Постови

Приказују се постови за 2016

Novogodišnja čestitka

Слика
Prijatelji dragi, čini se samo trptaj oka i opet Nova godina. Brzo prolazi da čovek nema vremena da uživa u darovima dana i noći.  Čekamo danas, sutra, zimu,proleće... U ovim danima bar na tren odbacujemo sivo , prihvatamo samo lepotu i blistavost. Neka vam dobro raspoloženje traje dužeod jedne noći, neka traje bar čitavu godinu, pa onda ponovo. Svima vama,  koji mi poklanjate deo svoga vremena želim svako dobro. Radovala me je svaka vaša poseta. R adovao me je svaki komentar. Radovalo me je čitanje  postova i objava. Uživala sam u vašim stihovima, slikama,  fotografijama  i pričama. Danas je noć, kada se premerava vreme, kada se svi bar na trenutak okrenemo lepim stvarima i pokušamo da zaboravimo prebleme, nedaće i strahove. Napuštamo onu Staru godinu, izboranu i isprljanu od težine dana koji su prošli.  S nadom gledamo u vedro nebo milovano nebeskom zvezdanaom svetlošću. Osećamo blagost i milost. Radujemo se. Želim da vam poklonim osmeh, radost i ljubav. Želim da vam pok

Prvo javno predstavljanje ,,Radosti žute lubenice"

Слика
Prošao je i taj dan,  veliki za mene , moju porodicu i prijatelje koji su došli u Centar za stručno usavršavanje u Kikindi da me podrže. Bilo je onih  nepoznatih,  koji su radoznalo ulazili i razgledali postavljene slike. Svila je zablistala. Ovom prilikom zahvaljujem Gordani Bulatović na pomoći i saradnji. Zahvaljujem Andrei Beati Bicok na lepoj reči izgovorenoj o meni i mojoj knjizi. Zahvaljujem Jeleni Milošev na čitanju recenzije koju je Beata nazvala Premeravanje  života. Zahvaljujem ,,Kreativnoj radionici Balkan i gospodinu Stevanu Krstecu na saradnji. ,,Radost žute lubenice"  je unela radost u konferencijsku salu CSU. Smenjivale su se skrivene i potisnute suze i smeh. Posle čitanja ,,Savršenog života" , jedna osoba je iskreno izjavila da nikada nije razmišljala kao mačka i da je prijatno iznenađena. Imamo i nekoliko fotografija koje su zabeležile prvo javno pojavljivanje ..Žute". Додајте натпис Beata,  i Jelena

Prva pomorandža

Слика
Sedela je na staroj fotelji donesenoj iz roditeljske kuće. Drvena osnova i nasloni su bili stari. Nov je bio mebl kojim je bila presvučena. Dezen sličan onome prvom, nekadašnjem, nevidljivim nitima sličan  sa onim prvim štofom koji je davao život i nadahnjivao njenu udobnost.  Toliko ga  je volela, da nije mogla dopustiti da se iscepa i baci staro platno,  iz koga su na mahove izbijali delovi potke. Deca nisu znala šta je uradila u saradnji s majstorom. Naredila je dao ono staro ostane ispod, tako da samo ona to zna. To je bila neraskidiva veza sa rodnim domom i dve sestre. Toplina električne peći ju je potakla na razmišljanja. Zima je uzimala maha. Osećala je da je bole kosti.  Volela je toplotu, čaj i miris pomorandži. - Da, pomorandže. Čekaj, kada je to bilo... Mora da ja to negde imam. Samo treba da potražim. Ne može biti daleko... Tu je... Sigurno  onoj kutiji... Onoj presvučenoj ružičastim papirom sa malim crvenim cvetovima. Lagano je preturala orman u nadi da će što pre ugl

Samo obična...

Слика
Koraci su merili. Ona nije. Iako je zimska hladnoća širila svoje carstvo i rasterivala poslednje užurbane šetače, njoj se nije žurilo. Žurio je samo korak. Pognula je glavu. Morala je da gleda u igru pređenih rupa na asfaltu.  Bilo ih je dosta.  Bilo je slučajeva da je samo svojom nepažnjom dodirnula hladnoću smrznutog tla. Bolele su je kosti. Zadnji deo kičme se toliko ugruvao da je danima hodala lagano, što joj nije bilo u krvi. Volela je brz hod. Volela je vetar koji se stvarao oko njene glave i terao uvojke na brzi ples. Da, uvojci su to činili. Nikada nije nosila kapu.  Smetala joj je. Nije mogla da oseti miris zime, nije mogla da oseti onu jezu prvog podizanja šiške dotaknute  hladnoćom. To joj je davalo snagu. Obezbeđivalo je tišinu. Davalo je prednost njenim mislima. ... Neizmerno sam zahvalna Bogu na milosti meni pruženoj Zahvalna sam anđelima nebeskim Puštenim da se usade U duše onih koji čine dobro Njihova dorota je neizmerna Nemerljiva zemaljskim merama Dobr

