Putopis: Manastir Sopoćani i Đurđevi Stupovi

Glavni ulaz sa zvonikom

Ispred ulaza

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Stefan Nemanja i Sava

 

 

 

 

 

 

 

 

Kivot

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dugo planirano jeste putovanje prema Novom Pazaru.

Gradu mladosti i lepote, uskih ulica i ljudi sa osmehom na licima. Na ulicama je neobična užurbanost. Kratko razgledanje , jer je cilj poseta manastirima Sopoćani i Đurđevi  Stupovi. 

Vijugave novopazarske ulice  čine lavirint, a savremeno čudo navigacije greši,(možda meri vazdušne linije, a one zemljane su sasvim drugačije),  te se vraćamo na početak i pažljivije oslanjamo na svoju intuiciju, ali i poneki putokaz. (Trebalo bi da ih je više , ne samo ovde,  već po celoj Srbiji). Na oko sedamnaest kilometara od novog Pazara po strmim, oštećenim putevima stižemo do manastirskog zdanja.  

Uspenje Bogorodice

 Jutro je odmaklo. Tek poneki posetilac i tišina koja  miriše na tamjan i voštane sveće   čiji se plamičci lelujaju na blagom  vetru,  nas pozdravljaju.  Na tren zaboravljam na umor i neprospavanu noć.  Bogatstvo i staro zdanje je pred nama. Besprekorno čisto,  okruženo novim konacima, lejama sa cvećem i starim kamenim stazama po kojima su hodali mnogi pre nas, s obećanjem da će mnogi hodati u budućim vremenima.  Duhovnost i mir pri svakom udahu čistog vazduha okupiraju sva čula te hodam polako,  pokajnički i hodočasnički. 

Pretpostavlja se da je podignut u drugoj polovini trinaestog veka - oko hiljadu dvesta šezdesete godine od strane Stefana Uroša I trećeg sina Stefana  Prvovenčanog, čiji se kivot nalazi u unutrašnjosti glavnog hrama, iako prvobitno nije sahranjen u Sopoćanima njegove mošti su kasnije prenešene. 

Freske na zidovima su ono što pleni. Njihova lepota, rečitost likova i živost boja , iako je prošlo mnogo vekova od njihovog nastanaka ne dozvoljavaju skretanje pogleda. Tu su likovi Stefana Uroša I sa svojim sinom, koji su i ktitori manastira.  Freske pričaju jevanđeljske priče kroz rad bogobojažljivog  umetnika. Tu je Uspenje Bogorodice...ostajem tiha,  pogleda uprtog u minulo vreme.

Ono  neizbrisivo jeste govor zidina.  Podizane i rušene, obnavljane pod svojim svodovima čuvaju davne dane u istorijskim hodnicima. Na našim putovanjima kroz Srbiju , posetili smo mnoge manastire, svaki od njih ima nešto posebno. Ovde me je dirnula priča vetra. Nije duvao,pre se dečački nestašno igrao,  ali ispred ulaza u glavni hram se nalaze stubovi , delovi starih zidova koje krasi visoki zvonik,  između kojih živi ruža vetrova, a ona priča. Valja oslušnuti, posedeti, dodirnuti i prepustiti se muzici vekova...

   

 

 

 

Kod Đurđevih Stupova 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na drugom kraju, opet kroz lavirint grada, na suprotnoj strani od Sopoćana, se nalazi manastir  Đurđevi Stupovi. Ispred njega se čovek oseti malim, prolaznim, tek na tren živim, poraženim pred pričama iz prošlosti.  Osete se nemiri , istorijska previranja i stalne borbe za vlast.  

Đurđevi Stupovi sa svojim kulama - zvonicima,  po kojima je i dobio ime, sagrađen  u dvanaestom  veku, stariji od Sopoćana, a ktitor njegov je Stefan Nemanja.  Manastir je podignut neposredno po stupanju Stefanovom na presto.  U kasnijim godina podizanje su nastavili vladari iz loze Nemanjića. Duboka starost zdanja je doprinela mnogoputnom razaranju, ali i obnovama, koje su prekidane i  nastavljane. Postojanje mu je dugo oko osamsto pedeset  godina od kojih je oko tristo godina bio  pod ruševinama i  danas traje njegova obnova, te u glavni hram nismo mogli da uđemo. Kratko se zadržavamo u maloj kapeli, palimo sveće,  s nadom da će nas neko drugo putovanje opet dovesti pod njegovo okrilje. 

A put nas zove. moramo dalje... 

fotografija Dragan Đukanović