Постови

Приказују се постови за 2019

Svila jutra

Слика
Svila jutra prošarana biserom Se povila pod sivim nebom. Zagraktao je gavran Obojen izgubljenom šumom. Duboko je udahnula rezak vazduh žena. Korak joj je bio lak. Kupila je biser zrelim  okom. Nizala ga na zlatnoj pređi tek probuđenog dana. Osvajala ga je lagano korak po korak. Neuprljanih ruku je dotakla nebo. Gledala je visoko Tražila. Pod prvim sunčevim zrakom biser se topio. Zlatna pređa se gubila.

Brezova metla

Слика
Toga dana je sve bilo nekako zbrkano. Čitav njen svet.  Vreme koje je imala se preplitalo, zavijalo, pretvaralo u lavirint. Čak joj je i svest bila pomućena. Okretalo joj se  čineći vrtešku koja  neprestano zuji. Osećaj  je bio nešto što nikome ne bi poželela. Jutro je nagovestilo težak dan. Kada je zazujao alarm na mobilnom, za  koji je volela da kaže da je budilnik, odskočila je sa kreveta. Zalepila je kapke kako bi se lakše otrgnula od lošeg sna, pa ih odlepila i opet tako, pravi mali ritual. Svakoga jutra ga je ponavljala. U tišini  je bezglasno molila da joj dan bude olakšan. Bolelo ju je u ramenima od jučerašnjeg pada, a kolena su je sevala. Desno više od levog. Na njemu se stvorila kvrga sukrvice koja se povremeno cedila kroz kožu lepeći hulahop čarapu za farmerke. Toliko ju je to poražavalo da je odlepljivanje istih bilo potresno. Kapci - dve roletne svojeglave. Iza njih maglovita slika. Naočare su mirno ležale na stolu. Oteturala se prateći signale koje joj je slao mozak.

Negde

Слика
Pritiska me praznina pustih reči Izgovorenih da bole. Otežalih ruku Otečenih prstiju Prebiram sate minulog dana. Gde je skrivena nit? Gde je početak početka? Gde su glasovi dobrote nestali? Osušena trava ispreda snove leta Veselih dana Budnih noći. Razgovor vije sa sivim nebom Spremnim da zaplače nad tugom njenom. Uplićem se u razgovor nemi Hvatam  naramak svetlosti Bledog na tren izašlog Meseca. Sklapam oči Puštam da me otrezni vlaga večeri. Pritiska me praznina pustih reči Izgovorenih da bole.

Tišina

Слика
U Tišini hvatam Valcer okasnelih večeri. U tišini rukama držim Zaboravljene glasove. U tišini se jutra pretvaraju u dane Dani u večeri Umiru u tišini. Prede na  krovu stare kuće mačak Naizgled snen Tišinom kiti sjaj oka svog. Tišinu razbi krila šum. Pokri ugaslo pero. Hvatam dah. Pokri me tišina.

A, dani teku...

Слика
Pemišljala se da li da otvori prozor ili ne. Ipak ga je otvorila. U sobu ispunjenu obeležjima njene duše je ušao reski kasnojesenji vazduh. Bio je obojen mirisom severa, slobodom vetrova i nepreglednih prostranstava kroz koja on izvija svoje pesme. Disala je duboko. Hladno ju je protreslo. Oči su joj se ispunile suzama, a na leđima se krst povećao. Dok se gomilao teret dana,  pred očima joj se zatalasala grana oraha. Pokrenulo se drvo, pokrenulo tlo pod njim. Sve  je zaigralo. Zatvorila je oči. Utonula je u san kroz koji su leteli neki iskrivljeni  likovi. Nije ih poznavala. Tražila je  u njima tragove poznatih lica s kojima je delila svoje dane. Nije ih bilo. Nestajali  su pre samih nagoveštaja. Krivili su se i gubili svoju ljudskost. Pretvarali se u izdužene senke, bezlične i nedodirljive. Oko njih se poput pokrova uvijala paučina skinuta s tavana stare zgrade u kojoj odavno niko nije živeo. Čim bi pokušala da skine mrežu izrasla bi nova, gušća i jača. Gubila je snagu. Uskoro s

