Svila jutra

Svila jutra prošarana biserom
Se povila pod sivim nebom.

Zagraktao je gavran
Obojen izgubljenom šumom.

Duboko je udahnula rezak vazduh žena.
Korak joj je bio lak.

Kupila je biser zrelim  okom.
Nizala ga na zlatnoj pređi tek probuđenog dana.

Osvajala ga je lagano korak po korak.
Neuprljanih ruku je dotakla nebo.

Gledala je visoko
Tražila.

Pod prvim sunčevim zrakom biser se topio.
Zlatna pređa se gubila.

Metla

Prvo počisti ispred svoje kuće!

Negde

Pritiska me praznina pustih reči
Izgovorenih da bole.

Otežalih ruku
Otečenih prstiju
Prebiram sate minulog dana.

Gde je skrivena nit?
Gde je početak početka?
Gde su glasovi dobrote nestali?

Osušena trava ispreda snove leta
Veselih dana
Budnih noći.
Razgovor vije sa sivim nebom
Spremnim da zaplače nad tugom njenom.

Uplićem se u razgovor nemi
Hvatam  naramak svetlosti
Bledog na tren izašlog Meseca.

Sklapam oči

Puštam da me otrezni vlaga večeri.

Pritiska me praznina pustih reči
Izgovorenih da bole.

Tišina

U Tišini hvatam
Valcer okasnelih večeri.

U tišini rukama držim
Zaboravljene glasove.

U tišini se jutra pretvaraju u dane
Dani u večeri
Umiru u tišini.

Prede na  krovu stare kuće mačak
Naizgled snen
Tišinom kiti sjaj oka svog.

Tišinu razbi krila šum.
Pokri ugaslo pero.

Hvatam dah.
Pokri me tišina.

A, dani teku...

Pemišljala se da li da otvori prozor ili ne. Ipak ga je otvorila. U sobu ispunjenu obeležjima njene duše je ušao reski kasnojesenji vazduh. Bio je obojen mirisom severa, slobodom vetrova i nepreglednih prostranstava kroz koja on izvija svoje pesme. Disala je duboko.
Hladno ju je protreslo.
Oči su joj se ispunile suzama, a na leđima se krst povećao.
Dok se gomilao teret dana,  pred očima joj se zatalasala grana oraha. Pokrenulo se drvo, pokrenulo tlo pod njim. Sve  je zaigralo. Zatvorila je oči. Utonula je u san kroz koji su leteli neki iskrivljeni  likovi. Nije ih poznavala. Tražila je  u njima tragove poznatih lica s kojima je delila svoje dane. Nije ih bilo. Nestajali  su pre samih nagoveštaja. Krivili su se i gubili svoju ljudskost. Pretvarali se u izdužene senke, bezlične i nedodirljive. Oko njih se poput pokrova uvijala paučina skinuta s tavana stare zgrade u kojoj odavno niko nije živeo. Čim bi pokušala da skine mrežu izrasla bi nova, gušća i jača. Gubila je snagu. Uskoro su pokušaji ostali samo pokušaji.
Preko leđa su joj počeli militi  paukovi koje ni u najluđem snu ne bi smela dodirnuti. Oni najkrupniji s nožicama neobično debelim za paukove su bili najsmeliji. Dva, tri, pet...Stresla se. Zamahnula je rukom da se oslobodi, da ih otera, za čudo  sami su počeli da  beže. Ostao je hladan vetar i lagano otvaranje kapaka ispod kojih je svetleo život.

Istoimena slika na svili.

Vlat trave

Uhvatiću se
Drhtavim glasom
Za vlat vitke trave.
Poslednji trag  jesenje radosti.

Pustiću telo
Da ga na leđima ponese prohujali dan
Smestiće se na  usamljeni peščani sprud.

Neće postojati vreme.
Izbrisaće se tragovi teških reči.

Udisaću vetar.

Hraniću se Suncem i vodom
Mesecom ću obojiti jutro
Zvezdama noć.

Posadiću dobrotu.

Snagu će mi dati
Koren
Života mog.

Crna senka

Koračam brzo. Udišem hladan vazduh, gledam u sivo sunce, a misli mi lete
nekud u daljinu. Počinjem da obavljam popodnevne poslove: kuvam, širim veš, pijem kafu sa komšinicom, družim se s njenim unukom.
Tu zastajem. Stavljam osmeh, a sunčev zrak se probija. Teram misli. Ipak moram da gledam kud hodam. Nema ni pešačkog, ni trotoara. Osvrćem se u strahu od brzih vozača koji nekuda jure. U želji da se što pre sklonim i zauzmem omiljeno mesto u autobusu ubrzavam korake. Mala crna senka proleće pored mene. Vidim psa. Leluja se i nekako telom zanosi na jednu stranu. Možda je zašao u neku seosku kafanu ili...Gledam ga. Crni lepotan koji ispod vrata ima belu kap. Šepa. Ima tri noge.
Zaustavljam dah.
Žao mi je što je užina davno prošla, nemam ničega što bih mu ponudila za jelo, ničega da mu ulepšam dan, da na trenutak oseti toplinu prijateljske ruke.  Opsedaju me pitanja:
Ima li vlasnika? 
Ima li toplu kućicu za predstojeću zimu? Kako je ostao bez noge? Kuda mu dani otvaraju puteve, a noći tajne staze? Kako bih ga ponela onome ko bi ga primio pod svoje okrilje? Toliko pitanja...a on sjajem očiju svojih hvata vetrov ples, dahom svojim osvaja meridijane, penje se na vrhove nedostupne ljudima.
-Jesi li ga videla?
-Da jesam.
-Šta mu je s nogom?
-Ne znam.
Crna senka se povukla dublje u ulicu, u staru kuću napuštenu od vlasnika. Visoki posustali korov mu je otvorio prolaz  u carstvo njegovo. Urušeni krov mu je uručio pozivnicu za večernji bal.
Vozač je upalio motor autobusa...

