четвртак, 16. мај 2019.

Zaboraviću

Zaboraviću da se probudim
Zaboraviću Đurđevdan,
Zaboraviću stihove Desankine
Sjaj Večernjače

Zaboraviću oštre reči
Zaboraviću prvu suzu
Zaboraviću pozorišnu sezonu
i ukus jutarnje kafe

Izbrisaću iz sećanja godine
Dani neće postojati
Izbrisaću tragove u pesku
Izbrisaću korake ostavljene  na mekom šumskom tlu
Izrisaću rečno korito.

Zaboraviću pesme i
priče
Nestaće romani i drevni spisi
Nestaće sjaj oka i vedrina glasa
Sve će mirno počivati pod talogom brojnih dana

Pamtiću
Samo pev  duša
Ispod  zvona dalekih.

Fotografija Dragan Đukanović: Ispred ulaza u Crkvu Hristovog rođenja.

среда, 15. мај 2019.

Pod krošnjom

Veče je  zagospodarilo
Produženom  rukom dana
Dugih prstiju
Crvenim
Izgubljenim suncem obojenim noktima.

Nemilosrdno
.
Nosilo je vlagu jutra
Dan obojen sivim nebom
I miris oštre noći.

Drhtale su duše
Pod  opijenom krošnjom zelenom
Tražile su milost
Sjaj meseca
Lak san.

Nebo se zatalasa
Duša osta prazna.

 

уторак, 14. мај 2019.

Vrabac

U koraku kiše
Pod krošnjom vlažnom
Sklupčani vrabac drhti.

Zanet tugom
Kljuna spuštenog
Treptajem oka život odaje.

Sanja radost
Sunčev pev
Vetrovu svirku
Slobodu neba plavog.

Nada ga dodirnu stara
Stresa jezu duše svoje.

Hvata brzog oka trzaj
Druga zov

U trenu letnu.

Kroz hladne kapi
Pohrli jatu svom.

Carstvo zelenog grma
Što čovek zove tujom
Opseo čitav roj.

Utihnu veče
Nestade krila
Zavlada kišna kap.


четвртак, 09. мај 2019.

A bagrem cveta

Gde li sam? Ne znam ni otkud sam pošla ni gde sam došla.
Znaš li ti kad je jutros
bilo pola četiri? A spavala sam ko okupana beba. Trebala sam  da imam slobodan dan. Onda me probudili. Još mi se ni oči nisu otvorile.
Ko da radim u pekari.  Kakva pekara, ovo je poso... no daj da vidim šta ima? Ima...ovaj aparat ne radi... Ajd, ajd... tako samo da upišem polazak i polazak....ček, ček... odavde , tamo.., a vi imate mesečne ... imate, mogu da verujem i da ne verujem... daj da vidim... poso je poso... na gledanje!
A ti?
Nemaš? E ti plaćaš. Odakle dokle... Tako evo, čuvaj to,  da nemamo probleme ni ti ni ja. Stavi tamo, a evo ti i kusur. Tako.
Ej, možeš li stati tamo kod pekare, nešto sam gladna, a kifle su mnogo dobre. Oćeš i ti? Kupiću i tebi. Daj pare.
Eto nisam dugo, ja to sve u trku...
Ju, zaboravila sam da probudim ženu. Rekla mi da ide iz treće, brzo, mani kiflu,  čekaj prvo da probudim ženu!
Dokle ti ideš? Samo donde, pa evo,  samo da otkucam papirić i to je to.
Lepo ja kažem svojoj ćeri:  uči i polaži te ispite, nemoj ovako ko ja od jutra do mraka.
Ovaj pravac, onaj pravac, menjaj autobus, menjaj table, menjaj vozače... ko će zapamtiti ko gde ide i ko ima, a ko nema mesečnu kartu. Uf! Sve mi se pomešalo u ovoj mojoj glavudži.
Šta da radim? Znaš li ti kad sam ja jutos ustala? Ne znaš. A  vi?  Šta ste se zgrčili ko žabe? Nije vam valda zima? Koja zima, pa proleće je.
Oćete grejanje? A bagrem cveta...
E nema grejanja! Nema. Nafta se štedi, a vi se sabijte malo pa ćete se ugrejati. Jel sa kazala da bagrem cveta? Jesam. Ne smeta opet!
Vidiš da ja imam perjanu jaknu. Nije mi ladno. Pitaš otdud mogu u autobusu na štiklicama? Ih! Kad ih nemam ko  da sam gola. Majke mi! 
Ko da imam dve drvene noge! Šta ću ja majka me takvu rodila. Nisam ja tu ništa kriva. Tako ti je to.
Ej promašio si stanicu! Imamo putnika! Stani čoveče!
Izvini,  mi se malo zapričali, šta ćeš i ja sam živa duša. Nisi zakasnio? Nisi! Pa mi uvek stižemo na vreme. Dobar si mi , duša od čoveka...Izvini još jedared!  Vidimo se sutra...
A i ti navalio pa voziš li voziš! Mogo bi malo pamtiti i gledati u putnike, nemoj samo u put, ne mogu ja sve sama...

недеља, 05. мај 2019.

Đurđevdan će

E, sestro moja!
Ti, baš ti!
Kako nisi mi sestra? Po krvi nisi , ali povezuje nas   sestrinstvo  i disanje istog vazduha.
Kažeš teško ti je ?
Teško?
Radi se mnogo , sve skupo... Šta si to pa radila da ti je teško? Ništa. Lak na noktima i napred! Nije samo lak?
Naravno. Zaboravih! Natakla si one veštačke nokte, više liče na kandže nego nokte koliko su dugi.
I kao teško ti je? Nećeš da trpiš nikoga! Dosta ti je posla...
Mir u svoja četiri zida, državna služba, mir, tišina, niko te ne uznemirava...Ni ne treba, a  da li neko trpi tebe? Nisi razmišljala o tome? Možda bi trebalo.
Sestro moja, s tom plastikom na noktima ne možeš ni kuvati ni mesiti, a ne znam ni kako kucaš na mašini! Tastaturi kažeš? Izvini, tastaturi...a imaš i sekretaricu...lepo!  Ne možeš ni peglati. Kad bolje razmislim ne možeš ništa.
Možeš?
Naravno  da možeš, držiš onu olovčicu koja visi pored mobilnog, jer ne možeš ni poruku da zapišeš!
E, dokone li žene! Ceo dan telefon i poruke! Da, i mejlovi...Šta i kome toliko govoriš?
Govoriš?
Pišeš!
Pametno nije.
Kažeš ja sam protiv savremenog života? Šta ti to znaš o savremenom životu? Internet i mobilni, to je savremeni život. Hvala i kad je ima i nema. To je maska, varka. Prijatelji koji ne  postoje i kojima ne možeš da plačeš na ramenu. Lajk radi lajka, bez čitanja zapisa, misli... prepisivanje tuđeg da bi  se prikazala boljom? Ustani ti u pet, pa u fabriku na rad! Pa da vidiš i šefići i šefovi...
Pitaš me odakle znam? Nisam ja iz osamnaestog veka, živim i ja u dvadeset prvom. Prijatelj te teši i priča i pomaže... eno meni prijateljica umesila slavski kolač, Đurđevdan će...
Kažeš popiješ kafu u kafiću s prijateljicom?
Kakva kafa,  gledala sam te neki dan dok sam sa pijace donosila mnoštvo muškatla za sadnju. Da mi Đurdevdan bude obojen crvenim - na radost. Ti mobilni, ona mobilni - lepota! Ćutale ste kao dve ribe, doduše one bar otvaraju usta i grabe vazduh misleći  da  je voda...
A, kažeš lepe mi muškatle. Tebi ne idu? Kako će kad ih nikada ne zalivaš? Nisi li u školi naučila da je voda jedan od osnova života? Učila si i znaš, ali ne primenjuješ.
E, moja ti.  Mogla bih ovako do sutra, ali tebe čeka mobilni telefon, a mene kolači i slavska trpeza. I nije mi teško- slava je jednom godišnje.
 I nemoj da pogrešiš koje slovo.
 Neće te razumeti- ako pročita!

петак, 03. мај 2019.