Vlat trave

Слика
Uhvatiću se Drhtavim glasom Za vlat vitke trave. Poslednji trag  jesenje radosti. Pustiću telo Da ga na leđima ponese prohujali dan Smestiće se na  usamljeni peščani sprud. Neće postojati vreme. Izbrisaće se tragovi teških reči. Udisaću vetar. Hraniću se Suncem i vodom Mesecom ću obojiti jutro Zvezdama noć. Posadiću dobrotu. Snagu će mi dati Koren Života mog.

Crna senka

Слика
Koračam brzo. Udišem hladan vazduh, gledam u sivo sunce, a misli mi lete nekud u daljinu. Počinjem da obavljam popodnevne poslove: kuvam, širim veš, pijem kafu sa komšinicom, družim se s njenim unukom. Tu zastajem. Stavljam osmeh, a sunčev zrak se probija. Teram misli. Ipak moram da gledam kud hodam. Nema ni pešačkog, ni trotoara. Osvrćem se u strahu od brzih vozača koji nekuda jure. U želji da se što pre sklonim i zauzmem omiljeno mesto u autobusu ubrzavam korake. Mala crna senka proleće pored mene. Vidim psa. Leluja se i nekako telom zanosi na jednu stranu. Možda je zašao u neku seosku kafanu ili...Gledam ga. Crni lepotan koji ispod vrata ima belu kap. Šepa. Ima tri noge. Zaustavljam dah. Žao mi je što je užina davno prošla, nemam ničega što bih mu ponudila za jelo, ničega da mu ulepšam dan, da na trenutak oseti toplinu prijateljske ruke.  Opsedaju me pitanja: Ima li vlasnika?  Ima li toplu kućicu za predstojeću zimu? Kako je ostao bez noge? Kuda mu dani otvaraju puteve, a noć

Pesnička republika

Слика
Po hladnom i osunčanom danu 23. novembra 2019.godine tačno u 12 časova,  je održan pesnički maraton u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu. Nisam sanjala da ću postati pesnik, ni da ću upoznati ljude kojima je životna potreba pisanje stihova, a dobih pasoš Pesničke republike.  Zvanično postadoh član.  Mešali su se jezici na kojima su se čitali stihovi. Bilo je i smeha i suza. Dobro se oseća čovek na svome i među svojima. Banaćani u centru sveta okruženi prijateljima i ljubiteljima poezije. U sali porodične kuće Vlahović, zahvaljujući njihovom entuzijazmu u Banatu je zaživela manifestacija u slavu pesništva. Na konkurs sam poslala svoju pesmu ,,Mreža" koju sam na manifestaciji pročitala. Mreža Tiho ću Oko svoga tela Isplesti neprobojnu mrežu Dana, noći, propuštenih prilika I uhvaćenih snova. Neraskidivo ću vezati čvorove svojih dana. Konopac će biti dug. Nosiće sve radosti i tuge Jesenje i prolećne magle Zalaske Sunca i nestanke belih Paperjastih oblak

Odbegle misli

Слика
Hvatam odbegle misli. Prebrzo grabe  nevidljivim korakom. Lete poput ždralova. Prebrzo prevaljuju razdaljine mojih dana. Gube se u nedogledu oka Spremnog za treptaj. Beskrajno prostranstvo travnatih Snenih livada detinjstva mog Ih skriva, čuva, Ne dozvoljava da ih svetlost obasja. Naprežem sluh. Vid poošravam. Hvatam. One se migolje glatkih tela Pomazanih mirrom. Držim njihov miris donešen iz daleka, Iz  beskraja dana kada prvi put Udahnuh i zaplakah. Pobedu odnose one. Neuhvatljive, Odbegle Skrivene .

