среда, 27. фебруар 2019.

Da ne tražim



Kako ću te naći kada se ugase svetla
Kada me pokrije težina neprobojna?
Kako ću te naći kada sjaj oka zauvek nestane
I kada na moje telo padne veo zaborava?
Kako ću te naći kada mi dah poleti u visine
I kada ruka mirno na grudima leži?
Kako ću te naći? 

Po mirisu trava što kraj puta rastu?
Po žuboru vode što se  valja?
Po kamenu belom?
Po koraku mladom i osmehu večnom?
Po ravnici rodnoj?
Po znamenju slavnom ?
 

Da ne tražim:
Pokrij me belim velom, 
Noćnim sjajem
Svilom jutra.

Pokraj mene knjigu stavi
Da je čuvam
Da mi tamu osvetljava
Da mi poje kada glasa nema.



субота, 23. фебруар 2019.

Nije prosio

Ispred ulaza u veliki supermarket koji je blještao okićen mnobojnim svetlima
sedeo je čovek sivih očiju.  Kroz vrata koja su se otvarala kada se osoba njima približila  su se videli rafovi svežeg voća i povrća. Mirisalo je na sveže pečeni hleb i toplotu doma prepunog hrane.
Gledao je sivo. Bio obučen u sivo. Ruke su mu bile sive.  Cela njegova pojava je odavala misteriju. Ko je, odakle se pojvaljuje i kuda odlazi kada se noć stazom večnosti spusti na grad?  Nije se znalo.

Nije prosio.

Samo je stajao s pogledom tuge uprtim u jednu tačku, koja je bila tu isored njega ali i beskrajno daleko od svih prolaznika.  Iz njega su poletali najbrži letači uzdizali su se i odlepljivali od njegove figure, da bi joj se opet vraćali i ostajali skriveni u slojevima odeće.
Moglo se reći  da je on sam poruka.
Čija?
Nekog davno izgubljenog mornara nastradalog u brodolomu i čudom izbačenog na peščani sprud koji samo velike morske ptice posećuju, možda i samoga Stvoritelja neba, zemlje i čoveka.

Nije prosio.

Znao je dobro da svira gitaru sa tri žice pronađenu ispred kontejnera visokih zgrada. Skromni tonovi izmešani s dubokim glasom i nevelikim sluhom su pozdravljali posetioce gradskog trga za vreme letnjih večeri. U kutiju u kojoj su nekada ležale nečije nove cipele prolaznici su ubacivali po neki dinar.

 Nije prosio.

Ponekad je gitaru zamenjivao svirkom na  dečjoj  frulici, onoj drvenoj koja se koristi na časovima muzičkog vaspitanja.  Naročito  je bio ponosan kada bi se kutija napunila papirom zvanim novac o velikim besplatnim koncertima poznatih muzičara.

- Vidim da me posmatraš očima mora na kome nikada nisam bio. Znam da voliš moju muziku i nemoj misliti  da sam zaboravio kada si mi umesto tamburašima na svadbi novac dala meni. Nisi mislila da ću da upamtim. Pokazao sam ti najlepši bezubi osmeh svih vremena.
Toga dana, a sećam se bio je kraj septembra. Duvao je vetar. Bilo je veselo, vetar se igrao mojom trožičnom gitarom, pojačavao je svirku svojom svirkom.  Tamuraši desno-  ja levo. Čula si i bila srećna. Svoju sreću si podelila sa mnom.
Bio sam srećan.
Nikada lepše i lakše.
A moji umorni prsti prozebli na jesenjem vetru su svirali kao nikada do tada. Krajem oka sam video podsmeh drugih za koji ti nisi marila. Igrala je novčanica a žici!
Danas je drugačije. Ispred marketa nema svirke. Samo severni vetar zavija. Primetio sam iznenađenje kad si me ugledala.   Imam palicu. Čini mi se da mi je jedna noga okraćala. Nekako je nagrižena i  truli, a moram napolje. Znam rekla bi idi kod lekara...ih lekari...kako?
Počinjem da gubim niti notnih zapisa i muzike. Bivam tužan.Čudna  bića me savladavaju.
Muti mi se um. Mutim se iznutra i spolja. Gubim se u nekakvoj magli koja dolazi sve češće i češće.  Primam novčanicu koju mi pružaš. Nemaš ruke gospođe, a gospođa si. Nosiš sunce u kosi. I more u očima na kome nisam bio.