Život


Noć se izgubila
Novi dan začeo
Maj ozeleneo
Svetlost zabelela
Početak i kraj neizbrisivo povezani
Neuhvatljivi
Nedodirljivi
Večito razdvojeni i zauvek spojeni.
 
Život.

уторак, 30. април 2019.

Kroz oblake

Reči  ne znače ništa ako su izgovorene olako, površno, ako onome koji sluša  ne
znače slušanje ili  ako ih govornik upotrebljava da bi prikrio sopstvenu  površnost i dočarao iluziju boljeg sebe  onome ko sluša. Dela znače mnogo. Nekada su nemerljive težine i ne mogu se izbrisati poništiti ili doraditi. Takva su kakva su.

Reči su samo
Vetar
Kroz
Travu slatine
Koja okružuje plodno zemljište.

Želim da ti kažem, da moje reči padnu na plodno tlo i da ti u njima pronađeš smisao,  koji meni,  eto, na neki čudan način izmiče.  Hvatam se za njih poput semena za vlat trave u želji da ostane pored svoga na svome. Hvatam se za san, za maglu, za nedoživljeno, prikazano tako stavrno da se moj razum opire prihvatanju sna kao sna.
Upijam svetlost dana i prohladan vetar koji do panonskih prostora dospeva s visokih Karpata doneseći pred sam početak majskih dana miris snega i zagonetni dah visokih planinskih vrhova. Osećam njihov reski prečišćeni  vazduh kao  jasan govor stvrnosti.
Jutro me je dočekalo maglovitim plavetnilom koje  je više teralo kišne kapi nego što im je dozvoljavalo da padnu.
Mirisalo je na sneg.
Malo po malo svetlo Sunca se probilo ostavljajući toplotu negde,  nekim drugim nepoznatim krajevima. Pokušala sam da oteram tragove snova, ali su se oni i dalje mrsili ne dozvoljavajući mi da prihvatim stvarnost kao privilegiju.
Možda ne razumeš moj zamršeni govor,  ali  dopusti mi da ti ispričam, da ti dočaram,  da ti  pokažem začarani krug sna koji se ponavlja uvek iznova.
Da li je to traženje?
Nedodirljivost prostora koji je preko linije ili se to samo moja podsvest igra?
Da li su to opomene? Strahovi?
Gubim se kroz ulice obavijene nestvarom snova, u njima pronalazim stvarnost, a oni se iz zahvalnosti ne raspršuju po dnevnom svetlu već bivaju omamljive i neizrecivo tužne.
Ostavljaju ogromne nepopunjene praznine.
Šta je san?
Da li se kroz polusvest može prizvati sećanje ili se bar na trenutak vratiti u prošlost? Da li da perpustim stvarnosti stvarnost ili da se poslednjom snagom uhvatim niti sna?
Mogu li od tebe očekivati savet?
 Od tebe letaču nad letačima, s krilima prozračnim poput jutarnje rose?
-Mene tražiš? Znaš  da sam uvek tu. Tvoj sam čuvar od prvog dana.
- Nesdostajao si mi Lakokrili. Tvoj glas i tvoje dugino oko.
- Nedostajao? Nisam li te vodio i bdio nad tobom? Rasterivao  pustinjske demone i osiguravao ti put kojim si hodala? Kolio puta si pominjala Gospoda i njegovu ruku?
Ali nisam zato tu.
- Nisi. Zvala sam te snivala sam san, jasan, javu u snu.  Na kauču u maloj kući je ležao čovek. Tražio je pomoć. Oči su mu zaglušeno sijale bolom dubokih tragova. Jurila sam po  bespomoć. Iznova i iznova, a oči su molile, gubile se u bolu... Odjednom tragam između belih krstova, na njima tražim ime, ne mogu da nađem, gubim se u svom bolu i nemoći,  dospevam među gomilu gorećih papira, tražim broj...
-Tvoj san se ponavlja i trajaće. Tako je zapisano. Misliš da si mogla više, ipak učinila si najplemenitije: pustila si. To čini čoveka čovekom. Sanjaćeš opet. Doći ću opet. Slušaj priču:
U vojvođansko selo je iz daleka stigao par. Negde daleko u nekom velikom gradu su stekli sigurnost koja je obezbeđivala mirnu starost, koju su opet hteli da provedu  na rodnoj grudi u nadi da će tu ostaviti svoja umorna tela. Kupili su kuću. Kuća je tražila popravke...
- Kakva ti je to priča? Svaka kuća traži popravke, anjima nikada ne dođe kraj...
- Nikada nećeš naučiti da čekaš, sve bi htela odmah i sada...Slušaj!  Kuća je davno izgubila stanovnike, a poslednji kome njeni stari zidovi nisu ništa značili, čak nije ni rodbinska veza postojala, ju je nasledio po ugovoru o izdržavanju,  pa se još brže otarasio kuće prodajom.
- To je klasična priča. Rodbine nema. Stari ...
-Naš... par je zasukao rukave, iznajmio par radnika i svom snagom se bacio na popravke. Kuća je uskoro zablistala. Tavani su izgubili svoje tajne, podrumi svoju prašinu i stari nameštaj. Krov je zablistao cvenilom novog crepa. Sve je izgledalo idilično, moderno, ljudi savremenih shvatanja na svome.
Širokih pogleda na svet  se nisu zaustavili na kući. Smatrali su da uz kuću ide i parcela na groblju. Otvorili su staru porodičnu grobnicu i počeli sa spremanjem. Leteli su kovčezi i natruli pokrovi. Belele su se kosti na podnevnom suncu. Plamen se vio do neba. Siv. Beo. Zlokoban...
Par je otišao istim putem kojim je i došao. Kuća je ostala.  I prazna grobnica. Dvorište je obraslo visokim čičkom.
-Ljudi su čudni, zar ne? Lakokrili? Gde si?

уторак, 23. април 2019.

Ističe april

Ističe april.

Tiho kao reka ravnice.
Tope se dani vetrom obojeni
Glasa se  noć sovinim hukom
Probuđeni  dusi
Tišinom plaše

Talog prošlih aprila zove
Priče ispreda
Čudne
Nepovratne

Ne veruje san javi
Java izmiče žutoj  noći.
Sve se kida
Talasa
Tajanstvom
blista

Ističe april.
 

среда, 17. април 2019.

Ne vidim

Ne vidim
Kroz maglu hladnog prolećnog dana.

Ne vidim
Kroz prazne reči.

Ne vidim
Kroz stisnute kapke na prozorima.

Ne vidim
Kroz čvrsto vezani čvor na kanapu.

Ne vidim
Kroz zatvorena vrata stana.

Ne vidim
Kroz prepisane reči  drevnih mudraca.

Ne vidim
Kroz oblak neznanja.

Ne vidim
Kroz pretnju.

Ne osuđujem.

Tugujem.

недеља, 14. април 2019.

Slušam

Ćutim.
Dopuštam da me trenutak preplavi, da osetim  šapat  reči koje se retko čuju, da razumem.
Slušam prolećnu kišu, prvu vlagu koja dolazi posle davno zaboravljenog otopljenog snega  i teškog zimskog sna.
Slušam njenu igru, vantelesnu i duhom ispunjenu. Životom bogatu. Kroz nozdrve mi do duše dopire miris proleća, blagodetne vlage i radosti utkane u beskrajne koncentrične krugove.
Slušam priče o   putovanju ponovljenom bezbroj puta, a opet svakoga puta put je sasvim različit, posvećen.
Prosvećen.
Duboko udišem vlagu.
Miriše pokvašeno perje pristiglih roda vernih do do poslednjeg daha. Njihovih bezglasnig grla  pesma  prostrla se kroz mnoge pređene kilometre. Srećem  se u beskraju sa dušama koje su darovale pogled njihovim neumornim telima. Stapam se. Jedinstvo je gotovo materijalno, uhvatljivo. Osmeh me preplavljuje.
Golicanje vlage ide dalje.
Priča kapi se vije. Dospeva do stakla. Biva zaustavljena samo na tren, da bi se brzo spustila niz glatku površinu. Klizi priča.
Hvatam reči.
Vlat trave.
Dečja kosa.
Osmeh.
Suza.
Krik.
Stresam se. U  dobroti blage kiše želim da samo dobro. Jedino dobro želim da čujem.
Ne popušta. Opomena sledi:
Pričam ti pričam... Sve je to život. Moje rađanje, putovanje iz savršenstva visina do nesavršenosti nizina. Doći ću opet. Budi spremna da me uhvatiš. Pročitaš, uhvatiš trenutak kada proletim pored tebe.
Osmehujem se i slušam. Darujem sebe.  Ustajem. Nastavljam dalje. Uzimam krpu i počinjem ponovno skidanje fine zidne prašine sa poda.  Prozračna je i meka  kao prašina banatskih ulica i neuhvatljiva kao njen  oblak iza paorskih kola.
Tiho lagano udaranje kišnih kapi nastavlja svoju pesmu. Žalim što nisam kompozitor.  Mogu samo da slušam.

