Trenutak vremena: Ni jedan dan

Na samom ulazu u bolnički krug nalazi se niz drvenih klupa. Na njima su pauzu od bolničkih mirisa pronalazili mnogobrojni  pacijenti. Često se događalo da potpuno nepoznati ljudi dele klupu, da se jadaju jedni drugima ili da se hrabre, ne bi li lakše podneli dužinu bolničkog dana.
 Neko je tu nalazio društvo za priču, neko je popušio zabranjenu cigaretu skrivajući se od svih pa i od samoga sebe, neko je u svojoj usamljenosti čekao nekoga. Bilo je tu i mlađih i starijih skupljenih sa svih strana. Raznoliko šarenilo bolničkih pidžama i bade mantila. Naravno bilo je i slučajnih prolaznika, glava spuštenih, a misli otežalih od brige za svoje ili tuđe zdravlje. Našao se tu i posetilac sa osmehom punim nade i ohrabrenja. Šaroliko društvo. Oko svih je lebdeo život, sudbine su se sretale u istom bolničkom okruženju i bar na trenutak su delile zajedničko vreme. Bar za trenutak su davale jedinstvo i kakvu takvu harmoniju smislenog dana koji teče.
 Sve je odavalo miris svakodnevice osim...
Na jednoj od klupa sedela je starica. Sede kovrdžave kose, koja je, iz daleka se videlo bila proizvod takozvanog mini vala. Na sebi je imala haljinu koju žene rado nose u vreme letnjih dana. Viskoza haljine je odavala prijatnost. Bila je bez rukava, s prednjim  kopčanjem i dva velika džepa. Na nogama je imala papuče blago naprašene finom baštenskom zemljom. Desnu ruku je držala na krilu, a levu na kojoj se nalazio sveže namotani beli gips, je savijenu u laktu naslonila na livenu stranicu klupe.
- Uh, uuh...
- Uh, uuuh...
- Uh, uuuuuh...
Nije se obraćala nikome, govorila je nerazumno sama sebi.
-Šta se to u njoj zbivalo, zbog čega je otrgnuta iz zelenila bašte  dospela na jedinu nezauzetu klupu? - za  trenutak, koji se činio kao čitav sat, zaustavila je proticanje filma jedne slučajne prolaznice, koja se u tom metežu našla u želji da stigne na zakazivanje pregleda. Ona je blago usporila  da uhvati deo vremena stare žene i sazna:
- Gde je do sada? Daš im sve...uh, uh... Još i ova vrućina, da čovek poludi... Sve jedan gori od drugoga... Oni prvi  hteli samo kuću, hteli da me vode kod lekara... Znam ja da se lečim... Uhhh,uh... Ovi drugi mi ne daju ništa da radim...Uh, uhhh... Hteli bi da ja samo sedim, a da oni komanduju!  Uh, uh... Neće moći... Ko kaže da ja ne smem na drvo?  Popela sam se ja, makar da mi ne daju...Mogu i bolje...Da nije bilo klizavo...Videće oni ...Samo da mi skinu ovo... Uh, uhhh... Gde je do sad?  Dokle da ja tu čekam...kao da sama piše papire, pisali je papiri... Ko zna šta će napisati? ...  Nisu ni trebali da mi stave ovo...To ih je ona nagovorila... Gde je do sada?...Ni ručak nije skuvala... Opet neki bućkuriš! Ima i nju da oteram... Sve ću ja to... Niko mi ne treba...Sami lopovi i budale...Uh, uhhhh...
Iz vrata je upravo izašla niska mršuljava ženica u ruci držeći rendgen snimak uredno složen u žutoj velikoj koverti. Uz nju je nosila beli papir sa izveštajem...
- Gde si do sada?  Hoćeš li da ja ovde umrem, pa da se dočepaš svega? Nosi me kući...Uh, uh...
Ženica je samo pognula glavu  tiho joj govoreći...
- Šta je rekao, šest nedelja...Sad kad mu ja odem, neću ni jedan dan, a ne njegovih šest nedelja?!... Neću da ćutim, neću...Pokazaću ja vama svima samo da odem kući, samo da skinem ovo, pa kako...Uh, Uhhhh...

