среда, 14. август 2019.

Putopis: Avalski toranj i Spomenik Neznanom Junaku


Posle pauze, u valjevskom restoranu, krećemo u pravcu Beograda. Cilj nam je
Avalski toranj
Avalski toranj i Spomenik Neznanom Junaku.
Negde u daljini se čuje potmula grmljavina. Idemo ispred nje. Brži smo samo  naizgled. Prve kišne kapi nas posipaju, ali odustajanja nema. Kilometri i kilometri su za nama, umor  nas polako savladava, ali smo u podnožju čuvene beogradske planine i izletišta.
 Avalske šume, čist, kišnim kapima opran vazduh me je podigao toliko da ne osećam umor dugog putovanja. Prelepe staze za pešake, rekreativce, brojne klupe i kiosci  prizivaju posetioce. Porodice u lakim šuškavim jaknama ispod gustih krošnji nastavljaju svoje izlete, kiša im ne može ništa, a osveženje prija.
Iako se iz daljine Toranj čini blizu, dobar uspon čeka. Veoma lepo uređen prostor opremljen prodavnicom suvenira, restoranom, igralištem za decu i pristupnim stazama pokvašeni su, na našu sreću,  samo blagom kišom.
Na Avalskom tornju
U trenutku približavanja ulazu, pitam se da li će mi visina Tornja odgovarati, a misli su mi obojene dozom nelagodnosti i straha. Ljubazno osoblje nas posle provere karata pušta u moderan lift. Iako je visina  vidikovca na 122. metru, lift nas veoma brzo donosi do njega. Četrdeset devet sekundi proleti i u laganom šušnju vrata lifta se otvaraju. Vremena za strah nema.
Nemam osećaj visine. Samo svest čini svoje: znam da sam visoko. Blago ljuljanje i vetar koji zvoni kroz otvore kao i kapi kiše koje osvežavaju, čine da slika koju pruža vidikovac bude zagonetno lepa. Šumadija i Vojvodina. Iako pogled nije sasvim bistar-   predivan je. Pruža se daleko. Leti preko lepota prirode i ljepota čovekovih ruku. Na ovom mestu su oni sjedinjeni.  Silazak je bio još brži. Saznajem da je Toranj sagrađen
Na Avalskom tornju
kao pametna zgrada. Adrenalin čini svoje, tek dole vidim koliko sam bila gore. Zadovoljna sam i doći ću opet.
Vraćamo se stazom do parkinga hotela Avala. Iza njega se nalazi Spomenik
Staza
Neznanom Junaku. Koliko god da sam žalila za starim Žrnovom koga je podigao na starim rimskim temeljima Stefan Lazarević i u njemu imao prestonicu, a Turci ga proširili, divim se. Ipak kao bi bilo...da se pored tu negde nalaze drevne zidine Žrnova. Ostaje samo žaljenje. Možda bismo danas i njega posetili.
Neznani Junak je po legendi srpski mladić od nekih petnaestak godina koji je stradao u Prvom svetskom ratu, njegovo telo je u znak poštovanja sahranjeno pored Žrnova  od strane Austrougarske monarhije. Na njegovom spomeniku je pisalo:

 „Ein unbekannter serbischer soldat“, ili, „Jedan nepoznati srpski vojnik“.

Ožalošćene majke koje su svoje sinove izgubile u Velikom ratu su posećivale
Na spomeniku
grob. Donosile su cveće,  možda u nadi da je to baš on ili nadajući se da će na nekom drugom nepoznatom grobu,  neka majka ostavljati cveće. Verovatno je to kralja Aleksandra učvrstilo u uverenju da baš na tom mestu treba da se podigne spomenik. Cenu je platio Žrnov. No nije na nama da sudimo. Na nama je da se poklonimo i divimo hrabrosti Nepoznatog Junaka. Po izgradnji spomenika(1934.-1938.)ostaci nepoznatih srpskih vojnika stradalih u dugim ratnim godinama od 1912. do  1918. godine su sahranjeni na ovom mestu.
Danas ih čuvaju brojna zelena stabla, hrastovi, borovi, jele. Listopadno i četinarsko  drveće zajedno. Na  uredno potkresanoj živici vidim žutokljunog kosa, pozdravlja svojom pesmom slobodu novog dana. Pozdravlja mene- nas.
Staza koja vodi do vrha spomenika je vlažna, oprana letnjom toplom kišom. Lagano se penjem, dišem, osećam čistotu.
Osam karijatida u znak počasti mirno, u tišini kao stražarke  večnosti bdiju nad uspavanim junacima, nad sinovima koji su svoje živote stavili u čast otažbine.
Mir, tišina i spokoj koji obavijaju ovo mesto su pravo mesto za učenje. Mladić je raširio svoje skripte i u pripremi ispita samo glavom odmahuje u znak pozdrava.
Veče se spušta, kišne kapi prestaju, putovanje ćemo završiti posetom Novom groblju, a onda preko pančevačkog mosta u milu nam Vojvodinu, njena

Kod karijatide

Mesto za učenje



prostranstva i žal za morem panonskim.




