среда, 28. јун 2017.

Tajna letnje noći

Letnja noć se spustila tiho. Dočekana je s radošću kraja sparnoga dana. Donela je svežinu i lepotu. Nije se crnila u svojoj strogoći, već se modro morsko plavetnilo odnekud stvorilo iznad posustale ravnice, pa je snagu svoje svežine i boje  spustilo na uspavane. Povezalo je stanovnike mnogih naselja udaljenih meridijana.
 Na nevidljivim krilima  laki povetaarac  je zauzeo počasno mesto. Sve je imalo sliku savršenog sklada.
Blistavosti su doprineli udaljeni svetovi, odajući svoju tajanstvenost blagim sjajem svojih dalekih sunaca.
Lako okretanje ključa u bravi je poremetilo mir. Trajalo je taman koliko dodir lakog bledog leptira kupusara u svome slučajnom okrznuću ruke koja ga je uznemirila, a  koji je značilo protest.
Potom je sve utihnulo.
Očekivala je da telo pronađe svoje mesto na rashlađenim belim krevetskim čaršavima. Do toga je došlo, ali samo na kratko, na delić sekunde. Onda se opet podiglo u traženju neke nove svežine.
Okrenula se na svoju stranu.
Utonula je u miran san. Beli zmaj sreće Fuhur ju je dodirivao svojim krilima. Miris sveže pokošene mente je opijao. Daleki nepoznati svetovi su se oslikavali u Fuhurovom oku. Onda se slika raspršila poput  malog mehura od sapunice. Nestala je, odnešena dolaskom svesti i neobičnih  prigušenih, gotovo nečujnih zvukova.
Tiho je, bosih stopala otišla do prozora. Noć je zvala. Dozivali su je mnogi glasovi. Čula ih je i nije.
Svest je postajala svest.
Otrežnjujuća svežina ju je podstakla da bolje pogleda mir maloga dvorišta. Nešto se nije uklapalo. Nešto nije bilo kako treba. Nešto je remetilo savršenstvo i lepotu letnje noći.
San, java?
San i java izmešani u komediji?
Telo se kretalo. Lagano. Skoro ne dodirujući tlo. Belasalo se pod nebeskom svetlošću. Koža se svetlela pod zvezdama zadivljujuće nedostižne lepote.  Slučajni okasneli prolaznik ne bi mogao da vidi dešavanje s ove strane žice. Tajanstveni hod i tajanstveno posmatranje.
Čovek je hodao. Telo se uzdizalo i spuštalo sa svakim udisajem  obojenog noćnog vazduha. Grabilo je spas.  Na nogama su mu bile lake pauče mekog đona koje nisu odavale zvuke hoda.
Kretao se lako, kao duša probuđena i oslođena iz raja, koja se nekim čudom našla u telu smrtnika. U bezbrojnim krugovima ispredenih  linija i čvsto zavijenih u nerazmrsivu mrežu koraka , kretala se tiho. Tražila je spas od unutrašnjeg naboja. Otvorenih zemaljskih usta grabila je vazduh u želji da oseti veću slobodu i da se ovaploti.
Slika je bila dostižno nestvarna.
 Belasala se glava  posuta srebrom izašlog meseca. Belasalo se telo posuto čudesnim noćnim sjajem.
Telo je ušlo  u Leonardov savršeni krug.
Crtež je dobijao na snazi. Pokazivao je viševekovnu mudrost i veštinu svoga stvoritelja. Okretalo se. Lenjo se valjalo kroz noć. Tražilo je pomoć od nepoznatih sila.
Onda se slika raspršila.
- Idi spavaj.
U daljini se čula muzika. Reči se nisu  mogle raspoznati. Niko ih nije mogao skidati sa linije povezivanja noći i  odsviranih nota. Mešala se sa svežinom noći. Odavala je radost.
Onda se čarolijom probuđenih duša sve stopilo u jedno. Otrežnjenje!  Kroz bezbrojne kapi raspršene vode.  Hlađenje kroz ispiranje rana nanetih dugim trajanjem čovekovim.
- Idi  spavaj!
- Da, idem da spavam!


Crtež kao ilustracija.
 

субота, 24. јун 2017.

Miris vetra banatskog



Svake godine se ponavlja isto. 