Pesnička republika

Po hladnom i osunčanom danu 23. novembra 2019.godine tačno u 12 časova,  je
održan pesnički maraton u Banatskom kulturnom centru u Novom Miloševu.
Nisam sanjala da ću postati pesnik, ni da ću upoznati ljude kojima je životna potreba pisanje stihova, a dobih pasoš Pesničke republike.  Zvanično postadoh član.
 Mešali su se jezici na kojima su se čitali stihovi. Bilo je i smeha i suza.
Dobro se oseća čovek na svome i među svojima. Banaćani u centru sveta okruženi prijateljima i ljubiteljima poezije. U sali porodične kuće Vlahović, zahvaljujući njihovom entuzijazmu u Banatu je zaživela manifestacija u slavu pesništva.
Na konkurs sam poslala svoju pesmu ,,Mreža" koju sam na manifestaciji pročitala.

Mreža

Tiho ću
Oko svoga tela
Isplesti neprobojnu mrežu
Dana, noći, propuštenih prilika
I uhvaćenih snova.

Neraskidivo ću vezati čvorove svojih dana.
Konopac će biti dug.
Nosiće sve radosti i tuge
Jesenje i prolećne magle
Zalaske Sunca i nestanke belih
Paperjastih oblaka.

Sasvim neprimetno
Ispred oka posmatrača nastaće čitav
Svet satkan od svetlosti dana
I neprospavanih noći.

Utihnuće zloba
Nestaće žamor praznih reči
Zastaće užurbani korak.

Mreža će se okititi
Sjajnim novogodišnjim svetlom
Božićnim kolačima
i Vaskršnjim bojama.

Biće stvorena da traje.



Neka živi Pesnička Republika otv orena za sve stvaraoce stihova. Hvala porodici Vlahović.

 Gramatu  Pesničke republike dobio je roman Dragoslava Mihailovića ,,Kada su cvetale tikve". Ako niste imali prilike za čitanje- preporuka je tu.


 Preuzeto sa

banatskikulturnicentar.blogspot.com

VIŠE O PESNIČKOJ REPUBLICI

Pesnička republika je simbol, ali i naziv kulturne manifestacije.

Pesnička republika u organizaciji Banatskog kulturnog centra osnovana je 2016. u Novom Miloševu kao deo projektnih aktivnosti Opštine Novi Bečej- Grada u fokusu-uz podršku Ministarstva kulture i informisanje Republike SRbije.

Struktura

Pesnička republika je simbolička država svih pesnika, iz svih država i na svim jezicima koji dođu i čitaju svoje pesme u Banatskom kulturnom centru.

Pesničku republiku čine pesnici koji, po pozivu organizatora, dođu da učestvuju i govore svoje stihove na manifestaciji, čime postaju državljani Pesničke republike. U Pesničku republiku su dobro došli i oni koji se sami preporuče i izraze želju da postanu državljani, kao i ljubitelji, čitaoci i afirmatori poezije.

Pesnička republika simbolično ima sve atribute pesničke države (ustav, himnu (Banatsko veliko kolo), predsednika, vladu, ambasadore, počasne konzule za pojedine regije, gradove, mesta...) koja ljudima treba da ukaže da poezija ima sveljudski i svenarodni karakter.

Pesnička republika svojim osnivanjem osnažuje, podržava i afirmiše  ideju decentralizacije i demetropolizacije kulturnih zbivanja.

Ustav Pesničke republike

Poezija je lični umetnički čin. Svet treba da peva, a ne da ratuje.

Poezija nije i ne sme biti u službi ni jedne ideologije ili politike.

Poeziju imaju prava svi da pišu i na nju niko ne sme da ima posebno pravo.

Poezija ne poznaje granice, jezike, države i ograničenja u iskazivanju sebe same.

Svi koji pišu, koji vole i koji čitaju poeziju imaju pravo da budu državljani Pesničke republike.

Ambasadori,  vlada, predsednik i državljani Pesničke republike imaju zadatak da svugde i na svakom mestu afirmišu poeziju i pesničke tradicije, kako one koje su bile u minulim vremenima tako i u vremenima budućim, bez obzira na poetičke grupacije koje se bore za afirmaciju vlastitih poetičkih ideja.

Državljani Pesničke republike iznova afirmišu ljubav, kretivnost, lepotu i dobrotu.

Pesnička republika je nezavisna od svih država, vlada, i niko nema prava da je ukine, jer je ona ideja koja hiljadama godina živi u pesničkim delima i hiljadama godina će živeti, a mi je danas samo objavljujemo svetu i simbolično je formalizujemo.

Svet će biti mnogo bolje mesto za življenje kad ga povedu, u vremena buduća, pesnici.

Poezija je sveukupna večnost, a u njoj svi imaju prava da učestvuju.

(Ustav napisao Radovan Vlahović)

VIŠE O PESNIČKOJ REPUBLICI

Pesnička republika je simbol, ali i naziv kulturne manifestacije.

Pesnička republika u organizaciji Banatskog kulturnog centra osnovana je 2016. u Novom Miloševu kao deo projektnih aktivnosti Opštine Novi Bečej – „Grada u fokusu” – uz podršku Ministarstva kulture i informisanje Republike Srbije.

Struktura

Pesnička republika je simbolička država svih pesnika, iz svih država i na svim jezicima koji dođu i čitaju svoje pesme u Banatskom kulturnom centru.

Pesničku republiku čine pesnici koji, po pozivu organizatora, dođu da učestvuju i govore svoje stihove na manifestaciji, čime postaju državljani Pesničke republike. U Pesničku republiku su dobro došli i oni koji se sami preporuče i izraze želju da postanu državljani, kao i ljubitelji, čitaoci i afirmatori poezije.

Pesnička republika simbolično ima sve atribute pesničke države (ustav, himnu (Banatsko veliko kolo), predsednika, vladu, ambasadore, počasne konzule za pojedine regije, gradove, mesta...) koja ljudima treba da ukaže da poezija ima sveljudski i svenarodni karakter.