Krila

Слика
Pogledom pratim ptice na visokom nebu Stopile se  sive u sivom Lete svojim korenima. Odlaze. Kraj mene proleću nizovi kuća Tužnih prozora bez stakla. Odleteli ljudi Odnele ih neke sive ptice Raširenih Nikada skupljenih krila. Meša se sivo i sivo Tuga. Samo se poslednji topli Jesenji dan smeška.

Јато бесмртника

Слика
Веома ме је обрадовала вест да се моја песма  ,,Душе ратника" нашла у Зборнику ,, Јато Бесмртника" посвећен страдању српских војника у Првом светском рату. Зборник  је настао у оквиру конкурса Народног универзитета Трстеник. Хвала господину Милошу Милешевићу и КУД ,,Вук Караџић"Грабовац- Трстеник. На почетку Зборника се налазе стихови Војислава Илића Млађег                                  Испред врата домовинскух.                                  У победном своме ходу                                  Изгибоше исполински                                  За јединство и слободу.                                  Њина дела славише се                                  До последњих, судњих дана.                                  Слава јату бесмртника.                                  Мир пепелу великана. Ко се једном поклони сенима великана заувек у својој души чува спомен на њихова бесмртна дела.  Душе ратника Волим када јутро заискри исконс

Obećanje

Слика
Dok se miris  poslednjih  sagorelih  bukovih cepanica širio ne mareći za ljude, iz njega se u trakama mogao naslutiti razgovor.  Činilo se da je reč neživa, da nema vlasnike, da se  stvorila sama  od sebe i da će kada prvi sveži dah vetra naiđe ona biti razvejana. Reči su se razvlačile poput paukovih pređa koje se kače za suve grančice, a jutarnja rosa od njih pravi providne bisere koji nestaju s prvim zracima sunca.. U gustišu dimne zavese, skrivena lica dva mladića su stvarala reči. -Ne, nemoj sada. Čekaj. Nismo spremni. - Kako nismo, tolike godine učenja, da nismo spremni? -Kažem ti - nismo. - Pa meni se čini... -Jesmo li se dogovorili da ćemo zajedno? -Da,  jesmo, ali ja imam samo jednu priliku. Drugu neću imati. -Kažem ti nismo spremni. -Možda ćemo moći,  ipak smo radili.. -Kažem ti nismo spremni. -Pa.. -Jesmo li se mi dogovorili još na prvoj godini da ćemo zajedno? -Jesmo samo.. -Onda, hoćeš da kažeš da nećeš držati reč? -Dobro. Ti si pametniji od mene. Valjda b

Milion neizgovorenih reči - pesnički mataron

Слика
Neobičnog naziva" Milion neizgovorenih reči",   2.11.2019. godine  sa početkom  u 17.časova , u Kulturnom centru Put u Kikindi je održan Međunarodni pesnički maraton ,,Nikola Vasić Topolovački". Nizali su se stihovi, sticala nova poznansva, uživalo se u recitovanju, susretali su se učenici i profesori, čitali aforizmi. Maraton je prerastao u veliko druženje pesničkih duša i ljubitelja poezije. Moja radost je pojačana  jer se ova tradicionalna međunarodna manifestacija dešava pod rodnim nebom moje Kikinde. Na moje veliko zadovoljstvo svojim prisustvom i podrškom su mi pomogle dve divne osobe bez kojih sigurno ne bih bila ono što jesam: Jadranka Krištof i Slavica Kanas. Zahvaljujući njima imamo fotografije sa ove manifestacije. Od velike pesnikinje sam  saznala da je jedno pisati, a sasvim nešto drugo zapisivati. Da nikada nije kasno za početak zapisivanja dokazuju brojni zbornici u kojima su zastupljene moje pesme i priče. Iščekivanje početka

Šta oni znaju? Ništa!