Fotografje: Dragan Đukanović

понедељак, 12. август 2019.

Putopis: Soko Grad kod Ljubovije

Na vrhu Soko Grad

Nastavljamo put kroz prirodne lepote Srbije. Predivne šume visokih stabala i bezbroj ptčjih glasova nenerušeni prisustvom čoveka plene. Približavanje naseljima  je vidljivo  po tragovima koje čovek ostavlja za sobom narušavajući lepotu prirode.  Što je naselje bliže to su tragovi vidljiviji. Zar je teško poneti praznu bocu ili kutiju?
Jedino takvi prizori poražavaju i ruže predivan suncem obojen dan.
Sledeća destinacija za našu posetu jeste Soko Grad kod Ljubovije.   Opet nedostaju putokazi. Prati nas oblak prašine, jer je renoviranje puta u toku. Kilometar se pretvaraja u desetine, ali  ono što se dobija na cilju je jedinstveno. Sokolska reka svojom brzinom seče  korito kroz Sokolske planine,  žuborom priča priče davnih vremena,  kada je Soko Grad značio sigurnost. Postavljen na vrhu planine s vidikom na čitavu okolinu bio je čuven po neosvojivosti. Potiče iz srednjeg veka, ali su pisani tragovi vezani za tursko mučenje srpskog stanovništva u vreme ropstva pod njima. Nikada u svojoj istoriji nije osvojen  bojevima i bitkama, samo pregovorima. Polednja predaja Turaka je donela njegovo rušenje 1862 godine.  Što zbog uslova postavljenog od Turaka, što od želje da se  ne ponovi stradanje srpskog stanovništva.
Crkva i konak
 Na samom vrhu, gde je nekada bio Soko Grad( ostala je pokoja ruševina) , se nalazi mala kapelica i veliki,  skoro podignuti krst. Usku kamenu stazu uspona do vrha prati  deset kapelica kao  deset božjih zapovesti (bilo bi lepo kada bi ih se čovek pridržavao), pred kojima se hodočasnik može pomoliti i odmoriti.  Poslednja  koja je kao i sve prethodne ozidana od kamena i oslikana, je na samom vrhu pored velikog krsta. Uspon zahteva četrdesetominutno penjanje. Informacije dobijamo od  grupe mladih ljudi koji ovde letuju.
U podnožju je podignuta crkva, manastir  i Konak Svetog Nikolaja Velimirovića, kao i Konak patrijarha Pavla.
Sve je veoma uredno i čisto. Leje sa cvećem, kamene staze, česme i   Sokolska reka doprinose da se osećam dobro na ovom mestu. Nestali su bolni glasovi i strah koji se širio ovim mestom.
Pri odlasku grupa mališana nam maše- deca nasmejanih lica u šetnji.   Na ovom prelepom mestu se svakog leta održava međunarodna manifestacija ,, Moba" koja okuplja mlade sa  ovih prostora. Odmahujemo  s dobrim željama za nihovu budućnost.
Soko manastir
Čeka nas dug put do Valjeva. Iako na karti ne deluje daleko- jeste. To je višečasovno putovanje kroz predele bez ljudi. Uz put smo videli par koza  koje mirno u hladovini žmirkaju,   potpuno nezainteresovane za retke  metalne kutije koje pored njih prolaze.


Manastirski kompleks

Crkva Svetog Nikolaja Velimirovića u pozadini, na vrhu Soko Grad
 Fotografija Dragan Đukanović

четвртак, 08. август 2019.

Putopis: Gučevo

Dok  u malom kafiću na benzinskoj pumpi s bosanske strane pijem kafu, pogled mi leti do visina planine Gučevo. Na njenom vrhu se beli tačka spomenika, ispod njega gusta šuma koja samo nagoveštava bezbrojne krivine koje vode do njega. Iako me je strah dubokih provalija zbog usečenog puta pristajem da posetimo ovo  mesto koje je jedno od tri koje su činile Drinsku bitku.
Planinu Cer smo posetili, na današnjoj ruti puta nalazi se Gučevo, a Mačkov Kamen ostaje za neko drugo putovanje kroz Srbiju.
Put uspona je nezamislivo strm,  nema putokaza koji bi obeležavao spomenik, postoji samo onaj sa oznakom Odmarališta. Čudo tehnike pomaže do  odmarališta, a  do vrha nam ne ostaje ništa drugo nego da pratimo zavojitu stazu dokle god ona traje.
Gustina šume je veličanstvena. Možda baš nedostatak ljudi doprinosi da je ona toliko živa i zanimljiva u svojoj tajnovitosti da ostajem bez daha.
Nekada je besnela bitka kroz šumarke i šume visokih stabala , leteli su u vazduh buseni trave i sa sobom odnosili mnoge živote srpskih junaka.
Mreža rovova je danas obrasla gustim rastinjem, a brojni ostaci poginulih još uvek mirno spavaju ispod zelenog svoda. Kažu  da  čim se zagrebe gučevska površina bude  pronađena ljudska kost, municija, puška ili delovi uniforme. Pripoveda se da je neki seljak prilikom želje za kopanjem bunara naišao na kompletno telo vojnika s puškom u rukama. Potpuno očuvano, zasuto zemljom u trenutku i da je tako otputovao u večnost. Nikada bunar nije iskopao.
Sunčan dan i pev bezbrojnih vrsta ptica s radošću prate naš put. Ipak u srcu je zebnja, probudili su se neki davni nemiri i kroz pomeranje gustih krošnji pričaju svoje tajne.  Otkrivaju mnogo. Austro ugarski vojnik po imenu Josip Broz na čuvenoj fotografiji iz Prvog svetskog rata u ruci drži pušku uperenu na srpske položaje. Učestvuje u Drinskoj bici.  Istoričari kažu da se ovde prvi put odigrala bitka između njega i Dragomira Mihajlovića.
Na meni nije da sudim. Želim da se poklonim senima junaka. Na kraju puta nas dočekuje parking.
Izlazim iz auta dok me lepota zelenog pozdravlja.
Tu je spomenik ruskoj bolničarki Darji Aleksandrvonoj, poginuloj na Gučevu