Pesnička republika svojim osnivanjem osnažuje, podržava i afirmiše ideju decentralizacije i demetropolizacije kulturnih zbivanja.

Ustav Pesničke republike

Poezija je lični umetnički čin. Svet treba da peva, a ne da ratuje.

Poezija nije i ne sme biti u službi ni jedne ideologije ili politike.

Poeziju imaju prava svi da pišu i na nju niko ne sme da ima posebno pravo.

Poezija ne poznaje granice, jezike, države i ograničenja u iskazivanju sebe same.

Svi koji pišu, koji vole i koji čitaju poeziju imaju pravo da budu državljani Pesničke republike.

Ambasadori,  vlada, predsednik i državljani Pesničke republike imaju zadatak da svugde i na svakom mestu afirmišu poeziju i pesničke tradicije, kako one koje su bile u minulim vremenima tako i u vremenima budućim, bez obzira na poetičke grupacije koje se bore za afirmaciju vlastitih poetičkih ideja.

Državljani Pesničke republike iznova afirmišu ljubav, kretivnost, lepotu i dobrotu.

Pesnička republika je nezavisna od svih država, vlada, i niko nema prava da je ukine, jer je ona ideja koja hiljadama godina živi u pesničkim delima i hiljadama godina će živeti, a mi je danas samo objavljujemo svetu i simbolično je formalizujemo.

Svet će biti mnogo bolje mesto za življenje kad ga povedu, u vremena buduća, pesnici.

Poezija je sveukupna večnost, a u njoj svi imaju prava da učestvuju.

(Ustav napisao Radovan Vlahović)

 Fotografije Dragan Đukanović.

Preuzeto sa FB stranice Banatski kulturni centar

Odbegle misli

Hvatam odbegle misli.

Prebrzo grabe  nevidljivim korakom.
Lete poput ždralova.
Prebrzo prevaljuju razdaljine mojih dana.
Gube se u nedogledu oka
Spremnog za treptaj.

Beskrajno prostranstvo travnatih
Snenih livada detinjstva mog
Ih skriva, čuva,
Ne dozvoljava da ih svetlost obasja.

Naprežem sluh.
Vid poošravam.
Hvatam.
One se migolje glatkih tela
Pomazanih mirrom.

Držim njihov miris
donešen iz daleka,
Iz  beskraja dana kada prvi put
Udahnuh i zaplakah.

Pobedu odnose one.

Neuhvatljive,
Odbegle
Skrivene
.

Krila

Pogledom pratim ptice na visokom nebu
Stopile se  sive u sivom
Lete svojim korenima.
Odlaze.

Kraj mene proleću nizovi kuća
Tužnih prozora bez stakla.

Odleteli ljudi

Odnele ih neke sive ptice
Raširenih
Nikada skupljenih krila.

Meša se sivo i sivo
Tuga.

Samo se poslednji topli
Jesenji dan smeška.

Јато бесмртника

Веома ме је обрадовала вест да се моја песма  ,,Душе ратника" нашла у

Зборнику ,, Јато Бесмртника" посвећен страдању српских војника у Првом светском рату. Зборник  је настао у оквиру конкурса Народног универзитета Трстеник.
Хвала господину Милошу Милешевићу и КУД ,,Вук Караџић"Грабовац- Трстеник.

На почетку Зборника се налазе стихови Војислава Илића Млађег

                                 Испред врата домовинскух.
                                 У победном своме ходу
                                 Изгибоше исполински
                                 За јединство и слободу.
                                 Њина дела славише се
                                 До последњих, судњих дана.
                                 Слава јату бесмртника.
                                 Мир пепелу великана.


Ко се једном поклони сенима великана заувек у својој души чува спомен на њихова бесмртна дела.

 Душе ратника

Волим када јутро заискри исконским тајнама равнице

И када таласи житни досегну висину неба

Када потеку приче одбеглих војника братске крви

Што ускратише вољу других да узму пушке.

Њих чекаше мрак и дубине тамница, душе ратника.

Волим када се брегови далеки јаве одјецима дивљине

И када планине стресу јаде, па замиришу части

Што немаху страха, од глади ни хладноће, душе ратничке.

Волим када тиха река коритом тамним ваља

Tајне муљевитог дна и када запева тихим гласом

Када слушају гробови ратника, слободе наше заштитника.

Волим када се море солунско узнемири

Када заиграју дубоко скривени плави немири

А галебова крик ода даљина бол, душе ратника.

Волим када морске пене загрљаји открију тајне

Голих костију српских, дубоко заспалих

Сједињених у тами вечности,

Душа у небеса винутих , чврсто збијених у бол узвишених страдалника.

Волим када ме обузме понос

Када кроз вене проструји грлени поклик, душе ратника.

Obećanje

Dok se miris  poslednjih  sagorelih  bukovih cepanica širio ne mareći za ljude, iz njega se u
trakama mogao naslutiti razgovor.  Činilo se da je reč neživa, da nema vlasnike, da se  stvorila sama  od sebe i da će kada prvi sveži dah vetra naiđe ona biti razvejana.
Reči su se razvlačile poput paukovih pređa koje se kače za suve grančice, a jutarnja rosa od njih pravi providne bisere koji nestaju s prvim zracima sunca..
U gustišu dimne zavese, skrivena lica dva mladića su stvarala reči.
-Ne, nemoj sada. Čekaj. Nismo spremni.
- Kako nismo, tolike godine učenja, da nismo spremni?
-Kažem ti - nismo.
- Pa meni se čini...
-Jesmo li se dogovorili da ćemo zajedno?
-Da,  jesmo, ali ja imam samo jednu priliku. Drugu neću imati.
-Kažem ti nismo spremni.
-Možda ćemo moći,  ipak smo radili..
-Kažem ti nismo spremni.
-Pa..
-Jesmo li se mi dogovorili još na prvoj godini da ćemo zajedno?
-Jesmo samo..
-Onda, hoćeš da kažeš da nećeš držati reč?
-Dobro. Ti si pametniji od mene. Valjda bolje znaš.
-Naravno da znam. Sledeće godine ćemo.
Magličasti tragovi dima se se razvejali. Mladić je došao kući, ne poželevši nikom laku noć. Pred njim je bila velika borba. Osećao je dug prema roditeljima, ali ga je peklo dato obećanje najboljem drugu.
-Ne idem  na fakultet. Mladen kaže da nismo spremni.
-Šta kaže?
-Nismo spremni. Dogodine ćemo.
-Šta ti kažeš?
-Ja kažem kako Mladen kaže.
- E moj sinko...videćemo dogodine...
Zimski dani obavijeni bukovim dimom su brzo prohujali, s prvim prolećnim danima mladić je prišao ocu i rekao:
-Idem u inostranstvo da radim.