Smenjuju se mirisi nošeni banatskim vetrovima.
Ako s proleća vetar duva sa severa, mirišu bagremovi. 
Ako s proleća duva sa juga , tu je bogatstvo zovinog cveta.
Ako ih s proleća smeni onaj zapadni vetar, tu je miris lipa.
Onaj istočni, prolećni, ih sve pomeša, pa svojom magijom od njih stvori jedno. Snažno ih okrene, svojom vlagom ih spusti na crnu panonsku plodnu zemlju i u nju unese novo bogatstvo.
Tada zemlja miriše. Miriše svetlošću kroz kap jutarnje rose.
Miriše gruba ruka panonska ispucala od sunca, uprljana od blata i meka i nežana i vešta i strasna. 
Miriše opran vazduh i svetli granje drveća. Miriše golubovo pero na opranom krovu. Mali vrabac se ruga debelom komšijskom mačku, pa se drsko osmeli na beg, a deca na smeh.
Negde s dana pomešanih banatskih vetrova, ravnica zaiskri, zasuzi, čarolijom oživi. Duše predaka se probude. Laganim hodom bez senki dodirnu mekotu zemlje. 
Zaigraju Banatsko kolo.
Logovac se ori.  
Prozirnim korakom prelaze nepregledna polja mladoga kukuruza. U nepreglednom nizu probuđenih duša, rasporede se  iznad krovova kuća. 
Tada živi ožive. Prostruji kroz njih neka nova životna snaga. Pokreće ih.
Donosi nove snove i nade. Unese pradedovski nagon novih sanjarenja i dalekih svetova. 
Spoji se duša sa telom. 
Spoji se pakost i ponos.  
Spoji se naivnost sa dobrotom.
Spoji se hvala  sa hvaljenjem. 
   Jednog baš takvog proleća, domaćici se dogodio kvar na rerni. Trebalo je da stavi gibanicu s makom na pečenje, kad ono...Muka. 
Sve je uradila kako treba. Testo naraslo kao nikada do tada .Fino je premazala testo umućenom  svinjskom masti sa pet žumanaca. Žutila se štrudla kao dukat na jutarnjem suncu.  Pa fil. Fino samleveni domaći mak, ručno mleven u malom mlinčiću nasleđenom od pokojne majke. 
  Šta će, nego pleh pa kod komšinice, onako komšijski, kako to tradicija nalaže.
Molim te, da li bi mogla...
- Kako da ne? Au, što lepo izgleda...samo da ne spadne ili prekisne dok se rerna ne ugreje...
- Pa sad, šta se tu može. Kako bude, biće! Hvala ti kao sestri rođenoj! Vrata rerne neće da se zatvore, izleda da se nešto otkinulo, popustilo, pa onako inadžijski, kao pokojna baba, odbijaju svaku komandu. 
- Ne brini...zvaću te kad bude bilo gotovo!  
Pozvali su majstora. Mlad, lep momak, parkirao nov automobil ispred kapije, spreman i oran za rad. Brzinom vetra banatskog je liznuo svoj kažiprst. Onda je pogledao svoju knjižicu_: marka, godina  proizvodnje, servisi...

Listovi su otkrivali svoje bogatstvo. Šeme, crteži dijagrami... Uputstva po kojima je trebalo obaviti posao. Majstor je odvrnuo male šrafiće. Ugledao je grešku.
- Nema da brinete, samo da nategnem feder i gotovo je!
Domaćica se zadovoljno smeškala. Možda i nije morala komšinicu da moli...
- Neće mnogo koštati! Kvar nije kvar. već greška kd proizviđača.  
- Samo da se nategne feder? Eto, a tolika muka. 
Obrni, okreni, obrni, okreni...na čelu majstora se pojavila kap. Kap je prerasla u crvenilo i vlagu celoga lica.
- Dan, dva da nađem nekog jakog momka  da nategne ovo i donosim...- govorio je dok je brisao sada već znoj sa čela, od muke dobijene od malog bezobraznog federa. Nepriznata nelagoda je oterala kap vode nakupljene u uglu usana pri pomisli na vruću štrudlu koju je pokušao da dočeka.  
Dan, dva se pretvorilo u pet. Pet u deset.Desetog dana je zvala ona. Očiju crvenih od nagomilanog besa kroz stisnute zube i poluotvorene usne, uz uzdražavani povišeni glas procedila je: 
- Šta je to majstore? Imam haos u kući! Rerna mi je potrebna. Kada..?
- Baš sam hteo da Vas zovem! Nešto sam napravio...mali šrafić...Sad ću doći!
Čarolijom majstorskog ne dolaženja prošlo je par sati... Najzad!
- Evo, ne može!Probajte Vi! Nađite nekog ! Trebaju bar dva krupna momka!
Smračilo joj se! 
- To je znao još prvog dana! A , danas je koji!? Dve nedelje... - mrmljala je više za sebe. Dok ga je ispraćala, na vratima je ugledala poznato bratovo lice.  Stari, škripavi bicikl ga je vodio na sve četiri strane sveta . Uvek čvrst i pouzdan. do poslednjeg delića svoje čelične građe spreman da ga služi. Danas ga je doneo do njenih vrata..
- Šta je s tobom?- pitanje je sledilo uz osmeh.   
- Ne pitaj! Ovaj mi je dušu pojeo! Dve nedelje! Kakav majstor! Majstor! Nije zanao ni prvoga dana, ne zna ni danas... još me savetuje! 
- Šta je bilo? Nemoj se jediti, daj da vidim. Imaš li klešta i šrafciger? 
. Imam. Znaš gde stoji, tamo u fijoci...
- Aha, tu si! Tako! Gde ti ideš?- obratio se maloj pločici koji je trebalo zakačiti- nategnuti feder... Šta kaže majstor, dva čoveka! Velika...Vuku...ne mogu...Evo, dotovo!
- Kako, kako?! Tri sekunde! E, moj majstore! Kakovo je ovo vreme došlo? Majstor s papirima, papiri sa uputstvima. Uputstvo u knjizi, tačkice i proračuni, zapisi i čitanja...ili vešti prsti bez uputstva?
Može li kafa i rakija? Jesi li gladan, imam...
   S nebeskih visina je pomešani banatski vetar doneo iz vedra neba neku potmulu muziku. Da li je odzvanjao doboš ili su tambure prenosile zvuke, pitanje se nametalo samo.
Nije se moglo razaznati da li se to duše predaka smeju ili se Gromovnik sprema za obračun u želji da kazni ljudsku sujetu.
Možda je sve ovo samo san, maštanje ili opominjanje da se mogu vratiti neka vremena kada su majstori bili majstori, lekari lekari, popovi popovi, a učitelji učitelji.
Banatski vetar se šeretski dugo osmehivao. Uzimao je još većom žestinom delove vetrova sa svih strana i rasipao ih.
 Rasipao!