oktobra 1914. godine. Nalazi se u zelenoj senci prošaranoj sunčevom svetlošću koja je miluje. Njena hrabrost dodiruje, zahvalnost za njena dela traje dok traje sećanje na junake kojima je pomagala. Pored spomenika je i nadgrobna ploča na kojoj su ispisani stihovi njenoj hrabrosti.
Najlepše tek čeka naše divljenje. Na vidikovcu koji pruža pogled na Mačvu, Podrinje i bosansku obalu Drine, kao i zelenu vijugavu Drinu,  nalazi se spomenik Gučevskim junacima. Visok preko šesnaest metara, sa dvoglavim belim orlom na vrhu piramide. Pogled se zarži na Njegoševim rečima:
,,Blago onom ko dovijeka živi , imao se rašta i roditi. " Ispod njeogovih reči su  dva naga ratnika s mačevima u rukama čiji vrhovi dodiruju tlo. Ispred njih je Spomen kosturnica sa ostacima srpskih , ali i austrougarskih vojnika čija su tela prenešena na ovo sveto mesto iz Bukovičke banje. Pored nje se nalaze dve betonske klupe sa dva lava, neumorna čuvara mirnog sna  poginulih junaka.
Nedostaje jedno ocilo. Ostaje pitanje.

Pogled koji zadivljuje i mir duboko ganu svakog posetioca.
Gde se čovek nalazi na ovom svetu?
Da li znamo da čuvamo ono što nam je dato?
Da li smo toliko nemoćni ili samo nemarni u odupiranju zaboravu, da popuštamo,  dozvoljavamo da nam islizne iz ruku nemerljivo herojstvo ljudi koji su svoj večni mir našli u ovom zaista rajskom miru.
Spomenik pamti svoje nastajanje iz 1917. godine, kada je započet od strane Austrougarske monarhije, da bi dugo vremena čamio nezavršen. 1927.godine počinje da dobija današnji oblik, da bude renoviran i da konačno tela rasuta po Gučevu dobiju mirno mesto za san.
                              


To su im omogućili njihovi saborci: Udruženje rezervnih oficira i ratnika 1929. godine.
Spomenik je osveštan 1930. godine. Od tada je hvaljen i zaboravljan. Nalazi se na nepristupačnom mestu, ali se sav trud duge voženje isplati kada udahnete vazduh i uperite pogled u plave svete nebeske visine.
Ako Vas put dragi čitaoče nanese u Banju Koviljaču ili Loznicu, nemojte zaobići ovo mesto, ovaj temelj srpskog slobodarstva.
Živa istina je da s čovek uči dok je živ, a da mrtvi znaju da govore.





Fotografije: Dragan Đukanović

понедељак, 05. август 2019.

Putopis: Tršić

Mapa etno sela Tršić
Iako smo mnogo puta kolima prolazili pored kolevke naše pismenosti nikada nije bilo dovoljno vremena za skretanje s puta. Bili smo ili u velikoj žurbi  ili preumorni,  sa željom da što pre stignemo u našu ravnicu, pa smo pored table sa oznakom Tršić samo prolazili s obećanjem da ćemo sledećeg puta kada budemo prolazili doći.
Vukova kuća
Ulaz
Ovoga puta je drugačije. Po planu kružnog putovanja po Srbiji stižemo do rodnog mesto Vuka Karadžića.

