среда, 28. јун 2017.

Tajna letnje noći

Letnja noć se spustila tiho. Dočekana je s radošću kraja sparnoga dana. Donela je svežinu i lepotu. Nije se crnila u svojoj strogoći, već se modro morsko plavetnilo odnekud stvorilo iznad posustale ravnice, pa je snagu svoje svežine i boje  spustilo na uspavane. Povezalo je stanovnike mnogih naselja udaljenih meridijana.
 Na nevidljivim krilima  laki povetaarac  je zauzeo počasno mesto. Sve je imalo sliku savršenog sklada.
Blistavosti su doprineli udaljeni svetovi, odajući svoju tajanstvenost blagim sjajem svojih dalekih sunaca.
Lako okretanje ključa u bravi je poremetilo mir. Trajalo je taman koliko dodir lakog bledog leptira kupusara u svome slučajnom okrznuću ruke koja ga je uznemirila, a  koji je značilo protest.
Potom je sve utihnulo.
Očekivala je da telo pronađe svoje mesto na rashlađenim belim krevetskim čaršavima. Do toga je došlo, ali samo na kratko, na delić sekunde. Onda se opet podiglo u traženju neke nove svežine.
Okrenula se na svoju stranu.
Utonula je u miran san. Beli zmaj sreće Fuhur ju je dodirivao svojim krilima. Miris sveže pokošene mente je opijao. Daleki nepoznati svetovi su se oslikavali u Fuhurovom oku. Onda se slika raspršila poput  malog mehura od sapunice. Nestala je, odnešena dolaskom svesti i neobičnih  prigušenih, gotovo nečujnih zvukova.
Tiho je, bosih stopala otišla do prozora. Noć je zvala. Dozivali su je mnogi glasovi. Čula ih je i nije.
Svest je postajala svest.
Otrežnjujuća svežina ju je podstakla da bolje pogleda mir maloga dvorišta. Nešto se nije uklapalo. Nešto nije bilo kako treba. Nešto je remetilo savršenstvo i lepotu letnje noći.
San, java?
San i java izmešani u komediji?
Telo se kretalo. Lagano. Skoro ne dodirujući tlo. Belasalo se pod nebeskom svetlošću. Koža se svetlela pod zvezdama zadivljujuće nedostižne lepote.  Slučajni okasneli prolaznik ne bi mogao da vidi dešavanje s ove strane žice. Tajanstveni hod i tajanstveno posmatranje.
Čovek je hodao. Telo se uzdizalo i spuštalo sa svakim udisajem  obojenog noćnog vazduha. Grabilo je spas.  Na nogama su mu bile lake pauče mekog đona koje nisu odavale zvuke hoda.
Kretao se lako, kao duša probuđena i oslođena iz raja, koja se nekim čudom našla u telu smrtnika. U bezbrojnim krugovima ispredenih  linija i čvsto zavijenih u nerazmrsivu mrežu koraka , kretala se tiho. Tražila je spas od unutrašnjeg naboja. Otvorenih zemaljskih usta grabila je vazduh u želji da oseti veću slobodu i da se ovaploti.
Slika je bila dostižno nestvarna.
 Belasala se glava  posuta srebrom izašlog meseca. Belasalo se telo posuto čudesnim noćnim sjajem.
Telo je ušlo  u Leonardov savršeni krug.
Crtež je dobijao na snazi. Pokazivao je viševekovnu mudrost i veštinu svoga stvoritelja. Okretalo se. Lenjo se valjalo kroz noć. Tražilo je pomoć od nepoznatih sila.
Onda se slika raspršila.
- Idi spavaj.
U daljini se čula muzika. Reči se nisu  mogle raspoznati. Niko ih nije mogao skidati sa linije povezivanja noći i  odsviranih nota. Mešala se sa svežinom noći. Odavala je radost.
Onda se čarolijom probuđenih duša sve stopilo u jedno. Otrežnjenje!  Kroz bezbrojne kapi raspršene vode.  Hlađenje kroz ispiranje rana nanetih dugim trajanjem čovekovim.
- Idi  spavaj!
- Da, idem da spavam!


Crtež kao ilustracija.
 

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!