Slike na svili

Na samom ulazu u bolnički krug nalazi se niz drvenih klupa. Na njima su pauzu od bolničkih mirisa pronalazili mnogobrojni  pacijenti. Često se događalo da potpuno nepoznati ljudi dele klupu, da se jadaju jedni drugima ili da se hrabre, ne bi li lakše podneli dužinu bolničkog dana.  Neko je tu nalazio društvo za priču, neko je popušio zabranjenu cigaretu skrivajući se od svih pa i od samoga sebe, neko je u svojoj usamljenosti čekao nekoga. Bilo je tu i mlađih i starijih skupljenih sa svih strana. Raznoliko šarenilo bolničkih pidžama i bade mantila. Naravno bilo je i slučajnih prolaznika, glava spuštenih, a misli otežalih od brige za svoje ili tuđe zdravlje. Našao se tu i posetilac sa osmehom punim nade i ohrabrenja. Šaroliko društvo. Oko svih je lebdeo život, sudbine su se sretale u istom bolničkom okruženju i bar na trenutak su delile zajedničko vreme. Bar za trenutak su davale jedinstvo i kakvu takvu harmoniju smislenog dana koji teče.  Sve je odavalo miris svakodnevice osim... Na

Igra svetlosti po razgranatoj krošnji stare kajsije.  Bezbroj tankih listova u stalnom gurkanju. Preletali su jedan preko drugoga, upijali su i odbijali svetlost, čineći sve da im bude udobno. Radovali su se Suncu. Njegova toplota im ni najmanje nije smetala. Jednostavno su uživali. Njihovu savršenu igru remetili su dosadni vrapci i još dosadnije mačke, koji su se gledali na pristojnoj razdaljini. Svako od njih je živeo svoj život. Nezavisno jedni od drugih i samo povremeno se prepličući  i gradeći međusobno gusto isprepletanu mrežu baš kao da su je pleli najkrupniji paukovi  iz komšiluka. E,  komšiluk! Ni vrapci, ni mačke, a ni paukovi nisu mogli da pariraju onima četvrtim, ljudima. Tu  je tek bilo raznolikosti. Ipak imali su i nešto  zajedničko. Prolazeći pored kuće svi su zagledali u gustu krošnju i njene još nedozrele plodove. To je ono što ih je vezivalo i što ih je držalo na okupu.  Svi su voleli slatki ukus kajsije. U blaga predvečerja i još blaže večeri družili su se. Razl

Još davno, davno, kada je pismenost bila retka nastala je ona stara, znana na svim jezicima i na svim meridijanima: Trbuhom za kruhom. Pričala se i prenosila. Vreme joj nije moglo ništa. Siromaštvo ju je teralo da raste, a nemaština joj je davala krila. Danas pod naletom tehnologije ne posustaje, čak se ubrzala. Davno me je, do dna duše uzdrmala Zilahijeva rečenica, naslov romana: ,,Kad duša zamire". Mnoge duše  su zamirale  deleći se rastrzane mnogim tamama i svetlošću. Neke su odolevale, neke su posustale, a neke su u večitom zamrlom traganju. ... Ruke su joj drhtale. U njima je držala parče sveže ispečene pite bundevare. Mirisao je cimet u bundevi. Budeva, šećer i cimet su pečenjem potpuno sjedinjeni, pretvoreni u želatinastu jedinstvenu poslasticu. S nepuštenom suzom lagano je spustila tanjirić. Gledala ga je. Prelepa porcelanska tacna, prefinjeni cvetići ručno oslikani sa leve strane. Šoljica sa kafom na kojoj je plivalo malo ostrvo umućene slatke pavlake. Spoljašnja

U početku beše reč. Reč dospe do mene, preplavi me, ožive, dotaknu me svojom snagom  i lepotom. Poželeh da produžim reč. Poželeh sa zavrtim glas, da stvorim novu reč. Tako jednoga dana krenu reč po reč.

