao mnoge aradske zgrade i koji je svojom delima zadužio i srpski i rumunski narod. U Aradu se nalaze ulice koje nose imena ova tri velikana srpstva, na žalost zaboravljenih od svoga naroda.
Posećujemo hram Svetog Petra i Pavla.  Srpski hram. Prelepo belo zdanje, zatvorenih vrata. Osećamo blagu gorčinu i razočaranost. Ne možemo unutra. Ono što je uočljivo jeste da su svi natpisi na ćirilici. U porti se nalazi bista Save Tekelije.

Nekadašnja Rumunija je nestala. Izgubio se trag mračnih prodavnica, sa podovima premazanim katranom. Nestao je ustajali vazduh skrivenih želja,  zatvorenih iza prozora sa rešetkama.  Nestali su uplašeni ljudi u stalnom strahu od tajne policije. Nestala je bojazan od stranaca.
Rumunija je moderna evropska država. Ako smo nekada bili ispred , sada smo iza nje.
Osećamo se izuzetno prijatno. Pevljivi zvuk rumunskog jezika unosi radost. Ljudi su nasmejani i zadovoljni.
 Šetamo.  Zadivljeni smo lepotom zdanja koja nas okružuju. Slike bečkih, praških, budimpeštanskih  zdanja na aradskim ulicama.  Sve je čisto.  Slobodni smo, ostajemo bez daha  od lepote koja nas okružuje.
Veliki kamioni cisterne prskaju vodom ulice, to donosi svežinu u toplo subotnje popodne.











Veče donosi šetnju. Prohladno je. Lepota je ista.
Grad je osvetljen.
Blista!












Večeramo u lepom restoranu na obali Moriša. Rumunski specijalitet: Mići,  po našem ćevapi. Isto samo malo drugačije. Ogromni su. Služe se u dubokim tanjirima sa senfom. Blago su ljuti.  Ako mislite da je pet komada malo, varate se, to se jedva može pojesti.
Noć je kratka.
Čuje se lavež psa. Iz daljine pas odgovara. Razgovaraju.  Nekome to smeta, nekome ne. Sobe su čiste i uredne. Veoma prijatno opremljene.
Jutro je tu.
Nedelja.
Žurimo. Treba posetiti Trajanov most i staru carinarnicu, ona deli Banat od ostalog dela nekadašnje Austrougarske.   Nismo mogli unutra.  Most je projektovan iz Ajfelovog biroa.

Po savetu oca Rade, posećujemo manastir Bodrog hodoš. Manastir je nekada bio srpski, sada je rumunski. Svi posetioci su dobrodošli.  Stigli smo u vreme velikog praznika. Okolina manastira je bila puna ljudi.
Zadivljuje pobožnost vernika. Starica je u svom hodočasničkom zanosu pravila krug oko crkvice. Bila je na kolenima i laktovima, glave savijene do samog kamena koji okružuje crkvu. Potresna slika.










Kupujemo sveće i ulazimo unutra. Ikonopis je predivan. Mogu se videti natpisi na čirilici.
Freske govore.
Na  zidu uočavam poznate likove.
To me blagosiljaju Sveti Sava i Sveti Simeon.
U dvorištu je česma sa osveštanom vodom. Vernici se umivaju i piju. Činimo isto. Za zdravlje.
Palimo sveće za sve naše.
Bog je jedan.
Sve vreme slušamo anđeoski glas. Peva na rumunskom jeziku. Ne razumem reči.
Znam.
Peva o dobroti, lepoti, peva o ljubavi među ljudima i ljubavi prema Bogu.

Šta je dan naspram vekova? Samo kap u moru. Samo zrno prašine u vasioni.
Moramo dalje.
Odlazimo u Senmikluš. Nedelja,  kasno popodne. Malo je ljudi na ulicama. Zapažamo čistotu i mir. Šetamo. Posećujemo rumunsku crkvu.  Ispred je mali plato sa klupama.  Centar čini leja sa cvećem, a sa leve i desne strane ce nalaze natpisi na šest jezika. Ko je i kada doprineo građenju crkve.  Među njima je srpski natpis.
Ponosni smo na sve srpske dobročinitelje i na sve dobronamernike koji su svoj život, svoje delo i telo ostavili na teritoriji Rumunije.
Ukoliko imate prilike,  posetite ovu predivnu zemlju.


Do nekog sledećeg putopisa !






.

понедељак, 15. август 2016.