Moja prva knjiga

Слика
Danas je na moj sto pristigla knjiga.  Žuta lubenica se osmehivala sveže odštampana i nadahnuta tajanstvenim životom koji je tek očekuje. Da li će ili neće pronaći put do čitalaca, ostaje da pokaže vreme.  Do tada reč, dve o poklapanju niza događaja koji su omogućili njeno nastajanje. Negde u jeku sezone lubenica i slučajni odabir baš žute,  dodirnulo me je sećanje na jednu žutu lubenicu koja je u nekom trenutku obeležila živote mnogih. Letnja vrućina i mir  doneli su reči. Reči su prerasle u priču. Priča je dospela na blog.  Tu su je čitali mnogi.  Pročitala ju je Veselinka Stojković, koju  opet igrom okolnosti ili slučaja, upoznah na svemoćnom internetu.  Veselinka je široke slovenske duše, pa ju je objavila na ,,Bašti Balkana".  Jelena Milošev je priču objavila na Fejsbuku. Preko njenog profila priča je dospela do Andree Beate Bicok, koja se ponudila da uradi lekturu i recenziju za niz priča. Odlučila sam se za one, meni veoma drage.  Ona im je udahnula neki novi život

Ne zna ni da kuva

Слика
Neke ljude upoznaš slučajno. Kao osobu koja stoji iza tebe u redu. Neko sedi pored tebe u zagušljivoj i virusima punoj ambulanti. Neko se u brzini očeše o tvoj novi kaput i napravi gravure vezama zeleni za supu. Nekima odobravaš. Nekima ćutiš. Nekima samo blago odmahuješ glavom samo površinski dodirnut rečju njegovom. Neki u nepoznatima traže odušak, pa im pripovedaju bez straha iznoseći najskrivenije zebnje i tajne misli. Neki podstiču priču, a neki hteli ili ne čuju. ... - Da sine moj , sto ljudi sto ćudi. Tako je meni moja mati govorila. Tako ja govorim onome svome klipanu, koji ne vidi dalje od svoga nosa. Gleda slep kod očiju. Gleda bez gledanja. Lepo kažem:  nemoj nju, nije ona za tebe. On, ne daj Bože! Samo ona i nijedna druga. Da je lepa , nije! Da je pametna, nije!  Da je visoka, ni to nije! Kažem ti nikakava! Nikakva! Šta pitaš? Malo sam nagluv! Da li ima kakve škole? Ima škole. Završila neki fakultet. Zna šta zna. Mislim da ništa ne zna.  Ko mene šta pita? Niko. Da

Očenaš za Čedu

Слика
U ulicu gde su sve kuće ušorene i gde su nekada sve ličile jedna na drugu, je došlo neko novo vreme. Nikle su nove kuće. Lepše. Stasitije, sa podrumima i visokim spratovima, sa potkrovljima obloženim drvetom, sa kapijama ukrašenim kovanim metalnim  ogradama.  Među poslednjim  kućnim srtarosedeocima  je ona. Kuća njegovog detinjstva. Prednji deo kuće sa velikim zabatom se nakrivio. Činilo se kao da je podbuo od alkohola izgubio ravnotežu i da se održava samo nevidljivim nitima ljudskih duša koje su nekada tu živele. Neposredno ispod crepa su golubovi i vrapci pronašli ulaze i baškarili su se u skrivenom mraku tavana. Ljudska noga već odavno nije tu kročila. Ljudi su se plašili osušenog ispucalog blata nalepljenog na štukatur-trsku.  Ona se naslanjala na drvene grede izrezbarene delima malih buba koje neopravdano zovu crvima. Sve zajedno je odavalo sliku davno prohujalih vremena. Činilo se da se svakoga trena može srušiti i da će tom prilikom neko nastradati. On je zbog  tog straha,

Prvi sneg!

