Slike na svili

Šta se nalazi između a i š, Između prvog i poslednjeg, Između alfa  i omega? Ne može se ćovek čudu načuditi: Sitne duše. Veliki u koži malih. Mali u koži velikih. Problemi. Rešenja. Strahovi i slutnje. Plakanja i skrivanja. Nadanja. Novi svetovi. More. Ravnica. Stepa i prerija. Pomirljivo i svadljivo. Tiho. Suviše glasno. Neprepoznatljivo. Skriveno. Otvoreno. Zatvoreno. Crno. Žuto. Slatko! Ljuto! Ljigavo! Medeno. Vrhovi planina. Dubine ponora. Suprotnosti. Spajanja. Pomirenja. Ujedi. Poljupci. Smeh. Suze. Život. Smrt. Samoća i plač u noćnoj tami. Čuđenje. Neverovanje. Ja. Ti. On. Mi. Vi. Oni! Mnogo je toga između alfa i omega. Mnogo i još toliko. Slika na svili: Tri.

Uključila je svoj lap top, skuvala kafu i uz lagano pijuckanje gorke tečnosti prelistavala je postove ljudi koji su se zvali prijateljima. Neke od njih je poznavala, a neki su to postali posle par lajkova. Interesovanja ljudi su bila različita. Bilo je tu svega, od tuđih misli, preko grupnih i pojedinačnih fotografija, priča, pesama, postavki zagonetki,  do selfija. Pogled joj se zadržao na fotografiji koja je svojim bleskom privlačila. Žena u pedesetim. Duge prosede kose u blagim uvojcima. Čelo oslobođeno , sa tek pokojim nemirnim tamnim uvojkom isklizlim u svom nestašluku. Glava blago zbačena unazad. Nekadašnja lepotica, lepa i u svojoj jeseni. Pogled pritajen, zagonetan, skrivajući, a ipak u isto vreme izazivački napet,  obojen buginim bojama. Svetlost u svakoj zenici.Otkrivanje i davanje.  Karakter u tankim  ružem obojenim usnama, blagim, setno razvučenim. Otvaranje duše za one koji razumeju. Šta skriva? Kakve se misli roje ispod tamnih kapaka? Kakav se bol nastanio ispod sv

Reč po reč, Godine Lepota, Sjaj, Mio glas. Dunu vetar Pomuti svest. Bolan glas peče. Briše se lepota i prijatelj. Brišu se godine u nepovrat. Reč caruje. Lebdi zauvek. Ostaje praznina I  duša bez smeha.

U tišini dana U zadnjoj mrvi svetla Što na zapadu vitla Bežeći u neki  daleki Nepoznati svet Kroz dušu proleti Beskraj iglica donoseći zebnju. Prepuno, a premalo, Puno , a prazno. Vid i privid. Gde da idem? Gde je mesto gde se strah gubi? Gde naći rajsko mesto zadovoljnih duša? Gde im pružiti svoju Na otvorenom dlanu? Gde da idem?

Da li grmi il se zemlja trese Da li pada ili sneg zavija Da li sija ili oblak skriva Niti grmi nit se zemlja trese Niti pada nit sneg zavija Niti sija niti oblak skriva Već se suša nad baru nadnela Zvezda sjaji  kiše nigde nema Zemlja žedna, voda nedostaje Bara bila al je više nema Samo blato okorelo vlada Koja roda male žabe lovi Uto čudo samo sebe pravi Telo malo svoju dušu tvori Odvoji se i polete samo Dve se duše na putu sretoše Jedna zbori druga priču kvari Kreket ori glasa jasnog nema Ne mogu se rečenice kasti Da dve duše jednu pesmu kažu Svaka  ori  glas joj pesmu zbori Niti sluša niti mudro zbori Šta ko reče tako priču veze Kako veze samo sebe para Obe viču sve se bara trese Ne mogu se neba namoliti Niti Sunca, niti  mesečine Što bi rekle to bi i porekle Kudi jedna druga se sakriva. Treća gleda svom se čudu čudi Gde se žabe u priči nadmeću Duša piše trag joj se zameće Što ne znala samo joj se reklo U potaji nova  vodu muti Što zamuti niko ne