Putopis : Manastir Bezdin u Rumuniji

Na samom severu, pomalo zaboravljena od svih živi naša mala varoš. Nekada je pripadala austrougarskom carstvu, utapala se i savršeno dobro se slagala sa ostalim delovima monarhije.
Ipak njaviše ju je vezivao istok.
Na ulasku  u manastir

Izlazak Sunca.
Prijateljski raspoloženi ljudi širokog osmeha i dobre duše. Prijateljski je  varoš delila svoje mesto u Banatu sa naseljima u Rumuniji. Postojanje rumunskog dela Banata je vezivalo mnoge porodice. Vezivali su je i ljudi  i onaj pomalo umorni karpatski vetar koji bi doneo svežinu u toplim noćima.
Ako se pređe granica, koja se već na desetak kilometara nalazi od naše varoši  i  ako se u prijateljsku zemlju uđe pedesetak kilometara, pred okom se prostru lagani obrisi udaljenih planina. Naziru se Karpati. Zemljište se zatalasa, duša se priseti slovenskih korena, pa se sve nekako podigne i vine nekuda u daljinu, spajajući i razdvajajući  kroz smeh i suze starosedeoce ovih prostora.
Četvoro ljudi je sedelo u kolima .Vikend iznenađenja je počeo dolaskom na granični prelaz. Posle pitanja carinika gde putujemo, tajna se nije mogla očuvati. Ovaj vikend je vodio u Arad. Jedan od najznačajnih gradova za Srbe u Rumuniji. Ali do tad , trebalo je videti i doživeti...
 Mala je razlika u pograničnim selima. Stare kuće su od naboja, nove su lepe i okrečene. Na starim  kućama stoje imena onih koji su ih gradili...Milan...Rade..Kosta, sa godinom.  Mnogo srpskih kuća, na jednoj uočavamo srpsku zasravu. 
Osećamo se dorodošlim. Na lošem rumunskom pitamo za najkraći put do srpske svetinje, mete mnogih hodočasnika. 
Prašnjav krivudavi put nas je doveo do manastira Bezdin, srpskog manastira u Rumuniji. Manastir je bez monaha, sa sveštenikom koji se menja na par nedelja uoči velikih praznika, inače je samo jedan čuvar prisutan. Veliki je to posao za jednog čoveka. Ipak trava je pokošena, cveće posađeno, duhovnost se oseća na svakom koraku.
Imali smo sreće da se otac Rada Arsen sa svojom najmlađim sinom zadesio u manastiru. Prelepo belo zdanje skriveno uz reku Moriš i zavučeno u staru listopadnu šumu i močvaru pretvorenu u Park pod zaštitom države.
Dušama nekadašnjih monaha nedostaju živi monasi. Tužni smo. Osećamo nemoć.
Kako nam je otac Rada rekao, nadaju se monasima iz Srbije. Bez potpore matice i Srba je sve manje. Ljudi  se razilaze po svetu ili napuštaju  pogranična područja.
Crkvica je oslikana detaljima iz Jevanđelja.
Zadivljeno gledamo u oslikane zidove i tavanicu. Ikonostas zadivljuje.  Otac kaže da on nije pravi, da je pravi negde u Vršcu na restauraciji.
Bez daha gledamo u ikonu Bogorodice kojoj je crkva posvećena.
Bogorodica kojoj je crkvica posvećena
Freske govore.





Mošti Svetog Kirila
Prelepo oslikane živim bojama pričaju svoje priče retkim posetiocima. Tu je i otvoreni kivot svetog Kirila pred kojim se hodočasnici mole za ozdravljenje i spas duše.
Tihi smo.
Samo poneka prošaputana reč remeti  blaženu tišinu.


Zahvalni smo vekovima koji su očuvali manastir.
Zahvalni smo svakom potezu slikara ikonopisca.
Zahvalni smo svim vernicima koji ovamo dolaze.
Zahvalni smo svima koji pomažu održanju života manastira.

 Zadivljeni smo jednostavnošću Oca Rada koji nas prati do samog izlaza iz porte manastira.
Dugo nam maše.
Kada je auto podigao prašinu ušao je iza drvene kapije.

Mi idemo dalje!

уторак, 09. август 2016.

