Постови

Приказују се постови за новембар, 2015

Trideset puta trista šezdeset pet!

Слика
 Koliko je terideset godina u čovekovom životu?  Malo?  Mnogo? Nečiji nepun život, deo nečijeg života ili deo zajedničkog života?  Za mene deo zajedničkog života. Sećanja lete kroz misli, nemoguće ih je sve pohvatati toliko su brojne i brze. Prepliću se  i vezuju u nerazmrsive čvorove. Sve je isprepletano kao koren drveta starog trideset godina. Isprepletano kao zajednički snovi na jednom jastuku. Trideset godina okretanih kao trideset zlatnika od kojih svaki ima svoju sopstvenu istoriju.  Izgledaju isto, a vrede drugačije. Svaki je doneo i lepo i ružno i osmeh i brigu, i tugu i radost. Trideset godina ravnomerno poređanih u nemirnom ritmu. Trideset donošenja i trideset odnošenja. Trideset letenja u dostižno i nedostižno. Trideset stremljenja u lepotu i podršku. Trideset mora i trideset planina na jednom putu. Trideset ravnica i trideset brda poređanih tako da nikada nije dosadno. Trideset uzdaha i trideset skrivenih suza. Trideset osmeha i trideset glasnih kikota. Trideset

Pismo nerođenog deteta!

Слика
Stajao je i gledao. Sa novim danom došlo je i novo razočarenje. Pokušavali su i pokušavali. Probali su sve. Poslednja nada je propala. Zato je posle takve vesti izašao. Hodao je bez cilja, bez misli, bez ičega. Iz tog beznađa ga je trgao krik svrake. Stajala je na grani skrivenoj u bogatoj krošnji. Obraćala mu se nemuštim jezikom bez razumevanja. Osvrnuo se, nije poznao put, niti momenat. Prepoznao je samo mesto. Pred njim se šušteći kretalo more pšenice. Plodna njiva je stenjala pod teretom bogatih zrna. U daljini su se u strastvenom poljupcu spojili nebo i žito. Videla se samo neka blaga izmaglica od davno zaboravljene vlage. Sve se zaljuljalo , pokrenulo i u nekom tajanstvenom vihoru došlo do njega.  Spustio se i seo u hlad starog oraha, pod kojim su spas od letnje žege pronalazili mnogi pre njega. Težina titraja letnje vrućine se spustila na njegove kapke. Kao omađijan nesvakidašnošću i bolnom misli, opustio se i prepustio nebitnosti čoveka i magičnom trenutku. ... Dragi

Snove sanjam, snove snivam...-iPhone...Rej Ban ...Jugo

Слика
Mrzeo je taj osećaj krivice. Obuzimao ga je i opominjao bez jasnog razloga. Pokušao je da ga otera toplom vodom i dugotrajnim tuširanjem, ali bez uspeha. U mraku svoje sobe, pod savršenim skloništem samoće analizirao je događaje koji su preko njega protutnjali toga dana. ... Jutro je krenulo jesenje dosadno. Upalio je auto i krenuo na put. Sve je mirisalo na maglu, tišinu i previše skrivenih želja i nadanja. Osećao je blagu vrtoglavicu. Znao je koji je razlog tome, ali je ćutao. Nikome, pa ni sebi ne bi priznao svoju slabost.  Previše je stiskao. Previše je štedeo. Preskakao je doručak, za ručak nešto malo, za večeru skoro ništa. Previše je voleo novac koji se taložio u banci. Uvek mu je bilo malo. Živeo je sam. Ni kučeta, ni mačeta. Nikoga ko bi ga naterao na bilo kakav trošak. Bila mu je čak skupa garderoba iz radnji sa polovnom robom, pa je nosio samo ono što mu neko pokloni. Čovek bez autoriteta i bez svoga integriteta. Često je u svojoj okolini izazivao podsmeh. Uvek sa st

Između ljudi i golubova!