U nizu vidim drage
Smeše se kroz dignute nebeske firange
Daruju istinskom paorskom snagom
Poručuju glasom bez glasa
Blagosiljaju pogledom
Opominju rukom
Kazuju
Mirisom vetra banatskog

петак, 23. јун 2017.

Veče u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu

Veče u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu, 22.06. 2017.godine.
Velika je radost i čast naći se u biblioteci koja nosi ime našeg velikana poezije.
Hvala  g Astrahan Karlu.
Hvala  g Krstec Stevanu.
Hvala svim prisutnim dragim licima.
























уторак, 20. јун 2017.

Iskrice

Odnekud se u panonsku kuću ušunjao miris mora. Za pravo čudo mirisalo je i oko nje.  Već jutro je nagoveštavalo neobičnost. S prvim udisajem jutarnjeg vazduha joj se učinilo da oseća taj slani miris obojen smolom borova koja se topi na suncu.
Pomislila je da je sve varka.
U maloj vazi se nalazio buketić sveže lavande. On je mirisao u kući, ali van nje miris  je bio intenzivniji.
Zaista, nije joj se pričinjavalo. Osećala ga je.
Bilo je jutarnje vreme za pijenje kafe. Stavila je džezvu na ringlu plinskog šporeta. On je uradio svoje. Voda se brzo iz  jednostavne  prošlosti prebacila u uzburkanu sadašnjost. Mehurići su se s dna podizali u visinu , suprotstavljali su se sili zemljine teže. Plesali su žestinom vrele muzike.To ju je uvek dodatno nadahnjivalo.
Osmehnula se.
Paučinasta magla joj je pomutila misli.
Pena na kafi je bogato darivala.
Osetila je osmehivanje davno potrošenih dana čvrsto utkanih u sećanja.
Uzela je šoljicu.
Osmehnula se.
Dve po dve iste. Dve po dve različite. Za njih dve. Za opojan miris i još opojniji ukus. Obe su volele kafu. Volele su gorku tečnost bez šećera. Volele su lagano ispijanje uz lepu reč i osmeh.
Onda ju je prenuo zvuk vibera. Pogledala je poruku. Pisalo je :
- Veeeeliki pozdrav!
Osmehnula se ukucala je poruku:
Takođe! Mogu reći da mi nedostaješ. Uživajte.
...
Uz kafu je u nedostatku društva uključila računar. Po navici:
Vesti u najkraćem obliku.
Blog. Sa bloga otvara mejl adresu. Čeka je iznenađenje .  Stihovi posvećeni njoj. Male iskrice lepote koja znači život.


Искрице

За Весну Ђукановић

Осмех –
У осмеху ти.
Еј, срећо моја, еј, срећни дани!

понедељак, 19. јун 2017.