Слика
,,U osvitak zore ,u sumračak tavni pokrivene snegom počivaju ravni..." Vojislav Ilić   Danas pada prvi sneg na našu pospanu panonsku ravnicu. Do juče smo mislili da prava zima nikada neće doći, a danas bele pahuljice padaju od jutros, napadalo je nekoliko desetina centimetara. Vredno smo čistili,otrpavali se, pa sutra je radni dan. Maločas opet počistismo, verovatno će biti potrebno još jedno čišćenje do spavanja.    Nekako me je ponela hladna belina. Mir. Tišina. Samo nemo posipanje belog pokrivača. Krenuh u laganu šetnju. Sama. Volim tišinu. Sva lepota trenutka je samo moja. Nepregledna belina i savršena tišina daju snagu. Čiste misli i osećanja.     Hodam polako, upijam lepotu i mir zimske večeri. Sneg pokriva nečistoću, zavidnost, loše ljude. Belina doprinosi sjedinjavanju čoveka i prirode. Na samo jednom mestu koje je čovek napravio sam osetila to sjedinjenje i potpuni mir. Ništa slično nigde nisam osetila. Nigde me to jedinstvo nije toliko ponelo i proželo savršenom m

Panonski zid

Слика
Godine, meseci, dani, sati... suviše brzo prolazi. Htela bih da ga čvrsto uhvatim, zadržim, ne pustim, da bar malo uspori svoj tok i da bar  na trenutak ostanem zamrznuta tu u beskraju prolaznosti. Želela bih da sliku trena osetim i  da se trenutak prenese u večnost. Ma koliko bio mali delić vremena je ogroman, nemerljiv i čitavu ogrlicu postojanja, drži čvrsto na jednom mestu. Možda je ovaj zapis baš to. Zamrznuta slika u vremenu. Možda  će baš Vas, sreća u trenutku posetiti i osetićete  se izuzetim iz sadašnjosti, pa na krilima nevidljivih duša, nekim čudom sreće, budete preneseni negde.  Možda ovde.  Možda tamo. Ko to zna ? ... Kroz maglovito jutro nazirali su se redovi kuća. Lepi izdaleka. Tužni iz blizine. Prvi mrazevi su naterali zid od naboja da se napne. Upirao je svu snagu ugrađenu u svoju osnovu, da se održi u životu. Letnju sušu je nekako izdržao, nakrivio se malo i stanjio,  izgubivši prolećnu vlagu koju je itekako osećao u svojim zemljanim ciglama. Jesenje kiše

U Blage dane

Слика
U Blage dane, kada u blistavim hladnim noćima zezde na nebu jasnije sijaju, kada se njihov sjaj božanskom moći razliva na običan svet i kada duhovi umire svoje neostvarene želje, duboko udišem vazduh. Dok mi hladnoća blagim trzajima remeti mir, gledam u nebo i čekam znak. Preispitujem, merim, postupke odmeravam. Nalazim lepotu. U nebu, u neodoljivom plesu dalekih svetova obasjanih  skrivenom sunčevom svetlošću. Planete, daleke, nedodirljive, a beskrajno zadivljujuće lepote. Mračne su, a ipak sijaju, trude se i žele da isprave gnev onih što im uskratiše svetlost.  Bivaju još sjajnije. Hladnom svetlošću se veličaju. Pričaju priče. Udahnjuju nadu. Daruju. Možda se baš na  onoj najsjajnijoj, najudaljenijoj nalaze duše mnogih. Možda su duše meni drage baš tamo i sada me eto daruju nežnošću. Možda me opominju. Možda kazuju da mi se dešavaju stvari koje oni žele. Možda postajem baš ono što bi  želeli. Možda. Kada me stigne onaj neočekivani nemir, udahnem hladan noćni sjaj. Tada

Podeliću s tobom

Слика
Pored poslednjeg niza kuća u malom predgrađu prolazila je žena. Žurnim korakom.  Brzohodajućem. Ko ju je poznavao znao je da je to uobičajeno. Uvek je žurila. Stopala su pravila vence banaćanskog kola. Sitan vez do sitnog veza. Neupućenima se činilo da ne zapaža. Činilo se da je detalji ne interesuju  i da pored života koji se odvijao nezavisno od nje,  vidi  samo svoj jedan - jedini život. Uputila prema gradu. Popodne je brzo proticalo, druženje još brže, a mnoštvo poslova je čekalo. Osetila je zov rada duboko u sebi. Jednostavno nije više mogla da sedi. - Moram da idem. Reski vazduh je iz potaje vrebao. Čekao je  da iz sigurnosti zavetrine korakne na otvoreno. Kratko joj je vetar pretio, štipao joj oči i obraze, a da se ona ni najmanje nije obazirala. Napredovala je dalje. Samo dalje. S desne strane se nazirala kapija groblja. Najvećeg u gradu. Tiho i mirno novembarsko predvečerje je doprinelo tajnastvenosti mesta i trenutka. Pojas trske rasprostranjen toliko da je od male