Zajedničko doticanje vremena je prošlo. Trenutak slučajnog toka vremena se rasplinuo, nestao je bez nade da se ponovi.
Ostao je samo zapisani trag.
Fotografija ,,Trenutak vremena", uhvaćen mobilnim telefonom.

Komšiluk, kajsija, smućkaj pa prosipaj

Igra svetlosti po razgranatoj krošnji stare kajsije.
 Bezbroj tankih listova u stalnom gurkanju. Preletali su jedan preko drugoga, upijali su i odbijali svetlost, čineći sve da im bude udobno. Radovali su se Suncu. Njegova toplota im ni najmanje nije smetala. Jednostavno su uživali. Njihovu savršenu igru remetili su dosadni vrapci i još dosadnije mačke, koji su se gledali na pristojnoj razdaljini. Svako od njih je živeo svoj život. Nezavisno jedni od drugih i samo povremeno se prepličući  i gradeći međusobno gusto isprepletanu mrežu baš kao da su je pleli najkrupniji paukovi  iz komšiluka.
E,  komšiluk!
Ni vrapci, ni mačke, a ni paukovi nisu mogli da pariraju onima četvrtim, ljudima. Tu  je tek bilo raznolikosti. Ipak imali su i nešto  zajedničko. Prolazeći pored kuće svi su zagledali u gustu krošnju i njene još nedozrele plodove. To je ono što ih je vezivalo i što ih je držalo na okupu.  Svi su voleli slatki ukus kajsije.
U blaga predvečerja i još blaže večeri družili su se. Razlike u karakterima  su ih terale na druženja na različitim mestima. Neko ispred svoje, a neko ispred tuđe kuće.
Međusobno su  se trudili da održe poštovanje. Bilo je tu udatih sa muževima, udovica, sredovečnih parova malo, mladih parova još manje i na sreću najmanje porodičnih vremešnih ljudi  spremnih da kritikuju vrlinu i manu  drugih , a da sopstvenu grešnost  stave u drugi plan.
Udate sa muževima i udovice su se družile najviše. Za njih je dan bio dug. Kućni poslovi su se završavali ranije , pa je vremena bilo više nego dovoljno. Nekada su se iz daleka mogle nazreti varnice koje su iskričavo iskakale iz njihovih prividno ljubaznih razgovora. Ukoliko su bile dve, na dnevnom redu je bila ona treća, ukoliko su bile sve tri, bile su toliko slatke da su zaboravljale na magično privlačnu moć kajsijinog ploda. Prenule su se tek kada bi im na maloj keramičkoj tacni   vlasnica bujnog drveta  ponudila najranije sazrele žuto narandžaste kajsije. Tada bi nastajala rasprava o tome koja najbolje kuva pekmez , na koji način se najbolje održi jarko narandžasta boja, o količini potrebnog šećera...
 Drama je nastajala kada je u društvo stigla  treća sredovečna, svojom pričom o pekmezu ali i najnovijim naučnim dostignućima   veštačke oplodnje. (Rezak zvuk glasa sredovečne je odjekivao ulicom, dopirao je daleko do uha sredovečne nedruželjubive, koja je na sreću delila kajsije.) Šarolika slika obojena obiljem smeha.
Sredovečni su se malo družili. Bili su podeljeni na levu i desnu stranu ulice. Povremeno su se mešali. Tada bi sve odisalo humorom i prisećajem na neka druga bolja vremena. Bilo je tu svetlih trenutaka podstaknutih veseljem, ali i onih tužnih, na ispraćajima. Najčešće su bili udaljeni nepremostivim barijerama suprotnih razmišljanja i različitim  životnim vrednostima.  Levo i desno, iako  nerazdvojno, nikada spojeno. Povezano jedino prolećnim mirisom kuvanja kajsije.
Mladi parovi i deca su gledala svoja posla.  Predali su se brzom načinu života, uživali su na sebi svojstven način i nisu se ničim ni oduševljavali, niti su se nekome zamerali. Trudili su se da tu i tamo uberu krišom pokoji nedozreli zelenkasto žuti plod.
Dva sredovečna čudaka su se držala po strani, živeli su svoje male živote, trudili se da uživaju u dugim šetnjama i svom četvoronožnom prijatelju. Voleli su druženja sa prijateljima i prvim komšijama kuće do njih. Voleli su kolače sa pekmezom od kajsija, naročito bi isticali lepotu žerboa.
Najinteresantniji u ulici je Vremešni. Nekada je zauzimao visoko mesto na listi dečijih idola. Znao je jedini za Lazaricu da pali vatru. Umeo je da se šali i priča neke smešne priče sa dosta polagivanja. Onda je to zaboravio. Postao je zajedljiv i ogorčen starac uvek spreman na gorku opasku. Morao je biti mirođija.
Vremšni je komentarisao sve.  Tuđu mršavost, i tuđu debljinu i tuđu decu, i životinje. Nikome ništa nije praštao, merio je ljude svojim merama koje se nikako nisu odnosile na njega. Voli sve
vrste kolača i voli kajsije, ali one koje dozrevaju na drvetu u njegovom dvorištu ne daje nikome! Onako usput tvrdi da su njegove najbolje i najslađe.