Vrme je odmicalo s neistrošenom snagom. Bilo je dana kada joj se činilo da prolazi brže nego inače i da joj svaki trenutak vremena koje joj je dato, polazi mnogo  brže nego što je darovano od majke Zemlje, Svemira ili Gospoda. -  Krug do kruga. Neizmernog obima ljudskog trajanja. Pojedinačno trajanje je nešto sasvim drugo. - Ja sam primer. Kome treba gravitacija? Da je nema... -lako je rukom prelazila preko svoga lica. Ruka joj se zadrzala na najdubljoj bori koju bi itekako htela da izbriše. - Gde joj je koren? - pažljivo  se zagledala u blistavu površinu ogledala. Za čudo, sve je popuštalo, samo su je oči služile. Lako je prevalila desetine godina u vremenskoj mašini kupatilskog ogledala. Oduvek je znalo da čuva vreme i trajanje, da sakriva ljude i događaje, da isporučuje skriveno i  zaboravljeno. Znalo je i da vrati, bez obzira da li vraćeno donosi bol ili radost.  Videla je dobro: Laki ranojesenji dan, osunčan i obojen mirisom suvoga lišća. Blagi zapadni vetar je toplotu razig

Leto se i punom zamahu šepurilo nad posustalom ravnicom. Kukuruzi su dahtali, šećerna repa je svoje uvele zelene krupne listove opustila do dna ispucale suve zemlje, a ljudi su se zavukli pod ugrejane krovove svojih kuća. Temperatura je rasla svakim satom prolazećeg dana. Kada je postalo neizdrživo, poleteo je nemir na krilima vetra. Sa sobom je doneo lagani pad temerature, taman toliki da čovek željno očekuje sledeći talas. Sa sve četiri strane sveta je počelo lagano gomilanje tamnih oblaka. Ljudi su gledali u nebo i okrenuli se nemim molitvama za vlagom. Tek bi po koja laka kap dodirnula tlo, ali bi još brže usahla ne dozvoljavajući radost.  Ipak vetar je značio osveženje. Popodne je provela tik do ventilatora. Bila je srećna što ga je kupila. Duvao je i razduvavao,  bar prividno je čistio unutrašnjost prostorije od toplote. Pomagao joj je da izdrži gledanje turskih serija u kojima se radnja vrtela u krugu, a  bile su začinjene   velikom dozom teatralnosti. svi lepi, doterani, nika

Traje niz dana poređanih pažljivo u  koralnu ogrlicu vremena. Krhku nežnu, a opet neraskidivo snažnu. Ljudi, događaji, reči, slike. Beskonačnost u konačnosti.  Nije li vreme jedini nepogrešivi prorok koji daje, uzima, pakuje, prepakuje i pamti? Mnogo skriva, otkriva, postaje živo i poigrava se sa nama.  Kažu da čovek umire dva puta. Prvi put kada se rastane sa ovozemaljskim životom, a drugi  i konačni,  kada bude zaboravljen. ... Jutro je u punom sjaju proleća donelo lepotu. Prelivalo se plavetnilo neba s plavetnilom prvih  ljubičica, da bi se opet spojilo negde u dubini plave duše. Radovao se lepoti, čistoti jutra i veselim jutarnjim senkama upletenim u prve mlade izdanke. Ovoga jutra ga je preplavila radost. Sve je obećavalo dobar dan. Posle prve popijene jutarnje kafe krenuo je starim biciklom na pijacu. Imao je dobar osećaj. Srce mu je pevalo. Dugo je prebirao po vitkim sadnicama glatke kore. Tražio je nešto što je doživeo. Tražio je šljive koje su u sebi imale slast meditera