Слика
E jesu ovi Ljudi!!!! Da im se samo čuditi možeš! Ne vide ništa, ne čuju ništa. Ne prepoznaju ono što im leti ispred nosa od svoje zanesenosti bezvrednim stvarima! Idem ja tako, saveznici su sa mnom: blagi jesenji vetar namirisan žutim mirisom suvoga lišća,  topli zrak još uvek neposustale toplote naše zvezde, zaboravljeno pero laste otišle na dalek put.  Ljudi to ne vide. Ne mare. Ne vide otvorenih očiju. Obojena sam lakom dobijenim od Nevidljivog čoveka. Ofarbala sam i svoju metlu. Vide se samo  žuti listovi i  njihovo blago  vijuganje kroz jedva vidljive  tragove u blagosti ranojesenjeg popodneva. U kosu sam uplela suvo lišće starog oraha. Šuška i greje, krza se pri svakom mom koraku i miriše gorčinom tuge za zelenim. Ljudi kažu da je otrovno, ali šta oni znaju? Ništa! U duge uvijene nokte sam zabola poslednje bodlje kasno rascvetane ruže koju sam u svom letu pomerila, ne bih li opomenula ženu  da je ubere i njome zamiriše poslednje dane miholjskog leta, ali šta ona zna? Niš

Јесен

Слика
На западу је сунце ниско додиривало посустале крошње дрвећа. Тонуло је на заслужени одмор, уморно од дугих летњих дана. На жицама обојеним вечерњим зраком, још увек топлим, скупиле су се мале црне птице. У мајици полудугих рукава је кроз полузатворене очи слику прве јесени посматрала жена. Можда је то био тренутак, јасности протеклих деценија њеног живота, можда ново сазнање да се налазила на прекретници који је значио јесен. На својим леђима је носила крст. Видљив само њој. Окајавала је грехове док је ходала светим тлом Свете земље. Упијала је и понела много духовности са собом, захваљивала се за милост којом је даривана. Он је казивао много, причао, дошаптавао се с данима и размахивао кроз њену прошлост.  Даривао за будућност. Посматрала је скупљање летачица спремних да се упусте у сеобу уткану у њихове душе. Враћали су се кући. Сетила се свога враћања дана који није слутио јесен, већ је  мало, тајним путевима отварао врата с немиром промене. Први наго

Будим се

Слика
Будим се Док ми кроз цевчице безбојна течност лагано клизи у вене, Мешају се анђеоска крила и расплетене косе вилине. По ко зна који пут ми је молитва на уснама. Налазим се у мраку без осећаја, Нестали су херувими и виле, Нестао је Бели Анђео Милешевски , Хватам изгубљене нити. Осећам лагано кретање испод неподношљивог бола. Гледам, владика Његош се смеши. Додирујем својим болом Цетињски манастир. Летим ношена прозирним анђеоским крилима, Можда ми их је дао Арханђел Гаврило? Анђео сам у своме болу, Прихватам бол Распећа Христовог. На Голготи сам, плачем без гласа, Са Маријом сам, Мајком над мајкама. Мајка сам. Мајко опрости. Носе ме крила херувимска. Испред Студенице сам. Монах ме бледом руком дарује милошћу својом Даје ми снаге да издржим. Бол у таласима расте, губим, вртим се, нестају крила. Удишем дим испод којег сагорева тело Светога Саве, Учитељ сам, он је мој светитељ. Певушим звонима

Putopis Budimpešta

Слика
 I teče Dunav... Stojim na obali. Plave se njegove vode pod nebom plavim. Boje ga svojom bojom, njega kome je suđeno da spaja. Priželjukujem da me ponese do svoga ušća nekim od prelepih brodova, do velike , se sjedinjuje s morem, gde se slatka i slana voda mešaju. Zadovoljavam se maštanjem i puštam da me miris dunavske vode preplavi. Kupam se u njegovom tihom govoru, hvatam skrivene poruke i reči bezbrojnih talasa, pripoveda put svojod  zelenog potočića do slika vrhunske arhitekture starih zadanja. Na obali Dunava Danas je najlepši, jer  se pred mojim očima dešava čudo. U njemu se  ogledaju zgrade podignute da traju i pričaju o vremenima kada se živelo na  drugačiji način, kada su šuštale svile i visoko se dizali šeširi na glavama agospode, kada su reči značile mnogo, kada su se taktovi valcera i čaradša vitlali preko njegovih nekada mirnih, a nekada uzburkanih voda. Bilo je i smeha  i tuge na njegovim obalama. Bezbroj je zapisa i ispevanih pesama, bezbroj je dana prove