Zec i krive noge

Слика
Proleće je završavalo svoj put, negde u daljini leto se spremalo da na nevidljivim krilima doleti u panonsku ravnicu, a mnogočlana porodica iscrpljena prolećnom nemaštinom praznoga špajza je blagdašnje popodne provodila ispod prve višnje koja se zarudela. Mnogo usta je gledalo u blago rumenilo. - Kakva će to štrudla biti... - Kakav će se sok sliti niz moje grlo... - Kako ću je progutati zajedno s košticom... - Prvo ću je dugo držati u ustima, dok sama ne odluči da razlije svoj kiselkasti ukus... - Napraviću one tegljene kolače... - Pritisnuću je svojim zbima, da pukne, da me poprska... - Hej, da otpevamo onu: Višnjičica rod rodila, višnjivišnjičica rod  rooodila...Šteta što ovde nema odjeka! Višnjićica rod rodila... - Pst!...Pst...ruka je pokazivala u pravcu bašte.   Pst, pst...Visilo je u vazduhu. Negde uvrh bašte nešto se micalo. Virila su dva siva uha. Mreškala su se i plesala na lakom vetru. Odnekud je dolutao zec.  Mirno je  pravio samo njemu znanu stazu kroz mladu

Začarani krug senke

Слика
Hladno novembarsko jutro je preraslo u blago osunčan dan. Sunce je, iako škrto,  davalo toplote. Manje škrto je davalo svetlost. Svetlost se širila. Osvetljavala je i razotkrivala vesele, tužne , uzurbane. Imala je moćnog saveznika: Senku. Senka je značila sve. Čitala je snove. Tumačila je stare kalendare i razotkrivala je tajne. Senka je znala sve. U svojoj tišini se kretala ulicom. Nije primećivala prolaznike. Povremeno bi se osvrtala, jer ju je proganjao osećaj praćenja. Činilo joj se da neko pravi odjek pritajenih koraka iza njenih leđa. U svojoj plašljivosti je delovala neskladno i iscrpljeno.  Oko očiju je imala dva nepravilna polumeseca koja su naglašavala nemirne oči. - Opet je tu. Preti mi svojom tišinom. Nedozvoljava mi da živim. Ne mogu da donesem odluku. Želim da pobegnem.  Opet je tu. Kako se okrenem gleda me svojim sivim bezličnim očima. Preti mi ćutanjem. Niko me ne poznaje tako kao ona. Neželjena pratilica mojih uspona i padova. Nezvana gošća u mojim nadanjima.

Novembar

Novembar, Za uzdahe, Za strepnje, Za strahove, Za lepotu, Za prijateljstvo. Novembar, Iz toplog U hladno! U čistotu! U radost! Pozdrav dragim prijateljima!

Kako ko, ja ovako

Слика
.  Lakim korakom je došla do ulaznih vrata. Vožnja bicikla kroz ulice na koje je novembar prosuo svo svoje bogatstvo je oterala umor. Radovala se dobrim vestima. Brzo je stigla jer ju je toplao vazduh gurao. Blago joj je duvao u leđa i činio sve da lakše i brže stigne. Lakim koracima  je došla do ulaznih vrata bolničke trpezarije. Bila su otvorena. Pre nego što je zakoračila preko nepostojećeg praga, čula je poznati glas. Uzdizao se i odzvanjao je bilničkim hodnikom. Mogla je samo da se osmehne. On je bio takav i nijedno mesto na svetu ga nije moglo promeniti. Nisu  ga u grlenosti sprečavala zabrinuta lica ostalih posetilaca, ni blagi bol koji je dolazio iz grudi. Bio je takav. Ušla je u prostoriju. Osmeh na oba lica. -Nije ti ništa! Pa tebe ovde slučajno drže. - Ma kazo sam ja njima! Al neće da čuju! Neće! - Šalim se! Važno je da ti je bolje! Donela sam ti gibanice. Ako želiš napraviću ti... - Ne treba mi ništa! Nisam ni gladan ni žedan, imam sve! Jest da im je hrana