Nije prosio.


Ilustracija svilena ešarpa: More.

среда, 20. фебруар 2019.

Mesec

Dan se ugasio tihim hodom
Znanom stazom.
Izgubiše se sati svetla .

Smeh je zamro
Okačen o prvi oblak noći.

Ruke  radnika  su u strahu mrtvila pale
Oplakivale su duboke rane dana.

Noć zavlada
Tama svoje carstvo bez milosti raskrili
Silom svojom pokri stope ostavljene.

U snazi svojoj

Zagrli nemim rukama uzdahe para
Što nade šalje prvoj zvezdi.
Ponese dah devojke do nebesa bez svetla
Milošću duše pravedne rastopi se hladno srce noći
Ukaza se mesec pun.

недеља, 17. фебруар 2019.

Slike na svili: Lala: Imaš sve kad imaš mene

Slike na svili: Lala: Imaš sve kad imaš mene: Imaš sve kad imaš mene - Jal, di si dosad?  Očla do komšinice na kafu?  Valda si vedru kafe popila?  Kad je bilo po...

Igra svetlosnih iskri

Stajala je  u sredini male prostorije koja je bila predviđena za ostavu.
Gledala je drvene police.
 Nekada su je krasile tegle napunjene zimnicom, a drvene ivice su se smeškale pokrivene venčićima vezenih cvetova na belom srpskom platnu.  Danas se tu nalaze poluprazne tegle  jesenjeg spremanja zimnice.
Oči su joj se zamaglile.
Preko njih se počela navlačiti beličasta tvorevina koja je sprečavala jasan vid.

Mirisalo je dvorište na pokošenu travu  detinjstva, onu samoniklu i samoraslu kojoj nikakvo negovanje nije bilo potrebno. Snažne ruke su je kosile, a otkosi su darovali. Volela je da na svojoj koži oseti miris zelenog.
 Nevidljivi zeleni mirisi su je pokrivali i ostavljali zaštitni trag vidljiv samo njoj. Tada joj je bivalo jasno da je nedodirljiva i zaštićena. Uvek bi pratila ritam kosca treptajima neugasllih očiju.
Kako je dozvolila gašenje zeene linije čuvanja  nije znala.  Nije mogla da spozna trenutak kada je blagoslovena zaštita prestala.
Kuću su polako napuštali,  mešajući se bez reda,  mlađi i stariji. Stariji opraštajući se od ovozemaljskog života, a mlađi kud koji po širom otvorenom svetu.
 Kada je izgubila nit iz svojih ruku nije znala, osetila je kraj toga jutra kada je ustala i kada joj se slika ispred ugaslih očiju  na trenutak činila bistrom. Danas ju je pritislo nebo težinom daljina i neispunjenih želja. Jurile su je cele noći nemani savesti umnožavane tokom dugih godina  života. Nije im popuštala. Pošla je da potraži...

