Постови

Приказују се постови за март, 2017

Radost Čučkove knjige

Слика
   Rečima se ne može opisati doživljeno. Ljubaznost domaćina i veoma dobra organizacija obeležavanja Čučkovih dana zaslužuju krila. Pozitivna energija gospođe Ozrenke Đurić Radulović se prenosila na sve prisutne. Pohvale se odnose i na njene saradnike. Osećali smo se kao da smo kod kuće i da se poznajemo čitavoga života. Velika je radost naći se na takvom mestu. Velika je radost dobiti priznanje koje nosi ime velikog pesnika. Velika je radost  Radost žute lubenice. Nagradu nisam primila samo ja. Sa mnom je dobijaju moja porodica, Veselinka Stojković, Andrea Beata Bicok, Kreativna radionica Balkan i svi koji su na bilo koji način doprineli nastajanju ,,Radosti Žute lubenice" . Knjige su najbolji putnici. One nadmašuju vreme, nadmašuju ograničenost ljudskog života. One se stapaju s vekovima i podižu mostove koji ih spajaju. Balkanski duh koji prožima sve nas sa ovih prostora je spojio stihove Branka Čučka sa rečima napisanim u mojoj knjizi. Svoju zahvalnost iz

Ljubi bližnjega svoga

Слика
Toplo nedeljno popodne je uveliko odmicalo. Polako se počeo zaboravljati ručak, a letnja sparina je uzimala svoj danak. Gorelo je nebo. Gorela je zemlja. Sve se užarilo toplotom Zvezde.  Debeli zidovi kuća od naboja su dugo zadržavali hladovinu. Tih dana je to bilo nemoguće.  Ugrejali su se, popuštajući pred voljom Gospodnjom. Danju se još moglo izdržati u unutrašnjosti kuće, ali su  noći bile nepodnošljive.  Odrasli su spavali u kotarkama na prostrtoj slami, pokrivenoj jutanim čaršavima. Večeri su bile teške. Dahtalo je i staro i mlado. Dahtale su i životinje i ljudi. Samo su koze u miru hladovine žvakale i preživale zalogaje hrane. Imale  su volju da jedu. Lagano su trljale gornju o donju vilicu.  Gutale su blago usahlu travu. Nedostatak vlage dopunjavale su pijenjem ugrejane bunarske vode iz šerpe sa koje je deo kalaja otpao. One za to  nimalo nisu marile. Gledale su svoja posla. Devojčica je volela kretanje vilica Belkinih. Belka ih je hranila. Belka je davala mleko, kada

Putopis : Venecija

Слика
Uzbuđenje je raslo smanjivanjem razdaljine. Ona ponosno stoji na svom viševekovnom mestu. Mali  ljudi- u velikoj radosti posete  Kraljici Veneciji . Grad duždeva i Marka Pola , grad Mletaka i nemerljivog bogatstava. Grad koji po svemu ne liči na grad kakvim ga poznajemo. S uzbuđenjem sedamo u brodić koji će poslednje kilometre razdaljine preći sekući morske talase. Penušavi šampanjac mora. Beli trag pene . Miris mora u punoj snazi. Dodiruje čula. Doprinosi mnoštvu osmeha. Svako bi hteo bolje mesto na brodiću. Hteo bi da prvi upije, da prvi ugleda. Hteo bi da mu s visina bude podaren usklik sreće  prvog susreta. Čutim na svom mestu. Duša se glasno smeje, a radost odzvanja. Donešena sam do pristaništa. Lagano ljuljanje platforme koja spaja brod i kopno. Kopno, kako to na ovom mestu nemoguće zvuči. Ljuljanje koje je Veneciju pomeralo levo desno, prestaje. Stojim.  Ona pokazujući svoju lepotu stoji stamena i nepokolebljiva na svome mestu. Vekovi joj ne mogu ništa. Bela, svetla, g