Prolaznost trenutka mladosti

Слика
Kada počinje budućnost? U kom deliću sekunde se sastaju sadašnjost i budućnost? Gde je jedinka, čovek, u ispletenim nitima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti? Za nekoga razlika ne postoji, nema  prelamanja vremena , sve je  satkano u jedno:  u začarani krug iz kog nema izlaza. Krug u kome caruje samo jedno, bilo da je to prošlost, sadašnjost ili budućnost, ono unutrašnje, što nas čini ranjivim i nedostupnim, zatvorenim i nepoverljivim, ono što nas čini ljudima. Dok je mlad,  čovek se bori s nevidljivim čudesima, putuje kroz neprohodne močvare, nevidljivim krilima preleće prašume i neprohodne visoke planine. Lakim skokom stigne s juga na sever, sa severa na zapad, sa zapada na daleki istok. Svi su prijatelji, stavrni, nestvarni, vidljivi, nevidljivi. Okreće se, gleda, zazire. Vidi ružičasto. Raširenim rukama grabi ne bi li dohvatio što više. Trudi se da mu mladost ne pobegne, da ne ostane bez ogromne snage koju ona donosi. Nekada nesvestan svojih moći i svoga dostojanstva gazi po

Hvala

Слика
Na čitanjima hvala. Večernje sate snene Što trošite na mene. Hvala za  reči, Hvala za  dela. Hvala na dobroti duše. Hvala na daljini koja nije prepreka. Hvala na razlikama koje nisu prepreka. Hvala onima u SAD, Hvala onima u Ukrajini, Hvala onima u Francuskoj, Hvala onima u Kini, Hvala onima u Nemačkoj, Hvala okolini i daljini. Hvala svima koji volite ravnicu. Hvala svima koji volite Vojvodinu. Hvala svima koji volite  Srbiju. Hvala. Za sve vas, buket ruža na svili.

Vijugava linija, sada staza

Слика
Hodam po vijugavoj liniji, sada stazi. Nekada je ona predstavljala put prema Iđošu, pa dalje prema severu, prema granici. Imao je važnost. Pravio se važan, odolevao je i Suncu i Severcu. Odolevao je i onima i ovima. Bio je gord. Sećam se zime 84. Kako sam bila srećna kada sam ugledala poznatu krivinu posle dugotrajnog probijanja kroz smetove. Onda je put dosadio. Postao je premalen, preuzak, premalo je davao, a oduzimao je dragoceno vreme. Postavljeni su gvozdeni branici, okačeni su lanci. Prolaz je bio zabranjen. Put je zaspao. Budili bi ga samo ranojutarnji prolasci točkova starih škripavih bicikala radnika koji su napola dremajući teško okretali pedale i prepuštali se vijugavoj traci skraćenog puta.  Put bi oživeo tek s prvomajskim praznicima. Itekako se sećao majskih uranaka još onda kada je postojala mala šumica s leve strane. Tada bi jedva dočekao dečju graju. - Deco idemo. Ponesite ... - Mogu li ja loptu? - Mogu li ja badminton... Ti dani su bili lepi, nezabor

Blesak u običnosti

Слика
Jutros se,  pored panja osušenog drveta, nekim skrivenim životnim putevima našao beli papagaj. Ni mali ni veliki. Besprekorno belog perja sa malom žutom tačkom pokraj svakog oka i nemarno podignutim perom koje je naglašavalo njegovu lepotu. Sjaj perjaste beline je privukao čovekov pogled. Neobičnost u sivilu maglovito mrazovitog jutra. Nestvarni blesak u običnosti. Polako je uz nežno obraćanje prišao i podigao pticu. Bila je ranjena. Verovatno je u svom bunilu izgubljenog doma lutala novembarskim hladnim bespućem. Beli papagaj. Besprekorna belina prvog mraza na besprekornoj belini perja. Spoj nespojivog. Početak carevanja prvoga i gašenje carstva drugoga. Kako je dospeo tu? Da li je pobegao, iskoristivši nepažnju vlasnika? Da li je namerno pušten kada se vlasnik zasitio obaveze? Da li ga je veliki komšijski mačak poterao i u svom besu mu naneo bol? Da li je slučajno ili s namerom dospeo baš tu? Da li ga je lavež psa spasao oštrih kandži? Čovek ga je podigao.  Uneo u ku