Radost žute lubenice

Proleteo je prvi suvi list. Suv,  ne od jesenjeg poziva na zimski san, već od letnje sparine koja se težinom neba spustila i pritiska nas sitne. Ne postoji način kako bi se duša rasteretila i nekako lakše počela da živi. Sparno u kući, sparno u dvorištu. Pas samo isplazio jezik i teško dahće, ne bi li se koliko toliko rashladio.
Ispiram posude i punim ih svežom vodom.
 Lapće.
 Toliko da moram da se osmehnem, iako mi se ne pokazuju nikakva osećanja. Veselo me gleda. Maše repom. Skoro smo isti.
- No, šta ćemo sada?Samo vrti onaj svoj potkresani kratki repić.

- Idemo na lubenicu!
Otaram vrata boksa i puštam ga. Prvo u znak zahvalnosti skače na mene, tek toliko da me isprlja svojim velikim šapama, onda leti u svaki kutak dvorišta. Pronalazi najskrvenija carstva paukova, zavlači se i svojim telom briše fino istkane mreže.
Na terasu sam iznela tacnu sa lubenicom. Crna kora, kao nekada u detinjstvu, okrugla, sasvim neobična. Dugo nisam takvu videla. Sečem je. Unutrašnjost je žuta. Žutu lubenicu nisam videla odavno , još od...
...
- Nemojte kupovati ovakve lubenice. Jeo bih žute!
- Nema, sada su samo ovakve.
- Ja bih žutu. Te su slatke, ovo sve nešto kiselo, nikakvo! Ja bih žutu.
- Gde da ti nađemo žutu? Nema!
- Ali ja bih žutu.
Žuta ga je sećala na detinjstvo, na bunar i staru metalnu kantu u kojoj se lubenica hladila.  Otac bi je snažnim rukama krupnih šaka spuštao polako, da ne ispadne iz obijenog vedra, da ne postane izgubljena zauvek. Još je lepše bilo doživeti trenutak vađenja. Tada radosti nije bilo kraja. Svakome o jedna kriška.
Pomalo!
Ali sok joj je bio lepljiv, medeno sladak, opijajući, kao mladost, kao jutarnja svetlost, kao vedra noć u kojoj samo zrikavci ispevaju svoje pesme.
Imao je malo želja tih dana. Malo je jeo. Poželeo je baš tu žutu.
U drugoj ulici, pošto se taj deo grada delio na prvu, drugu i treću ulicu,  su ispred kuće prodavali lubenice. Paorska kuća, lubenice velike i male. Na pitanje, žena odgovara da od početka sezone nije videla ni jednu jedinu koja je takva.
- Ja bih pojeo žutu, čini mi se da bih mogao da poletim, da se oslobodim na trenutak svoga tereta, da budem opet onaj stari, svoj, da opet budem JA.
Jedne letnje tople večeri, kada je od sparine život završavao maleni list, a vredni pauk ispredao svoju mrežu,  neko je vikao ispred kuće.
Neočekivana gošća.
- Ja... došli da kupe lubenicu, ja da otvorim, kad ono... Pogledaj! Žuta!
- E, ta je prava. Ta je! -    gotovo da su mu se oči zasuzile. Na trenutak je zaboravio na bol, na patnju, na lekove koje je trebalo popiti. Daleko su bile i bolnice  i hemoterapije  i injekcije.
Bo je dečkić, širom otvorenih očiju, čiste duše i prepun vere u ljude i život.
- Ta je prava!
Sklonili smo se s  vidokruga. Mama je  plakala. Ja sam gutala nezadrživo.
- Probaj, da samo vidiš!
Tetka Danica nije htela novac, nije htela ništa, uputila se svojoj kući krišom brišući kap koja joj se slivala niz suncem zategnuto lice.
 Osetila je radost i bol, osetila je poslednje letnje dane, osetila je da će uskoro doći... znala je dobro. Sama je izgubila troje dece.
Te sezone nije više bilo žutih.
...
 - I ti bi malo? Hajde!
Dajem mu malene zalogaje. Guta ih uz zvučno žvakanje svojim  snažnim  psećim vilicama. Lepljivi sok se u kapima razliva, a kroz njih prolazi svetlost. Crna dlaka i žuta slast koja nestaje.
Lepo mu je!
- Boleće te grlo! Dosta je.

Delimo vreme,
Delimo sećanje,
Delimo letnji dan u samo predvečerje.
Šta su dani,
Nego fino ispredene niti paukove.
Šta su godine,
Nego ispletene mreže paukove.
Šta su životi,
Nego rukom odnesene pređe paukove.

субота, 06. август 2016.

