Постови

Приказују се постови за фебруар, 2019

Da ne tražim

Слика
Kako ću te naći kada se ugase svetla Kada me pokrije težina neprobojna? Kako ću te naći kada sjaj oka zauvek nestane I kada na moje telo padne veo zaborava? Kako ću te naći kada mi dah poleti u visine I kada ruka mirno na grudima leži? Kako ću te naći?  Po mirisu trava što kraj puta rastu? Po žuboru vode što se  valja? Po kamenu belom? Po koraku mladom i osmehu večnom? Po ravnici rodnoj? Po znamenju slavnom ?   Da ne tražim: Pokrij me belim velom,  Noćnim sjajem Svilom jutra. Pokraj mene knjigu stavi Da je čuvam Da mi tamu osvetljava Da mi poje kada glasa nema.

Nije prosio

Слика
Ispred ulaza u veliki supermarket koji je blještao okićen mnobojnim svetlima sedeo je čovek sivih očiju.  Kroz vrata koja su se otvarala kada se osoba njima približila  su se videli rafovi svežeg voća i povrća. Mirisalo je na sveže pečeni hleb i toplotu doma prepunog hrane. Gledao je sivo. Bio obučen u sivo. Ruke su mu bile sive.  Cela njegova pojava je odavala misteriju. Ko je, odakle se pojvaljuje i kuda odlazi kada se noć stazom večnosti spusti na grad?  Nije se znalo. Nije prosio. Samo je stajao s pogledom tuge uprtim u jednu tačku, koja je bila tu isored njega ali i beskrajno daleko od svih prolaznika.  Iz njega su poletali najbrži letači uzdizali su se i odlepljivali od njegove figure, da bi joj se opet vraćali i ostajali skriveni u slojevima odeće. Moglo se reći  da je on sam poruka. Čija? Nekog davno izgubljenog mornara nastradalog u brodolomu i čudom izbačenog na peščani sprud koji samo velike morske ptice posećuju, možda i samoga Stvoritelja neba, zemlje i čoveka.

Mesec

Слика
Dan se ugasio tihim hodom Znanom stazom. Izgubiše se sati svetla . Smeh je zamro Okačen o prvi oblak noći. Ruke  radnika  su u strahu mrtvila pale Oplakivale su duboke rane dana. Noć zavlada Tama svoje carstvo bez milosti raskrili Silom svojom pokri stope ostavljene. U snazi svojoj Zagrli nemim rukama uzdahe para Što nade šalje prvoj zvezdi. Ponese dah devojke do nebesa bez svetla Milošću duše pravedne rastopi se hladno srce noći Ukaza se mesec pun.

Slike na svili: Lala: Imaš sve kad imaš mene

Slike na svili: Lala: Imaš sve kad imaš mene : Imaš sve kad imaš mene - Jal, di si dosad?  Očla do komšinice na kafu?  Valda si vedru kafe popila?  Kad je bilo po...

Igra svetlosnih iskri

Слика
Stajala je  u sredini male prostorije koja je bila predviđena za ostavu. Gledala je drvene police.  Nekada su je krasile tegle napunjene zimnicom, a drvene ivice su se smeškale pokrivene venčićima vezenih cvetova na belom srpskom platnu.  Danas se tu nalaze poluprazne tegle  jesenjeg spremanja zimnice. Oči su joj se zamaglile. Preko njih se počela navlačiti beličasta tvorevina koja je sprečavala jasan vid. Mirisalo je dvorište na pokošenu travu  detinjstva, onu samoniklu i samoraslu kojoj nikakvo negovanje nije bilo potrebno. Snažne ruke su je kosile, a otkosi su darovali. Volela je da na svojoj koži oseti miris zelenog.  Nevidljivi zeleni mirisi su je pokrivali i ostavljali zaštitni trag vidljiv samo njoj. Tada joj je bivalo jasno da je nedodirljiva i zaštićena. Uvek bi pratila ritam kosca treptajima neugasllih očiju. Kako je dozvolila gašenje zeene linije čuvanja  nije znala.  Nije mogla da spozna trenutak kada je blagoslovena zaštita prestala. Kuću su polako napuštali,  me

Vidim te

Слика
Kriješ se ispod taloga minulih dana Kriješ se iza dubokih uzdaha nastalih u tami noći Kriješ se kada se jutro na istoku stidljivo javlja. Kriješ se kada sneg  zabeli krovove kuća. Kriješ se kada sivi golub neprospavanu noć ponese Kriješ se u knjizi nepročitanoj Kriješ se u talogu popijene kafe Kriješ se -  skrivanje ti  ne pomaže Vidim te u talogu minulih dana Vidim te iza dubokih uzdaha nastalih u tami noći Vidim te kada se jutro stidljivo javlja Vidim te kada sneg zabeli krovove kuća Vidim te kada sivi golub neprospavanu noć ponese Vidim te u knjizi nepročitanoj Vidim te u talogu popijene kafe Vidim te - skrivanje ti ne pomaže.