Gde sam ja u toj priči?

Ne mogu doći

Još davno, davno, kada je pismenost bila retka nastala je ona stara, znana na svim jezicima i na svim meridijanima:
Trbuhom za kruhom.
Pričala se i prenosila. Vreme joj nije moglo ništa. Siromaštvo ju je teralo da raste, a nemaština joj je davala krila. Danas pod naletom tehnologije ne posustaje, čak se ubrzala.
Davno me je, do dna duše uzdrmala Zilahijeva rečenica, naslov romana: ,,Kad duša zamire".
Mnoge duše  su zamirale  deleći se rastrzane mnogim tamama i svetlošću. Neke su odolevale, neke su posustale, a neke su u večitom zamrlom traganju.
...
Ruke su joj drhtale.
U njima je držala parče sveže ispečene pite bundevare. Mirisao je cimet u bundevi. Budeva, šećer i cimet su pečenjem potpuno sjedinjeni, pretvoreni u želatinastu jedinstvenu poslasticu. S nepuštenom suzom lagano je spustila tanjirić. Gledala ga je. Prelepa porcelanska tacna, prefinjeni cvetići ručno oslikani sa leve strane. Šoljica sa kafom na kojoj je plivalo malo ostrvo umućene slatke pavlake. Spoljašnja strana šoljice ukrašena isto. Zajedno su odavale sklad, prefinjenost i eleganciju.
Spojila je kapke.
Kao čudom našla se u vremenskoj mašini, koja ju je prenela u neko davno vreme detinjstva. Bili su tu i majka i otac, i braća i sestre. Dvoje odraslih i šestoro dece.
Gledala je majku kako svojim sitnim rukama razvlači testo. Kako pleše oko stola dok polako, trudeći se da ne pocepa pučinasto svilenu ravan testa, čarolijom  dobija list veličine stola. Deblje krajeve je pažlivo cepala savijajući ih u jednu lopticu. Lopticu je ostavljala sa strane. Čekala je da se nakupi dovoljno loptica za svu decu, za njih šestoro. Onda ih je pekla na plotni šporeta, da grickaju dok čekaju... Puna kuća i veliki pleh pečenih kolača od bundeve.
Ruke su joj drhtale.
Otvaranjem kapaka napustila je vremensku mašinu. Nasmešila se ženi koja je donela račun. Jedan zalogaj kolača pokrenuo je mašinu ponovo.
Bila je jesen. Bundeve su mirisale u velikom super marketu u kom je kupovala ono što joj je bilo potrebno tokom nedelje. Kupila je bundevu.  Veliku. Ne da je pojede već da joj miriše. Teško ju je donela u mali iznajmljeni stan. Dok je otključavala vreta začula je telefon. Požurila je. Obično je niko ne zove. Ona je ta koja poziva. Ruke su joj drhtale dok je podizala slušalicu. S one strane se čuo glas.
- Nema je više.
 Držala je slušalicu bez glasa, samo jecaj.
-Ne mogu doći.