Široki su putevi Gospodnji: Šišatovac

 Put nas je  vodio od Kikinde, preko Beograda,  do Fruške gore i manastira Šišatovac. Okolo, nakokolo, ali ipak čudno usput.
 Nekoliko puta unazad,  smo pokušavali da stognemo do čuvenog manastira, ali bi nas fruškogorske krivine i divne zelene šume prevarile, pa smo stizali na neka druga mesta.
 Manastiri su se nizali. Svaki od njih je jedinstven po svojoj lepoti i tajnovitosti koju skriva iza svojih zidina. Ono što im je zajedničko jeste mir, vazduh obojen mirisom tamjana i bosiljka i smerni, tihi ljudi koji su svoje živote posvetili manastirskom životu i jedinstvu sa Bogom. Od svih manastira na Fruškoj gori, jer smo skoro većinu posetili najviše mi se dopada Gergeteg. No o njemu ću neki drugi put. Sada je na redu Šišatovac.
Šišatovac
Da i ovoga puta ne bismo stigli tamo gde ne želimo poslužili smo se čudom tehnike. Koristili smo navigaciju. Jednoličan glas bez emocija nas je vodio. Nije pokazivao nimalo ljutnje ako smo promašili kakvu krivinu ili zaobišli neki jarak.
Izvor kod manastira Petkovica
Strpljivo nas je vodila i odvela na prašnjavi put koji je presecao dužinom od nekih desetak kilometara sremska polja zasejana , sada već stasalim kukuruzima. Levo kukuruz, desno kukuruz, ispred nebo koje se u nekoj tački spaja sa Fruškom gorom, a iza nas oblak žute fruškogorske prašine, koji se visoko šireći rasplinuo,  pa sve redom bogato nagrađuje. Sreća pa niko nije išao iza nas. Čak smo se zabrinuli da nas je onaj glas prevario ili se greškom dogodio zastoj u satelitima pa ... ( Nije tehnika kriva, naveli smo najkraći i bilo kakav put!) No najzad ugledasmo asfalt koji se belasao za razliku od dve trake zemljanog putića. Lepo glas reče, skrenite desno.
Freske Petkovica
U lepoti modrih starih listopadnih stabala ugledasmo beli obris Šišatovca. Prelepo zelenilo je svojim bogatstvom stvaralo krunu oko obnovljenog manastira. Šišatovac je mnogo stradao za vreme Drugog svetskog rata, obnova još traje, pa iako je jedan od najstarijih manastira čini se mnogo mlađim.
Freske Petkovica
Monah izuzetno blagog glasa nas je uputio da pogledamo unutrašnjost zdanja. Misao čovekova može dočarati  nekadašnju lepotu. Monah se skrušenim glasom skoro izvinjavao zbog skromnosti unutrašnjosti. Devičanska belina za teške preživljene muke. Skoro sve je na njemu novo, drevni su temelji i  poneki zid zaostao iza ratnog vihora. Nova su i velika zvona ispred manastira. U tišini se mogu naslutiti glasovi svih srpskih velikana koji su mir i lepu reč tražili pod okriljem svetinje.
Nedaleko od Šišatovca  se nalazi manastir Petkovica, na svega dva kilometra udaljenosti. Ženski manastir se nekako sačuvao u burnim vremenima pa posetiocima pruža svu lepotu svoje unutrašnjosti.
Nakupi čovek, dobronamernik, količinu duhovnosti koja je uteha i podstrek za život. Sagleda  lepotu zidanog kamena, gvozdene kapije , uzdignutog zvonika i krsta podignutog na najvišoj kupoli manastira. Najlepši trenutak  Fruške Svete Gore je kada s večeri počinje služba u manastirima, kada se zvona u svom pojanju  sjedine i sa ostrva mora panonskoga  pošalju glas o jedinstvenoj  povezanosti ljudskog i božanskog.






четвртак, 04. август 2016.