Priče iz lekarske ordinacije

Слика
Dan za danom, Sat za satom. Miut za minutom Sekunda za sekundom, Tren za trenom, I Prođe život! Učinilo mu se da nešto nije kako treba. Nešto je visilo u vazduhu. Osećao je to svojom unutrašnošću. Mislio ja da je to neka skrivena bolest koja ga iznutra izjeda i čini da oseća blagu gorčinu posle svakog uzetog zalogaja. Uputio se kod fabričke lekarke. Izašao je ranije s posla. Pitao je šefa, sve je učinio da stigne na vreme dok lekarka radi. Na samom ulazu u ambulantu, činilo mu se da iza zelene oaze zasađene da prečišćava otpadne gasove fabrike i njenog najvišeg drveta nazire beli doktorkin mantil. Nije pogrešio. - Sedite, samo Vi sedite...sad će doktorka, nešto joj nije dobro... - Mogu ja da dođem i drugi put... - Samo vi sedite...sad će ona... Sedeo je. Čekao je. Čekao. - Sestro izvinite , a da ja ipak dođem neki drugi put? - Sedite samo,  sad će ona, još koji minut... Koliko Vi to čekate... Sad će još deset minuta... Zaista beli mantil se lagano ušetao u čekaonic

Taktovi bečkih valcera

Слика
S prvim jesenjim mrazevima došao je i neki nemir. Neka nelagodnost se skoro preteći uvukla u ljude i nije im davala mira. U vazduhu je mirisala hladnoća. U vazduhu se osećela  oporost. Ruku duboko zabijenih u džepove kratke jakne, koja ga je uprkos kratkoći  čuvala od hladnoće, koračao je ne gledajući ni levo ni desno. Žurio je. Još da obavi poslednju kupovinu, pa da  se zavuče u toplinu svoga doma i  da se pripremi za sutra... Više od svega je voleo miris kuće i mir koji je ona donosila. Dok su mu pod nogama proletali metri, a opalo lišće se premetalo jedno preko drugih,  značeći samo jedno: da je jesen uveliko tu,  misli su raspredale svoje priče. Bujale su, snažile se, nikako mu nisu davale mira. Ma koliko im se opirao, one su bivale sve jače. Na kraju im se prepustio. ... - Dokle?   Dokle? Koliko je nepravde preko mene prešlo, a ja tako.  Uvek me iznova pogodi... kao pokošen sam strelom nepoznatog čuvara tajni. Da li je to samo san ili se to sa mnom poigravao duh samog

Ogledalo starosti

Слика
Stajala je ispred ogledala. Začudo, ogledalo nije bilo na svom mestu. Pomerilo se naviše. Nije shvatala promenu. Nikako nije mogla da prihvati činjenice koje su išle u prilog ogledalu. - Isto kupatilo! Isto ogledalo. Ista ja! Šta se to desilo? Sigurno su oni to srušili. Ulazili su bez pitanja! Oni su to! Dokle misle tako! Ja samo nogu izmaknem , a oni tako! Dosta je bilo! Neće više! Neće! Naoružana unutrašnjim besom koji je rastao,  umesto da jenjava, protutnjala je kroz dvorište. Bez uzimanja daha izbacila je sav bes iz sebe. Optuživala je za nemar, za nebrigu, za nepoštovanje. - Kakvi ste vi! Pa vama se ne sme ništa ostaviti! Dirate, uzimate, samo mi nestaje! Nestao mi je čaršav! Nestale su šoljice za kafu. Nestao mi je i onaj lonac sa plavim bobicama! Užas! Užas! Izletela je napolje! Grabila je hladan vazduh u nadi da će se njena unutrašnjost rashladiti i da će mirno dočekati veče. Zgrabila je kaput, crnu torbu u kojoj uvek čuva novac, kao i dokumenta, koja su joj takođe nesta

Rođena sam u ravnici

Слика
Rođena sam u ravnici. Širokoj! Plemenitoj! Onoj koju daruje Tisa, Onoj koja daje, Onoj koja  čeka, Onoj  koja plače, Onoj koja sama u nebo gleda, Onoj kojoj dolaze, Onoj iz koje odlaze, Onoj čije puste njive čeznu Za rukom paorskom. Onoj koja voli duboko jesenje oranje, Onoj koja želi pšenicu I prvi sneg. Onoj koja se glasno smeje na prvi topli zračak. Onoj koja peva na letnjoj žezi. Rođena sam u ravnici.