Milion neizgovorenih reči - pesnički mataron

Neobičnog naziva" Milion neizgovorenih reči",   2.11.2019. godine  sa početkom

 u 17.časova , u Kulturnom centru

Put

u Kikindi je održan Međunarodni pesnički maraton ,,Nikola Vasić Topolovački".
Nizali su se stihovi, sticala nova poznansva, uživalo se u recitovanju, susretali su se učenici i profesori, čitali aforizmi. Maraton je prerastao u veliko druženje pesničkih duša i ljubitelja poezije. Moja radost je pojačana  jer se ova tradicionalna međunarodna manifestacija dešava pod rodnim nebom moje Kikinde.
Na moje veliko zadovoljstvo svojim prisustvom i podrškom su mi pomogle dve divne osobe bez kojih sigurno ne bih bila ono što jesam: Jadranka Krištof i Slavica Kanas. Zahvaljujući njima imamo fotografije sa ove manifestacije.
Od velike pesnikinje sam  saznala da je jedno pisati, a sasvim nešto drugo zapisivati. Da nikada nije kasno za početak zapisivanja dokazuju brojni zbornici u kojima su zastupljene moje pesme i priče.

Iščekivanje početka

Na moju veliku radost pesma "Put" koju sam zapisala i poslala na ovogodišnji konkurs Književnog kluba "Duško Trifunović" ,je pronašla svoje mesto na stranici 47.
Uživotu smo često pred dilemom reći ili prećutati, u svakodnevici koju delimo. Da li se napraviti nevešt, ogrnut prividnim nerazumevanjem  u cilju izbegavanja ružnih reči i povišenih glasova ili jednostavnim zatvaranjem očiju okrenuti leđa i time stvoriti neprobojne zidove oko sopstvene ranjivosti.
Pesnik može zapisati. Tako nastaju slike pesnikove duše, života iza njegove spoljašnjosti. Oslobođeni bivaju njegovi starahovi. Ljubavi večno žive, a reči odzvanjaju kao pećinski eho. Ko sluša moći će da ih uhvati, a ko ne,  ostaje uskraćen za slike blistavih umova svih pesnika od početka stvaranja pisane reči.

Predstavljanje

Sa gđom Leposavom Uvalin i gDuškom Krmpotićem

,,Život koji vodimo nimalo nije lak i on se sastoji od strmoglavih padova s jedne strane i trijumfalnih pobeda sa druge. U svom tom životnom tasu ta reč je prečesto oštrija od mača i ubojitija od gelera.Ta izgovorena reč je jezgro naše borbe i ličnog dostojanstva  i ukoliko je neizrečena, ostaće izgubljena u vihoru vremena  i potisnuta ambisom tišine."  U Reči priređivača naveo je  Miodrag Brkin

Hvala organizatorima i svima koji su na bilo koji način doprineli dobrom raspoloženju tokom ove divne večeri.

Šta oni znaju? Ništa!

E jesu ovi Ljudi!!!!
Da im se samo čuditi možeš!
Ne vide ništa, ne čuju ništa. Ne prepoznaju ono što im leti ispred nosa od svoje zanesenosti bezvrednim stvarima!
Idem ja tako, saveznici su sa mnom: blagi jesenji vetar namirisan žutim mirisom suvoga lišća,  topli zrak još uvek neposustale toplote naše zvezde, zaboravljeno pero laste otišle na dalek put.  Ljudi to ne vide. Ne mare. Ne vide otvorenih očiju.
Obojena sam lakom dobijenim od Nevidljivog čoveka. Ofarbala sam i svoju metlu. Vide se samo  žuti listovi i  njihovo blago  vijuganje kroz jedva vidljive  tragove u blagosti ranojesenjeg popodneva.
U kosu sam uplela suvo lišće starog oraha. Šuška i greje, krza se pri svakom mom koraku i miriše gorčinom tuge za zelenim. Ljudi kažu da je otrovno, ali šta oni znaju?
Ništa!
U duge uvijene nokte sam zabola poslednje bodlje kasno rascvetane ruže koju sam u svom letu pomerila, ne bih li opomenula ženu  da je ubere i njome zamiriše poslednje dane miholjskog leta, ali šta ona zna?
Ništa! Samo se nezainteresovano okrenula utonuvši u svoje misli.
Ne vidi  ona dalje od mreže na prozoru koja nije ni blizu mojoj mreži kojom hvatam izgubljene duše i zalutale slepe mišteve stare kradljivce propuštenih snova.
Spremna sam da proletim i donesem strah kojim se besprekorno služim u svojim igrama. Samo se  igram u svojoj večnosti. Kažu da ne postojim! Šta oni znaju?
Ništa! Spaljivali su me bezbroj puta, stavljali na stubove strama, vezivali konopcima ili me bacali u ledenu vodu januarskih reka. Nisu me uništili. Više mi smeta neverovanje da postojim.
E pa postojim.
Imam slobodu. Letim kroz prve jutarnje magle, dosežem svojim letom vrhove planina i dubine ravničarskih reka, dodirujem krajeve velova zaljubljenih devojaka, darujem dobro, darujem loše, brišem tragove ustajalog vazduha učmalih podruma i igram se sa malim tavanskim paukovima u noćima bez sna za ljude. Plašim ih šuškanjem , škripim i zvijam kroz puste hodnike starih zamkova ili malih kuća. Potpuno mi je svejedno. U svemu vidim lepotu trenutka. Hvatam ga i stežem svojim dlanovima.
Umem da budem pakosna, podmetnem nogu lepotici u visokim štiklama, smejem se kad se ona zanese,  a štikle se iskrive. Dodirne me njen strah, pa podmetnem ruku da joj ublažim pad. Ne zna ona ništa. Misli splela se.
Mogla bih nizati svoje dobrote, ali nemam  vremena.
Moram da budem zla, da se poigram s ovima što su se obukli u čudne haljine, pa misle da liče na mene.
Ali šta oni znaju?
 Ništa.