Kompleks
Iznenađena sam veličinom ovog veoma živopisnog kompleksa koji nudi sliku života u vreme Vukovog detinjstva. Na ulazu, odmah iza table s  oznakom naselja, dve starije žene uz plot od pruća razgovaraju. Kako ne postoji oznaka koja bi upućivala na pravac, pitamo  za pomoć. Veoma su ljubazne i s osmehom nas usmeravaju. Žele nam srećan put. Stara srpska gostoprimljivost  se pokazala još  jednom na delu. Zahvaljujemo se.  Pogledom milujem lepo obrađene bašte i cvetna dvorišta.
Kroz selo se nižu  nove kuće. spremne da prime goste. One stare su umivene i  bele. Poneka je zaboravljena, prazna okružena visokim belo rascvetalim biljem koje se lako pomera na letnjem vetru.Vijugavim putem stižemo do odredišta.
U kaligrafskom muzeju
Veliki plato za parkiranje. S leve strane se pruža bela zgrada- Dom Vukovog sabora. Gleda nas Vuk sa velike zastave  i osmehom pita gde smo dosad. Štandovi s najrazličitijim suvenirima  imaju na sebi Vukov lik.
Velika tabla pokazuje plan kompleksa. Tu su  Dositejev muzej, vodenice, Kaligrafski vajat, mnogobrojne drvene kućice u kojima učesnici sabora mogu steći veštine starih zanata,  restorani i klupe za sedenje u debeloj hladovini starih stabala. Žeravija svojom pesmom ponavlja sudbine stradalnika, dečje radosne poklike i pesmu koju virtuozno izvodi vodenički točak podstaknut njenim neumornim trajanjem. Najradosnija je kada su dani Vukovog sabora, kada se sjati veliko i malo u slavu dečaka koji je nekada gazio njeno korito, a sedokosi brkajlija na grudima nosio ordenje.
U prirodnom ambijentu, s velikanom pismenosti  opijena čistim vazduhom osećam samo jedno - radost. Svaka brvnara na sebi  ima obeležja odakle vuče korene i ko je bio darodavac i učinio velikodušno delo  da je sačuva od propadanja i podari joj nov život u Vukovom etno selu.
Tu je trideset kovčežića koji liče na poštanske sandučiće,  s tim što se na njima nalaze slova Vukove azbuke,  uz objašnjenje da u njih možemo staviti poriku  s nečim što je iz našeg kraja, neku napisanu reč, koja se zaboravlja,  vrednost   koju bismo voleli da ostane u Vukovom kovčežiću.
Ispod zelenih svodova prolazimo pošljunčanom stazom, zavirujem u sve  brvnare, trudim se da ponesem što više, da dotaknem što više i da sačuvam duboko u sebi što više.
Niz visoke padine obrasle  razlistanim drvećem  se spuštaju tanki mlazevi izvorske vode čiste i bistre, izvorske, sakupljam ih u njihovom plesu na dlan. Lagano pijem, puštam da klize niz grlo. Čuvam deo  večnosti za sebe.
Ispred kuće
Laganim hodom stižemo do kraja staze prateći drvene table s natpisima poslovica koje je Vuk sakupio. Izmamljuju osmeh. Kada bismo se osvrnuli na njih život bi nam bio daleko jednostavniji i lepši.  Na  njoj je suvenirnica  gde se kupuju ulaznice za Vukovu kuću. Beli se na malom uzvišenju okružena s dva vajata, u jednom se nalaze alatke koje su se koristile za obradu zemlje, u drugom tkački razboj i mala kolevka. Ulazim u Vukovu kuću, onakvu kakva je nekad bila, originalana je spaljena za vreme Prvog srpskog ustanka, kao i mnoge kuće Tršića i okoline. Ipak takva je bila i radujem se što osećam zdrav miris unutrašnjosti. Zemljani podovi, ognjište, sofra, krevet pokriven tkanim crvenim ćilimom. Na zidu Vukova fotografija i drvene gusle. Mali prozori kroz koje dopire svetlost.
Gost sam
Unutrašnjost kuće


Čuju se pitanja i dobijaju odgovori. Sedam na klupu ispod stare lipe. Prepliću se u visinama grane, a u podnožju koreni otkriveni ispiranjem zemlje posle dugogodišnjih bujica.
Sve je tu. Slika je potpuno jasna:
Daj detetu korene, a posle krila.
Mogli bi se provesti sati na ovom mirom i ptičjim cvrkutom obojenom mestu. Ipak put nas vodi dalje.
Vukov kovčežić-Z

Poruka








Česma devet Jugovića
Ulaz u manastir


Do manastira Tronoša se može peške, od Vukove kuće oko četrdeset minuta laganog hoda ispod zelenog svoda. Ipak ćemo okolo kolima.  Desetak kilometara. Svuda zelenilo i žubor vode. Dočekuju nas visoka stabla jela koja okružuju Česmu devet Jugovića. Pijemo vode, divimo se visokim stablima borova. Vrata Manastira Tronoša su zatvorena. Pritskam sa strrahopoštovanjem kvaku. Pogled oduzima dah. Čistota i lepota njegova dodiruju dušu. Uredno, cvećem okićeno dvorište i blistav mnogim koracima uglačan  kamen. Suprotnosti koje savršeno leže jedna uz drugu. Ulazimo u crkvu. Freske na zidu viču od lepote. Zadivljena zadržavam dah i puštam dušu da upija.
Vuk je ovde dobio korene i krila.
Ovde se nalazi Muzej Vukovog školovanja,  a svaki kamen ima bogatu istoriju.
Palim sveće,  kupujem manastirski tamjan u želji da svaki put kada njegovo zrno dodirne žar osetim blagodet ovog mesta. Svaki pripadnik našeg naroda i svaki poštovalac naših tekovina  bi trebalo bar jednom u životu da poseti ovo mesto.