Jesen njenog života

Слика
Rana jesen je širila svoju lepotu. Žuto se prostiralo u nedogled. Nije se trudilo da se nametne. Činilo je ono što čini svake jeseni.  Jednostavno je postojalo. Opijalo je. Parovi su šetali držeći se za ruke. Hodali su u tišini darujući jedno drugom. Svetlost upaljenih uličnih svetiljki lagano je prolazila kroz igru prvog sna. Žuto se prelivalo u bezbroj nijansi. Obasjavalo ih je. Nosili su jesen u svojoj kosi. Bili su čarobnim štapićem iz zelene mladosti premešteni u ranu jesen. Činila je da ostali prolaznici osete prolaznost i da se bar na  trenutak sete dana koji su davno minuli. ... - Muko moja! Muko moja! Muko! Kud ću? Kako da ispravim ? Kako da zatvorim krug počet davno? Kako da se operem? Kako da živim s teretom? Kako? Ne pitaj me! Da li ja ipak čujem pitanje?... Pitaš pitaš. Pitanja samo izlaze, ne jenjavaju već dobijaju na snazi. Jačaju. Nalik su topskim uraganima koji jačaju sami od sebe. Njihova snaga , a tuđi strah ih podižu sve više i više. Brišu sve pred sobom.

...Uroci poleteše...

Слика
Dok je polako, u  laganim zalogajima žvakao svoj sendvič, hteo ili ne, do njega je dopirao razgovor . - Daj mi svoje brojeve, da ti izračunam... - Šta da mi izračunaš, mene to ne interesuje... - Daj mi, mene interesuje ... Pokušao je svojom unutrašnošću da izbriše zvuk iz svojih ušiju. To je mrzeo najviše na svetu. Nikada ne bi priznao... Srećom pauza je brzo prošla, pa je mogao svoju ljušturu da prebaci preko leđa i da bez razmišljanja obavlja svoj, sada već rutinski posao. - E, jesu lude, čime se one zanose. Na šta one troše svoje vreme... Lude, potpuno lude. Ne daj mi Bože takve žene! Dan je proleteo. U večernjoj dokolici, dok je pomoću daljinskog upravljača listao kanale na televiziji i nije pronalazio ništa zanimljivo i dok se sav teret turobnog života sručio na njega, bez naznake za razvedravanje, s nepoznate TV stanice je doprla informacija o astrološkim posmatranjima i o tome da je baš toga dana došlo  do poklapanja kosmičkih sila koje pozitivno utiču na uroke... ...

Bodler i ja

Слика
Dokoni Love u mutnoj ravnici Mornari U moru nebitnih Od zabave Ljude Love Kroz stoletne šume hodajuć Često Ne videć lepotu u njima Albatrose A vrane jesu Silne Dane provodeći prazno Morske Školjke u crnici tražeć Ptice U Nebesa  bez očiju gledajuć.

Pušten s lanca ili dva ovčja buta

Слика
S prvim jesenjim danima u selo se uselila,  poput magle nečujno i tiho,  misao o dugoj zimi. Traktori su brujali na sve strane, noseći sve što se moglo nositi iz širokog atara.  Svako je grabio deo lepog vremena da smanji preostali posao. Žutelo se nebo, žuteli su se oblaci i oči su postajale žute. S rane jeseni ljudi su se manje družili. S prvim mrakom zatvarali su se u topline svojih soba. Samo su mačori svojim baletanskim telom pokušavali da dosegnu zvezde. Psi su povučeni u drvenu unurašnjost svojih kućica čamili čekajući gazde da ih puste s lanca, pa da onima na krovovima pokažu veličinu svoje šape. Te večeri je porodica večerala lepo. Krompir u plehu, pored kriške sveže isečene ludaje i  pokoje rebarce svinje, zaostalo i nekim čudom, pronađeno na dnu zamrzivača. Biće i koja kost za Lakija. - Da li to neko ide kad Laki tako laje? - Nema to nikoga, ne laje tako kad neko dolazi. Upaliću svetlo! - Sušaj!  Ućutao je! Kratko vreme, samo delić sekunde laveža psa nije bilo. Onda

Let

Слика
Let Letim kroz vreme, Letim između ruku u nevreme, Letim izmeću redova, Letim u nadanja nova. Ćutim . Nosim. Govorim. Slušam. Po ko zna koji put Glavom utirem put. Ćutim. Nosim. Govorim.