Svitac

Bilo je to za vreme ratnih godina.
Salaš je živeo mirnim, uspavanim životom, a opet sve je vrvelo poput roja pčela s prolećnog budjenja. Zov petlova za ustajanje i kokodankanje za sneseno jaje. Branje i cepanje višanja, pa u tegle. Čupanje graška. Sami anđeli s nebeskih visina ne bi pomislili da je rat sasvim blizu.
Deca su dolazila na svet po zakonima neba. Dok je dece ima nade u neko bolje vreme.  Ravnica je skrivala i davala. Mnoge tajne su bile pokrivene svilom neba i prašinom panonskog mora.
Tako je i on došao na svet.
Četrdeset druge, kada ni najmanje vremena nije bilo za radjanje deteta,  rodio se on. Oči su mu bile sive kao nebo pred letnju oluju.  Blagoga  lica i skrivene ravničarske duše.  Nosio je svetlost  svoje majke, a gene svoga oca.
 Rođen je na salašu gde je majka radila kao nadničar.  Do prvog nagoveštaja rodjenja deteta držala je vile svojim vitkim snažnim  rukama. Hranila je krave.
Bila je vredna. Znala je da prva ustane i poslednja  legne. Znala je da pomuze krave i da napravi fini švapski sir sa koga je posle kvarenja kupila mileram.
 Prolećna noć, koja ga je pozvala na ovaj svet,  bila je obojena mirisom popijene rakije.  Visoki čovek je slavio odlazak u rat.  Ne samo on, već većina zdravog muškog potomstva starosedelaca vojvodjanskih salaša.
On je nastao u drhtaju oproštaja. Sopstveni razvoj je počeo u strahu  zarobljavanja.
Nikada nije saznao da li je bio dobrodošao ili ne. Nikada mu majka to nije rekla, niti je on pitao. Posle zarobljeništva i otac je ćutao.
 Možda je to što je majka skrivala narastajući stomak doprinelo tome da i njegova sudbina bude skrivanje od svega. Od problema, poslova, ženidbe, teških reči i obavezujućih obećanja.
Lako je verovao nevernicima, a u vernike nije imao poverenja. Možda ga je majka svojom beskrajnom ljubavlju čuvala od svega.  Možda je na njenoj duši deo krivice.
Kako god bilo, upijao je mirise vedrih noći i svetlih, iako ratnih dana. Posmatrao je nebo i pšenicu u laganom plesu. Sa snegovitih zimskih jutara je onako malen pripremao saonice koje su nosile dimljenu domaću slaninu u selo.
Imao je sve što je mogla da mu pruži. Imao je i više od toga. Rastao je slobodan od stega strogoće. Salaš je davao toliko da nije nikada bio gladan.
Kako god bilo, zaboravili su da ga upišu u matične knjige. Jednostavno nije postojao kao državljnain svoje rođene zemlje, iako ju je voleo iznad svih voljenja i pružao joj ljubavi kakvu je retko od koga dobijala.
Čitav njegov život je bio niz slučajeva koji se nikako ne bi mogli povezati da ih čudo njegovog života nije povezalo.
...
Mladost je donela zagonetnu lepotu Džejmsa Dina. Sive oči su postale plave. U njima se videla sva lepota i sloboda posleratnog neba. Duša je pevala snagom tek doletele laste s juga. Ruke su grabile dane mladosti noseći ih na sve strane. Salaš se zamenio malom kućom od nabijene zemlje  u gradiću na severu ravnice. Malo na mnogo duša.
Kao jedinac sin nosio je svu lepotu svojih roditelja na otvorenom dlanu.  Sever i jug su se sretali dva puta godišnje. Onda kada su laste dolazile i onda kada su odlazile. Jednog proleća su laste ostale bez cvrkuta.  U kuću je stigla nova duša .Zlata. Zlaćane kose i bujnog poprsja, otvorenih tamnih očiju, koje su se brzo razočarale. Videla je lepotu i mladost, videla je novac koji se lako trošio, a teško sticao. Videla je, a nije očekivala skromnost i štednju.
- Šta je ovo? Gde sam ja to stigla? Kako je lep, a para ništa! Pa ja ću ovde morati da radim. Ovde ne postoji lenčarenje i nerad. Toliko ih je. Kako mi je to promaklo?
Dan je nekako prošao.  Noć je prošla brže.  Još jedan dan i još jedna noć.
- Idem ja do grada, treba mi da nešto kupim...
Nikada se više nije vratila. Odnele se je vode u neke daleke svetove, a on je nikada više nije video. Nikada više o njoj nije ni reč prozborio. Nikada se više nije imao probnu ženu niti je stao pred matičara. Od toga dana počinje lagano tonjenje u izmaglicu odnešenih dana i mučnih noći. Spas je našao u voću, ali samo onom prepečenom.
...
- Eto, sad sam ti ostao samo ja da me šišaš.
- Dosta si mi ti. Vidiš kakvu kosu imaš?  Mogla bi se rasaditi na dve glave.  Ne mradaj se, da ne bi ostao bez ušiju!
- A, što ne šišaš decu?
- Neće, hoće moderne frizure, idu kod frizra!
- Meni ne smeta, baš mi je dobro. A što ne šišaš muža?
- Neće ni on.
- Pa,on bi baš mogao ionako nema mnogo kose...
...
Sedeo je ispred kuće. Zgrčen i skupljen kao suva šljiva. Dete u telu čoveka. Ustvari više je ličio na peruansku mumiju pronadjenu visoko u Andima. Iz očiju su mu se krunile suze. Plakao je kao nekada u detinjstvu kada mu je uginula ljubimica velika siva mačka. Bio je neutešan.
- Zašto plačeš? Smiri se! Šta je bilo? Da li te nešto boli?
- Boli meee glava....
- Dođi, daću ti tabletu...
- Neeeću, neću...Ona...ona...
- Ko ona?
- Maaaammmaaa! Udarila me je metlom po glavi i leđima.
- Što da te udari?
- Kazo sam joj da ne čisti. Samo tu metlu, pa tamo ovamo. Kašljem od te prašine...Oteo sam joj metlu, a ona onda od mene, pa udri...jojooojj,  sve me boli. Rakija je govorila  tajnim jezikom svoju priču, dok se ona smejala u maloj kuhijnji.
Metla je mirno spavala na krovu uredno ispletenog  biber crepa.
...
- Jel gotovo branje kukuruza?
- Jeste , sad će i oni! Ja saaaam došo ranije! -  bicikl je vijugao birajući svaku neravninu kolskog puta.
...
- Ne, ne idem ni kod kakvog lekara! Neću!Neću!
- Dobro,  nećeš, a da te odvedem ja kod moje doktorke? Ona je dobra! Fina je i mlada. Baš je ljubazna, neće ti ništa! Ući ći s tobom! Zajedno ćemo.
- Neću! - oči su iskrile prikrivenim strahom od belog mantila.
- Sa mnom! Ujo! Sa mnom!
- Dobro, samo s tobom! I , da uđeš unutra!...i neću da se skidam!
U ubeđivanju odlaska kod lekara otkrio se propust upisa u matične knjige. Niko do izdavanja nove zdravstvene knjižice nije tražio papir o državljanstvu.   Radom je zaslužio penziju,
ostale dokumente ne.
- Čiko, pa Vi ste smršali preko vikenda!
- Jedem ja! Imam sve što poželim. Nisam ničega željan. Samo da me ova noga prođe.
...
Idem, da odnesem ovu rakiju kod komšije. Bila mi neka dvojica u poseti, doneli po litre.  Jedva sam čekao da odu. Ne mogu ni da je liznem...
...
- Šta govoriš!?


