Постови

Приказују се постови за април, 2019

Kroz oblake

Слика
Reči  ne znače ništa ako su izgovorene olako, površno, ako onome koji sluša  ne znače slušanje ili  ako ih govornik upotrebljava da bi prikrio sopstvenu  površnost i dočarao iluziju boljeg sebe  onome ko sluša. Dela znače mnogo. Nekada su nemerljive težine i ne mogu se izbrisati poništiti ili doraditi. Takva su kakva su. Reči su samo Vetar Kroz Travu slatine Koja okružuje plodno zemljište. Želim da ti kažem, da moje reči padnu na plodno tlo i da ti u njima pronađeš smisao,  koji meni,  eto, na neki čudan način izmiče.  Hvatam se za njih poput semena za vlat trave u želji da ostane pored svoga na svome. Hvatam se za san, za maglu, za nedoživljeno, prikazano tako stavrno da se moj razum opire prihvatanju sna kao sna. Upijam svetlost dana i prohladan vetar koji do panonskih prostora dospeva s visokih Karpata doneseći pred sam početak majskih dana miris snega i zagonetni dah visokih planinskih vrhova. Osećam njihov reski prečišćeni  vazduh kao  jasan govor stvrnosti. Jutro me j

Ističe april

Слика
Ističe april. Tiho kao reka ravnice. Tope se dani vetrom obojeni Glasa se  noć sovinim hukom Probuđeni  dusi Tišinom plaše Talog prošlih aprila zove Priče ispreda Čudne Nepovratne Ne veruje san javi Java izmiče žutoj  noći. Sve se kida Talasa Tajanstvom blista Ističe april.

Ne vidim

Слика
 Ne vidim Kroz maglu hladnog prolećnog dana. Ne vidim Kroz prazne reči. Ne vidim Kroz stisnute kapke na prozorima. Ne vidim Kroz čvrsto vezani čvor na kanapu. Ne vidim Kroz zatvorena vrata stana. Ne vidim Kroz prepisane reči  drevnih mudraca. Ne vidim Kroz oblak neznanja. Ne vidim Kroz pretnju. Ne osuđujem. Tugujem.

Slušam

Слика
Ćutim. Dopuštam da me trenutak preplavi, da osetim  šapat  reči koje se retko čuju, da razumem. Slušam prolećnu kišu, prvu vlagu koja dolazi posle davno zaboravljenog otopljenog snega  i teškog zimskog sna. Slušam njenu igru, vantelesnu i duhom ispunjenu. Životom bogatu. Kroz nozdrve mi do duše dopire miris proleća, blagodetne vlage i radosti utkane u beskrajne koncentrične krugove. Slušam priče o   putovanju ponovljenom bezbroj puta, a opet svakoga puta put je sasvim različit, posvećen. Prosvećen. Duboko udišem vlagu. Miriše pokvašeno perje pristiglih roda vernih do do poslednjeg daha. Njihovih bezglasnig grla  pesma  prostrla se kroz mnoge pređene kilometre. Srećem  se u beskraju sa dušama koje su darovale pogled njihovim neumornim telima. Stapam se. Jedinstvo je gotovo materijalno, uhvatljivo. Osmeh me preplavljuje. Golicanje vlage ide dalje. Priča kapi se vije. Dospeva do stakla. Biva zaustavljena samo na tren, da bi se brzo spustila niz glatku površinu. Klizi priča. H