- Kato, dosta je bilo tvoje kaubojštine! Kato...odjekivalo je kroz mirno letnje veče kroz poljuljanu svest moga ujaka. Naravno Kata je bila moja majka, koja se kao starija sestra usuđivala da drži lekcije starijem bratu. Ta rečenica je svakako imala višestuko značenje. Moj ujak, nesuđeni Džon Vejn je obožavao vestern filmove. Ni stasom ni glasom nije pristajao ni uz samu pomisao o surovoj divljini, ali   uvek postoji jedno ali!  Do divljeg zapada nije nikako mogao, ali je u svojim milima i trenucima duševne rastrojenosti izazvane njegovim porokom zamišljao da  se divljina preselila na sever. Naravno tu se našla ona, da drži životne lekcije onome koji nije priznavao nikakve lekcije, a još manje one koje su stizale onda kada ne treba.  U svari nikada mu nisu bile potrebne. Da se kakav matematičar posvetio kombinatorici koja se odnosila na njihove sličnosti i razlike nikada  ne bi posao priveo kraju.  Kako su rano ostali bez oca, bili su prisiljeni da se  prihvate  životne borbe.

Velika gomila, reklo bi se otpada, je čekala godine da bude izbačena iz stana. Ipak je uporno ne samo održavana u životu već je rasla.  Za svaki papirić  ju je vezivalo neko davno zaboravljeno vreme, ljude ili  događaje. Bilo je tu računa za plaćene kredite još kada je počinjala svoj  bračni život. Stare fotografije sa ucrtanim minđušama i ogrlicama. Među njima se isticala fotografija njene rane mladosti. Fotograf je dodao crveni ruž koji nikako nije pristajao njenim usnama, ali tada je to bila moda, to se moralo imati na fotografiji koja je večnost. Osećala je da joj se bliži vreme za put. Nije htela da drugi baca ono što je skupljala godinama. Žuta kutija, iz vremena svadbe. Venčanica. Haljina skromna, sa tek po kojom belom ružom od svilenog satena. Davno je izgubio belu boju. Sada je bio nažut sa svetlo braon neujednačenim tragovima vlage. Poprimila je vlagu od čamljenja u dnu ormana.  Zažmurila je i zatvorila oči. Plesala je fokstrot, a haljina je letela oko nje. Imala j

Koje su najbolje čovekove godine? Godine detinjstva, mladosti, sredovečnosti ili starosti? Sve su dobre, sve donose lepotu, radost, brigu i bol. Najbitnije je da se čovek u trenutku oseća dobro i da prihvata ono što mu je namenjeno. Niti će biti mlađi, niti će biti lepši, niti spretniji, niti okretniji. Što bi neko rekao kao u pesmi! No kako god. Kako ko vidi sebe tako mu je!  Neko se oseća starim sa dvadeset , neko sa četrdeset, a neko je mlad sa osamdeset. Dođosmo do tih nezamislivih osamdeset godina mladosti. Živahan mladić od osamdeset godinica, doduše malo posustalog zdravlja, ali srca hajdučko junačkog, koje se ni za šta i ni za koga ne bi predalo, a kamoli izdalo svoje jatake. Harmonika je sastavni deo njegovog života. Njenu veličinu nikada nije osećao kao teret. Srasla je uz njegovu dušu i postala njegov verni životni saputnik. Bila je i ostala član njegove porodice. Uveče bi ga prvi san uhvatio sa njenim zvukom, a jutro bi se u njegovu dušu uvlačilo njenim nemim svir

Stajala je na pruzi. Duga traka paralelnih šina s jedne i sa druge strane. Jednima odnosi, drugima  donosi. Nevodljiva i zagonetna u daljini i neprijatno stvarna odmah ispod njenih nogu.  Noge nisu dopirale do tla. Dodirivale su ga i nisu. Lebdele su. Ipak, daljine su je mamile. Oporo rezak miris joj je doticao suve nozdrve i u njih unosio nemir. Želela je da odredi pravac kojim bi trebalo da krene. Smer je samo jedan, smer se ne može izbeći. U daljini se podigla blaga izmaglica, posledica kiša. Toliko blaga da se pogled muti. U lelujavom plesu pokreću se i zgrade i drveće. Menjaju oblike i postaju nestvarno živi. Kreću se lagano, kao da igraju žmurke među sobom, kao da se skrivaju i razotkrivaju pred njenim pogledom. Tišina je ta koja donosi ponovni mir. Bez glasa ljudi. Tišina bez težine, nekako laka, nekako raspevana u svojoj bezglasnosti. Zelenilo i mir! Kao u Lorkinoj pesmi prepunoj lepote i bola. Hodala je nedodirujući i pažljivo birajući drvenu gredu premazanu debelim sloje