Mreža

Слика
Tiho ću Oko svoga tela Isplesti neprobojnu mrežu Dana, noći, propuštenih prilika I uhvaćenih snova. Neraskidivo ću vezati čvorove svojih dana. Konopac će biti dug. Nosiće sve radosti i tuge Jesenje i prolećne magle Zalaske Sunca i nestanke belih Paperjastih oblaka. Sasvim neprimetno Ispred oka posmatrača nastaće čitav Svet satkan od svetlosti dana I neprospavanih noći. Utihnuće zloba Nestaće žamor praznih reči Zastaće užurbani korak. Mreža će se okititi Sjajnim novogodišnjim svetlom Božićnim kolačima i Vaskršnjim bojama. Biće stvorena da traje.

Tajna reku pripoveda

Слика
 Moja priča Tri četvrtka se našla u zborniku "Tajnu reka pripoveda"     Rezultati konkursa Tajnu reka pripoveda – rezultati konkursa spisak autora zastupljenih u zborniku Tajnu reka pripoveda: Ivana Zajić, Tijana Našpalić, Ivan Petrović, Nikola Đurđevac, Zoran Ilić. Svetislav Janić. Zorka Čordašević Tanja Đurđević, Biljana Kitić Čakar. Luka Đorđević Irina Stanković. Milica Janković. Amina Hrnčić Slavko Mali. Duško R. Nedović. Tamara Lujak Neda Kozomara, Nebojša Janković Ivor Popović, Milan Lj. Obrenović Dragan Pop Dragan, Olivera Šestakov Radmila Vojinović. Aida Orahovac Kuč Lazo Pavić. Nešo Popović Nikolina Minić, Sergej Lakić Zorana Gavrilović, Snežana Šolkotović Marijana Jovanović, Jovan Nedeljković Goran Vitić, Kemal Ljevaković, Amer Softić Melanija Bojanović, Igor Divković, Marina Radojević Jelena Nikolić, Božidar Pešev, Lela Marković Ilhan Mu

Zbornik- "Garavi sokak" 2019.

Слика
S radošću primih paket. S osmehom prepoznah Banatski sokak komšiluka mog. Videh draga lica I reči pune pažnje. Zablista u oku suza I knjiga na polici drage peijateljice. Zasvetli njena molba u mom grlu. Veoma me je obradovala vest da se moja pesma "Orah" našla u ovogodišnjem zborniku pesama ,,Garavi sokak"  koji s velikom pažnjom organizuje Zlatomir Borovnica predsedniik Književnog kluba "Miroslav Mika Antić " iz Inđije. Raduje me da se putem reči mogu družiti sa autorima čije su pesme objavljenje u Zborniku. Hvala !

Kraj leta

Слика
Dok leto gubi život Hvatam topli zrak. Držim ga u ruci. Premeravam. Čitam njegove tajne poruke I  skrivena pitanja. Unosim ga u sobu. Obojenu svežinom. Otvaram dlan, a on se kao nestašni dečkić Vrtoglavom brzinom podiže Dotaknu jabuke na stolu Ružu u providnoj vazi I polovinu žutog limuna. Sve zaigra, rasplete svoje skrivene Čvrsto vezane kose Propeva,osmehne se A onda naglo utone u tišinu. Ostah praznih ruku A duša mi se preplavi bogatstvom. .

