недеља, 05. фебруар 2017.

Sretoh te pre neki dan


Sretoh te pre neki dan.
Uvek se obradujem kada ugledam tvoju još uvek vitku priliku i užurbani korak. Telo si uvek zanosila , govorila si njime, otkrivala si svoje tajne. Otkrivala si raspoloženje.
Nisam gledala tvoje lice i bore koje su donele godine. Gledala sam tvoje oči. Tamne, ovenčane radošću zbog iznenadnog susreta. Godine su nas naučile da vidimo i ono skriveno u dubinama.
 Vidim...

 ...kada smo lebdele praznih džepova, kroz lepotu dana mladosti, kada smo sanjarile cvasti lepote i bujnih reči,a u sunčev sjaj ugrađivale  svoje duše. Plovile smo na čamcima ispredenih reči, nikada pokidanog konca, ili iskrzane niti.
Sećam se hladnog zimskog dana.
Posle predavanja u školi i kratke šetnje kroz našu malu varoš, stale smo da izmenjamo još koju reč.
Reči su se prele.
Reči su se nizale i nizale.
Bilo ih je toliko da ne znam više o čemu su govorile. Sećam se samo njihovog narastanja,  kao što narastaju baloni sapunice,  kada se prazna šampon boca napuni vodom, pa se dobro promućka. Bogatstvo bele pene donosi radost. Narasta i narasta. Otvaranjem čepa pena se preliva, klizi preko ruku i kvasi. Donosi vedrinu i sjaj čistote. Čistile su nam se duše.  Sjaj sva četiri oka se belasao s ponosom i uzdizao se u hladnoći,  zubatim suncem osunčanog dana. Nismo osećale peckanje mraza, ni promrzline na nogama. Tek nas je iz praznog razgovora trgao glas školskog druga.
- Ne mogu da verujem, da imate još reči...neverovatno...davno sam zaboravio da sam bio u školi...

Sećam se i jednog septembarskog dana.
 Sunčan i topao. Svetao u svojoj lepoti i bogatstvu boja. Žuto se prelivalo i darivalo sve otvorenih duša i čistih srca. U džepu svega nekoliko dinara, zaostalih posle skromne, podeljene užine. Pijaca se pružala i mahala je svojim bogatstvom.
Boje.
Mirisi.
Mrgodna i nasmejana lica. Opomena davno punjenog stomaka se zvučno naglašavala. Umorne i gladne gledale smo bogatstvo. Preračunavale smo koliko se toga može kupiti za ono malo novčića. Tačno dve jabuke. Sećam se njihovog ukusa. Sećam se one glatke neoprane crvene kore. Sećam se sjaja kojim su zablistale kada smo ih brisanjem o majice uglancale do savršenstva.
Slika je toliko živa.
Tvoj smeh čujem. Čujem i svoj smeh.  Osećam radost dana mladosti. Čujem ispredanje priča bez težine. Čujem puno reči bez težine.  Bile smo jedna drugoj podrška i dobrota. Bile smo jedna drugoj sestra. Ni ti ni ja sestre nismo imale.
Sećam se i dana plavetnila i mirisa neistraženog neba.
Sećam se one godine kada smo obe počele da radimo. Pa štednja da odemo na more. Osećam miris plavog.  Osećam peckanje soli na svojoj koži. Osećam toplotu kamena i vrelu noć provedenu na prozoru iznajmljene sobe. Sećam se priča do duboko u noć.  Predivo se samo zavijalo u veliko bestežinsko klupko.
Onda su došla neka nova lica u naše živote. Porodice i obaveze. Rano ustajanje i kasno leganje. Došli su neki novi dani i neka nova, drugačija druženja. Reči su dobijale ne težini. Nikada više nisu bile bezbrižno razigrane u svojoj leptir igri.  Udaljile smo se, sporim, ali sigurnim koracima.

Slučajni susret  je doneo da svojim iskustvom vidim gorčinu oko tvojih usana. Osmeh ti je vedar, ali,  blistavost se izgubila.
Obećavamo da ćemo se sresti. Obećavamo da ćemo odvojiti dan, da se narazgovaramo onako kao nekada. Obećavamo da ćemo opet u neko mirno letnje veče ispredati stare priče bez težine.  Obećavamo da će bezbrižna mladost opet doći da nas ponovo ponese nekim davno zaboravljenim stazama.
Slažem se s tobom.
Obećavam.
Osećam da je ono vreme kada se nismo sretale donelo bol i mnogo dubokih brazda na tvojoj duši.  Osećam gorko i počinjem da mislim gorko. Obema rukama i svom svojom rečitošću teram gorčinu. Nije nam potrebna. Iznutra smo iste. Spolja ostavljamo ljudima da presude. Spolja svaka bora priča svoju priču.
Zaista.
Obećavam da ćemo jedne blage letnje večeri ušetati  u neku cvetnu baštu. Udisaćemo miris petunija bogato darivanih suncem. Udisaćemo njihov miris, a iz svojih duša ćemo pozvati one blage povetarce koji nose mirise mora i udaljenih meridijana. Bićemo, kao nekada u našoj mladosti bezbrižne  i dokono spremne za  motanje konca u veliko klupko.

- Pozvaću te telefonom, da ti javim kada budem imala promociju svoje knjige. Bila bih veoma srećna ako budeš mogla da dođeš.

Za nju.
Svilena ešarpa.

1 коментар:

  1. Живот трчи, Весна. Са годинама све брже. Све што може данас, треба да се деси.

    ОдговориИзбриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!