четвртак, 28. март 2019.

Smejala se

Smejala se pravdi
Smejala se poštenju
Smejala se tišini večeri
Smejala se hlebu nasušnom

Smehom je podizala zidine
Gradila  kule
Mamila  krikove vrana
I plač izgubljenih  duša

Bila je iznad svih
Iznad svakoga

Njen je smeh odzvanjao

Smejala se

Prekinut rukom Gospodnjom
Smeh je utihnuo


уторак, 26. март 2019.

Neobični gosti : Ždralovi

Šta činiti kada se besmisao proširi i zahvati nebo nad glavom putnika?
Ćutati?
Grleniti se ?
Vikati ili odzvanjati zovom divljih  u zimskih noći, nepredvidivim morskim burama ili uznemirujućim prolećnim vetrovima??
Kako nadvisiti umom  besmisao bespuća?
Kako podići posrnule duše ?
Gde pronaći liniju spasa za davljenika upalog u najdublji vir ravničarske mutne reke?
Gde se odvesti na krilima  preletača beskrajnih nebeskih prostora?
Kako da odgovorim na pitanja koja se množe?
Upirem pogled u nebo. Umesto odgovora nebesko prostranstvo pokrivaju krupne pridošlice iz dalekih krajeva.  Sivi ždralovi.  Na krilima svojim nose mirise nepoznatih predela , ljudi i njihovih običaja koji  prolaze pored njih.
Ne priznaju  ljude.
Ne veruju im.
Čude se njihovom nemaru.
Uplašene su. Visoko su se podigle i svojim kricima  paraju nebo nad ravnicom. Duge noge su podvile pod telo i velikom brzinom su dotakle nebesku visinu. Na njihovom staništu koje posećuju svake godine se raširio požar izazvan ljudskom rukom. Gušio ih je sivi gusti dim, pekao im  otvore na kljunovima i štipao  blistve okrugle oči. Umesto odmora naišle su na garež  ljudske ruke.
Kako oprostiti ?
Kako izbrisati ?
Na koji način osvestiti malog čoveka koji umesto lepote vidi suvu travu?

Bilo je lepo dok je bila zaboravljena:

S nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe pored padejske slatine. Suva, neugledna i prostrana sa dušom panonskog zaboravljenog  ratnika.
Slatina je retko posećena od ljudi. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne kutije autobusa, pa čovek stiče utisak o njihovoj grlenosti.  Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled  mu je nekuda odlutao.
Pored slatine poslednje dane živi stara ciglana. Do nedavno se iz njenog visokog dimnjaka širio gust dim, a vešti majstori su u pozadini sušili glinene cigle i unosili ih gurajući neugledne oblike u unutrašnjost. Zastrašujuća rupa kroz koju su prolazili je zijala gutajući sve što se u nju unese. Danas je oronula. U središnjem delu je počela da se urušava i pitanje je proleća ili jeseni da li će se održati. Negde iza nje su arheolozi počeli i brzo obustavili iskopavanja.
Ovih kasnih novembarskih dana slika je drugačija. Oživela je. Povratila nekadašnji sjaj. Jata sivih ždralova u svojim migracijama preleću banatsku pustoš i pronalaze odmor na slatini s jedne i tek uzoranim njivama s druge strane stare ciglane.  Ima ih na izbočinama zaostalih za arheolozima. Čini se pažljivom posmatraču da se ciglena građevina osmehuje i raduje svojim iz daleka prispelim posetiocima.
Prostor bez ljudskog prisustva donosi im spokojstvo. Mnoga krila su spuštena. Mnogi kljunovi su podignuti ka plavetnilu velikog nebeskog prostora. Čitave kolonije se uzdižu u visine ili se spuštaju sasvim nisko i svojim dugim nogama dodiruju tlo.
Istežem vrat, približavam oko staklu i iščekujem sive prikaze. Mnogo ih je. Krupne, dugonoge, vitkih vratova i samo naizgled krhkih tela stoje, poleću, sleću.  Uživaju u životu, ne žale se na svoju sudbinu putnika. Poštuju redosled i tajanstvene znake predvodnika.
Na trenutak se vraćam negde daleko u prošlost. Dete sam. Svu umešnost i snagu ulažem da uhvatim jednu pridošlicu. Kako se približim, ona poleti, poskakuje, izmiče mi iz ruku. Govori mi svojim  nerazumljivim jezikom čije znakove ne razlikujem. Opet jurim, jurim...padam i ustajem. Vijugam u svojim kretnjama. Izmiču, a htela bih samo da  dodirnem sivo pero mudrosti i nepogrešivosti.
- Ti ih baš voliš?- glas me vraća u stvarnost.
- Da, pokušaću da ih uhavtim kamerom na telefonu.
- Daleko su od puta.
-  Daleko , ali ne odustajem tako lako.
- I šta se vidi na fotografiji?
- Ništa.
 Naravno, daleko su, kamera ne hvata drugo osim puste zemlje sa tek sivim obrisima za koje samo ja znam šta su.   Ništa, sutra ću pokušati opet. Ne odustajem ja tako lako!

субота, 23. март 2019.

Pomilovanje



 Pred mojim očima su se brojili i rojili bezbrojni mehurovi od sapunice. Čovek u odelu klovna  je svojim šarama jarkih boja privlačio ljude. Gomilale su se glave izduženih vratova u želji  da uhvate svaki pokret tajanstvenog čarobnjaka bezbrojnih nizova providnih mehura.
Čarobnjak je svojim rukama i neobičnom napravom na čijem je kraju bila omča s jedinom namerom  da stvara, činio više od čuda: okretao je dugi kanap s velikim lasom na drugom kraju, veštinom drevnog ratnika je umesto žalosti i tuge izgubljenih ljidskih vrednosti, činio bezbrojne radosti.
 Kada bih  se rasplinula poput blistavog mehura od sapunice, makar  mi život trajao koliko njegova  kratkotrajanost, pokupila bih svu svetlost i pretočila je u dugine boje. Osmehivala  bih se prolaznicima i šire. Dodirivala bih nežene dečje kosice, a njihove ruke bi pokušavale da me uhvate. Poželela bih da budem  odbegli zarobljenik, neuhvatljiv, nevidljiv, nevino optužen i pomilovan dečjim osmehom. Hvatala bih sjaj mehura, slala njihove raspukle kapljice skoro nevidljive veličine do visina najviših planina i više. Do  nebeskog svoda. Hvatala bih smeh tankih glasića neuprljanih duša i širila misao o dobroti i čistoti.

Pobunicu   se protiv vetra
Vrisnucu na nizove kuca
Odjeknucu odjekom
Moćnim da leti do oblaka i dalje.
Vinucu se u nebesa i vraticu se nazad donoseci milosni znak.

понедељак, 18. март 2019.

Anđeo čuvar


Kada se na nebo ravničarsko okome sivi oblaci
Kada se mnoštvo tereta spusti  na dugo orane njive
Ponese me nemir .

Dozivam nebo i zemlju,
Uznemirim duhove predaka
Kroz njihove zatvorene oči osetim lepotu mira davno izgubljenu.