Parkinsonov kafa - ples

Слика
- Nemoj da brineš! Ja ću ti pomoći! Mogu ja to! Ne sekiraj se! Ti mnogo radiš. Pa deca. Pa sve. Ja sam tu ! - Dobro, hvala ti... Imam šestomesečni  račun. Ponela sam kući. Pa, ne mogu ceo dan biti na poslu... Letnji dan je brzo odmicao. Popodne je polako prerastalo u veče. Veče je pretilo noćnim mirom. Posao se morao završiti. - Ovi kao da su šleper banana pojeli. Kakva je ovo reprezentacija? Jaoj! Kada li ću biti gotova? - Bićeš, bićeš! Sad ću ja skuvati kafu, pa ćeš lakše. Vremešni šporet je, iako je džezva bila mala,  sporo zagrevao vodu. Sporo zagrevanje je donelo veliku nervozu, a  Parkinson se pojačavao. Dugi mršavi prsti su drhtali protiv volje vlasnice. Kako je bila svesna drhtanja svojih ruku , trudila se da se ne primeti nedostatak, a drhtanje  se  pojačavalo. - Prokleta ringla. Baš neće! Najzad je voda provrila. Zakuvala je kafu. Paperje fino mlevene ,,Jakobs" kafe se razletelo po glatkoj površini radnog dela. Uzela je truleks krpu i tajnim pokretom je uklonil

Gvozden

Слика
Tog je jutra sve bilo isto kao i prethodnog, u stvari  isto kao i svakoga jutra. Učmala palanka je disala jednakim ritmom.  Nedostajalo je samo par dana, pa da ludnica otvori svoja vrata i da sjaj novogodišnjih praznika donese nemir. Lagani posustali koraci  stare godine su umorno prolazili noseći sa sobom nagomilane probleme, muku, a nekima i oronulo zdravlje. Toga jutra isto društvo je kao i svakoga jutra mirno sedelo na svojim sedištima. Autobus se spremao za polazak. Tačno na vreme. Poštovana je želja  sanjivih putnika da stignu na svoju prvu jutarnju kafu pa da zagrejani i okrepljeni počnu radni dan.  Nekoliko učiteljica, profesorka, šofer i kondukterka.  Naravno i on. Poštar. ( Radi u PTT, pa otuda poštar.). Kada ga je majka prvi put dodirnula svojim nežnim prstima i kada   osetila mekotu  njegovog majušnog tela, da bi oterala sve zle duhove, dala mu je ime Gvozden. Pretvorio se i stasom i glasom u Gvozden - čoveka iz bajke. Kroz život je nosio osmeh. Spreman za šalu i b

Ranojutrenje

Слика
Poslednji noćni dah se lagano pretvarao u nagoveštavajuću svetlost. Užurbani bat koraka blago je odzvanjao pustim ulicama. Gde su nestali? Gde su nasmejani? Gde su radni? Tekle su reke, Bujice su nosile Gde su ljudi? Isto društvo svakoga jutra. Primeti se ko nedostaje. Spuštam se na hladno sedište starog autobusa. Pregurao je on mnogo kilometara, odvozio je i dovozio. Tuguje skoro prazan.  Najuporniji su ostali. Medicinska sestra spava zavaljena u svom sedištu. Glava joj je klonula. Predala se nagomilanom  umoru. Na prvom sedištu dve žene pričaju svoje snove. Blago se nasmeju, pa ućute. Zatvaraju oči. Dremaju. Na istoku  crveno. Lorka je trebao pevati ,,Crveno , volim te crveno".  Ostajem bez daha. Lepota crvenog obuzima ravnicu. Postaje crvena. Neobrani kukuruzi su crveni. Strnjika crvena. Crvena su i jata čvoraka. Žurno uzimam telefon. Pravim snimak, dva, tri. Uzimam deo večnosti znan samo meni. Moje oko je budno. Upijam novu svetlost. Upijam novi dan. Autobu

Zeleni odsjaj

Слика
Tražio je način na koji će obznaniti ono što se duboko skrivalo u njegovoj duši. Svakoga dana je sam sebe ohrabrivao. Svakoga dana je sebi obećavao da će sledećeg vikenda pokrenuti stvar, pa kud puklo da puklo, samo da olakša sebi. Obećavao je sebi... - Nećeš više tako... Dosta je bilo... Nisi ti poslednji na svetu...  Njene zelene oči su mu po vasdan bile ispred njegovih plavih. Ustvari, njene zelene, bile su plave, zeleni odsjaj se video kada je ispod razgranate krošnje stare lipe tražila svetlost. Tada bi postajale zelene.  Zelene kao šuma u proleće. Postajale bi zelene kao planinsko jezero u kome se ogledaju stoletni četinari. Postajale su zelene kao martovska pšenica ili junski kukuruzi. Najviše mu se dopadao njen osmeh i ono bezazleno obraćanje njemu, koji ju je obožavao kao prvu večernju ili poslednju jutarnju zvezdu. Nije mogao da utvrdi koja je veće ili zanosnije lepote, opisane u delima zanesenih romantičara, pa ih nije razdvajao. Obećavao je sebi... - Nećeš