недеља, 14. мај 2017.

Moja draga gospođo-My dear madam

Uhvatim sebe
kako se smejem bez smeha.

Uhvatim sebe
kako plačem bez suza.

Uhvatim sebe
kako vičem bez reči.

Uhvatim sebe
kako pišem bez slova.


Držim slušalicu u rukama. Po ko zna koji put pozivam isti broj. Niko se ne javlja. Onaj poznati zvuk prekidanja veze me uznemiruje. Misli bujaju u nekom neželjenom pravcu. Gradiraju u neželjenom.
Odjekuju i množe se u neželjenom.

My dear madam!
Da, nemoj se ljutiti, jer ti se obraćam ovako. Postala si daleka, poprimila si osobine nepoznatih gospođa utegnutih u svilene haljine sa malim šeširima na glavama. Zaboravila si naše detinje radosti: šljapkanja po kanalima punim mutne kišne vode u kojoj su pored naših bosih nogu,  bele krupne guske ostavljale svoje tragove. Sećam se letenja belog perja i prskanja tačkama blatne vode.
Sećam se  kako se ona tvoja zelena haljina ulepljena gustom kanalskom vodom, sltopila uz mršave noge. Sećam se sebe, svojih  listova i crnih blatnih stopala. Sećam se govora žena izmamljenih na svežinu letnjeg dana posle prolivene vode.
- E, veće ste guske od gusaka!
Pa smeh koji zvoni i prkosi i nebu i kiši i blatu i odnekud zalutalim konjima.

My dear madam!
Kakava je to neman dalekih ulica ušla u tvoje misli, pa se tamo nastanila tako da je niko i  ništa ne može isterati? Sećaš li se aždaja  koje su gutale i u tamne podzemne pećine stavljale jednog po jednog od sva tri careva sina? Sećaš li se kako smo otvorenih usta, kao poletarci ala, gutale reči izgovorene od strane deda Sovre? Nas dve , kao dve posestrime vile, uvek spremne da jedna drugoj budemo vetar, pa da uletimo pod krila i podarimo dodatnu snagu za boravak u nepreglednim visinama.

My dear madam!
Ovako iscrpljena  i opustošena vetrovima banatskim, zovem tebe, u meni nedostižnom dalekom svetu i dobijam sivo. Prazno.  Dobijam odbijanje. Kako dani više prolaze sivo prerasta u crno. Mislim, da nije bolesna? Da nije dospela u ruke nekog lekara koji joj je otkrio strašnu neizlečivu bolest, pa nema snage da podigne slušalicu, jer će samoća i žal  kroz tanke žice dospeti u rodni kraj i ispripovedati muku dalekog sveta.

My dear madam!
Sećaš li se velike kruške? One koju je baba Milka čuvala da joj plodovi potpuno sazru, da bi se od nje pekla rakija? Sećaš li se kakda je, sada već davno pokojni Srećko,  opustošio drvo jedne večeri? Ukrao od rođene majke, da ih podeli nama. Sećaš li se slasti koja je pekla grlo? Sećaš li se tanke oštre kože i njenog zastajkivanja na belim sekutićima. Sećaš li se?

My dear madam!
Doživeh i nedoživljeno. Po prvi put iz dubine svoje duše osećam svu razdaljinu koja nas deli. Po ko zna koji put utipkavam u tastaturu telefona tvoj broj. Razdaljina se povećala do nezamislivih prostranstava. Sada već bez nade da ću čuti tvoj glas, jer možda si već prešla onu granicu koja nas deli sa drugom stranom. Bez nade slušam.Ti, ti, ti... koliko cifara u tvom broju.
- Halo? Halo? Da li me čuješ, da li ima nekoga?  Halo, ja sam...
- Da, ja sam, tu sam, dobro sam...
- Hvala Bogu!  Šta sam sve pomislila...
- Da mi je loše javio bi neko...
- Pa zašto?
- Sad sam tu...

My dear madam!
Dok si mi pričala svojim promuklim glasom, da si popodne provela u šetnji koja te je odvela poznatim stazama do parka, pa dalje, vijugavo kroz aleje rascvetalih ružičnjaka... Ja sam odzvanjala glasom bez pitanja. Plačem bez suza i ridam bez glasa.
Šta se dogodilo? Gde si onako Agatovski nestala, da te niko nije mogao videti i pronaći i da se isto tako nikome ne javiš ili na bilo koji način daš naznaku života?

My dear madam!
Znam, voliš balet i operu. Pričaš mi da sledeće nedelje odlaziš na ,,Labudovo jezero", da voliš da sediš u prvom redu i gledaš vitke noge tananih balerina  koje u malenim baletskim cipelicama izvode najlepše figure i piruete. Znam, tada se iz tvojih misli izbriše blatno postojanje i udaljen kraj.  Nestaje detinjsvo, mladost, nestajemo mi i svo naše podeljeno vreme. Sve mi pričaš, a ne odgovaraš na jedino postavljeno pitanje , koje se vidi iz svake izgovorene reči.

My dear madam!
Kako god da si odlučila, tvoje mesto je tu pored mene. Skriveno od mnogih očiju, ali tu. Prisutno i upražnjeno. Možda je sve ovo samo trenutak lošeg raspoloženja ili nerešenih, meni neznanih problema. Možda! Možda je i nešto drugo. Možda ću jednoga dana saznati. Do tada: 
Srećna sam što čujem tvoj glas. 
Srećna sam što si podigla slušalicu telefona.
Srećna sam što si dobro i što tamo negde u velikom gradu živiš svoj san.

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!