U prostoriju se ulazilo kroz stara vrata koja su propuštala svežinu spoljašnjosti taman toliko da se unutra ne oseća zadah ustajalosti, a količina svetlosti se menjala iz minuta u minut. Težak miris koji je osećala  dopirao je iz nje same. Bila je obojena opipljivim mirisom truleži. To ju je pritiskalo težinom svih krstova sveta.
U jednom trenutku prepuštanja životnom kraju tračak svetlosti  je zaigrao u uglu.
Za čudo i skrama se ukonila.
Odagnala je lelujanje naglim pokretom ruke.
Ipak svetlost se igrala. U igri je videla sklad koji davno nije osetila. Nije mogla znati da li se neko igra njenim mislima ili se unutrašnjost čisti truleži. Počela se prepuštati svetlosnim  iskricama vijugavim poput planinskih bistrih potoka. Pružala je ruke u nadi da će osetiti vlagu bistrog potoka. Liznula bi suve usne u nameri da  one pomognu hvatanje nebeske svetlosti i zadržavanje iskre na dlanu ispijene ruke. Nikako nije uspevala. Sklupčala se u nadi  da će svetlost uminuti i da će se igra završiti.
Bojala se.Srce joj je bubnjlo zaboravljnim ritmom. Zubi su joj zacvokotali. Sklupčala se poput preplašenog deteta.
Zatvorila je oči.
Kad ih je ponovo otvorila, umesto da nestane,  svetlost je bila življa. Presijavala se kroz dugine boje. Lelujala se poput zavesa na letnjem povetarcu.
 Lelujala se kao prvi dodir tople ruke na  obrazu. Slika je toliko stvarno dodirnula njen napregnuti um, da je hladnim prstima pokušala uhvatiti   izgubljene dane svoje mladosti i uzdahe pod otvorenim prolećnim nebom posutim bezbrojnim svicima dalekih zvezda.
Iz zgrčenosti se podigla na noge.
Izmršavela figura se pokrtetala podstaknuta ritmom lagane muzike obojene mirisima mladosti  ljubavi.
Za čudo,  oko nje su se vrteli u lakim zagrljajima parovi.  Dva i dva i nizu. S tavanice su se spuštale lake linije svilenih traka pozivajući je na predavanje, popuštanje i igru snova.
Mirisalo je  na ponovno rađanje i novi život.
Sve je hvatala raširenih ruku. Dodirivala je nebo i zemlju,  savilala se pod taktovima laganih valcera ne osećajući hladne granitne pločice poda. Njene istrošene papuče su bile cipelice iz Čarobnjaka iz Oza. Crvene poput ruža koje je nosila na venčanju, poput  vaskršnjih obojenih jaja i majčinih prstiju kojima ih je premazivala da dobiju visoki sjaj. Sve se okretalo i stapalo u celinu njenog života.
Naglo je stala.
Svetlost je počela da se gubi. Oko nje su se nalazile police s praznim teglama, bez vezenih cvetova. Stajala je kao ukopana, suvog grla, a umom joj je strujalo pitanje zbog čega je došla baš tu.
- Moram se vratiti u kuću, pa doći ponovo, možda se setim.

U Crkvi Bogorodičinog groba- fotografija Dragan Đukanović

понедељак, 11. фебруар 2019.

Vidim te

Kriješ se ispod taloga minulih dana
Kriješ se iza dubokih uzdaha nastalih u tami noći
Kriješ se kada se jutro na istoku stidljivo javlja.
Kriješ se kada sneg  zabeli krovove kuća.
Kriješ se kada sivi golub neprospavanu noć ponese
Kriješ se u knjizi nepročitanoj
Kriješ se u talogu popijene kafe

Kriješ se -  skrivanje ti  ne pomaže

Vidim te u talogu minulih dana
Vidim te iza dubokih uzdaha nastalih u tami noći
Vidim te kada se jutro stidljivo javlja
Vidim te kada sneg zabeli krovove kuća

Vidim te kada sivi golub neprospavanu noć ponese
Vidim te u knjizi nepročitanoj
Vidim te u talogu popijene kafe

Vidim te - skrivanje ti ne pomaže.

петак, 08. фебруар 2019.

Lala: Imaš sve kad imaš mene


Imaš sve kad imaš mene
- Jal, di si dosad? 
Očla do komšinice na kafu? 
Valda si vedru kafe popila? 
Kad je bilo podne? 
Šta si tamo tolko radila? 
A, šta te i pitam, nisi radila ništa, da si, bila bi tu. Nos bi držala u svoju kuću , a ne kod nje. Dobar je i taj njen što je drži.
 Moj komšija? Pa i on tako misli ko i ja! Možete se vas dve uvatiti zaruku pa napred! Di si bože da me vidiš?
Ne umeš ništa ni da kuvaš ni da pečeš, a ni onaj kumovski kolač da zamesiš! Šta, šta? Ja ga zimus strušio, pa bila palačinka? Kako te nije sram?  Ja? Gunđaš nešto sebi ubradu. Ni sama sebe ne razumeš , a ne da te ja razumem!
Kažeš odnela gibanicu? Kakvu gibanicu? Onu sasirom? Bolje da si meni ostavila nisam ni pojo ništa, sve da udeliš za mamu i babu! Babu? Ko je vido da se otac zove baba? To ima samo kod vas, kod vaše fele! A deca kakva su ti! Bolje da si ji vaspitala bolje, da pokažu poštovaje prema starijima...da poljubu ruku kad dođu! Oni... skloni Bože od mene. 
Moja deca su drukča!
 Šta kažeš? Naša deca? Pa da naša. To su tvoja. Moja deca su fina na oca. Donesu mi šta treba. Znadu koje pivo najviše volem pa mi donesedu. A volem i kad se zapijemo zajedno..ih to ti je milina...samo retko , neće s babom. 
Tebi donesu? Donesu i dovedu unučad da i čuvaš. Pa čuvaj onda i mesi deci onaj keks na presu. Al pazi, nemoj da bude ko da si s nogama mesila, treba da budu masni od masti, ne od tvoji nogu. Jel razumeš? A ni to ne znaš!
Jel imal još one gibanice s makom? Daj mi s jedno dva prsta da se malo naranim… daj još s dva prsta, ne tvoja nego moja… uf tolko valja da ne valja! Ima da mi se trbu raspukne. To si namerno da me uvati gorušica. Oćeš da umrem rano, pa da budeš udovica , ko ona na televizoru što se smije od jutra pa do mrkle noći, a onda šta radi da ti ne kažem...
Kako ja to tebi?
Kako? 
Ta lepo! 
Znam ja žene kake su, ni ti nisi ništa bolja! Šta tebi fali? Ne fali ti ništa . Imaš sve- kad imaš mene! Dođi da mi opereš noge, da prilegnem. Bole me stomak od maka, a i bio je malo nakiso. To si namerno...