Osmehnula se ženi i nastavila je da jede. Sama. Bez glasa, putovala je i prevaljivala je daljine koje su je delile od lepote i topline svoga kraja. Bilo je i mirisa detinjstva i osveženih radosnih događanja i susreta svoje mladosti sa mladostima drugih. Bezbroj puta su je mamila zrela pšenična polja. Bezbroj puta je u svojim mislima gledala njivu obraslu velikim krupnim crno zelenim lubenicama, iz kojih potekne slatki narandžasti sok sunčane unutrašnjosti. Misao je toliko stvarna da može da oseti  slatku lepljivu unutrašnjost. Sećala se čuvanja lubenica, noći provedenih pod okriljem ozvezdanog neba sa parčetom hleba osušenog od letnje sparine.
Na njivi pored rasli su kukuruzi. Kroz kukuruze je loza bundeve širila svoje vitice i rasla je, rasla. Iz žutog cveta rasla je mala loptica. Loptica se pretvarala u istrošenu krpenjaču kojom su dečaci igrali fudbal.
Umorna od rasta, ispucale kore, bundeva je čekala prve mrazeve da završi svoj put.
Trepnula je i napustila vremensku mašinu.
Ruke su joj drhtale.
Sporim korakom se uputila u supermarket da kupi bundevu, da joj miriše.

Budeve na svili, da mirišu na svoj način! 

Pokušaj : U početku beše reč

U početku beše reč.


Reč dospe do mene,
preplavi me,
ožive,
dotaknu me svojom snagom
 i
lepotom.
Poželeh da produžim reč.
Poželeh sa zavrtim glas,
da stvorim novu reč.
Tako jednoga dana krenu reč po reč.

Kauboj Kata i Bik Koji Sedi, po potrebi Vinetu

- Kato, dosta je bilo tvoje kaubojštine!