Јесен

На западу је сунце ниско додиривало посустале крошње дрвећа. Тонуло је на заслужени одмор, уморно од дугих летњих дана. На жицама обојеним вечерњим зраком, још увек топлим, скупиле су се мале црне птице. У мајици полудугих рукава је кроз полузатворене очи слику прве јесени посматрала жена. Можда је то био тренутак, јасности протеклих деценија њеног живота, можда ново сазнање да се налазила на прекретници који је значио јесен.

На својим леђима је носила крст. Видљив само њој. Окајавала је грехове док је ходала светим тлом Свете земље. Упијала је и понела много духовности са собом, захваљивала се за милост којом је даривана. Он је казивао много, причао, дошаптавао се с данима и размахивао кроз њену прошлост. 

Даривао за будућност.

Посматрала је скупљање летачица спремних да се упусте у сеобу уткану у њихове душе. Враћали су се кући. Сетила се свога враћања дана који није слутио јесен, већ је  мало, тајним путевима отварао врата с немиром промене.

Први наговштај  је било мућење погледа.  Некако је бледео, губио се у ранојутарњој магли, и спрезао  с непознатим силама које су потпуно биле ван њене контроле. Није се обазирала на упозорења тачкастих јата чворака у ниском лету.  Придруживала им се. Није марила за страх и незнање младих срна изгубљених у овршеним њивама. Пуштала их је да хватају  мирисе кукуруза, касног босиљка и благог дима барута донешеног на крилим ветра. Дизала у сивило неба и отворениих дланова  хватала речи преношене  вековима. Постајала је пријатељ јатима ласта у бришућем лету изнад мирне воде опустелог малог језера. Скупљала је снагу да их испрати  и обећавала им да ће их сачекати следеће године.

Волела је шушкав плес опалог лишћа и голицање прашине у грлу. Благо би се насмејала и пуптала да ветар разнесе  безброј жутила до комшијских кућа. Тајно је пратила трагове ситних сивих мишева до мрачних домова. Све је слагала на полицу старинског ормана између жутих убраних дуња.

Осмехом је додирнула облак. 

Румено се прострло преко вечерњег плаветнила неба најављујући нове дане у њеном сокаку. Спремно их је прихватила.

С радошћу ће дочекати јесен.

Будим се

Будим се

Док ми кроз цевчице безбојна течност лагано клизи у вене,

Мешају се анђеоска крила и расплетене косе вилине.

По ко зна који пут ми је молитва на уснама.

Налазим се у мраку без осећаја,

Нестали су херувими и виле,

Нестао је Бели Анђео Милешевски ,

Хватам изгубљене нити.

Осећам лагано кретање испод неподношљивог бола.

Гледам, владика Његош се смеши.

Додирујем својим болом Цетињски манастир.

Летим ношена прозирним анђеоским крилима,

Можда ми их је дао Арханђел Гаврило?

Анђео сам у своме болу,

Прихватам бол Распећа Христовог.

На Голготи сам, плачем без гласа,

Са Маријом сам, Мајком над мајкама.

Мајка сам.

Мајко опрости.

Носе ме крила херувимска.

Испред Студенице сам.

Монах ме бледом руком дарује милошћу својом

Даје ми снаге да издржим.

Бол у таласима расте, губим, вртим се, нестају крила.

Удишем дим испод којег сагорева тело Светога Саве,

Учитељ сам, он је мој светитељ. Певушим звонима светосавског храма.

Певам душом својом, чује сав Балкан.

Лете искрице до моје Војводине. Ту су Крушедол и Раваница,

Tу је Јазак, Хопово и Шишатовац, ту је Доситеј, ту су Ремета Велика и Мала.

Летим, херувими са заветног ковчега ме носе,

Деле мој бол.

У Бездину сам у Румунији, опет Сава и Симеон,

Срећна сам у своме болу, у своме поновном тоњењу у сан.

Будим се.

Захвалана сам: Оче наш који си...

Putopis Budimpešta

•  I teče Dunav...

Stojim na obali. Plave se njegove vode pod nebom plavim. Boje ga svojom

bojom, njega kome je suđeno da spaja. Priželjukujem da me ponese do svoga ušća nekim od prelepih brodova, do velike , se sjedinjuje s morem, gde se slatka i slana voda mešaju. Zadovoljavam se maštanjem i puštam da me miris dunavske vode preplavi. Kupam se u njegovom tihom govoru, hvatam skrivene poruke i reči bezbrojnih talasa, pripoveda put svojod  zelenog potočića do slika vrhunske arhitekture starih zadanja.