Da li bi se okrenuo

Gledao je u mene .
Iz očiju mu je izbijala želja da u mojim očima vidi njene. Tražio je trag, utehu, lepu reč, tražio je sećanje. Krupne tamne oči su izdavale unutrašnjost čoveka pored kog sam stajala. Oduvek su mu oči imale blagu kosinu. Neka skrivena seta je uvek u njima čučala, kao da se nečega plašio, zazirao, kao da se bojao ljudi ili njihovih dela. S godinama ona je pršla u boru, pa još u jednu  i tako redom. Gornji kapak je polako padao preko donjeg. S mukom je zadržavao tugu, boreći se da tuga ne preraste u suzu.
 Nisam znala da li je vreme ili nije, da li da počnem ili ne razgovor na temu Nje. Nešto me je u trenutku potaklo, shvatila sam da treba. Shvatila sam da bi mu učinila radost ako pomenem njeno ime.
- Kako si?
- Šta da ti kažem?
- Ne mogu da shvatim da je nema. Nisam danima mogla da se osvestim, da prihvatim.
- Meni je sve gore. Za sahranu sam se nagutao lekova, da ne osetim, da ne znam, da razumem sudbinu i život, i mene i nju...
- Razumem te, potpuno te razumem...
- Mislim da ću se u noćima osvetljenim nestvarnom mesečevom svetlošću popeti na krov i početi da zavijam praiskonskim  vučjim urlikom, da me čuju i na zemlji i na nebu...pa da kao samotnjak dočekam zoru...Ne mogu...ovo nije život...nedostaje mi mnogo, mnogo...nisam mogao ni da zamislim da ću je preko noći izgubiti, da će nestati kao jutarnja izmaglica na toplom suncu...sećam se naših prvih dana...sve smo delili na pola...koliko toliko...bila je jaka...jaka za nas oboje...kako da ja budem jak za samoga sebe...kako da podelim na pola prvu letnju lubenicu...kako da delim bogati miris žute dinje kada nje nema... kako da nastavim da živim ili životarim, ili kako se već to što činim zove...kako...kako...?????
Grlo mi se steglo, nije mesto za suzu, nije mesto za tugu. Podižem ruku i stavljam je na njegovo rame. Sve mu govorim, sve mu kazujem, sve razumem, samo nemam moći da je vratim.  Da sam Bog sa Olimpa, da ga kao Orfeja pošaljem u podzemlje po njegovu Euridiku, da li bi se okrenuo...
Ruka je na trenutak ostala na ramenu. Na trenutak se sećanje spojilo, na trenutak je energija poletela i lik je prolebdeo ispred nas. Osmeh na širokom licu, osmeh u plavom oku, i onaj njen treptaj. Sećanje je gotovo opipljivo donelo nju... i istom brzinom je odnelo. Samo je oteto nestala.   Izbrisao ju je neki treći glas...

Za Nju, slika na svili ,,Žal za morem panonskim".

уторак, 02. август 2016.

Ognjena Marija na Vodici

U ludilu današnjice kada svi nekuda žure, kradu svoje i tuđe vreme, a ustvari imaju sve manje vremena za važne stvari u životu, porodicu, prirodu, lepu reč, ljubaznost, strpljenje... sve više se oslanjamo na tehniku, a sve manje na ljude.
Povezivanje i poštovanje drugih ljudi  nas čini onim što jesmo, uzdiže nas i spušta, dodiruje najtananije i skrivene osećaje, vraća nadu u istrošenost ljudstva i pokreće na delovanje.
 Kraj jula i početak avgusta je bogat dešavanjima koja obeležava verski kalendar. Kako nam se povećava niz proživljenih godina tako nam je više potrebna uteha i nada. Neko se više, a neko manje okreće religioznosti, ali svi u teškim trenucima izgovore ono:
 Bože pomozi!
Kikinda poseduje jedno veoma važno mesto koje se  nalazi na samom ulazu u grad iz pravca Subotice. Potrebno jepre mosta na kanalu Dunav -Tisa- Dunav skrenuti desno i malim putićem stići do Vodica. Iz pravca grada skreće se ulevo, posle mosta.
Ime govori o važnosti mesta.
Voda, sastavni deo svih živih bića.
Voda uslov za život.
Voda znači lek.
Vodice- po vodi nađenoj na ovom mestu.  Kasnije i osveštanom zemljištu oko izvora, dakle Svetom mestu.