Kato...odjekivalo je kroz mirno letnje veče kroz poljuljanu svest moga ujaka. Naravno Kata je bila moja majka, koja se kao starija sestra usuđivala da drži lekcije starijem bratu. Ta rečenica je svakako imala višestuko značenje.
Moj ujak, nesuđeni Džon Vejn je obožavao vestern filmove. Ni stasom ni glasom nije pristajao ni uz samu pomisao o surovoj divljini, ali   uvek postoji jedno ali!
 Do divljeg zapada nije nikako mogao, ali je u svojim milima i trenucima duševne rastrojenosti izazvane njegovim porokom zamišljao da  se divljina preselila na sever.
Naravno tu se našla ona, da drži životne lekcije onome koji nije priznavao nikakve lekcije, a još manje one koje su stizale onda kada ne treba.  U svari nikada mu nisu bile potrebne. Da se kakav matematičar posvetio kombinatorici koja se odnosila na njihove sličnosti i razlike nikada  ne bi posao priveo kraju.
 Kako su rano ostali bez oca, bili su prisiljeni da se  prihvate  životne borbe. Bilo je tu uspona i padova, bilo je tu harmonije , ali i potpune kakofonije, da se svim prisutnim dizala kosa na glavi.
Naravno moj ujak je obožavao kauboje. Voleo je koltove,  njihov srebrni sjaj  i brzo potezanje oštrih momaka. Nikada nije priznao nepravdu koju je Beli čovek naneo  Indijancima. Nikada osim u trenucima kada je odjeknula čuvena rečenica:
- Kato, dosta je tvoje kaubojštine.
Tada je Kata bila uzurpator- kauboj- beli čovek, a on čuveni poglavica Bik Koji Sedi. Naravno niti je ona bila uzurpator, a on je još manje bio takav kakvim se u tom trenutku uamišljao.
Kauboj Kata je čupala travu, korov koji je obuzimao nežne stabljike boranije. Travu je ubacivala u kantu koja je kao hvataljku imala drvenu dršku. Kada se vedra napunila, praznila ju je ,,UVR" bašte baš na indijansku teroitoriju.  Pomućena svest ječinila svoje!
- Šta to radiš! Kaaatooooo?
S druge strane čulo se samo mrmljanje kako se to kod nas kaže ,,sebi u bradu" .
- Jesam te pito?
- Nisam te čula, a i da jesam šta te briga. Idi tamo i  lezi, pusti me da radim!
- Kaaaatooo!
- Kako te nije sramota, bolje da si sebi kuopio da jedeš, da si kupio hleba i kobasice, pa i da si kupio pivo. Dođeš kući i lepo sedneš, pa polako...Ovako, gledaj kakav si, samo me sramotiš!
- Ko, jel ja? Ko , jel ja? Kome se ne sviđa baš me briga!
- Bolje da si...
- Bolje da si...
- Bolje da si...
- Kato, dosta tvoje kaubojštine, idi kući i tamo komanduj, meni nećeš! KAAATOOO!
Kauboj Kata ostavlja posao, uz gunđanje uzima kantu, ubacuje u nju par krompira,  tri struka mladog luka i  u velikoj žurbi napušta bojno polje.  Iza nje  se dugo čulo gunđanje Bika Koji Sedi, koji se nekim čudom pretvorio u Vinetua pa  raspravu nastavljla sa svojim nerazdvojnim krznenim drugovima koji opet imaju ista imana. Svi se zovu Miša, bez obzira na sarosnu dob ili pol. Sve su to njegovi četvoronožni do poslednjeg daha odani prijatelji mačori, mačke i njihovi potomci.
Posle burne noći prepune vizura velikih bitaka i strašnih stradanja osvanuo je vedar dan. Ista metalna kanta, ista boranija, isto društvo, isto sve, samo su kauboji i indijanci nestali. Njihovo postojanje se potpuno izbrisalo, nestalo je negde u daljinama nedostižnog Divljeg Zapada.
- Božo, dodji u jedan kod mene da ručamo. Pravim boraniju i palačinke.
- Jel bez mesa?
 - Jeste!
- Onda ću doći!

Jedan korov, čičak koji se drznuo da raste u nekoj  svilenoj bašti!

Bela kutija

Velika gomila, reklo bi se otpada, je čekala godine da bude izbačena iz stana. Ipak je uporno ne samo održavana u životu već je rasla.