Zatvaram krug.
Osamostalim se.
U tišini sklapam oči
Trudim se da izbrišem besmisao i prolaznost praznih dusa.
Osećam njihovo gomilanje, rojenje,
Rast u sivilu
Mračnost
U zagušljivom vazduhu
Sagorelih starih istrošenih guma
Na divljim smetlištima.

Dozivam pretke
Pokrivam se njihovim znanjem
Trzam se od nemih uzdaha mračnih dubina.

Tajanstvena svetlost zvezda me uzdiže iz mulja,
Podizem se,
Uspravljam
Glasam do neba
Vapaj
Za posustalom nadom  puštam do providnih belih oblaka

U kojima spava andjeo čuvar.


Fotografija: Ruka anđeoska mozaik na Golgoti

субота, 09. март 2019.

Gde svetlost sja

Oteću  iz zatvorene ruke pero golubovo
Ukrašću  sa stisnutih usana reč
Poneću ih
Skriti
Gde svetlost sja
Gde zora uvek zlatnim sjajem rudi
Gde se zidovi ne podižu
Gde cvetovi mirišu
Gde caruje mir.

Savladana sam pričom o psu:

Pas je bio običan avlijaner , bez pedigrea i zvezde na čelu. Dušu je nosio s ponosom svih pasa pod nebeskom kapom. Razgovarao je tokom svetlih noći sa prijateljima vezanim za duge lance, jadao se i brojao bezbrojne zvezde na nebu. Danju se radovao detinjem smehu i bačenoj pilećoj  kosti.
Jedne blage prolećne noći kanap kojim je bio vezan za metalnu šipku se laganim svakodnevnim kušljanjem potpuno prekinuo.
Pas bez imena je dobio željno očekivanu slobodu.
Poleteo je nošen krilima noćnog povetarca. Dlaka mu se vijorila na mesečini, darovala je poneku sovu i probuđenog slepog miša neizmernim čuđenjem. Pokušavao je da ih uhvati, da raspriča njihove stisnute čeljusti-  nije imao uspeha.
 Njuškao je preko bašte. Otkrivao nepoznate mirise oslobođenih pasa sličnih njemu, nalazio radost svakim novim četvoronožnim korakom.
Davao se.
U traženju prijatelja, pored kokošinjca, našao je neprijateljski raspoloženu kokošku. Nije htela ni njegov pseći razgovor, ni njegove pozive na prijateljstvo. Kljunula ga je snagom svih razgoropađenih kokošaka sveta. Zacvileo je.
Nije mogao nazad.
Hteo je da objasni da ne želi svađu, već igru koja mu je dugo bila uskraćivana. Ona svojim pilećim mozgom nije razumevala njegovu neutoljenu želju. Napadala je , stalno i stalno.
U trenutku poslednje odbrane svojim čeljustima je zgrabio njen vrat. Prestala je da se opire.
Igra se završila.
Jutro je dočekao neispavan. Na kućnim vratima je ugledao  čoveka koji je sebe nazivao njegovim gazdom.
Čovek koji je mirisao na sinoćni popijeni alkohol je video beživotno pernato  telo. Bes koji se često otkidao s njegovih ruku je nezaudstavljivom snagom rastao. Zgrabio je lopatu i počeo da udara telo  još uvek bogato noćnom slobodom.
Pas se trzao i zavijao.
Cvileo i molio nerazumnog da prestane.
Metal je ostavljao polomljene kosti i otkinutu dlaku. Telo se umirilo. Opustilo. Ponekad je trzajem pokazivalo  beskrajnu bol.
Čovek je podigao telo i svom snagom ga bacio na poveću gomilu stajskog đubriva.
Žena, koja je bez reči doživljavala bezbrojne udarce po svom telu , nije imala razumevanja ni milosti za tuđe.  Uzela  je telo mučenika, vezala mu kanap oko vrata i ostavila ga da visi  o  granu neprobuđene  višnje.
Oči su poslednjim sjajem gledale nebo i odjeke prvih sunčevih zraka.
Dete je kroz prozor bez zavese sve videlo.


Oteću  iz zatvorene ruke pero golubovo
Ukrašću  sa stisnutih usana reč
Poneću ih
Skriti
Gde svetlost sja
Gde zora uvek zlatnim sjajem rudi
Gde se zidovi ne podižu
Gde cvetovi mirišu
Gde caruje mir.

Svod na Golgoti.

среда, 27. фебруар 2019.

Da ne tražim



Kako ću te naći kada se ugase svetla
Kada me pokrije težina neprobojna?
Kako ću te naći kada sjaj oka zauvek nestane
I kada na moje telo padne veo zaborava?
Kako ću te naći kada mi dah poleti u visine
I kada ruka mirno na grudima leži?
Kako ću te naći? 

Po mirisu trava što kraj puta rastu?
Po žuboru vode što se  valja?
Po kamenu belom?
Po koraku mladom i osmehu večnom?
Po ravnici rodnoj?
Po znamenju slavnom ?
 

Da ne tražim:
Pokrij me belim velom, 
Noćnim sjajem
Svilom jutra.

Pokraj mene knjigu stavi
Da je čuvam
Da mi tamu osvetljava
Da mi poje kada glasa nema.



субота, 23. фебруар 2019.

Nije prosio

Ispred ulaza u veliki supermarket koji je blještao okićen mnobojnim svetlima
sedeo je čovek sivih očiju.  Kroz vrata koja su se otvarala kada se osoba njima približila  su se videli rafovi svežeg voća i povrća. Mirisalo je na sveže pečeni hleb i toplotu doma prepunog hrane.
Gledao je sivo. Bio obučen u sivo. Ruke su mu bile sive.  Cela njegova pojava je odavala misteriju. Ko je, odakle se pojvaljuje i kuda odlazi kada se noć stazom večnosti spusti na grad?  Nije se znalo.

Nije prosio.

Samo je stajao s pogledom tuge uprtim u jednu tačku, koja je bila tu isored njega ali i beskrajno daleko od svih prolaznika.  Iz njega su poletali najbrži letači uzdizali su se i odlepljivali od njegove figure, da bi joj se opet vraćali i ostajali skriveni u slojevima odeće.
Moglo se reći  da je on sam poruka.
Čija?
Nekog davno izgubljenog mornara nastradalog u brodolomu i čudom izbačenog na peščani sprud koji samo velike morske ptice posećuju, možda i samoga Stvoritelja neba, zemlje i čoveka.

Nije prosio.

Znao je dobro da svira gitaru sa tri žice pronađenu ispred kontejnera visokih zgrada. Skromni tonovi izmešani s dubokim glasom i nevelikim sluhom su pozdravljali posetioce gradskog trga za vreme letnjih večeri. U kutiju u kojoj su nekada ležale nečije nove cipele prolaznici su ubacivali po neki dinar.

 Nije prosio.

Ponekad je gitaru zamenjivao svirkom na  dečjoj  frulici, onoj drvenoj koja se koristi na časovima muzičkog vaspitanja.  Naročito  je bio ponosan kada bi se kutija napunila papirom zvanim novac o velikim besplatnim koncertima poznatih muzičara.

- Vidim da me posmatraš očima mora na kome nikada nisam bio. Znam da voliš moju muziku i nemoj misliti  da sam zaboravio kada si mi umesto tamburašima na svadbi novac dala meni. Nisi mislila da ću da upamtim. Pokazao sam ti najlepši bezubi osmeh svih vremena.
Toga dana, a sećam se bio je kraj septembra. Duvao je vetar. Bilo je veselo, vetar se igrao mojom trožičnom gitarom, pojačavao je svirku svojom svirkom.  Tamuraši desno-  ja levo. Čula si i bila srećna. Svoju sreću si podelila sa mnom.
Bio sam srećan.
Nikada lepše i lakše.
A moji umorni prsti prozebli na jesenjem vetru su svirali kao nikada do tada. Krajem oka sam video podsmeh drugih za koji ti nisi marila. Igrala je novčanica a žici!
Danas je drugačije. Ispred marketa nema svirke. Samo severni vetar zavija. Primetio sam iznenađenje kad si me ugledala.   Imam palicu. Čini mi se da mi je jedna noga okraćala. Nekako je nagrižena i  truli, a moram napolje. Znam rekla bi idi kod lekara...ih lekari...kako?
Počinjem da gubim niti notnih zapisa i muzike. Bivam tužan.Čudna  bića me savladavaju.
Muti mi se um. Mutim se iznutra i spolja. Gubim se u nekakvoj magli koja dolazi sve češće i češće.  Primam novčanicu koju mi pružaš. Nemaš ruke gospođe, a gospođa si. Nosiš sunce u kosi. I more u očima na kome nisam bio.