петак, 16. јун 2017.

Pozivnica

Poštovani prijatelji
u četvrtak 22.06.2017. godine u 19 časova
održaće se predstavljanje knjige Radost žute lubenice
u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu.
Radovaću se vašem prisustvu.

четвртак, 15. јун 2017.

Zdravo, ja sam...

Iznajmljeni sobičak se sastojao iz jedne prostorije koja je po potrebi bila sve.
Kuhinja za pojesti nešto, spavaća soba  ili dnevni boravak za prijem gostiju, što se doduše, retko dešavalo. Savršeno je odgovarala svim potrebama. Kupatilo je zauzimalo prostor taman toliko koliko je bilo neophodno.
Ponekad mu se činilo da je tesno i za njega samog, da ga guši i tera na povratak u poznato. No kako bilo, da bilo. Prihvatio je taj prostor kao svoju sudbinu. 
Nije bilo lako doći do stana, pa ko bi još izvolevao. Otisnuo se u svet u potrazi za poslom. Diplomu je ostavio kod kuće. Ovde mu ionako ništa nije značila, a ni tamo.  Na žalost.
Jezici mu nikada nisu predstavljali problem. Govorio ih je lako, pevljivo. Bilo je dovoljno malo napora pažljivog slušanja i problem je bio rešen. Reči su golicale njegov um. Plesale su nečujnim ritmovima i taktovima.  Pretvarale su se u rečenice i tako u krug.
Ljudi su bili nešto drugo. Tu nikada nije bio naročito vešt. Nekako s nepoverenjem im je prilazio. Plašio ih se.
Radio je mnogo. Od jutra do večeri, svakoga dana. Vikend nije postojao. Retki su bili dani opuštanja. 
Prvi put od kako je stigao mogao je da nađe neku sličnost, neku iskru koja bi povezala njegov život kod kuće sa ovim ovde. Dogodilo se čudo.
Rano junsko veče je provodio u laganoj šetnji posle popijenog piva u pabu. Prijao mu je veseli vetar koji je donosio mirise iz okolnih kuća. Mogao je da nasluti život u njima. Staza je vodila  kroz leju parka. Visoko drveće i žbunasto bujno rastinje se nadvilo nad njegovu glavu opijajućom snagom. Nagoveštaj dolazeće tame je dodao posebnu aromu.  Iz najskrivenijeg kutka svoga sećanja je izvukao dečju pesmicu davno naučenu  u trećem ili četvrtom razrdu osnovne škole.  Ponele su ga reči. Dotakla ga je čarolija melodije i dečjih glasova.
Vreme je prestalo da se kreće.
Onda se zavrtelo.
Nestale su razdaljine. Nestalo je nostalgije koja je mogla duboko da boli.
- Proleće je procvaloooo, sunce s neba zasjaloooo,  na livadi zelenoooj....
Iako se melodija jedva čujno slivala s njegovih usana u duši je odzvanjala snagom desetina glasova spojenih u jedan.
Sreća ga je preplavila.
Hodao je lagano.
Unutrašnjost je skakala i vrcala. Plesala je kao nekada. Nevidljiva nebeska ruka ga je pomilovala. Podarila mu je bogatstvo sećanja i  sreću. U svom letu umalo nije zgazio izgubljenu gusenicu. To je probudilo novo sećanje.
- Šta je to učiteljica pričala? Gusenica i leptir? Grančica? Staklena tegla? Možda nešto...- u razgovoru sa samim sobom slika se bistrila. Postajala je kristalno jasna. Sam sebi se činio moćnim poput nekog čarobnjaka i njegove kristalne kugle. Osvrnuo se. Pogledao je odakle se lepotica stvorila. Ugledao je njene sestre. Polako je pogledom prelazio okolinu. Nikoga nije bilo. Samo su dečji glasovi odzvanjali s udaljenog igrališta. Otkinuo je grančicu s novom gusenicom. Žurnim korakom, izbegavajući bilo kakav susret  s ljudima je požurio u svoj siguran kutak. Prošle nedelje je kupio na nekoj akciji veliku teglu kiselih krastavaca. Nisu mu se svideli. Nisu ga ni najmanje podsećali na one bakine... 