Ilustracija davno nastali crtež.

недеља, 03. фебруар 2019.

Kako da ne verujem u čuda?


Kako da ne verujem u čuda
Kada se pojavi sjaj zvezda na noćnom nebu?

Kako da ne verujem u čuda
Kada se ravnica u proleće probudi?

Kako da ne verujem u čuda
Kada se prvim jutarnjim zrakom zabeli dan?

Kako da ne verujem u čuda
Kada se cvetak iz  zemlje javi?

Kako da ne verujem učuda
Kada se u oku suza pojavi?

Kako da neverujem u čuda
Kada prijateljski glas dodirne uho?

Kako da ne verujem u čuda
Kada  zvono dalekog tornja zazvoni?

Kako da ne verujem u čuda
Kada umor savlada telo?

Kako da ne verujem u čuda

Kada sveže skuvana kafa zamiriše?

Kako da ne verujem u čuda
Kada mi dlan toplotom dozoveš?

Kako?

субота, 02. фебруар 2019.

Putopis : Bukurešt

Palata parlamenta


  Kada se na dar dobije lepota rumunskih šuma gledanih s visine  oblaka srce
zalupa  brže. Rumunski narod je veoma blizak sa nama. Nekada  granice nisu postojale pa se do obližnjeg Temišvara na pijacu odlazilo paorskim zaprežnim kolima. 
Danas  nas Rumunija privlači mnogim lepotama koje su neistražene,turama do Drakulinog dvorca, zagonetnom muzikom koja osvaja i lepotom osmeha slučajnih prolaznika.


U Bukurešt smo stigli u kasnim večernjim satima,  prespavali smo u udobnom hostelu  u neposrednoj blizini aerodroma. Rano ujutro smo bili spremni za obilazak.
Ceo dan je bio pred nama, jer smo avion imali tek u popodnevnim časovima.
Uputili smo se stazom prema autobuskom stajalištu. Na pešačkom prelazu nas je zaustavila žena koja je nudila pomoć. Rekli smo da imamo vremena i da ćemo do centra gradskim autobusom.  Ljubazno nam je ponudila prevoz. Tako smo se sa potpunom strankinjom sprijateljili i osećali se kao da se poznajemo oduvek.
Prevezla nas je nekih dvadesetak kilometara skoro do  samog centra. Pozdravili smo se i izašli u hladan rumunski novogodišnji dan. Parkirani autobus nas nije video pa smo produžili peške. Odjednom smo čuli poznati glas. Vratila se, objasnivši  da se ne oseća dobro što nas je ostavila.
Bez reči sam, dobrota do dobrote koja nas je pratila svo vreme putovanja. se nastavlja.
U torbi imam božićni medenjak uvijen u celofan, ima oblik zvezde. Dobila sam ga  za sreću. Putovao je u Izrael i vratio se. Poklonila sam  ga kao poklon za sreću iz Srbije.
Spremni smo da se posvetimo lepotama glavnog grada Rumunje. Veliki široki bulevar i i ulice spremne za doček gostiju nas oberučke prihvataju. Utapamo se u ljude koji govore pevljivim jezikom. Nižu se zgrade i trotoari. Smenjuju se veliki tržni centri i prodavnice koje ne nalikuju nekadašnjim. Sve je čisto, uredno, sve miriše na praznik  i dobrodošlicu.
Pravimo fotografije ispred poznatih zgrada. Tu je najveća od najvećih  koju je nekad izgradio Čaušesku, kažu da je posle Pentagona najveća zgrada valade na svetu. Onoliko koliko je spratova gore isto toliko ih je i u podzemlju. Ne koristi  se sav prostor. Interesantno  je da je svaka cigla, kamen staklo ili nameštaj od isključivo rumunskih resursa. Zboh nje su čitava naselja srušena , a stanari raseljeni širom Rumunije.
Dan je proleteo.
Hvatamo autobus prema aerodromu. On nas lako prenosi pokazujući brojne lepote i bogatstvo ulica. Pogled mi pada na Trijumfalnu kapiju kja je potpuno identična pariskoj.
S prvim sumrakom ostavljamo svetla Bukurešta. Oko ih miluje, pozdravlja i obećava novi susret.