Freske manastira Tronša
Ako je Vuk mogao samouk i školovan u skromnom manastiru bez savremenih tehnologija, trudom , radom i verom,   da dosegne svetske visine,  šta može dete koje idući stopama Azbuke sledi Vukove staze?

Kružno putovanje po Srbiji zahteva polazak. Mnogo je neistraženih mesta, mnogo tajni koje nas čekaju. Moramo dalje.
Za Vas dragi čitaoče imam molbu: Kada Vas put nanese na staze Tršića  nemojte žuriti. Svaki trenutak proveden na izvoru Azbuke je neprocenljive vrednosti. Srećan Vam put!


субота, 03. август 2019.

Putopis: Tragovima cerske bitke

Laganom vožnjom, jer brojne vijugave krivine usporavaju brzinu, penjemo se na
planinu Cer. Uz put, ukraj njiva, uz kamperske stolove i raznobojne suncobrane ratari prodaju krupne plave lubenice i žute dinje hrapavih kora. Osim njih mir, tišina i brojna visoka stabla u svom stremljenju ka nebeskim visinama,  u svom bogatstvu,  šuštanjem i tajnim hodom gustih krošnji skrivaju tajne: izgubljeni novčić dat vojniku za sreću, probušena čuturica, davno natrula limena  kapisla  metka ili delić granate  urasli s debelim korenima  starih stabala. Umirujuće dejstvo rastinja i lekovitog bilja pored puta , pev ptica koji do  nas dopire kroz otvorene prozore automobila, ne pružaju ni najmanju najavu nekadašnjih ratnih dešavanja.   Savladavanje uspona,  obilje sunčeve svetlosti i toplote nas dovodi do neobičnog putokaza.
Osećam se postiđeno. Zar da  me seni velikana i donosioca slobode opominju da ih ne zaboravim?
Brzina života u dvadeset prvom veku doprinose da se ne obraća pažnja ili se ne razmišlja o  onome što  nikada ne bi smelo da bude zaboravljeno. Pokušavam da kroz otvorene
prozore osetim nagoveštaj bitaka, miris baruta i jauk za izgubljenim prijateljem ili zadobijenom ranom.
Preplavljuje me tuga.
Spomenik u Tekerišu
Toliko života, mladosti, očeva, sinova, majki i kćeri tu na obroncima istorijske planine spavaju, a njihove duše obilaze tokom vedrih noći livade i proplanke, razgovaraju sa saborcima i noćnim pticama o hrabrosti i rodoljublju, prijateljstvu i rodnoj grudi.
Дeo muzejske postavke
Radost i uzbuđenje nas dotiču kada u centru sela ugledamo ponositi spomenik ispod koga leže oni koji su svojim delima zaslužili mesta u udžbenicima istorije i svim enciklopedijama sveta. Uredno pokošena trava i biste velikana srpske istorije iz Prvog svetskog rata. Nemi i ponositi gledaju posetioce.
Ostavljaju živima da u Muzeju Cerske bitke uče o njihovim slavnim podvizima. Opet tišina, mir, miris rascvetalih ruža i pokošene trave. Sloboda i miran san.  Do mene dopire nerazgovetan razgovor i poluglasan smeh iz obližnjeg kafića pomešani sa zvukovima marševa ,  a daleko brujanje traktora nagoveštava plodnu, bogatu rodom godinu.
Život se nastavlja.
U muzeju između replika uniformi srpskog i austrougarskog vojika stoji rukom
Pred uniformom
vezen peškir koji ima dugu istoriju. Rađen kao miraz s ljubavlju za ljubav, imao je sasvim drugačiju sudbinu.
Tekeriški peškir
Za vreme Cerske bitke ranjeni  vojnik Mileta Milutinović  iz Serdara kod Svilajnca, tražeći pomoć je ušao u seosku kuću u selu Tekeriš. Kuća je bila prazna. Domaćini su se sklonili negde ne bi li sačuvali jedino što su mogli poneti-svoje živote.  Tražeći nešto čime bi previo svoje rane  otvorio  je sanduk u kome se nalazila devojačka sprema Perse Spajić. Uzeo je  vezom potpisana dva peškira i  njima previo svoje noge. Nastavio je svoj put kroz Prvi svetski rat.  Kada je njeov poručnik ranjen,  Mileta ga je, nemajući zavoje,  jednim peškirom previo. Poručnik je ipak  podlegao.
 Ostaje zapisano da je Mileta  podstaknut  svojom čistotom  i dubokim bolom izgovorio:
 “ Neka ide s tobom, dragi moj poručniče,  u grob, neće se ljutiti Spajića đevojka".
 Mileta je preživeo Albaniju, Krf, Solun.  Sve vreme je ko amajliju čuvao pozajmljeni peškir.  On mu je obećavao bolje dane i davao snage da podignute glave izdrži ono što ga je čekalo na tom putu. Posle rata je pronašao kuću u selu Tekeriš. Želeo je da vrati pozajmljenu imovinu. Nažalost   Persa je imala tragičnu sudbinu, umrla je od tuberkuluoze. Peškir je dobio počasno mesto tihog svedoka puteva ljudi koji su ga dotakli. 