Lala: Imaš sve kad imaš mene

Слика
Imaš sve kad imaš mene - Jal, di si dosad?  Očla do komšinice na kafu?  Valda si vedru kafe popila?  Kad je bilo podne?  Šta si tamo tolko radila?  A, šta te i pitam, nisi radila ništa, da si, bila bi tu. Nos bi držala u svoju kuću , a ne kod nje. Dobar je i taj njen što je drži.  Moj komšija? Pa i on tako misli ko i ja! Možete se vas dve uvatiti zaruku pa napred! Di si bože da me vidiš? Ne umeš ništa ni da kuvaš ni da pečeš, a ni onaj kumovski kolač da zamesiš! Šta, šta? Ja ga zimus strušio, pa bila palačinka? Kako te nije sram?  Ja? Gunđaš nešto sebi ubradu. Ni sama sebe ne razumeš , a ne da te ja razumem! Kažeš odnela gibanicu? Kakvu gibanicu? Onu sasirom? Bolje da si meni ostavila nisam ni pojo ništa, sve da udeliš za mamu i babu! Babu? Ko je vido da se otac zove baba? To ima samo kod vas, kod vaše fele! A deca kakva su ti! Bolje da si ji vaspitala bolje, da pokažu poštovaje prema starijima...da poljubu ruku kad dođu! Oni... skloni Bože od me

Kako da ne verujem u čuda?

Слика
Kako da ne verujem u čuda Kada se pojavi sjaj zvezda na noćnom nebu? Kako da ne verujem u čuda Kada se ravnica u proleće probudi? Kako da ne verujem u čuda Kada se prvim jutarnjim zrakom zabeli dan? Kako da ne verujem u čuda Kada se cvetak iz  zemlje javi? Kako da ne verujem učuda Kada se u oku suza pojavi? Kako da neverujem u čuda Kada prijateljski glas dodirne uho? Kako da ne verujem u čuda Kada  zvono dalekog tornja zazvoni? Kako da ne verujem u čuda Kada umor savlada telo? Kako da ne verujem u čuda Kada sveže skuvana kafa zamiriše? Kako da ne verujem u čuda Kada mi dlan toplotom dozoveš? Kako?

Putopis : Bukurešt

Слика
Palata parlamenta   Kada se na dar dobije lepota rumunskih šuma gledanih s visine  oblaka srce zalupa  brže. Rumunski narod je veoma blizak sa nama. Nekada  granice nisu postojale pa se do obližnjeg Temišvara na pijacu odlazilo paorskim zaprežnim kolima.  Danas  nas Rumunija privlači mnogim lepotama koje su neistražene,turama do Drakulinog dvorca, zagonetnom muzikom koja osvaja i lepotom osmeha slučajnih prolaznika. U Bukurešt smo stigli u kasnim večernjim satima,  prespavali smo u udobnom hostelu  u neposrednoj blizini aerodroma. Rano ujutro smo bili spremni za obilazak. Ceo dan je bio pred nama, jer smo avion imali tek u popodnevnim časovima. Uputili smo se stazom prema autobuskom stajalištu. Na pešačkom prelazu nas je zaustavila žena koja je nudila pomoć. Rekli smo da imamo vremena i da ćemo do centra gradskim autobusom.  Ljubazno nam je ponudila prevoz. Tako smo se sa potpunom strankinjom sprijateljili i osećali se kao da se poznajemo oduvek. Prevezla nas j

Tačka u vremenu

Слика
Od svih dana u godini najmanje je volela početak februara. Smetali su joj neskinuti novogodišnji ukrasi i  blještavilo prošlih praznika. Toga dana se ništa neobično nije desilo osim uobičajenog pitanja koje je često dobijala u poslednje vreme. Zašto? Da li se to na njenom licu urezao trag  beskrajnih jutarnjih maglovitih strahova uvijenih u neprozirne tajne minulih dana koje je sama skrivala ne dopuštajuči im da ugledaju dnevno svetlo? Možda se trebala ispovediti..? Nije znala. Samo je dopuštala da je ponese talas nemira koji je dolazio  potpuno nenajavljen. Osećala je krivicu. Strah od učenjenoga se širio poput prolećne nenajavljene bujice koja je mlela sve pred sobom. Smetao joj je mobilni telefon i beskaraj besmislenih sms-ova. Mejlove nije podnosila. Internet i fejsbuk takođe. Osećala se samom u  čitavom univerzumu. Samoća se raspirivala, dobijala je na žaru potpomognuta ublaženim severcem , jakim samo toliko da se rasplamsaju unutrašnji strahovi. Čitavog života je davala.