петак, 01. фебруар 2019.

Tačka u vremenu

Od svih dana u godini najmanje je volela početak februara. Smetali su joj
neskinuti novogodišnji ukrasi i  blještavilo prošlih praznika. Toga dana se ništa neobično nije desilo osim uobičajenog pitanja koje je često dobijala u poslednje vreme.
Zašto?
Da li se to na njenom licu urezao trag  beskrajnih jutarnjih maglovitih strahova uvijenih u neprozirne tajne minulih dana koje je sama skrivala ne dopuštajuči im da ugledaju dnevno svetlo? Možda se trebala ispovediti..?
Nije znala.
Samo je dopuštala da je ponese talas nemira koji je dolazio  potpuno nenajavljen. Osećala je krivicu.
Strah od učenjenoga se širio poput prolećne nenajavljene bujice koja je mlela sve pred sobom.
Smetao joj je mobilni telefon i beskaraj besmislenih sms-ova. Mejlove nije podnosila. Internet i fejsbuk takođe. Osećala se samom u  čitavom univerzumu. Samoća se raspirivala, dobijala je na žaru potpomognuta ublaženim severcem , jakim samo toliko da se rasplamsaju unutrašnji strahovi.
Čitavog života je davala. Dane, noći, raspevana jutra i blage večeri.Sklanjala se pred burama i porodičnim olujama. Ćutala je i u dubini duše vodila bitke koje su imale samo gubitnika. Nju samu. Onda je unutrašnjost dobila drugi oblik. Pogodila ju je bolest koja ju je sasvim preokrenula. Dopustila je da je gorčina preuzme. Gazila je sve pred sobom, ne mareći za posledice.
Danas ju je februar tukao. U torbi na ramenu kupljenu u nekim  bezbrižnijim vremenima je nosila teret svoga krsta. Znala je da je to onaj poslednji.
Imala je uput za onkologiju.
Rak ju je izjedao.
Odnosio je delove njenog tela u svojim metastazama. Jedino je mozak ostao pošteđen, a možda ni on ...nije htela o tome ni da misli...
Znala je da se kući neće vratiti.
Samo je duboko uzdahnula. Pustila je da je plimni talas zahvati,  da je osećaj prave krivice dotakne:
-Daj da vidim tvoju ranu. S drugog kreveta bele bolesničke sobe je odzvanjao muk neprovidnih misli obeljenih dugotrajnom anestezijom.
-Evo, gledaj moju. Neće ni tvoja biti manja, ni lepša!- Drugi krevet je samo otvorio oko preplavljno bolom.
- Da ti kažem. Samo sam ja mogla da se udam za inženjera. Ja čobanska ćerka. Znaš li kako su mi svi zavideli? Znaš li kako su me gledali? Čobančeta dete, za inženjera...- krevet je i dalje ćutao.
-A, da li  ti imaš rak? Jede li te? Da li će te pojesti ? E , sestro, čobansko dete u inženjersku kuću... - krevet je  ćutao zadržavajući nevidljiv bol iza poluspuštenih kapaka.
-Da ti kažem. Muža nisam volela. Čini mi se da nije ni važno, nije mi mnogo ostalo od njega.  Pokojni je! Koliko ću ja? Možda do zime ili proleća, ko zna. Ovi lekari...- krevet je promrmljao molbu.
- Da ti zovem sestru? Nešto za bolove? Čuti i trpi. Biće terapija pa ćeš dobiti.

 Od tada su prošle godine, ali je slika ostala blistavo jasna. Bol koji ju je pratio je bio razarajući.
-Zašto sam onoga dana odbila ženu? Koga da pitam da mi pomogne?
 Koga?
  fotografija: Cvet iz Svete zemlje.