- Ionako niste nikakvi...Sad ću ja vas...Tako...Sada da te  operem... obrišem... Tako...Gaza...Nemam gazu...Gde mi je ona stara košulja...Markirana...pa šta...Tako...E,  sad ti lepo ideš  unutra! Da mi budeš drug! 
Sledio je iskopana iskustva svoga detinjstva. Teglu je stavio na stočić pored prozora. Ni premalo ni previše svetla. Svakoga dana je donosio novu grančicu. Brižljivo je otvarao teglu i pratio razvijanje svoje ljubimice. Posmatrao ju je svake večeri. Prvo je postajala deblja, pa zelenija, pa mu se čnilo, na njegovu veliku žalost da ugiba, što na sreću  nije bilo tačno. Ona se spremala na magiju preobražaja. Spremala se da utone u  tajne dubine svih gusenica od početka stvaranja sveta.
Morao se nasmejati.
- Ona bi pala u nesvest, kada bi videla šta držim u stanu. Ona ima bolesni strah od ovih lepotica. Sećam se kad joj je jednom na moru u potaji prišla jedna zeleno crna, pa se onako golicajući svojim telom prošetala po koži....hhh ha..ha...
Jedne večeri ga je čekao mir.  Umesto živahne proždiruće nezasitnice sa unutrašnje strane lista visio je beličasti zavijutak. Nežno se skoro nevidljivim nitima držao za grančicu otkinutu sa žbuna.
Znao je da neće morati dugo da čeka. Plašilo ga je da će se otvaranje lutke desiti u trenutku kada ne bude bio kod kuće.
Uzeo je telefon, pa na internet.  Potrazio je metamorfoze ...
- Tačno za vikend. Sreća je da ovog vikenda ne radim. Neću ići nigde, čekaću...
Poznanici su primetili da je vazduh oko njega obojen neobičnim nijansama žive vazdušaste materije  osvetljene mnoštvom tek vidljivih duginih boja. Ona mu je  davala posebnu čar. Prosto je svetleo u prozračnosti. Neka životna radost se nezadrživo širila. Ljudi su više pričali s njim. Dobili su želju da ga bolje upoznaju, a on je izgubio gorčinu samotnih dana i večeri. Nekako se uzdigao iz učmalosti, dobio je novu želju za životom. Osetio je životnu borbu i napredak. Srce je počelo brže da mu kuca. Mozak mu je brže radio nadahnut čudom života nagovanim u staklenoj tegli.
Vikend je doneo novu lepotu. Polako se snagom prirode lutka odvajala od tela ispod čvrsto upletene opne. Gledao je širom otvorenih očiju kao nekadašnji poletarac sa životom na dlanu.
Činilo mu se da traje dugo. Sa svakim pokretom malog tela u borbi za vazduh i svetlost u njemu je rasla snaga. Radovao se. Antenice na glavi insekta su zatitrale i potražile tpolotu. Telo se trglo. Krila su se odvojila. Očekivao je velikog šarenog leptira.
Nije ga dobio.
Dobio je onog livadskog plavog nenametljivog, bogatog životnom istinskom radošću. Onoga  kome je svaki cvetak najlepši i koji s  jednakom ljubavlju gleda na rajski cvet  i cvet slučajno stvoren iz semena donetog vetrom.
Sreća je bila neizmerna.
Leptir i cvet.
Priroda i čovek.
Radost života.
Nije se usuđivao da ga dotakne. Parče Zara košulje je   brzo skinuo s vrha tegle. Otvorio je prozor.  Ruku je postavio sasvim blizu , ali bez dodira. Nije želeo da uplaši svoga druga. Želeo je da mu toplinom svoje blizine da snagu koji će ga vinuti u visinu i radost. Leptir je  prosušio krila. Vlaga je nestala. Nije pogledao dobrotvora. Ponašao se kao da je to tek svakidašnji rutinski posao, nešto što se podrazumeva. Lagano se podigao.  Sanžnim zamahom   lakih pavkastih krila je potražio novu slobodu.
Obostrana   radost.
Mala soba je sijala novim sjajem. Prozor se klanjao , a on se istinskom pradedovskom radošću obnavljajućeg života osmehivao.
Posle dugo vremena bio je istinski srećan.
Uzeo je telefon.
- Zdravo, ja sam...