 Početkom  devetnaestog  veka je podignuta crkvica na tom mestu. Pored crkvice tu se nalazi i bolnica. Bar je to nekada bila. Danas tamo stoji tabla sa natpisom:
,,Srpska crkvena opština Bolnicima 1865.godne."
U crkvici se mogu zapaliti sveće, ali se i napiti hladne lekovite  vode. U samoj unutrašnjosti se nalazi bunar koji je davno otkriven. Još u davna vremena neki čobani su otkrili lekovitost svete vode, pa su se  tu napijali i lečili. 
Danas su to samo prazni hodnici kojima odzvanjaju glasovi retkih posetilaca. Vetar koji slobodno šeta ovim hodnicima uvek je raspoložen za pričanje priča o prošlim slavnim vremenima. Uporno prenosi i lelek onih koji su ovde potražili spasenje. Kamene stepenice spajaju crkvicu, hodnike i nedavno podignuto dečje igralište i kućicu ćuvara. O verskim praznicima sve oživi, sakupi se mnoštvo vernika i znatiželjnika. Bar za trenutak se vrati iskra stare slave.
O verskom prazniku Ognjenoj Mariji sam se našla na Vodicama. Kod nas je pravilo da svaki verski praznik ima svoga kuma koji je dužan da posle liturgije u čast Sveca- Svetiteljke počasti prisutne. Naravno to je veliki posao koji se mora podeliti. Ove godine su kumstvo za Ognjenu Mariju imali naši venčani i po krštenju,  kumovi.  Naša dužnost je bila da pomognemo.
Nisam imala predstavu o količini posla koji je trebalo obaviti. Žene su radile na jednoj, a muški svet na drugoj stani(hrana i piće). Bogato posluženje pripremljeno od strane kumova, ali i žena aktivnih pri hramu Svetih Kozme i Damjana.
Dok sam ispraćala poslednje reči sveštenika, osetila sam blago gurkanje. U velikoj gužvi to je potpuno normalno. Pošto se ista stvar ponovila morala sam da se okrenem. Zastao mi je dah,  ionako proređen zbog velike toplote Sunca koje se približavalo zenitu. Tanka dečja nožica me je dodirivala nekontrolisanim pokretima. Pogledala sam. U kolicima je sedelo dete starosti od pet do sedam godina. Videle su se pelene. Dete je ispuštalo glasove koji nisu bile reči. Grlo mi se steglo. Zaboravila sam na toplotu i žeđ koja me je mučila. Pomerila sam se tako da svojim telom napravim senku. Dok se sveštenik zahvaljivao živima i pominjao umrle, svoju molitvu sam sjedinila sa molitvom majke. Bleda i skrhana, preko detetove glave je stavila tanku maramu.Trudila se da bude što bliže liturgijskom zanosu. Nadala se da će isceliteljstvo vode  i reči liturgije doneti olakšanje i ozdravljenje njenoj kćeri. U tom trenutku na dete su se bogato zadržale vodene kapi obogaćene mirisom pokvašenog bosiljka koje je sveštenikova ruka slala na sve četiri strane čineći krst. Dete je blagosiljano. Osetila sam olakšanje.
Lečenje svetom vodom se nastavlja.
Vodice su centar kruga oko kojeg se šire koncentrični krugovi,  koji nevidljivim putevima blagosiljaju  sve koje dodirnu, bez obzira gde su.
Još samo oko crkvice raste šeboj. Nekada ga je bilo mnogo, danas se samo mali bokori šepure odolevajući modernim vremenima. Poneka stabljika je nogom nesmotrenih pogažena, poneki papirić zaboravljen a retko koji bačen.
Još jedno iskustvo mi je u živom sećanju i vraća mi snagu da verujem u ljude,  u vaspitanje, u dobro. Na Vodicama nema ni struje ni vodovoda. Voda se uzima iz bunara. Jedna pumpa se nalazi u maloj crkvici, a druga kod čuvareve kućice. Pošto sam bila zadužena za posluživanje, hitno mi je trebala voda. Trebalo je držati posudu, a drugom rukom pumpati. U blizini su stajali dečaci. Obratila sam se najmlađem od njih, dečaku od možda devet godina.
- Da li bi hteo da mi napumpaš malo vode?
- Hoću!
Za čas je posuda bila puna.
- Da li bi pridržao moje naočare, jako mi je toplo, da se malo umijem?
- Dajte,
Uzima naočare i nastavlja pumpanje.
- Da li si jeo kolače?
- Nisam!
- Da li bi hteo?
- Hteo bih!
- Dođi sa mnom,Sačekaj me.
Dečaku su se oči raširile. Dobio je dve kutije.
- Hvala ti što si mi pomogao!
- Nema na čemu , hvala Vama!
Za čas je otrčao. Kada  smo kasnije sve pakovali i raščišćavali prostor u želji da ostavimo onako kako smo zatekli, dečak mi je u prolazu mahnuo.

Bistra voda,
Iz duboka hoda
U bokalu stoji
Godine ne broji
Za lek
Za izbrisani lelek
Za vitko grlo
Za telo obamrlo.
Vodica,
Hodica,
Ručica,
Glavica,
Kap, po kap,
Naiskap.