недеља, 02. април 2017.

Lov na vešticu

Ispod kore stare višnje mali noćni leptir, sa krilima posutim najfinijom prašinom banatskih njiva, ispresecanu tragovima suza duša koje su tražile milost Nebesa čineći vidljivim linije  patnje  nestalih strdalnika pažljivom oku,  je  već sa prvom hladnom noći pronašao sklonište.
 Smestio se udobno.
Krila je stisnuo ljubomorno ih zadržavajući samo za sebe. Lako ih sklopio, štiteći tako ne samo telo, već i slabašne nožice.
Drhtave, finim dlačicama obezbeđene  radare na svojoj glavi, je  spustio sasvim nisko, pritiskajući ih čak do vrhova  beskrvnih nožica. Bio je potpuno bezbedan. Sledio je uputstva svih noćnih leptira stvorenih rukom Gospodnjom.
Upijao je svojim suvonjavim  telom, tkao ih u svoje nevidljive zaostavšine i upućivao ih dalje.
Prenosio ih je.
S prvom jesenjom kišom je započinjao svoj zimski san.  U vreme prvoga mraza potpuno je utonuo u nepostojanje.
Nije imao nikakav životni osećaj.  Nije imao ni glavu, ni telo. Nije imao ništa osim prikrivene želje da potroši duge dane zimskoga sna.
Vetrovi su mogli pevati najsmelije pesme, snegovi su mogli plesati po taktovima severnih vetrova, inje se moglo hvatati na ogolele grane, a da on ne primi nikakvo saznanje. 
Koliko je trajalo bezvremerje u koje je utonuo nije znao.  Iznenada neko blago golicanje ga je prenulo. Brzo se vratio nazad. Slabost ga je još uvek držala u dubokom zatočeništvu. Trebalo mu je  vremena da oseti.
Lagano je proveravao da li na njegovom telu ima rana dugoga sna. Osetio je dah života. Osetio je radost.
S prvim prolećnim dahom počeo je zagrevanje tela. Lagano se pomerao ne napuštajući sigurnost svoga skloništa.
Najzad je osetio potpunu moć novog životnog zova. Izvukao se iz skloništa. Trebalo u je vreme da odbaci male gomilice osušenog krilnog praha. Osvežen uputio se u nov život.
Najviše je voleo predvečerja. Tada bi mu se vid nenaviknut na svetlost vraćao. Lagano se zaletao i istraživao okolinu. Voleo je slobodu i lagani povetarac koji je povremeno osećao između svojih krila. Zbunjivala ga je samo toplota veštačke svetlosti koja ga je toliko privlačila. Ma koliko se  trudio da izbegne njene zamke, suviše ih je bilo.
Onda je jedne letnje večeri,  dok je nepromišljeno leteo ka toploti, bežeći od noćne svežine i vlage dospeo u  njemu nepoznatu sredinu. Taman je zadremao, kada se veštačko svetlo upalilo...

- Trambo! Trambo!??
-Trambo, trambo! Pomagaj, pomagaj! Jaaaaoooooj! Jaoj...Veštica...Veštica...
- Kakva?..!  ????
- Trambo, trambo,...Tamo, tamo...

Mali noćni leptir je u strahu od nepoznatog prostora udarao u nezaštićenu sijalicu, pržeći svoja krhka krila. Udarao se, odbijao se o njen stakleni omotač. Odbijao se o svetlost. Krila su ga bolela, a prah prikupljen pod okriljem slobode i noći se pržio. Pucketao je.

- Tamo, tamo!
- Sad ću, sad ću! Nećeš ti meni!  Sad ću!

Osetio je nove nalete vetra. Bacali su njegovo telo levo, desno u nepoznatim pravcima i suprotno svim pravilima naučenih i dalekim nasleđem usađenim u njegovo beskrvno telo.
Nije osetio bol. Nije osetio strah kraja. Nije osetio bezdan. Propadanje u pravcu zakona zemljine teže nije osetio. Krila posuta nebeskim prahom su se odvojila od malenog tela.  Propadao je u tamni ambis  u spiralnom letu.
Rasipao se prah.
Rasipala se noć.
Rasipalo se saznanje.

- Sad će tramba nju, vešticu! -  uzela je metlicu sačinjenu od sirkovih uvezanih i sasušenih cvetova.  Žustrim pokretom je na metalnu lopaticu načistila njegovo telo. Načistila je i krila.
Leteo je još jednom, kroz otvoren prozor u letnju svežinu i u zaborav.

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!