среда, 14. јун 2017.

Beskraj leta Gospodnjih

Ruka miriše toplotom.

Maj koji nije maj.
Jun koji nije jun.
Leto pre leta.

Dan se uzjogunio i traje,
Nema mu kraja.
Izmešali se tuga
I
Sreća.

Izmešali se početak i kraj.
Izmešali se, 
Čine
Beskraj.

Beskraj
Leta Gospodnjih!



недеља, 11. јун 2017.

Reč laste

U brzini svoga leta laste su hvatale  plen. S visina su se brzinom svojih krila obrušavale sasvim nisko, do same linije između krivudavog puta i neba. Plen je bio bespomoćan. Brzinom nedostupnom čoveku, bubice  su nestajale. Njihova svest nije imala dovoljno snage ni brzine  da spozna šta se desilo i otkuda je nastao trenutni mrak.
Teritorija lastinog  dejstva je oduvek blizu ljudi. Ne  smetaju im ni kuće, ni automobili,  ni brojni biciklisti ili šetači.
Možda su se surovosti borbe za opstanak učile od samih ljudi, ili su kao posledicu dugogodišnjeg života među njima  usvojile svojim ptičjim razumom glavnu ljudsku osobinu, usavršile je do poslednjeg detalja, pa je  obilato  koriste.
Na žicu koja je svojom unutrašnjošću prenosila energiju i koju je koristila za predah, osećajući pod pritiskom svojih malih prstiju blago golicavo strujanje, na kratko je stala lasta. Odmor joj je prijao. Neumorno je čitavog dana poletala, sletala i grabila, otimajući od stvorenja sličnih njoj.
 
Često bi zaustavila svoj  ptičji dah, da bi bolje oslušnula šta se to među savršenim ljudskim potomcima dešava.
Čudila se. Svoj greh nikada nije skrivala, ako je ono što ona čini greh. Njena potreba za nemilošću je bila usađena u svaki deo krhkog tela. Bila je uporna. Neverovatno snažnog lakog tela  i nepopustljiva.
- Ove dvonožne stvorove koji sebe nazivaju ljudima je lako zavesti. Lako je ispred njihovih očiju odigrati ples  najskrivenijih i najsurovijih namera. Lako ih je prevariti. Lako je zavrteti im um i dušu i lažnim dobrom činiti prikriveno zlo.
- Od moga prvoga leta shvatam jedini zakon za sve. Oni je do dana današnjeg nisu shavtili. Kada me oteraju ne vraćam se. Kada sačuvaju moje gnezdo dođem im sa prvim toplim danima, darujem im pesmu i učim ih. Da li razumeju ili ne...nije ni važno. Imam svoju slobodu. Uvek činim isto. Poštujem jedini pravi zakon isti za sve:  Zakon prirode.

Raširila je krila. Njihovom snagom  se spustila do zelene travke na čijem se vrhu odmarala zelena mušica, Otvorila je kljun. U trenutku je uhvatila nesrećnicu. Uz glasnu radost se podigla u plavu visinu odnoseći sa sobom gorki miris izgubljenog života i slatki miris pobede.