Na obali Dunava

Danas je najlepši, jer  se pred mojim očima dešava čudo. U njemu se  ogledaju zgrade podignute da traju i pričaju o vremenima kada se živelo na  drugačiji način, kada su šuštale svile i visoko se dizali šeširi na glavama agospode, kada su reči značile mnogo, kada su se taktovi valcera i čaradša vitlali preko njegovih nekada mirnih, a nekada uzburkanih voda. Bilo je i smeha  i tuge na njegovim obalama. Bezbroj je zapisa i ispevanih pesama, bezbroj je dana provedenih na njegovim obalama, a ipak ne doživljavam ponavljanje. Opet i opet će svežina mladosti trenutka preplaviti ovaj divan grad.

Da mi je svile...

Danas vidim smeh i razdragane turiste u potrazi za dahom prošlosti i potrebom da se lepote Budimpešte ponesu sa sobom i da negde u dubini duše budu suvenir koji nikada neće izbledeti.
Lako koračamo pločnicima glavne ulice. Brojni su prolaznici i prelepi raznobojni izlozi koji krase stare zgrade  uredno održavanih fasada. Oko nas se čuju razgovori obojeni svim jezicima sveta.
Naravno čujemo i srpski. Pozdravljam se kao sa najmilijima i pitam ih koliko dugo čekaju na vožnju gondolom koja se uz lako brujenje penje na brdo. Red je poduži,  a vreme koje imamo pred sobom prekratko. Ostavićemo vožnju za neki drugi put.
Koraci nas nose dalje do Ribarske tvrđave i crkve skrivene iza njenih zidina. Usponi se nižu, oduzima mi se dragoceni dah. Predah je toliki da krajičkom oka hvatam lepotu Dunava iz posebnog ugla. Nebo i oblaci sjedinjeni i izmešani sa odsjajem parlamenta u večnoj vodi evropske reke.
Dušom mi lete note Mađarske rapsodije, reči Zilahija, prolazimo pored ulice Janoša Hunjadija. Svi ujedinjeni u jednom, u lepoti dunavskog grada postavljeni da podsećaju  mnoštvo na bogatu mađarsku istoriju.
Dok prelazimo preko Sečenjijevog lančanog mosta koji spaja Budim i Peštu, gledamo u brodove koji plove, muzika se čuje i žagorom ispunjen razgovor. Rivali spojeni u jedno, podeljeni samo vodama Dunava.

Kameni lav

Kao čuvari nas posmatraju veliki kameni lavovi. Preko mosta  se može i peške pored gradskog prevoza i  automobila.  Pored nas proleću brojni trotineti koji imaju strujne motore. Bešumni su i na sebi nose nasmejane turiste. Kada se istroši akumulator trotinet biva naslonjen na ogradu mosta u čekanju da ga neko pokupi i napuni životnom energijom. Niko ih ne dira. Tu je mnoštvo segveja i strujnih turističkih autobusa spremnih da ugoste posetioce panoramskim razgledanjem grada.
To ćemo ostaviti za neki drugi put. Sada se oslanjamo na sopstvene noge i vreme koje je pred nama.
Sve mami. Kafići, crkve, muzeji. Neuhvatljivi i tajanstveni lebde u vazduhu. Dajemo obećanja.
Umorni pijemo kafu i gledamo najveće blago Mađarske: ljude. Sede udubljeni u svoje razgovore, poneko okrzne Dunav pogledom čežnje, poneko se čudi žurbi turista, a neko samo nemo posmatra život oko sebe dopuštajući sopstvenim mislima dunavske širine.
Prohladno veče nas opominje. Vreme je proletelo, mora se dalje.

Na tvrđavi

Na Ribarskoj tvrđavi.

Mali Princ na svim jezicima znači isto.

Fotografija Dragan Đukanović

Mreža

Tiho ću
Oko svoga tela
Isplesti neprobojnu mrežu
Dana, noći, propuštenih prilika
I uhvaćenih snova.

Neraskidivo ću vezati čvorove svojih dana.
Konopac će biti dug.
Nosiće sve radosti i tuge
Jesenje i prolećne magle
Zalaske Sunca i nestanke belih
Paperjastih oblaka.

Sasvim neprimetno
Ispred oka posmatrača nastaće čitav
Svet satkan od svetlosti dana
I neprospavanih noći.

Utihnuće zloba
Nestaće žamor praznih reči
Zastaće užurbani korak.

Mreža će se okititi
Sjajnim novogodišnjim svetlom
Božićnim kolačima
i Vaskršnjim bojama.

Biće stvorena da traje.

Tajna reku pripoveda

 Moja priča  se našla u zborniku

 

 

Rezultati konkursa

Tajnu reka pripoveda – rezultati konkursa

spisak autora zastupljenih u zborniku Tajnu reka pripoveda:
Ivana Zajić, Tijana Našpalić, Ivan Petrović, Nikola Đurđevac, Zoran Ilić. Svetislav Janić. Zorka Čordašević
Tanja Đurđević, Biljana Kitić Čakar. Luka Đorđević
Irina Stanković. Milica Janković. Amina Hrnčić
Slavko Mali. Duško R. Nedović. Tamara Lujak
Neda Kozomara, Nebojša Janković
Ivor Popović, Milan Lj. Obrenović
Dragan Pop Dragan, Olivera Šestakov
Radmila Vojinović. Aida Orahovac Kuč
Lazo Pavić. Nešo Popović
Nikolina Minić, Sergej Lakić
Zorana Gavrilović, Snežana Šolkotović
Marijana Jovanović, Jovan Nedeljković
Goran Vitić, Kemal Ljevaković, Amer Softić
Melanija Bojanović, Igor Divković, Marina Radojević
Jelena Nikolić, Božidar Pešev, Lela Marković
Ilhan Mulalić, Tomislav Krsmanović
Ana Pavlović Stojićević, Sanela Stovrag
Jovana Aleksić, Aleksandra Mišić
Ljiljana Lukić, Dragan Marković
Miloje Veljović, Lazar Vučićević
Uroš Papeš
Snežana Marko Musinov
Sonja Temunović
Vladislav Vlahović
Dragan Savić
Katarina Knežević
Danijela Milinković
Dijana Zrnić
Milica Grdinić
Milena Ćirković
Tanja Ajtić
Una Fuštar
Ljiljana Terentić
Milan Drašković
Kristina Kikoš
Vesna Đukanović
Miloš Marjanović
Ana Jugo
Slavica D. Damnjanović Saša
Aleksandar V. Pavlović
Jelena Kalanj
Nadica Karakoleva
Maja Pešić
Dragica Draga Grbić
Sonja Pendić
Vanja Čukanović
Jovana Stevanović
Teodora Šiklošić
Budimir Rakić

Zbornik- "Garavi sokak" 2019.