Nije prosio.


Ilustracija svilena ešarpa: More.

среда, 20. фебруар 2019.

Mesec

Dan se ugasio tihim hodom
Znanom stazom.
Izgubiše se sati svetla .

Smeh je zamro
Okačen o prvi oblak noći.

Ruke  radnika  su u strahu mrtvila pale
Oplakivale su duboke rane dana.

Noć zavlada
Tama svoje carstvo bez milosti raskrili
Silom svojom pokri stope ostavljene.

U snazi svojoj

Zagrli nemim rukama uzdahe para
Što nade šalje prvoj zvezdi.
Ponese dah devojke do nebesa bez svetla
Milošću duše pravedne rastopi se hladno srce noći
Ukaza se mesec pun.

недеља, 17. фебруар 2019.

Slike na svili: Lala: Imaš sve kad imaš mene

Slike na svili: Lala: Imaš sve kad imaš mene: Imaš sve kad imaš mene - Jal, di si dosad?  Očla do komšinice na kafu?  Valda si vedru kafe popila?  Kad je bilo po...

Igra svetlosnih iskri

Stajala je  u sredini male prostorije koja je bila predviđena za ostavu.
Gledala je drvene police.
 Nekada su je krasile tegle napunjene zimnicom, a drvene ivice su se smeškale pokrivene venčićima vezenih cvetova na belom srpskom platnu.  Danas se tu nalaze poluprazne tegle  jesenjeg spremanja zimnice.
Oči su joj se zamaglile.
Preko njih se počela navlačiti beličasta tvorevina koja je sprečavala jasan vid.

Mirisalo je dvorište na pokošenu travu  detinjstva, onu samoniklu i samoraslu kojoj nikakvo negovanje nije bilo potrebno. Snažne ruke su je kosile, a otkosi su darovali. Volela je da na svojoj koži oseti miris zelenog.
 Nevidljivi zeleni mirisi su je pokrivali i ostavljali zaštitni trag vidljiv samo njoj. Tada joj je bivalo jasno da je nedodirljiva i zaštićena. Uvek bi pratila ritam kosca treptajima neugasllih očiju.
Kako je dozvolila gašenje zeene linije čuvanja  nije znala.  Nije mogla da spozna trenutak kada je blagoslovena zaštita prestala.
Kuću su polako napuštali,  mešajući se bez reda,  mlađi i stariji. Stariji opraštajući se od ovozemaljskog života, a mlađi kud koji po širom otvorenom svetu.
 Kada je izgubila nit iz svojih ruku nije znala, osetila je kraj toga jutra kada je ustala i kada joj se slika ispred ugaslih očiju  na trenutak činila bistrom. Danas ju je pritislo nebo težinom daljina i neispunjenih želja. Jurile su je cele noći nemani savesti umnožavane tokom dugih godina  života. Nije im popuštala. Pošla je da potraži...

U prostoriju se ulazilo kroz stara vrata koja su propuštala svežinu spoljašnjosti taman toliko da se unutra ne oseća zadah ustajalosti, a količina svetlosti se menjala iz minuta u minut. Težak miris koji je osećala  dopirao je iz nje same. Bila je obojena opipljivim mirisom truleži. To ju je pritiskalo težinom svih krstova sveta.
U jednom trenutku prepuštanja životnom kraju tračak svetlosti  je zaigrao u uglu.
Za čudo i skrama se ukonila.
Odagnala je lelujanje naglim pokretom ruke.
Ipak svetlost se igrala. U igri je videla sklad koji davno nije osetila. Nije mogla znati da li se neko igra njenim mislima ili se unutrašnjost čisti truleži. Počela se prepuštati svetlosnim  iskricama vijugavim poput planinskih bistrih potoka. Pružala je ruke u nadi da će osetiti vlagu bistrog potoka. Liznula bi suve usne u nameri da  one pomognu hvatanje nebeske svetlosti i zadržavanje iskre na dlanu ispijene ruke. Nikako nije uspevala. Sklupčala se u nadi  da će svetlost uminuti i da će se igra završiti.
Bojala se.Srce joj je bubnjlo zaboravljnim ritmom. Zubi su joj zacvokotali. Sklupčala se poput preplašenog deteta.
Zatvorila je oči.
Kad ih je ponovo otvorila, umesto da nestane,  svetlost je bila življa. Presijavala se kroz dugine boje. Lelujala se poput zavesa na letnjem povetarcu.
 Lelujala se kao prvi dodir tople ruke na  obrazu. Slika je toliko stvarno dodirnula njen napregnuti um, da je hladnim prstima pokušala uhvatiti   izgubljene dane svoje mladosti i uzdahe pod otvorenim prolećnim nebom posutim bezbrojnim svicima dalekih zvezda.
Iz zgrčenosti se podigla na noge.
Izmršavela figura se pokrtetala podstaknuta ritmom lagane muzike obojene mirisima mladosti  ljubavi.
Za čudo,  oko nje su se vrteli u lakim zagrljajima parovi.  Dva i dva i nizu. S tavanice su se spuštale lake linije svilenih traka pozivajući je na predavanje, popuštanje i igru snova.
Mirisalo je  na ponovno rađanje i novi život.
Sve je hvatala raširenih ruku. Dodirivala je nebo i zemlju,  savilala se pod taktovima laganih valcera ne osećajući hladne granitne pločice poda. Njene istrošene papuče su bile cipelice iz Čarobnjaka iz Oza. Crvene poput ruža koje je nosila na venčanju, poput  vaskršnjih obojenih jaja i majčinih prstiju kojima ih je premazivala da dobiju visoki sjaj. Sve se okretalo i stapalo u celinu njenog života.
Naglo je stala.
Svetlost je počela da se gubi. Oko nje su se nalazile police s praznim teglama, bez vezenih cvetova. Stajala je kao ukopana, suvog grla, a umom joj je strujalo pitanje zbog čega je došla baš tu.
- Moram se vratiti u kuću, pa doći ponovo, možda se setim.

U Crkvi Bogorodičinog groba- fotografija Dragan Đukanović

понедељак, 11. фебруар 2019.

Vidim te

Kriješ se ispod taloga minulih dana
Kriješ se iza dubokih uzdaha nastalih u tami noći
Kriješ se kada se jutro na istoku stidljivo javlja.
Kriješ se kada sneg  zabeli krovove kuća.
Kriješ se kada sivi golub neprospavanu noć ponese
Kriješ se u knjizi nepročitanoj
Kriješ se u talogu popijene kafe

Kriješ se -  skrivanje ti  ne pomaže

Vidim te u talogu minulih dana
Vidim te iza dubokih uzdaha nastalih u tami noći
Vidim te kada se jutro stidljivo javlja
Vidim te kada sneg zabeli krovove kuća

Vidim te kada sivi golub neprospavanu noć ponese
Vidim te u knjizi nepročitanoj
Vidim te u talogu popijene kafe

Vidim te - skrivanje ti ne pomaže.

петак, 08. фебруар 2019.