Putopis: Verona

Слика
S nestrpljenjem očekujemo radost prvog pogleda na grad čuven nadaleko. Vodič, uz brzo prevaljivanje kilometara, vešto, nevidljivim linijama vodi grupu kroz istoriju Verone , nekada glavnog dela čitavog regiona. Stari Rim, Srednji vek, Renesansa u punom sjaju, u naletu nezamislive snage. Grad Dantea. Grad Romea i Julije. Grad savršenog spoja prošlosti i sadašnjosti , izmešanih  sa izgledima za blistavu budućnost. Reke turista, u potrazi za lepotom i svetlošću, u traženju daha večne ljubavi i savršenstva poezije, kao sam Adiđe, ali sa različitih izvorišta, nadiru sakupljajući sitan pesak istorije. Ne razlikujem se nimalo.  Gledam, upijam, grabim što više za malo vremena. Htela bih da udišem vazduh opijena mirisom gladijatorskih borbi. Htela bih da osetim nemerljivi dodir ljubavi. Htela bih sve. Misao može. Fizičko postignuće je nemoguće. Dodirujem s poštovanjem zidine sarog grada koji deli centar drevne Verone, od  one moderne.  Visoki, ponositi zid nekadašnje tvrđave još odol

Radost ,,Radosti žute lubenice" , nagrada Čučkova knjiga

Слика
Počastvovana sam. Hvala žiriju, Hvala svim dobrim ljudima koji su dali svoj doprinos u nastajanju ove knjige! О путоказима у лавиринту - саопштење жирија ПРИПОВЕСТИ ДОБРЕ ВИЛЕ     (О ПУТОКАЗИМА У ЛАВИРИНТУ)   Овогодишњи добитник ЧУЧКОВЕ КЊИГЕ је Весна Ђукановић и њена збирка кратких прича РАДОСТ ЖУТЕ ЛУБЕНИЦЕ. Победила је у веома оштрој конкуренцији, јер је на овогодишњи конкурс стигао велики број квалитетних књига. жири у саставу: Миљан Радојковић, Миле Лисица и Бранка М. Касаловић, ипак је после прегласавања и надгласавања донео ову одлуку. Награда иде у Банат, у Кикинду, а Весна Ђукановић, рођена 1963. године, уз признање добија и питање: „Зашто је оволико дуго чекала да се огласи?“ Иако јој је ово прва књига, Весна је већ искусан, изграђен писац са дубином мисли, стилом, ритмом, препознатљивом реченицом. У данашње време кад се сви боје познијег доба живота, када сви хрле да остану заувек млади, број година се узима као хендикеп; у нашем случају, године су помо

Putopis: Kafa u Trstu

Слика
Prva ranoprobuđena svetlost je oterala carstvo noći. Ukazuje se sasvim drugačiji prizor od onoga jučerašnjeg. Otvorenih očiju pratim oznake pored puteva stvorenih od strane Majke prirode. Iza podignutih mrežnih štitinika za ptice, me stidljivo posmatra poslednji okasneli bokor belog cvetanja. Visibabe ili nešto drugo, ne raspoznajem, jer moderno prevozno čudo suviše brzo grabi metre.  Pogled leti do prvog plavetnila ljubičice negde ispod još neolistalog drveća. Visokog. Ponositog. Stasalog u slobodi i lepoti  čak do nebeskih visina. Nežni cvet se svom svojom snagom trudi da dosegne nebesku svetlost što pre  i da Suncu podari delić svoga mirisa. Tu je kamen. Tu su mladi četinari. Očajničkom snagom se odupitru kamenu. Gravitacija im pomaže da rastu savršeno vertiklani, tačno u pravcu nebeskog svoda.  Zeleno i kamen. Živo i neživo.  Neraskidivo jedinstvo koje brzo izmiče s pogleda. Pred okom su prvi vesnici Mediterana.  Zbunjuju me izgledom. Zbunjuju me svojom lepotom i svojim staso

U čast učitelju II

Слика
 Pamtim svoju učiteljicu: lepa( sa onom kako se u to veme nazivala takva frizura,,vodenom trajnom"), nasmejana, kako mi se činilo nikada sa problemima nije ušla u učionicu. Stroga kada treba. Dragica Mrkić  se već odavno nalazi na nekom mestu gde se učitelji svih vremena sastaju, gde pričaju svoje priče, gde iščitavaju teško razumljive rukopise, gde se smeju i blagim pogledima bdiju nad svojim večitim mališanima. Nikada nisam razmišljala šta je to uticalo na mene da se prihvatim u;iteljskog  poziva.  Možda ona, možda neki njen postupak, glas,  reč ili ono kada nam je donosila velike plave enciklopedije životinja od svoje kuće. Čitala je jasno, golicajuće, opijajuće. Životinje su silazile sa stranica enciklopedije, istraživale su učionicu, dodirivale su sve koji su uspeli da ih vide. Sećam se priče o medvedima... Kako god, postah učitelj. Volim da svojim đacima čitam priče... Na inernetu ugledah poziv na konkurs U čast učitelju, gospođe Ljiuljane Himel i Kreativnog kutka Osnov