S radošću primih paket.
S osmehom prepoznah
Banatski sokak komšiluka mog.
Videh draga lica
I reči pune pažnje.
Zablista u oku suza
I knjiga na polici drage peijateljice.
Zasvetli njena molba u mom grlu.


Veoma me je obradovala vest da se moja pesma "Orah" našla u ovogodišnjem zborniku pesama ,,Garavi sokak"  koji s velikom pažnjom organizuje Zlatomir Borovnica predsedniik Književnog kluba "Miroslav Mika Antić " iz Inđije.

Raduje me da se putem reči mogu družiti sa autorima čije su pesme objavljenje u Zborniku. Hvala !

Kraj leta

Dok leto gubi život
Hvatam topli zrak.
Držim ga u ruci.
Premeravam.
Čitam njegove tajne poruke
I  skrivena pitanja.

Unosim ga u sobu.
Obojenu svežinom.
Otvaram dlan, a on se kao nestašni dečkić
Vrtoglavom brzinom podiže
Dotaknu jabuke na stolu
Ružu u providnoj vazi
I polovinu žutog limuna.

Sve zaigra, rasplete svoje skrivene
Čvrsto vezane kose
Propeva,osmehne se
A onda naglo utone u tišinu.

Ostah praznih ruku
A duša mi se preplavi bogatstvom.
.

Iza kapije

U prošaranom hladu starog kestena sedela je žena. Senka je skrivala broj njenih
godina. Mogli su joj se videti samo listovi u plastičnim kineskim papučama. Nazirao se i sto koji je nekada video more iz turističkog kampa.
Prolaznik je primetio neobične pokrete. Neodoljivo su ga privukli. Tajanstvenost lika skrivenog u senci ga je zaintrigirao. Iz kratkih pantalona je izvukao mobilni telefon,utišao ga, pa se  pritajio  iza trošne kapije i samo bi povremeno bacio pogled u unutrašnjost dvorišta,  kako bi tim pojedinačnim blic slikama uspeo da stvori lik.
Sve mu se činilo čudnim. Dan, tren  u kome se našao baš na tom mestu i neki daleki zov  isprekidanih životnih niti. Preplavio ga je osećaj da je nešto zaboravio ili izgubio, nepovratno ispustio iz ruku. Kako god, slagao je slike. Setio se priče kada je žena u napadu ludila napala prolaznike.
Papuče  su se pomerale: nalevo, nadesno, napred, nazad.
Žena je nešto radila.
Napregnuo je um da vidi šta.
Opet koraci. Mahanje rukama. To sigurno tera muve koje su dosadnije od bilo čega. Šta radi?
Pokreti žene su se ubrzali.
-Ha, čupa perje. Sigurno je zaklala neku kokošku ili patku, čisti je ili čeka muža da dođe, da ga obraduje, skuva ručak...
Zašarenila se suknja u hladovini kestena.
Sevnula je oštrica noža.
Odjednom mu je sinulo. Uplašio se. Setio se jasnije davne priče. Zamirisala je zelena ljuska mirisom svih kestenova. Zaljuljao se u svom skrovištu. Protresao je glavu.  Možda ga je primetila. Možda ga čeka osveta tajanstvene snagatorke. Možda će se okomiti na njega svom snagom. Možda mu je ovo poslednji dan...
Neki prolaznici su se približavali. Sagnuo se da bi svoje zadržavanje ispred kapije opravdao vezivanjem pertli. Dok mu je srce jako lupalo izmešao se sa grupom mladića u glasnom razgovoru. Kao pokajnik polomljenog repa se vukao za njima srećan što je izbegao tragičan kraj.
-E, ima svakakvog sveta. Onaj što me posmatra  ko zna šta misli. Verovatno da koljem  prase ili ćurku, možda i da sam masovni ubica u telu starice. Podići ću nož da vidim šta će...
Dok su joj se misli vrzmale narastajući i pretvarajući  se u mnoštvo strančevih zamisli, velikim nožem je odsekla krišku lubenice. Stavila ju je na stočić ispred sebe. Sok je curio. Rukom je terala muve, a grlo joj je pekao slatki sok.

Tražim život

Dok tišina zvoni pustom ulicom
Tražim život.

Oblak je sivi osvojio nebo
Caruje
Retki letač stisnute duše ćuti
Tuguje
Ispraća na daleke staze dojučerašnje prijatelje.

Lakim krilom grabi kroz dugo čekanu Vlagu
Žuri
Vitkim nogama se spušta na granu Dunje
S koje u čudu gledaju krupni plodovi.

Ne razume pokvašeni list
Prazninu srca ućutale ptice.
Raduje se najavi jeseni.

Dok tišina zvoni pustom ulicom
Tražim život.

Mesožderka

Pregledajući katalog, koji uvek rado uzima iz obližnjeg marketa, primetio je
neobičnu biljku koja se prosto smešila na njega sa sjajne stranice.

- To je  to. Moj spas!

Dosadilo mu je da svakodnevno čisti  i da troši dobre količine šećera, ali i piva, koje su morale biti dovoljne, da bi privukle iznad svega dosadne muve, koje su mu neobično išle na živce. Terao ih je, mahao rukama, uništavao plastičnom lopaticom u čijim bi se rupicama zaglavila njihova krilca.
Činio je sve da ih se reši i da nestanu iz njegovog vidokruga.
Čak mu je na um padalo da kupi lepljive trake, koje su se nekada donosile iz Rumunije u davnim osamdesetim i da ih zakači za gredice terase baš kao što je njegov deda kačio ispred vrata svinjca.