Слика
Promene su nekome donele dobro, a nekome se smrklo. Izgleda da je ipak više onih kojima se smrklo. Tako je prošao i on. ... - Gde sam to stigao? Ovde ljudi ne znaju da kažu ,,Dobro jutro,,?  Šta je ovo majko moja?  Gde sam ja to dopao? ... Desilo mu se ono što je najmanje očekivao, a što svakako ni u snu nije poželeo. Nezavisno od njega su produžili radni staž. Umesto da se lagano sprema za penziju, morao je put pod noge, pa svakodnevno putovanje na posao. Neka racionalizacija. Rada se nikada nije plašio.Od detinjstva su ga učili šta je rad i kako se novac čuva i zaradjuje. Čitavog svog života je to radio. Radio je i štedeo. Decu je podigao, iškolovao. Davao je njima, za sebe je malo ostavljao. Ostalo mu je još par godina rada, pa da se posveti svojoj bašti i svojim letećim prijateljima. Bio je sam. Žena mu je davno umrla, pa je ljubav koju je osećao prema njoj u potpunosti posvetio svojoj deci. Bio im je i otac i majka. Strepeo je nad njima, polagao ispite zajedno sa njima, ži

Jesen u Vojvodini

Слика
Ranojutarnja izmaglica se sebično pruža na sve četiri strane naše divne ravnice. Opominje da ona vlada. Na davno postojeće more upućuju samo glave crpnih stanica koje se neumorno klanjaju svima koji prolaze. Svojom bukom javljaju da ova vlaga u vazduhu doprinosi njihovoj propasti. Posiveli divovi odudaraju od okoline.  Ipak postoje i opstaju u vremenu. Čekajući jesenje kiše i hladnoću usamljeno drveće kraj puteva posustalo odbacuje lišće. S prvim mrazevima potpuno će ogoleti. Tužna slika u prvom proboju svetlosti. Na istoku jutarnje rumenilo izbija. Kao svakoga dana tera neprijatno i u punom sjaju pokazuje lepotu ravnice. Šumarci se ponosno uzdižu svojim zlatnim bogatstvom. Hrle nekuda u neobojeno nebo s ogromnom željom da se delić žute lepote prenese na visine. U njima se  skriveni život  priprema za sunčan dan. Postoji nezavisno od ljudi. Usamljeni čičak čeka prolaznika, pa da svoju buduću decu pošalje u novi svet, u neke nove daljine. Jedino ždralovi i čaplje remete tišinu je

Dve gospoje!

Слика
Mirno vojvođansko selo se ustalasalo, kao i uvek kada bi neka prija dolazila. Seoski momci bi se takmičili u samopozivanju na kafu, da bi što bolje osmotrili pridošlicu. Posmatrali bi je zainteresovano, odmeravali, nalazili bi joj mane i isticali njenu lepotu i kavlitete,  koje seoske devojke nisu imale. Stvarnost je bila da je devojaka bilo sve manje i da ni jedna nije želela da se udaje za seoskog momka koji je uz svu muku bio i paor. Govorilo se da će stići. Povod posete su mladenci. Sveže venčani učitelj je sa svojom suprugom očekivao goste. Kako je u selu bilo malo dešavanja o tome su svi pričali sve. Mašta bi se raspirivala pa je i broj zvanica rastao. Od dve osobe naraslo je do dvadeset dve i to sve dobre udavače. Prave prilike. Tadašnji momci su malo verovali u razboritost gradskih devojaka, ali bi isto tako sve učinili da se dokopaju kakve. Pa kako bilo da bilo. Naravno učitelj o tome nije imao pojma. Nije pretpostavio da se o tome priča i da ikoga zanima koga i kada on p

Sećanje : Pusti me !

Слика
Moj otac Ivan Maglovito i hladno novembarsko jutro. Začetak magle je daleko. Razvlačenje preko usnulog grada prisutno. Ponegde se osmelila pa caruje, a ponegde tek zadržava dah. Polako se pruža, niti živi, niti mre. Bitiše. Odaziva se svojim ćutanjem i preti svojom gustinom. Zavlačim ruke u džepove, vrat u kragnu i šal, pa žurnim korakom bežim. Bežim od svega. Od preživljavanja, bolesnih umova, od večite kuknjave.  Teška magla, teška i sećanja. Razvlačenje poslednjeg daha drage osobe. Priviđenje. Guske u magli. Gusaka nema. Nema ni perca. Ničega, a opet su vidljive. Bučne. Toliko da ne razaznajem maglu ili dah odlazećeg. Samo bol i patnja. Nevoljno mirenje sa sudbinom i nemoć odupiranja neminovnom. Ipak vapim za pomoć. Ne želim da pustim onoga ko odlazi. Želim svim silama da ga zadržim. Teram maglu, teram guske, teram svoje misli. Teram i nju koja se uvak nađe na mestu na kom mora da bude.  Bezuspešno. Brzo se vraća. Prebrzo. Pamtim pogled. Pamtim molbu. - Pusti me.  Puštam.