Mnogo je neispričanih i zaboravljenih priča, mnogo izgubljenih života na padinama palnine.
Odzvanjaju taktovi marša.
Odzvanjaju bojni pokliči i trube  minulih vremena. Naše je da ih uhvatimo, ne zaboravimo, ne dozvolimo da nas velikani sa drvenih putokaza opominju.



Preporučila bih Ti, poštovani čitaoče, koji si izdvojio vreme za moj mali zapis, na čitanje knjigu Danka Popovića,,Knjiga o Milutinu".


Kralj Petar posmatra bitku

понедељак, 22. јул 2019.

Novi korak

Razvlače se popodneva okupana letnjom toplotom
Zvoni vreo asfalt
Prkosi žurnim koracima
Neispunjenim nadanjima
Izgubljenim željama.

Stvoren da traje
Izvija svoju bešumnu pesmu
Polivenu šapatom pustih dana.

Lako se izvija
Postaje žitak
Ne odupire se
Ponosno nosi svoje dane.

S večeri spava
Sniva daleke snove
Obojene hladovinom starog hrasta
Koji nekada beše njegov drug.

Noćni spokoj mu donese mir.
Ponosno 
Obasjan mesečinom odaje dnevne tajne
Dušama što leteti znaju .
Zatim utihne sve.

On traje
Čeka novi korak.

петак, 12. јул 2019.

Poziv noći

Tiho, sasvim tiho jutro donese dan.
Tiho, sasvim tiho dan donese podne.
Tiho, sasvim tiho podne se pretvori u veče.
Neprimetno stigne noć.

Dolete rojevi  duša
Ožive nemire jutra.

Dana vetrovi zamahnu krilima moćnim
Večernje svetlo utonu ispod zelenih grana
Ugasi se.

Poziv noći nezvano bi uručen.

уторак, 09. јул 2019.

Pesma malih kosova

U tišini jutra tražim vetar
U tišini dana tražim reči
U tišini večeri tražim oproštaj.

Iako je imala sve što poželi nije bila zadovoljna. Imala je utisak da joj nedostaje nešto.  Morala je tragati . Plela se u lažima  svoga  tela. Sopstvene reči su je pekle nemilosrdno i bez milosti su ostavljale duboke ožiljke. Mnogi  su trčali njenim stazama.
Pred ljudima se skrivala. Nije želela da pokaže tugu i bezbroj minulih dana potrošenih bez namene. Uvek je neko drugi bio kriv. Neko drugi je nosio krivicu neprospavanih noći i kišnih dana. Njeno je bilo da leti , da sama sebi dodeli krila  nevidljivosti, da topi asfalt trotoara po kome prolazi, da tršavom kosom dodiruje plave nebeske svodove. Nije gledala druge.  Bez strasti ih je gazila. Bila je  savršena. Ubrzo ju je pregazla neka druga ona.
Nije prihvatala. To nije bilo moguće. Sve je bilo savršeno, prijatelji,  svaka neprospavana noć  u noćnom baru, svaki dan u  ispijanju bezbrojnih šoljica kafe i kratkih pića koja je  prestala da broji. 
A godine su nosile.
Previše.
Godine su donosile.
Previše onoga što nije želela i što je na njenom licu ostavljalo duboke tragove.
Jednoga dana se nije probudila. Ostala je zarobljena u  mladosti neobuzdanih želja i modrih pod nebom provedenih noći. Kroz otvoren prozor je dolazila pesma malih kosova.

четвртак, 04. јул 2019.

Gde je kraj

Gde je  mesto gde spavaju
Početak i kraj
Zajedno?

Gde se dodiruju
Smeju
Stvoreni da traju?

Gde je mesto
Gde sivi oblaci skupe svoj teret
Pa otežali
Krenu na put?

Gde je mesto na kome počinje
Svirku
Uznemirena snaga vetra?

Gde je mesto gde njegova snaga
Naraste do nemogućeg
Istutnji se, jenjava,
Na kome se završava?
Gde je kraj svih krajeva?
Gde?





четвртак, 20. јун 2019.