Tri četvrtka

Слика
Svaki pljusak ju je vraćao unazad. Zadržavao je sadašnjost, vezivao za prošlost i nije davao mira njenoj duši. Činila je sve da izbriše talog vremena. Cepala je odeću, brisala prijatelje sa fejsbuka, izbacivala iz sebe svaku pomisao na stara druženja i likove koji su obeležavali deo njenog života koji je značio sve. Bila je nezadovoljna sobom i svima. U kutiji sa starim fotografijama je pronašla mnogo onih koje nije želela. Smetala su joj nasmejana lica i blistavi sjaj obojenih očiju. Smetala su joj nevina lica i vera u lepšu, radosniju i svetlošću obojenu budućnost, a sve to su govorile fotografije s kojih su se osmesi nizali. Možda sve to ne bi bilo tako. Možda se sve to ne bi zapenušilo i gubilo u propadanju nežnih duginim bojama obojenim mehurima sapunice da je nije savest pekla, upozoravala je da u svemu ima i njene krivice, da je daleko od toga da je savršena. Savest je čudo, opomena, nemir, nezaborav. U njenim prvim sećanjima pojavljivala se reka. Š

Iza kapije

Слика
U prošaranom hladu starog kestena sedela je žena. Senka je skrivala broj njenih godina. Mogli su joj se videti samo listovi u plastičnim kineskim papučama. Nazirao se i sto koji je nekada video more iz turističkog kampa. Prolaznik je primetio neobične pokrete. Neodoljivo su ga privukli. Tajanstvenost lika skrivenog u senci ga je zaintrigirao. Iz kratkih pantalona je izvukao mobilni telefon,utišao ga, pa se  pritajio  iza trošne kapije i samo bi povremeno bacio pogled u unutrašnjost dvorišta,  kako bi tim pojedinačnim blic slikama uspeo da stvori lik. Sve mu se činilo čudnim. Dan, tren  u kome se našao baš na tom mestu i neki daleki zov  isprekidanih životnih niti. Preplavio ga je osećaj da je nešto zaboravio ili izgubio, nepovratno ispustio iz ruku. Kako god, slagao je slike. Setio se priče kada je žena u napadu ludila napala prolaznike. Papuče  su se pomerale: nalevo, nadesno, napred, nazad. Žena je nešto radila. Napregnuo je um da vidi šta. Opet koraci. Mahanje rukama. To sig

Tražim život

Слика
Dok tišina zvoni pustom ulicom Tražim život. Oblak je sivi osvojio nebo Caruje Retki letač stisnute duše ćuti Tuguje Ispraća na daleke staze dojučerašnje prijatelje. Lakim krilom grabi kroz dugo čekanu Vlagu Žuri Vitkim nogama se spušta na granu Dunje S koje u čudu gledaju krupni plodovi. Ne razume pokvašeni list Prazninu srca ućutale ptice. Raduje se najavi jeseni. Dok tišina zvoni pustom ulicom Tražim život.

Mesožderka

Слика
Pregledajući katalog, koji uvek rado uzima iz obližnjeg marketa, primetio je neobičnu biljku koja se prosto smešila na njega sa sjajne stranice. - To je  to. Moj spas! Dosadilo mu je da svakodnevno čisti  i da troši dobre količine šećera, ali i piva, koje su morale biti dovoljne, da bi privukle iznad svega dosadne muve, koje su mu neobično išle na živce. Terao ih je, mahao rukama, uništavao plastičnom lopaticom u čijim bi se rupicama zaglavila njihova krilca. Činio je sve da ih se reši i da nestanu iz njegovog vidokruga. Čak mu je na um padalo da kupi lepljive trake, koje su se nekada donosile iz Rumunije u davnim osamdesetim i da ih zakači za gredice terase baš kao što je njegov deda kačio ispred vrata svinjca. -Samo što bi me onaj zmaj progutao u trenu... Bezbroj muva bi se zalepilo za njih, a on bi svojim detinjim očima gledao njihovu bespomoćnost. Možda je ta mržnja prema crnim insektima vodila poreklo od sunčanog nedeljnog prepodneva njegovog detinjstva, kada je  video