петак, 07. јул 2017.

Tri kafe

Ne volim ova razvučena letnja popodneva.  Sporo i nepregledno teku kao osiromašena ravničarska reka, iscrpljena dugotrajnim sušama.  Uništavaju začetak svakoga posla, a opet podstiču najveću prednost ljudskog roda nad svim stvorenjima zemaljskim.
Misao.
Ona se kao zločinac pritajila, pa očekuje miran, topao letnji  dan, da se raspline i da se u svojoj moći iskaže.
Moćna i jaka. 
Slaba i uznemirujuća.
Uprkos toploti privlači me crna tečnost. Kuvam kafu. Biram oblik šolje.
Da, biram onu sa malim zelenim trolisnim sličicama deteline. Nije važno što nisu četiri.
Tri osvežavaju.
Zelenilo ispunjava dušu. Ona se   preko neodoljivog mirisa kafe otkida od tela i dospeva na mesta gde se nekada nalazila i na koja će se uvek vraćati.

Duša je sedela u kutku male sobe. Okrugao drveni stočić na njenoj sredini. Tri devojke za stolom. Male šoljice dopola napunjene opojnom tečnošću. Miriše vazduh u sobi. Miriše kuhnjica. Mirišu duše devojaka u letnjem  popodnevnom druženju. Još jutros su u prvi rani čas, zakazale sedeljku. Povezane su mnogim danima svoga detinjstva. Povezane su danima svoje mladosti. Toliko se poznaju da svaka o svakoj zna najmanju sitnicu i potajnu želju.
Ispred njih su šoljice magične tečnosti. Ne piju je radi pauze od kućnih poslova ili od dokonosti. To ispijanje je posebne namene.
- Nemoj žuriti. Moraš polako, srk po srk...
- Jaaao,  vidi je!
- Gledaj kako pije. Stani! Nemoj popiti sve. Nemoj da ti ostane samo talog.  Neće se ništa videti... Ostavi malo, taman za jedan srk... onda ovako...

Polako je kružnim pokretima okretala šoljicu. Sadržaj sa dna se mešao sa malo zaostale tečnosti. Okretanje se nastavljalo dok se talog i vlaga nisu spojili u žitku masu.
- Taaako...sad ne smeš gledati. Sad uzmi šoljicu. Ne, nju več držiš. Sad uzmi tacnicu... tako, stavi je na šoljicu , šoljicu okreni...pa na sto. Prekrsti tri puta. Ne diraj!
Razgovor je tekao uz smeh, priču i vrcavo iščekivanje. Ponekad bi se razgovor toliko utišao da duša u blagoj senci nije razlikovala reči. Tih razgovor bi bio praćen značajnim pogledima i tajnim osmesima. Duši nije smetalo. Jednako ih je volela. Gledala je delove sopstvenosti.
Ruke.
Oči.
Kosu.
Duša se gubila i opet vraćala.
- Gle,  tvoja se zalepila za tacnu. To znači da te neko želi...
- He, he...
- Neko... kao da mi ne znamo ko...
- Daj ovamo šolju! Danas je na mene red, a i ja najbolje pogađam! Šta to imaš! Aha, evo, lepo se vidi, jedan visoki...
- He, he...
- Visoki...
- Taj ide na neki put. Čekaj, taj put vijuga...da, vraća se...doneće ti poklon!
- He, he..
- Poklon...
- Šta , pa ne verujete mi...
- Daj ja, ću! Evo, ovde se lepo vidi srce... pogledajte... pogledajte... srce, znači tajni obožavalac...
- He, he
- Tajni...
Duša je počela da se rasplinjuje. Nije želela da svojim prisustvom naruši lepotu devojačkih dana. Ostavila ih je da se uživaju u svojoj mladosti.
Vratila se svom telu.

Lagani gutljaji sada već hladne kafe,  vraćaju dušu u stvarnost samo na kratko, da bi se opet uputila na putovanje.

Tri devojke su sedele za okruglim stolom. Iznad njih je šareni suncobran pravio hladovinu. Svežinu je davala velika krošnja starog platana koji je pamtio mnoge trojke i mnoga vremena.
Na glatkoj površini maloga stočića stajale su tri kave u velikim belim šoljama.  Na belim tacnama ispod njih je svoje mesto pronašla mala čokoladica i kesica šećera. Mirisala je kafa. Nadaleko se čuo njen jasan poziv.
Blizina ga je utrnula, ugasila.
Svaka od tri devojke je u ruci držala mobilni telefon. Svaka je pisala po glatkoj površini koju je samo trebalo dodirnuti. Tišinu je remetio  samo pev ptica koje su tražeći odmor sletale u gustu krošnju.

Uzimam mobilni nasleđem stečen. Pored njega je šoljica kafe sada samo sa crnim talogom. Danas je ovo treća popijena.
Pravim fotografiju...
 

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!