Kroz beskrajne daljine

Dečak u žutoj majici s očima neba je gledao papir ispred sebe. Crno na belom.
Pomalo žućkastom. Tražio je tragove koji su značili reči. Gledao je , ali ih nije video.
U rukama je nosio vetar stvoren okretanjem tankih točkova trkačkog bicikla, starog, ali dobro opremljenog novim tankim gumama koje  točkovima daju veliku brzinu. U očima je nosio osmeh devojčice koja danas sedi  tri klupe iza njega. Uši su mu odzvanjale glasnom muzikom dobijenom s mobilnog telefona, koji mu je trenutno uskraćen, a baš bi mu lako išle ove reči uz dobar ritam.
U nogama je nosio fudbalsku loptu. Kožnu. Onu koja prima nabolje udarce unutrašnošću kopačke, a koju je dobio za rođendan od one iz treće klupe.
Kosa je nosila majčinu ruku. Istu onu koja je najbolje znala da razbaruši žbun na njegovoj glavi i da na savršen način pokaže bezgraničnu ljubav i brigu.
Malo je stisnuo usne. Očeve. Od njega je nasledio ljubav prema slobodi zelenog prostranstva čiji maleni deo vidi kroz rešetke na visokim  prozorima.

-Da imam krila
Poleteo bih,
Vikao,
Pevao ,
Nosio osmeh
Kroz beskrajne daljine.

Lice je napravilo izraz blagog tugovanja uskraćenim. Šteta što to ne može da napiše na papiru. Lako je protresao glavu, otrerao nemirne misli   i uzeo grafitnu olovku.

Negde

Negde u nevidljivom
Spava nevidljivi
Bez dobrih misli
Bez glasa razuma
Bez toplih reči ispod plavog pokrivača.

Negde u nerazumljivom
Spava nerazumljivi
Bez objašnjenja
Bez govora
Bez pruženih ruku da primi milost.

Negde u tami
Tuži tama
Bez jutarnjih rosnih kapi
Bez večernjih sjajnih zvezda
Bez blistavih mesečevih iskri.

Ne razume život.


четвртак, 13. јун 2019.

Negde ispod plavog neba

Negde
Ispod plavog neba
Spava pokrivena izgubljena pesma.

Ne skriva se
Ne taji lepotu ispod pokrivača
Ne traži dodir oka
Ne traži glas

Ćuti i čeka.

Vraćala se sa posla laganim korakom. Vrućina koja je harala  preteško je padala po njenoj kosi i telu. Na momente se činilo da je Saharska toplota na neobičnim krilima doletela iz daljine, pa da se pustila na prostore Panonije. Asfalt je zračio dodatu toplotu. Zidovi takođe.
Srećom, pa su lake baletanke imale gumeni đon, inače bi, bar joj se tako činilo, toplota asfalta dodirivala tabane.
U ruci je nosila plastičnu kesu sa kupljenim kobasicama, ne zato što  su joj se jele, već što su se brzo spremale, i parče belog neslanog kriška sira. Šarenu torbu je prebacila preko ramena, da bi slobodna ruka mogla dopustiti bogatstvu lepeze koju su činile građevine Barselone  snagu stvaranja povetarca s mirisom  tamjana veličanstvene katetdrale.
Nije se mogla odupreti mislima koje su navirale i stvarale jednu sasvim  novu magijom začinjenu sliku letnjeg dana. Pred očima joj je izletela slika beskrajnog morskog plavetnila solunske luke. Bio je isti topao dan, iste baletanke i lepeza, razlika je bila u  malom slamnom šeširu. Slika je bila stvarna toliko da je čula galebov krik i osetila milovanje morskog  povetarca na svom licu. Osmehnula se i jače zamahala lepezom ( slika Barselone se čudom uklapala).  Vetar stvoren čarobnim štapićem je pričao o svetlosti osunčane plaže, o belom kamenu morske obale i kočijama koje su  ispod razgranate krošnje palme čekale turiste. Pričao je i o nekim tužnim morskim lađama.
Jače je zamhala. Pojačao se galebov krik praćen muzikom iz malog kafića. Zamirisao je roštilj.
Otvorila je oči. Goreo je vazduh. Ušla  je u ćevabdžinicu i poručila dve pljeskavice. Sela je na pletenu rastan stolicu.
Nestalo je more, luka i galebovi.
Crna mačka je ležala u hladovini postavljenog suncobrana. Izvadila je paketić kupljen u mesari. Mačka se bezglasno proteglila očekujući da će biti oterana. Umesto toga dočekala je mesni zalogaj.
Vrućina se pojačavala. Pokupila je nov paket i nastavila put kući. Na vratima ju je dočekao pas obrastao gustom dlakom  s isplaženim dahtavim crvenim jezikom.
- Prvo vode tebi...baš ti je toplo...čudan si ti drug...a nemaš  ni tri razreda osnovne škole...

уторак, 11. јун 2019.