Lala: Imaš sve kad imaš mene


Imaš sve kad imaš mene
- Jal, di si dosad? 
Očla do komšinice na kafu? 
Valda si vedru kafe popila? 
Kad je bilo podne? 
Šta si tamo tolko radila? 
A, šta te i pitam, nisi radila ništa, da si, bila bi tu. Nos bi držala u svoju kuću , a ne kod nje. Dobar je i taj njen što je drži.
 Moj komšija? Pa i on tako misli ko i ja! Možete se vas dve uvatiti zaruku pa napred! Di si bože da me vidiš?
Ne umeš ništa ni da kuvaš ni da pečeš, a ni onaj kumovski kolač da zamesiš! Šta, šta? Ja ga zimus strušio, pa bila palačinka? Kako te nije sram?  Ja? Gunđaš nešto sebi ubradu. Ni sama sebe ne razumeš , a ne da te ja razumem!
Kažeš odnela gibanicu? Kakvu gibanicu? Onu sasirom? Bolje da si meni ostavila nisam ni pojo ništa, sve da udeliš za mamu i babu! Babu? Ko je vido da se otac zove baba? To ima samo kod vas, kod vaše fele! A deca kakva su ti! Bolje da si ji vaspitala bolje, da pokažu poštovaje prema starijima...da poljubu ruku kad dođu! Oni... skloni Bože od mene. 
Moja deca su drukča!
 Šta kažeš? Naša deca? Pa da naša. To su tvoja. Moja deca su fina na oca. Donesu mi šta treba. Znadu koje pivo najviše volem pa mi donesedu. A volem i kad se zapijemo zajedno..ih to ti je milina...samo retko , neće s babom. 
Tebi donesu? Donesu i dovedu unučad da i čuvaš. Pa čuvaj onda i mesi deci onaj keks na presu. Al pazi, nemoj da bude ko da si s nogama mesila, treba da budu masni od masti, ne od tvoji nogu. Jel razumeš? A ni to ne znaš!
Jel imal još one gibanice s makom? Daj mi s jedno dva prsta da se malo naranim… daj još s dva prsta, ne tvoja nego moja… uf tolko valja da ne valja! Ima da mi se trbu raspukne. To si namerno da me uvati gorušica. Oćeš da umrem rano, pa da budeš udovica , ko ona na televizoru što se smije od jutra pa do mrkle noći, a onda šta radi da ti ne kažem...
Kako ja to tebi?
Kako? 
Ta lepo! 
Znam ja žene kake su, ni ti nisi ništa bolja! Šta tebi fali? Ne fali ti ništa . Imaš sve- kad imaš mene! Dođi da mi opereš noge, da prilegnem. Bole me stomak od maka, a i bio je malo nakiso. To si namerno...

Ilustracija davno nastali crtež.

недеља, 03. фебруар 2019.

Kako da ne verujem u čuda?


Kako da ne verujem u čuda
Kada se pojavi sjaj zvezda na noćnom nebu?

Kako da ne verujem u čuda
Kada se ravnica u proleće probudi?

Kako da ne verujem u čuda
Kada se prvim jutarnjim zrakom zabeli dan?

Kako da ne verujem u čuda
Kada se cvetak iz  zemlje javi?

Kako da ne verujem učuda
Kada se u oku suza pojavi?

Kako da neverujem u čuda
Kada prijateljski glas dodirne uho?

Kako da ne verujem u čuda
Kada  zvono dalekog tornja zazvoni?

Kako da ne verujem u čuda
Kada umor savlada telo?

Kako da ne verujem u čuda

Kada sveže skuvana kafa zamiriše?

Kako da ne verujem u čuda
Kada mi dlan toplotom dozoveš?

Kako?

субота, 02. фебруар 2019.

Putopis : Bukurešt

Palata parlamenta


  Kada se na dar dobije lepota rumunskih šuma gledanih s visine  oblaka srce
zalupa  brže. Rumunski narod je veoma blizak sa nama. Nekada  granice nisu postojale pa se do obližnjeg Temišvara na pijacu odlazilo paorskim zaprežnim kolima. 
Danas  nas Rumunija privlači mnogim lepotama koje su neistražene,turama do Drakulinog dvorca, zagonetnom muzikom koja osvaja i lepotom osmeha slučajnih prolaznika.


U Bukurešt smo stigli u kasnim večernjim satima,  prespavali smo u udobnom hostelu  u neposrednoj blizini aerodroma. Rano ujutro smo bili spremni za obilazak.
Ceo dan je bio pred nama, jer smo avion imali tek u popodnevnim časovima.
Uputili smo se stazom prema autobuskom stajalištu. Na pešačkom prelazu nas je zaustavila žena koja je nudila pomoć. Rekli smo da imamo vremena i da ćemo do centra gradskim autobusom.  Ljubazno nam je ponudila prevoz. Tako smo se sa potpunom strankinjom sprijateljili i osećali se kao da se poznajemo oduvek.
Prevezla nas je nekih dvadesetak kilometara skoro do  samog centra. Pozdravili smo se i izašli u hladan rumunski novogodišnji dan. Parkirani autobus nas nije video pa smo produžili peške. Odjednom smo čuli poznati glas. Vratila se, objasnivši  da se ne oseća dobro što nas je ostavila.
Bez reči sam, dobrota do dobrote koja nas je pratila svo vreme putovanja. se nastavlja.
U torbi imam božićni medenjak uvijen u celofan, ima oblik zvezde. Dobila sam ga  za sreću. Putovao je u Izrael i vratio se. Poklonila sam  ga kao poklon za sreću iz Srbije.
Spremni smo da se posvetimo lepotama glavnog grada Rumunje. Veliki široki bulevar i i ulice spremne za doček gostiju nas oberučke prihvataju. Utapamo se u ljude koji govore pevljivim jezikom. Nižu se zgrade i trotoari. Smenjuju se veliki tržni centri i prodavnice koje ne nalikuju nekadašnjim. Sve je čisto, uredno, sve miriše na praznik  i dobrodošlicu.
Pravimo fotografije ispred poznatih zgrada. Tu je najveća od najvećih  koju je nekad izgradio Čaušesku, kažu da je posle Pentagona najveća zgrada valade na svetu. Onoliko koliko je spratova gore isto toliko ih je i u podzemlju. Ne koristi  se sav prostor. Interesantno  je da je svaka cigla, kamen staklo ili nameštaj od isključivo rumunskih resursa. Zboh nje su čitava naselja srušena , a stanari raseljeni širom Rumunije.
Dan je proleteo.
Hvatamo autobus prema aerodromu. On nas lako prenosi pokazujući brojne lepote i bogatstvo ulica. Pogled mi pada na Trijumfalnu kapiju kja je potpuno identična pariskoj.
S prvim sumrakom ostavljamo svetla Bukurešta. Oko ih miluje, pozdravlja i obećava novi susret.

петак, 01. фебруар 2019.

Tačka u vremenu

Od svih dana u godini najmanje je volela početak februara. Smetali su joj
neskinuti novogodišnji ukrasi i  blještavilo prošlih praznika. Toga dana se ništa neobično nije desilo osim uobičajenog pitanja koje je često dobijala u poslednje vreme.
Zašto?
Da li se to na njenom licu urezao trag  beskrajnih jutarnjih maglovitih strahova uvijenih u neprozirne tajne minulih dana koje je sama skrivala ne dopuštajuči im da ugledaju dnevno svetlo? Možda se trebala ispovediti..?
Nije znala.
Samo je dopuštala da je ponese talas nemira koji je dolazio  potpuno nenajavljen. Osećala je krivicu.
Strah od učenjenoga se širio poput prolećne nenajavljene bujice koja je mlela sve pred sobom.
Smetao joj je mobilni telefon i beskaraj besmislenih sms-ova. Mejlove nije podnosila. Internet i fejsbuk takođe. Osećala se samom u  čitavom univerzumu. Samoća se raspirivala, dobijala je na žaru potpomognuta ublaženim severcem , jakim samo toliko da se rasplamsaju unutrašnji strahovi.
Čitavog života je davala. Dane, noći, raspevana jutra i blage večeri.Sklanjala se pred burama i porodičnim olujama. Ćutala je i u dubini duše vodila bitke koje su imale samo gubitnika. Nju samu. Onda je unutrašnjost dobila drugi oblik. Pogodila ju je bolest koja ju je sasvim preokrenula. Dopustila je da je gorčina preuzme. Gazila je sve pred sobom, ne mareći za posledice.
Danas ju je februar tukao. U torbi na ramenu kupljenu u nekim  bezbrižnijim vremenima je nosila teret svoga krsta. Znala je da je to onaj poslednji.
Imala je uput za onkologiju.
Rak ju je izjedao.
Odnosio je delove njenog tela u svojim metastazama. Jedino je mozak ostao pošteđen, a možda ni on ...nije htela o tome ni da misli...
Znala je da se kući neće vratiti.
Samo je duboko uzdahnula. Pustila je da je plimni talas zahvati,  da je osećaj prave krivice dotakne:
-Daj da vidim tvoju ranu. S drugog kreveta bele bolesničke sobe je odzvanjao muk neprovidnih misli obeljenih dugotrajnom anestezijom.
-Evo, gledaj moju. Neće ni tvoja biti manja, ni lepša!- Drugi krevet je samo otvorio oko preplavljno bolom.
- Da ti kažem. Samo sam ja mogla da se udam za inženjera. Ja čobanska ćerka. Znaš li kako su mi svi zavideli? Znaš li kako su me gledali? Čobančeta dete, za inženjera...- krevet je i dalje ćutao.
-A, da li  ti imaš rak? Jede li te? Da li će te pojesti ? E , sestro, čobansko dete u inženjersku kuću... - krevet je  ćutao zadržavajući nevidljiv bol iza poluspuštenih kapaka.
-Da ti kažem. Muža nisam volela. Čini mi se da nije ni važno, nije mi mnogo ostalo od njega.  Pokojni je! Koliko ću ja? Možda do zime ili proleća, ko zna. Ovi lekari...- krevet je promrmljao molbu.
- Da ti zovem sestru? Nešto za bolove? Čuti i trpi. Biće terapija pa ćeš dobiti.