-Samo što bi me onaj zmaj progutao u trenu...

Bezbroj muva bi se zalepilo za njih, a on bi svojim detinjim očima gledao njihovu bespomoćnost. Možda je ta mržnja prema crnim insektima vodila poreklo od sunčanog nedeljnog prepodneva njegovog detinjstva, kada je  video njihova jajašća zalepljena za mladu pileću džigericu, koja je morala biti bačena, a najviše od svega je voleo nedeljnu u supu s griz knedlama i džigericom.
Dakle bio je spreman za njihovo uništavanje.
Ženi ništa nije govorio. Znao je da ona voli cveće zelenih listova, pa još ako ima koji cvet, a ovo...
,,Ček, da pogledam! Ima nešto vrlo neobično, jeste cvet i vrlo je neobičan, prosto je zinuo, pa me doziva..."
Jedva je dočekao dan da bude akcija u marketu i da se domogne svemoguće biljke.  Ispod fotografisane saksije je pisalo- Mesožderka.
Sav srećan i ozarenog lica je dolepršao na krilima toplog letnjeg dana  do svoje drage- svoga zmaja.
- Pogledaj šta sam ti doneo!
-Biljka, kakva je to biljka?
-To nije obična,  to je specijalna. To je Mesoždrerka!
- Mesožderka?
-Da, loviće nam muve umesto ove kineske plastike s  mojim pivom! Ima sve da ih nalovi, biće debela i srećna! Nećemo morati da je hranimo!
-Da je hranimo???!!!
-Pa, da. Sama će!
-Dooobro, a šta ćemo zimi kad ne bude bilo muva?
-Jeste stvarno, šta ćemo onda?... Znam! Setio sam se! Uloviću dosta muva pa ću ih staviti u zamrzivač, da ne gladuje.. daj mi kesicu!

Šta je dalje bilo- zamislite...

 Fotografija-  internet.

Rezultati književnog konkursa ,, Mitropolit Cvijović" Užice

Редакција "Наше Ужице" расписала је 1. маја 2019. године први књижевни

конкурс за награде "Љубомир Стојановић" и "Митрополит Јосиф Цвијовић".

Сваки потенцијални кандидат морао је да испуни услове конкурса. Требало је да пошаље између 6 и 10 прича, песама, путописа.... који би заједно чинили једну целину, засновану на истој теми. Неизоставни део потребне документације биле су и фотографија и биографија кандидата.

Учешће на овом конкурсу узело је 23 такмичара из Србије, Црне Горе и БиХ. Међу њима има професионалних књижевника, али и ентузијаста жељних да се остваре у овој грани уметности.

За награду "Љубомир Стојановић" надметала су се дела из области уметничке књижевности, а за награду "Митрополит Јосиф Цвијовић" радови из духовне књижевности и они инспирисаним националном историјом.

Комисију, која је прочитала дела и прегледала пријаве, чинили су:

§ Анђела Панић (независни представник редакције "Наше Ужице")

§ Тања Зечевић (професор српског језика и књижевности)

§ Данка Гогић (професор српског језика и књижевности) и

§ Марија Галечић (независни представник редакције "Наше Ужице")

§ Вељко Ћурдић (супервизор)

Чланови жирија гласали су на следећи начин: поетски или прозни текст који је по њиховом мишљењу био најбољи, освојио је 1. место на ранг листи, а остали текстови су били рангирани према личној процени и утиску о њиховој књижевноуметничкој вредности сваког члана жирија. Оно дело које се нашло на 1. позицији добијало је 17 (5) поена, на 2. позицији 16 (4), а на 3. позицији 15 (3) поена. Овим начином бодовања сваки рад је добио одређени број поена. Збир поена са ранг листи свих чланова комисије одлучио је победника конкурса у обе категорије.

Два независна члана редакције "Наше Ужице" су саставили заједничку ранг листу.

Резултати гласања чланова комисије неће бити објављени, већ само коначна (збирна) листа.

ЗВАНИЧАН ИЗВЕШТАЈ РЕДАКЦИЈЕ "НАШЕ УЖИЦЕ", ПОВОДОМ УСПЕШНЕ РЕАЛИЗАЦИЈЕ КЊИЖЕВНИХ КОНКУРСА:

За награду "Митрополит Јосиф Цвијовић":

Победник конкурса је ГОРДАНА ПАВЛОВИЋ са освојених 14/15 поена.

Друго место деле Весна Ђукановић и Дијана Тошић са освојених 9/15 поена.

Треће место је припало Миладину Шеварлићу са освојених 8/15 поена.

Пријава је садржавала низ текстова о мом путовању у Свету Земљу

U Svetoj Zemlji

Hodam uspravno stazama drevnim

Hristovim tragom.

Hodočasnik na putu skromnom, putnik traganja večnog

Duhovnim bogatstvom hranim

Saginjem leđa, ulazim u Hram rođenja

Zvezdu pogledom i rukom mijem

Molitvu tiho zborim.

Blagoslovena sam.

Maslinom starom opijam dušu

Slušam šumor grana drevnih

Govore starine dana minulih

Poslednji miris večeri tajne.

Ulicom Suza ponizno hodam

Hristovu tugu nosim na dlanu

Golgotu suzom zalivam.

Miro me opija

Ploča ružičasta

Blagoslovena sam

Uđoh u prazan Hristov grob

Radost Vaskrsenja obli mi dušu

Srećna u Sobi Anđela

Zamišljam Blagodatni oganj.

Svežanj sveća

U ognju palim za stradanje

Za nezborav

Za tugu i radost.

Hodam stazama Svete Zemlje.

Blagoslovena sam.

После објављивања на Сајту Моје Ужице следи наставак.