 Za svaki papirić  ju je vezivalo neko davno zaboravljeno vreme, ljude ili  događaje.
Bilo je tu računa za plaćene kredite još kada je počinjala svoj  bračni život. Stare fotografije sa ucrtanim minđušama i ogrlicama. Među njima se isticala fotografija njene rane mladosti. Fotograf je dodao crveni ruž koji nikako nije pristajao njenim usnama, ali tada je to bila moda, to se moralo imati na fotografiji koja je večnost.
Osećala je da joj se bliži vreme za put. Nije htela da drugi baca ono što je skupljala godinama.
Žuta kutija, iz vremena svadbe.
Venčanica. Haljina skromna, sa tek po kojom belom ružom od svilenog satena. Davno je izgubio belu boju. Sada je bio nažut sa svetlo braon neujednačenim tragovima vlage. Poprimila je vlagu od čamljenja u dnu ormana.
 Zažmurila je i zatvorila oči. Plesala je fokstrot, a haljina je letela oko nje. Imala je osmeh princeze i stas kraljice.
-Eh, to su bila vremena...
Obična kutija pravougaona i pljosnata. Dubine dveadesetak centimetara. Otvorila ju je.
- Sećam se, u ovom papiru je bio poklon od kumova...
- U ovom je mama držala stoljnjak od belog veza koji je godinama radila.
- Ovaj, ovaj... ovaj je od cveća koje sam dobila za godišnjicu braka...
Suza, suza...drhtave ruke sa nepravilno  oblikovanim pegama uhvatile su koverat. Sve čestitke su bile u njemu. Čestitke za rođenje sina.
- Gle i to imam, gle i to imam...
- Gde je ono mamimo? Gde sam ostavila?
Leteli su papiri i kutije, letele su čipke i stolnjaci. Tražila je da nađe. Gomila koja je ispadala iz ormara polako je postajala veća od gomile koja je ostajala unutra. Onoga što traži nije bilo. Dve ruke su prerasle u mnoštvo ruku. Osećala je da nije sama.
 Seni njenih najmilijih su pružale bespomoćno ruke tražeći izgubljeno. Mogla je da čuje govor i utešnu reč. Skoro opipljivo postojanje probuđenih duša je odzvanjalo njenom sobom. Papiri su plesali, podizali su se i spuštali praveći sve veću zbrku u njenoj duši, u njenoj sobi  i u njenom sećanju. Noć se spuštala, bila je srećna u svojoj izmaglici. Onda je nevidljiva ruka dodirnula belu kutiju. Njeno oko je uhvatilo pokret. Njena ruka je otvorila kutiju. Unutra je bilo ...
- Tu je, tu je, hvala, hvala...mali drveni krstić...sa krštenja...
Prva svetlost ju je probudila iz sna. Sve se razbistilo, senke su dobile oblike, oblici su dobili boje, boje su prerasle u gomile koje je trebalo spremiti.
- Vraćam sve nazad, ništa ne bacam.Sve je to moje! Moje!

Za nju, slika ,,Snoviđenje".

Mladić sa osamdeset

Koje su najbolje čovekove godine? Godine detinjstva, mladosti, sredovečnosti ili starosti? Sve su dobre, sve donose lepotu, radost, brigu i bol. Najbitnije je da se čovek u trenutku oseća dobro i da prihvata ono što mu je namenjeno. Niti će biti mlađi, niti će biti lepši, niti spretniji, niti okretniji.
Što bi neko rekao kao u pesmi!
No kako god.
Kako ko vidi sebe tako mu je!
 Neko se oseća starim sa dvadeset , neko sa četrdeset, a neko je mlad sa osamdeset.
Dođosmo do tih nezamislivih osamdeset godina mladosti. Živahan mladić od osamdeset godinica, doduše malo posustalog zdravlja, ali srca hajdučko junačkog, koje se ni za šta i ni za koga ne bi predalo, a kamoli izdalo svoje jatake.
Harmonika je sastavni deo njegovog života. Njenu veličinu nikada nije osećao kao teret. Srasla je uz njegovu dušu i postala njegov verni životni saputnik. Bila je i ostala član njegove porodice. Uveče bi ga prvi san uhvatio sa njenim zvukom, a jutro bi se u njegovu dušu uvlačilo njenim nemim svirkama, koje je samo on mogao da čuje. Nije morao ni da jede, ni da pije, ni da troši na bilo šta, to je prepuštao svojoj boljoj polovini. On je morao da svira.  Prsti bi se zagrejali samo kada bi pod jagodicama osetili beskrajnu glatkoću i prefinjenost dirki. Basovi su sami pozivali prste na dodir. Osećao je muziku svojim bićem. Svirao je za sve i za svakoga. Note su se lepile, on ih nije ni zvao, a ni puštao.
Mladić sa osamdeset ima svoj orkestar. Pored njega savremenici - mladići kao on. Svakodnevne probe pred nastup u penzionerskom domu.

Problemčići.

Svirka nekako ide, poznaju se i dugo su zajedno, prosto se oseća da su jedno, da im je nota prirasla za srce. Ako sviraju brže prilagode se, pa svi sviraju brže. Ako svirka ide sporije, jer toga dana baš basista ima povišen krvni pritisak, svirka ide sporije, ali pak ide.

Problemčići !