 Od tada su prošle godine, ali je slika ostala blistavo jasna. Bol koji ju je pratio je bio razarajući.
-Zašto sam onoga dana odbila ženu? Koga da pitam da mi pomogne?
 Koga?
  fotografija: Cvet iz Svete zemlje.

уторак, 29. јануар 2019.

Orah

Belim se pokrio trag
Zameo se dodir 
Opusteo
Pogled savladan daljinom gladnom.

Pod prozorom leži
Od života otrgnut
Orah stari.

Isečenog debla
Vlagu zemlje kupi
Bolno u Nebesa gleda.
Zarobio ga stud zimskog dana.

Pad mu prorečen bi davno
Glasom proroka.
Mladost ga zanela snagom brojnih dana.
Ne poverova glasu dubine.

Izgubljeni dah maglenu zoru doziva
Moli za san
Za zaborav svetla i sunčevog zraka.

I poče sneg opet.


субота, 26. јануар 2019.

Putopis: Via Dolorosa - Put suza

Ulaz u vilu Antoniju Prva tačka
U Svetoj zemlji je sve sveto: nebo u beskrajnom plavetnilu, tlo pod nogama obojeno stopama mnogih  koji su hodali za Prvim i pre njega, kamen i prah pustinjski nošen nevidljivim  anđeoskim rukama beskraja.
 Kroz ulice Starog grada odzvanjaju glasovi davnina, a vetrovi u najskrivenijim uglovima kamenih crkava pričaju svoje priče. Ispevaju se Davidove pesme, plače se pod Solomonovim hramom, uzdiše se za stradalnicima i nada se ponovnom vaskrsenju onih koji nisu sa nama. Traže se tragovi izgubljenog zavetnog kovčega i ploče Mojsijeve.
Delim radost i tugu.
Ostavljem svoj dah da se meša sa dahom svih koji su prolazili nikada presahlim Stradalnim putem.

Via Dolorosa:
1.
Neposredno po ulazu u Stari grad kroz Lavlju kapiju nailazimo na prvu stanicu Hristovog stradanja. To je Tvrđava , danas vila Antonija, mesto na kome je Isusu suđeno. Beli se kameni zid, beli se kraljevski grb na ulazu, mnoštvo hodočasnika u strpljenju formira  red da uđe u prostoriju koja označava mesto suđenja.
Preplavljuje me čistota. Dok zatvaram oči do mene dopire glas iz davnina pomešan sa bolom i suzama. Mešaju se pravedni i krivci, nestaje razuma, a kazna se prima kao neminovno.
2.
 Lako se  bez krsta na leđima stiže do druge stanice na kojoj je Isus bičevan i okrunjen trnovom krunom. S visine zida u mene gleda izmučeno lice rođenog da strada za sve nas. Fijuče bič i odzvanja neverica pristalica Hristovih.Oko mene šapat.




3.
Jermenska kapela
Glatki kamen ispod nogu, vlažan od mnoge vlage zaostale iza noći, upozorava na oprez u hodanju. Proklizavam, zadržavam se uspravnom i plačem nad prvim Isusovim padom. Ulazim u Poljsku kapelu.  U niši unutar kapele je skulptura Isusa.
Krst ga je pritisnuo.
Znam.
Teško je čoveku da nosi svoj krst na leđima.

Ipak Gospod nam je dodelio onoliki teret koliki možemo da ponesemo.
Stradanje nad stradanjima.
Izgovaram reči molitve. Molim za   lakše nošenje krstova datih rukom Gospodnjom.
4.
Mesto na kome je Simon pomogao Isusu
Majko nad majkama, veliki je bol i željenje  nad svojim detetom. Saosećam sa bolom Bogorodice, u  Jermenskoj kapeli se klanjam Majci nad majkama. Mesto susreta majke i sina je preda mnom.
Pad Isusov pod krstom




5.
Glatki kamen ispod nogu i težina krsta su preveliki teret za mučenika. Na petoj stanici Isusu pomaže Simon iz Kirineje. On snagom svojom i dobrotom duše preuzima nošenje krsta. Kroz misli mi odzvanja bič i pucanje kože dobrog čoveka koji bolom plaća svoje dobročinstvo.
Dobročinstava su   pored nas.
U tišini svojoj dobro učiniti,  je čast i prednost.
6.
S  neba se uputila sitna kiša, lagano se sliva preko broja šest.
Na  šestoj stanici Veronika briše Isusu lice. Nežnošću svojom mu daje snagu. Njena nežnost traje do dana današnjeg.
7.
Mesto drugog pada
Mesto obraćanja jerusalimskim kćerima
Drugi pad pod krstom. Kiša jače pada, sliva se i kvasi moje rukave. Grupa Korejaca kleči pred ovim svetim mestom. Molim sa njima.
8.
Na kamenom zidu je obeležje osme stanice Hristovog stradanja, po predanju on govori:
 ,,Kćeri Jerusalimske ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i decom svojom" .
Dotičem promrzlim prstima krst na zidu. Sakupljam delove reči rasutih kroz magle vremena. Sve je jasno, živo, ponovo rođeno.
Kako da ne plačem?
9.Treći pad

Podnožje Golgote
Golgota
U blizini Golgote, posle velikog uspona prema njoj, Isus je ponovo pao. Na ovom mestu se nalazi  početak hrišćanskog dela Starog Grada. Lavlja kapija je ulaz u muslimanski deo i deo stradalnog puta koji vodi kroz njega.