Gorak zajogaj
Tuđeg neba
Oteraj
Daruj dušu svetlom

Daruj smehom
Daruj lepotom.


Dok ne nastane slika laste... Snoviđenje

недеља, 4. јун 2017.

Putopis: Carska bara

Neko je nekada davno video lepotu u malim sredinama. Neko je umeo da tu lepotu sačuva, a neko ju je zauvek izgubio.
Bio je i ostao Begej sa svojim ćudima. S proleća je umeo da se izliva i da ćudljivo menja svoj tok. Svojom voljom je napravio lepotu. 

Bila bara.
Bila još jedna bara.
Bila još jedna bara.
Tri bare jedna pored druge.

Sa mlakom, toplom vodom, sa čapljama i rodama koje ponosito šetaju, sa vilinim konjicima providnih krila, sa žabama i  kornjačama čvstih neprobojnih oklopa. Ribari su lovili mnogo ribe. Lovili su i kornjače, i ptice.
Bilo je sve manje ribe, sve manje roda i sve manje čaplji. Onda se čovek ljubitelj prirode umešao. Objedinio je lepote bara u jednu. Načinio je prirodni rezervat Carska bara.
Nadomak Zrenjanina, pored sela Stajićevo, ona  ponosno širi svoje ruke, rado primajući sve leteće prijatelje pod svoje okrilje. 
Putokaz vodi posetioca do polazišta malog broda koji nosi znatiželjne  u dvočasovni obilazak ove prirodne retkosti. Profesionalni fotografi , ljubitelji ptica moćnim aparatima love trnutak poletanja ili cvrkuta ptica skrivenih u krošnjama drveća, koje svoje grane spušta do same tihe vode. Brodić se kreće brzimom od šest i po kilometara na sat, dakle lagano, da svojim prisustvom ne uznemiri umorne putnike letače.
Voda je mutna i plitka. Svega pola metra. Zato je dno bogato. Tri metra dubokog mulja kroz koji neobična biljka imena Vodeni orah pušta koren iz malenog okruglog površinskog lista. Sam plod je tvrd, sa velikim pretećim bodljama. Nismo imali prilike da probamo unutrašnjost orašastog ukusa. Kažu da su ljudi u vrmenima gladi sakupljali plodove, sušili ih i od njih pravili brašno. Kako god,preživeli su.  Tu su i lokvanji. Mnoštvo lepote na jednom mestu. 
Od zvuka brodića podižu se  čaplje:  sive, bele, tu su i one male, retke žute.  Lete leptiri i mnoštvo insekata. Zajednica svih žitelja u jednom,  u borbi za opstanak. Za jedan  sat se stiže do male, vijugave drvene staze koja preko, ne živog, već živahnog blata,  vodi do vidikovca visoko posađenog i zabodenog u gusti masni mulj, Iz blata vire panjevi i osušene grane. Sve je onako kako priroda želi. Čovek je mali. Potreban je samo da očuva lepotu od nekih drugih, drugačijih ljudi.
Vidikovac daruje.
Pogled leti preko panonske ravnice. U daljini se vidi Fruška gora, maše krst na hramu u selu Belo Blato, za koje kažu da je na kraju sveta, jer se istim putem ulazi i izlazi iz sela i potpuno je opkoljeno vodom. Nalzi se na pravom muljevitom ostrvu spojenim sa kopnom mostom. Kažu da svaki stanovnik govori bar tri jezika: srpski, mađarski i slovački. Ispred je najveća od tri bare- Carska.  Jato labudova biserno belog perja se šepuri i jasno stavlja do znanja da je trenutak gledanja njegov.   Junskih dana je najbrojniji u bari. Ostali stanovnici moraju da se sklone. Moraju da sačekaju svoje vreme.
Saznajemo da je najlepše zimi, kada sibirske guske preleću ova prostranstva. Spuštaju se na vodu bare i neumorno, bez predaha lupaju po površini. Ne dozvoljavaju da se voda zaledi. Jedini šum koji se tada može čuti jeste šum udaranja bezbrojnih parova krila. Kažu da se tada više og trideset hiljada ptica nadje na ravnoj vodenoj površini. Tada brodić ne ide. Svi prilazni kanali su zaleđeni.
To je vreme za nučnike i najposvećenije.
Lepote je mnogo, vremena je malo. Opet preko živhnog blata na brodić. 
Plivaju kornjače i barske zmije.

Raduju se belorepi orlovi našem odlasku.
Raduju se gakovi i divlje patke.
Čaplje ne daruju pogledom.

Tuga je s ove strane.

.