Pevač nekako ovremešio, posustao u tečnom govoru, a i u tečnom pevanju. Hteo bi reči da čita sa papira, ali nekako ne vidi dobro, pa se čitanje usporilo. Svrika teče, a on zamuckuje. Još bi mu i rekli, ali kako?
Naš mladić prozbori:
-Simo ti pevaj, ako ne znaš reči, ti okreni na ,,la, la, la," i pusti da sviramo! Ne znaju ni oni reči!

Problemčići!

Bivša nastavnica muzičke kulture, penzionerka - u nedostatku prenošenja  znanja, htela bi da pomogne orkestru. Htela bi da svoje umeće kroz dirigentsku palicu uruči članovima orkestra. Orkestar naučio bez dirigenta, kako da joj kažu, a da se ne uvredi? Ipak su oni stara garda dobro vaspitana, sa izuzetno kvalitetnim domaćim vaspitanjem.
Najzad naš mladić prozbori:
- Maro, možeš da diriguješ, ti samo maši, ne gledaj u nas! Nećemo ni mi u tebe!

Nastup ide, odela i uštirkane košulje, a publika dobro poznata.

- E, bili smo dobri! Gle, kakav aplauz smo dobili!
- Ja sam baš dobro dirigovala!
- Jesi  Maro, jesi!
- Ja sam baš dobro svirao!
- Jesi  Mile, jesi!
- Ja sam odlično pevao, malo mi glas prokliznuo, al' se to nije čulo!
- Tako je Simo, tako!

Dok su omršaveli prsti milovali klavijaturu harmonike zadovoljno se smeškao!

- Bili smo stvarno dobri!

Sebi želim da mi mladić od osamdeset još mnogo godina poželi srećnu slavu svojom svirkom!
Svake godine o Svetom Nikoli primim telefonski poziv. Umesto reči teče muzika iz harmonike sa srcem!
 Mladiću od osamdeset želim još mnogo proba i još više uspešnih koncerata.

Za njega i mene buket žutih ruža na svili!

Lepota svetlosti

Stajala je na pruzi.
Duga traka paralelnih šina s jedne i sa druge strane. Jednima odnosi, drugima  donosi. Nevodljiva i zagonetna u daljini i neprijatno stvarna odmah ispod njenih nogu.  Noge nisu dopirale do tla. Dodirivale su ga i nisu. Lebdele su. Ipak, daljine su je mamile.
Oporo rezak miris joj je doticao suve nozdrve i u njih unosio nemir. Želela je da odredi pravac kojim bi trebalo da krene. Smer je samo jedan, smer se ne može izbeći.
U daljini se podigla blaga izmaglica, posledica kiša. Toliko blaga da se pogled muti. U lelujavom plesu pokreću se i zgrade i drveće. Menjaju oblike i postaju nestvarno živi. Kreću se lagano, kao da igraju žmurke među sobom, kao da se skrivaju i razotkrivaju pred njenim pogledom. Tišina je ta koja donosi ponovni mir. Bez glasa ljudi. Tišina bez težine, nekako laka, nekako raspevana u svojoj bezglasnosti. Zelenilo i mir! Kao u Lorkinoj pesmi prepunoj lepote i bola.
Hodala je nedodirujući i pažljivo birajući drvenu gredu premazanu debelim slojem katrana.
Jedna, druga... napred, napred... Jedna potpuno prava, druga blago nagorela, sledeća sa ukrivljenim ispupčenjima.
Postala je devojčica. Laka haljinica koju joj je majka sašila se u svom paperju igrala.
 Napred, napred, jedan, dva... kao u dečjoj pesmici davno zaboravljenoj.
Osmeh, suza, zalogaj vazduha koji zaseda u grlu.
Pa bol.
Moćan , strašan.
Težina mraka!
Lepota svetlosti.
Svetlost ju je opomenula. Vratila se miru. Vratila se svom večnom mestu i mirnom snu.

Za nju! Za njen miran, ničim narušeni san! Mali buketić ljiljana na svili!