10.
Pre ulaza u Crkvu Hristovog groba se polako spušta u kriptu. Nekada je to bilo podnožje brda Golgota, gde je sa Isusa bila skinuta odeća. Podeljena je onima koji su stajali u okupljenoj gomili.
11.
Visoko stepenište vodi do mesta raspeća. Prizor koji se tada ugleda ispunjava dušu neobičnom lepotom. Tavanica  je svodovima podeljena na tri dela koji, iako su delovi, čine jedinstvenu i neraskidivu celinu. Tu su katoličke, koptske i jermenske freske koje pokazuju detalje hristovog života. Zidovi nemim jezikom i slikom pričaj u starozavetne priče. Tu je Avram pored njega je   Anđeo koji  mu zadržava ruku. Tu je Majka Marija. Tu su svi sa kojima se Isus susreo na svom stradalnom putu, svi su pored njega dobili svoje mesto u večnim prostorima neba. Freska govori.
Dodirujem kamenu ploču na kojoj je Isus ležao dok su ga zakivali na krst. Pod staklom je kamen koji je pukao u trenutku njegove smrti.
Mesto  zabadanja krsta
12.
Ispod kamene niše je mesto gde je bio zaboden krst sa Isusovim telom. Iako je
gužva na ovom svetom mestu velika, u trenutku kada se na kolenima molim dodirujući zvezdu raspeća imam  savršeni mir. Nestali su glasovi divljenja i plač okupljenih vernika, nestao je žamor i uzdasi, ostala sam sama da u miru osetim dah minulog vremena. Oče naš koji si na nebesima...
13.
Ploča miropomazanja
Posle skidanja sa krsta telo Isusovo je postavljeno na Ploču miropomazanja. Miriše miro iz ružičaste kamene ploče. Lagano je dodirujem. Iznad glave mi je osam velikih lampi-kandila koja predstavljaju osam hrišćanskih zajednica.
Na ovom svetom mestu, shavatam da su hrišćani isti i da su nebitne razlike među nama. Ovde su ljudi s istom mišlju klanjaju se svetinjama, hodočasnici  su i vernici hrišćanstva bez obzira na  hrišćansku zajednicu kojoj pripadaju.
Ulaz u Crkvu Svetog groba
14.
Najsvetije mesto  je Crkva u crkvi. Hristov grob. Mesto gde je Isus sahranjen i odakle je  trećeg dana u nedelju vaskrsao. Grob je prazan. Čeka se red da se uđe u ovo  Svetilište.
Čekam ponovo.
 Rano jutros smo bili na ovom mestu. Želeli smo da kao deo sećanja ponesemo trenutak otvaranja Crkve Svetog groba kada Musliman zadužen za njeno otvaranje to učini.  Poneli smo i trenutke menjanja ulja u kandilima koja se nikada ne gase.
Iznad ulaza u  grob je venac Apostola. Sjedinjeni i spremni da šire Hrišćanstvo po svetu  stoje kao temelj i dokaz da je Isus Vaskrsao i da je večni život moguć ako se mali čovek održi na Hristovom putu.
Neobično je naći se u tolikoj energiji različitih ljudi. Svako od njih uključujući i mene se razlikuje, nosi sa sobom probleme, brigu,nadanja, strahove  i lepotu.
Svi smo nošeni nevidljivim anđeoskim krilima zadivljeni i darovani neobičnim mirom.
Svi smo ponizni pred  prazninom groba. Hodočasnik je ispunio svoj zadatak molitvom nad  hladnom kamenom pločom Isusovog groba.
Ispred ulaza u Crkvu Vaskrsenja
Pored ovog Svetog mesta smo u svojim dugim šetnjama prošli mnogo puta. Susretali smo se sa različitim ljudima, razgovarali smo sa jednakima s poštovanjem i ljubavlju kaja se u ovoj količini može osetiti samo na ovom mestu.

Na pitanje: ,, Šta si  donela iz Izraela? " postoji odgovor:

Mnogo duhovnosti, dobrote i radosti.

Hvala vama dragi čitaoci na strpljenju u čitanju mojih zapisa. Oni su mali deo doživljenog.
Ostajte mi zdravi i veseli. Nemojte se plašiti daljina i nepoznatih krajeva. Nemojte se plašiti različitih vera i nacija.
S verom u Boga sve je moguće.
Trenutak susreta sa grčkim patrijarhom. Snimak sve govori.


Srećno. 

уторак, 22. јануар 2019.

Putopis: Haifa, Bahajski vrtovi

 
Ne može se  Izrael posetiti  bez  putovanja do plavetnila Sredozemnog mora. Neponovljiv je osećaj videti ga sa azijskog kontinenta.
Bahajski vrt
Haifa
Prelep osunčani decembarski dan, koji znači sve osim hladnoće,  je osvanuo okupan svežinom. Kako je jutro odmicalo temperatura vazduha se povećavala. Kroz jerusalimske ulice smo se uputili do nove, moderne železničke stanice Isak Navin.
Tačnost prevoza u ovoj gostpljubivoj zemlji  je poslovična.  I ovoga puta voz polazi tačno na vreme. Očekuje nas promena voza na stajalištu Ben Gurion, ali sledeći, koji nas nosi velikom brzinom do Haife, je već tu. Kroz stanični prostor odjekuju zvuci klavira.  Njišu se palme između platformi za stajanje vozova,  iako smo ispod aerodroma.
 Sedamo u drugi voz  koji nas odnosi do  najveće  luke Izraela.
Staza vrta sa Hramom u pozadini
Pruga prolazi kroz mediteranski predeo uz samu obalu.  Negde se vide duge peščane plaže, a negde su one zaklonjene brojnim staklenicima i bezbrojnim plantažama pomorandži.
Na ulazu u Hram
Na jerusalimskoj najčuvenijoj pijaci Mehane Jehuda se mogu kupiti neobične vrste povrća i voća kojima ne znam imena.
Cilj nam je novo svetsko čudo podignuto u ovom mediteranskom gradu: Bahajski vrtovi.
Kaktusi
Zapljuskuje nas šum talasa i miris mora. Odzvanjaju sirene brodova, a na drugoj strani je tu užurbani žamor grada.
 Lete galebovi i svojim krikom paraju sunčano jutro.  Ubrzo smo prinuđeni da se oslobodimo  viška odeće. S jerusalimskih sedamsto metara iznad nivoa mora za kratko  vreme smo na istom sa svim stanovnicima mora na svetu. Sve nas spaja beskrajno plavetnilo i daruje isto  bogatstvo. Duša mi se raduje.
Lep i moderan grad bogat različitim zgradama koje dosežu nebeske visine. Osvajaju na s i mame na nove vidike.
Spremni smo na uspon do čuvenih vrtova. Očekuju nas i mame pričama o sebi : Bahajski vrtovi.
U traženju najkraćeg puta nam pomaže savremeno čudo telefonske navigacije. Pravimo fotografije na uređenom stepeništu. Naoružani vojnik nas upozorava da se tim putem ne sme ići, a fotografije se ne mogu praviti. Ipak nas pušta. Mi smo tek bezazleni turisti u želji za duhovnim bogatstvom.
Čeka na brdo Karmel.
Pogled sa terase
Uspon je velik, ali tamo se pružaju beskrajni zeleni travnjaci podšišani preciznošću kraljevskog berberina. Živice podrezane do savršenstva,. Pogled prelazi s jedne lepote na drugu, nezasito uzimajući sve što  se pruža.
Kroz vrt vode staze posute sitnim belim kamenom. One se opet vijugavom elegancijom kreću između žardinjera s rastinjem  iz svih krajeva sveta. Nebrojene  su vrste kaktusa, četinara, biljki neobičnih listova koji mame na dodir, ali se to ne sme .
Zadovoljavm se uživanjem u pogledu.
Vrtovi imaju brojne terase od kojih su tek neke otvorene za turiste. S jednog nivoa na drugi se može okolnim putem i  drugim  ulazom. Tada bivate nagrađeni: fontane bogate vodom, kamene klupe postavljene između visokih stabala i tišina.
Na ovom mestu je zabranjeno konzumiranje hrane i cigareta. Može se čuti samo tihi zadivljeni šapat. O bezbednostii se takođe vodi računa: na svakom ulazu su naoružani čuvari i sve stvari idu pod skener.
Na srednjem nivou se nalazi  svetilište. Hram u koji ulazim izuvena i u tišini.
Savršena tišina me dočekuje  uprkos brojnim posetiocima. Neobičan mir  obavija ovo mesto.
Iza stakla su  svećnjaci i vaze prepune raznobojnog  cveća. Na zidovima debele tapiserije. U četiri ugla su postavljene velike vaze napunjene mirisnim laticama. Stičem utisak da se nalazim u velikom, sa grma,  pažljivo odrezanom cvetu.
Slika govori više od reči
Kao ukras ispred vrta stoje na jednom mestu ravnopravno simboli tri velike religije: tu su hrišćanska jelka, jevrejska zvezda i muslimanski polumesec. Saživot je moguć.
 Na svom putu po Izraelu sam hodočasnik, poštujem sve  vere, ne pravim razlike koje postoje među ljudima  i religijama. Bahajska vera  se zasniva na tome da je  moguća jedna religija koja se zasniva na svim religijama.  Oni veruju u sve proroke i jednog Boga.
Kako god,  Bahajski vrtovi su  bogatstvom bilja i ptičjom pesmom  možda delić  raja na zemlji, a sigurno je da su s pravom dobili status novog svetskog čuda.