CARPE DIEM

Слика
Dan po dan Retki vide Retki znaju Retki beru Retki Navek vide i uhvate dan. Pa tako u beskraj. Neka oko sebe vide samo lepotu Neka se reči pretvaraju u pesme, priče i eseje. Neka vas- retke Nebeska reč blagoslovi. Dođe tako  do čoveka, na nevidljivim nitima postojanja ljudskoga roda neka svetla tačka.  Nevidljivim , a opet čvrstim i mnogima nedostupnim načinima se stvori ispred oka. Kada bi neko rukom stavljao lepotu pred neke, ne bi je videli, što iz uskogrudosti, što iz straha, što od zavisti ili ljubomore. Srećom Bog je stvorio i drugačija bića.  Ranjivija, osetljivija, druželjubivija, oštrija u čulima. Nesebična u delima. Stvorio je retke među retkima. Na sreću, nije zaboravio da na neki način retke spoji. Nekada su za susrete potrebni vekovi, nekada su godine, a nekada je to sasvim kratko vreme koje opet neki ne umeju da prepoznaju. Prepozna li čovek  u nečemu nekoga ili nešto, zagolica ga unutrašnje biće i uspe da razume. Shvati. Vidi lepotu u svakom novom

Seci mi samo dva i još pet

Слика
Krupne bistre oči i neodoljiv sjaj u njima. Zrače samo iskrenošću. Milina je upustiti se u brzi tok njihovog pogleda. Teško je uhvatiti sve što one mogu. Nedovoljno sam spretna. Nedovoljno sam brza. Ko bi mogao biti jedinstveno neodoljiv i prepun životne radosti začinjene s nebrojeno mnogo reči izgovorenih bez glasa r? To je moj najmlađi komšija Filip. Naše poštovanje je obostrano. Čovek u malom. Mnogo iskrenih  reči i neprikrivenih osećanja igra oko njega čineći mnoštvo najlepših i najčudnijih plesnih koraka ikada smišljenih. - Vesna , dodji! - Ne mogu, deda je zaključao vrata! - Može, dođi okolo! Okolo bi značilo preskočiti zid, žice, pa nekako kroz tuđe dvorište uz pomoć nevidljivih krila preleteti visoku šupu. Zato razmenjujemo reči podrške i smeha kroz bakino prozorče za dodatke u ishrani. Ponekad sam čarobnjak koji vidi dešavanje kroz debeli zid koji vezuje dve kuće. - Vesna, oćemo li da secemo? - Naravno! - Roze makaze su za devojcice, a plave su za decake. - Koje

Prezentacija ,,Žute" u Domu penzionera u Kikindi

Слика
27. februara sam na ličnu sreću održala prezentaciju svoje knjige na mestu koje živi intenzivnim životom. Volja, nada, želja za životom se prepliću kroz vremešna lica prisutnih.  Neopravdano marginalizovani i prepušteni sebi, zaboravljeni i usamljeni okupljaju se i obeležavaju sve važne datume tokom cele godine. Gledaju ispred sebe i uzivaju u trećem dobu na jedini pravi način. Sala Udruženja penzionera u Kikindi se vrlo brzo napunila. Lica povezana zajedničkom mladošću i interesovanjima se okupila. Već na ulaznim vratima me je čekala reč dobrodošlice. Priče žive  kada se govore. Izgovorene reči stvaraju lepotu ljudi utkanih u mnoštvo napisanih stranica. Duše lete, lica se smeju, puštaju se nezadržive suze. Imala sam neponovljiv osećaj sigurnosti i prihvaćenosti. Hvala Tetka Zori, hvala gospođi Jeli, hvala svim prisutnim.