Klatno

limeni krov je  puckao i  podrhtavao  u želji da se odupre beskrajnim toplotnim
zracima koje je usijana zvezda slala s nebeskih visina. Bio je čvrsto napravljen, ali osetljiv na toplotu. Širio se koliko je mogao.  Osnovu su činile metalne cevi dobrog sastava koje su celoj konstrukciji davale čvrstinu i osiguravale dodatnu stabilnost na čvrste temelje zalivene debelim slojem betona.
Ispod ustreptale limene duše vrcalo je od života. Pod njegovim okriljem par slepih miševa, kojima dnevna toplota efekta staklene bašte nije nimalo smetala, je našao svoj dom. Svake večeri bi posle zalaska sunca, sa prvim mrakom izletali iz svog ugla i odlazili u bogat noćni lov.  Samo su retki znali njihove tajne puteve, za uzvrat, oni su dozvoljavali jednom paru plavih očiju da ih  vidi.
To se dešavalo u strogoj tajnosti kako bi se osigurao njihov mir, ali i mir ostalih stanovnika nove šupe.
Nova je nikla na prostoru stare, oronule, opsednute brojnim glodarima, koji su podrili njene temelje i doprineli opasnosti od rušenja. Stari stanovnici su se razbežali pri prvim udarima drvenog malja, a novi su s nestrpljenjem čekali svoje vreme.
U suvom prostoru mnogi su pronašli svoje parče doma. Kako zbog nedostatka novca nije postavljeno staklo na ulaznim vratima ona su bila , ostala i predstavljala slobodan ulaz za dobrodošle goste i pristojne domaćine. Ispod samog ulaza vrapci su pronašli svoje mesto. Često ih je par plavih očiju posmatrao i radovao se budućim prinovama. Pravili su gnezdo svom umešnošću svih vrabaca od prvoga dana  postanka. Vešto su kljunovima hvatali leteće paperje drugih ptica, tanke vlati sasušene trave i pokoju uvelu laticu zakasnelih i nikada oprašenih belih cvetova višnje čija ih tuga nije doticala. Oni su živeli za danas i uživali u svom životu onako kako bi svako drugi na njihovom mestu. Na
svu sreću nisu svi želeli da budu vrapci. Iza svoje živosti su krili strah i nepoverenje prema bićima koja dišu i nemaju perje. Voleli da izazivaju crnobelog psa, a radost im je pričinjavala krađa hrane iz njegove stare olubljene šerpe. Nisu prestajali ni kada bi neki neoprezni pripadnik njihove vrste doživeo kraj u čeljustima načičkanim oštrim zubima.
Bili su tu, na svome.  Izbegavali dodir s crnobelim i čekali njegov duboki san ili trenutnu zanesenost pojavom komšijskog mačka.
Unutra,  ispod limenog krova, u njegovoj toploti i sigurnosti neprokišnjavanja sitniji i krupniji osmonožci su ispleli i podigli svoje carstvo.
Najbrojniji stanovnici su bili paukovi malog okruglog tela s dugim vitkim nogama, lako prelomljenim i uvek spremnim za brzo delovanje. Bilo je i malih, smeđih s kratkim nožicama, nežnim poput najfinije svilene niti.  Iako različitih vrsta i veličina nisu se prepirali i otimali za životni prostor. Poštovali su tuđe, ali su čuvali svoje. Tako da je vladao mir. Pometnja bi nastajala kada bi se sirkova metla  umešala u njihov život. Tada bi se poput ratnog vihora koji sve briše razišli na sve strane sklanjajući tela od propasti. Srećom nisu bili ubijani, pre bi se moglo reći da im se oduzimao dom i pravo na reč. Ubrzo, kada bi metla otišla na počinak izvirivali bi iz svojih skrovišta i opet nastavljali predenje. Do  jutra bi posao bio završen, a u šupi bi bio uspostavljen poredak mira.
Svi su bili svedoci velike tragedije kakvu nije pamtila ni stara zemljanica. Velika žuta mačka je u kartonskoj kutiji punoj starih novina na svet donela žuto- belo mače. Tihim glasom je objavilo dolazak na svetlost dana, ali ga je tišina vratila u mrak. Svi stanovnici su ćutali. Plašili su se da dišu. Pustili su da ga velika žuta bespomoćno vraća u život. Bez reči su pratili njen tihi skok kroz vrata bez stakla. Mali žuti je beživotno ležao u kartonskoj kutiji punoj bezvrednih starih novina.
Tišina je zvonila kroz tela  stanovnika. U znak počasti slepi miševi su se poput zastava na pola koplja lako zaljuljali, dokazujući da je Zemlja okrugla.
Par plavih očiju je plakao.

четвртак, 06. јун 2019.

Reči

Reči mogu sve.

Da povrede
pomiluju
ohrabre
donesu
odnesu
dodirnu
zabole
nasmeju
zaplaču
podstaknu
uteše
pomognu
utihnu
ponesu
poplave
požute
poružne
zafijuču
zazvone
vrisnu
zaparaju
zagrme
zatutnje
pomaze.

Reči mogu sve
Samo se ne mogu vratiti.