Stajala je u sredini male prostorije koja je bila predviđena za ostavu.
Gledala je drvene police.
Nekada su je krasile tegle napunjene zimnicom, a drvene ivice su se smeškale pokrivene venčićima vezenih cvetova na belom srpskom platnu. Danas se tu nalaze poluprazne tegle jesenjeg spremanja zimnice.
Oči su joj se zamaglile.
Preko njih se počela navlačiti beličasta tvorevina koja je sprečavala jasan vid.
Mirisalo je dvorište na pokošenu travu detinjstva, onu samoniklu i samoraslu kojoj nikakvo negovanje nije bilo potrebno. Snažne ruke su je kosile, a otkosi su darovali. Volela je da na svojoj koži oseti miris zelenog.
Nevidljivi zeleni mirisi su je pokrivali i ostavljali zaštitni trag vidljiv samo njoj. Tada joj je bivalo jasno da je nedodirljiva i zaštićena. Uvek bi pratila ritam kosca treptajima neugasllih očiju.
Kako je dozvolila gašenje zeene linije čuvanja nije znala. Nije mogla da spozna trenutak kada je blagoslovena zaštita prestala.
Kuću su polako napuštali, mešajući se bez reda, mlađi i stariji. Stariji opraštajući se od ovozemaljskog života, a mlađi kud koji po širom otvorenom svetu.
Kada je izgubila nit iz svojih ruku nije znala, osetila je kraj toga jutra kada je ustala i kada joj se slika ispred ugaslih očiju na trenutak činila bistrom. Danas ju je pritislo nebo težinom daljina i neispunjenih želja. Jurile su je cele noći nemani savesti umnožavane tokom dugih godina života. Nije im popuštala. Pošla je da potraži...
U prostoriju se ulazilo kroz stara vrata koja su propuštala svežinu spoljašnjosti taman toliko da se unutra ne oseća zadah ustajalosti, a količina svetlosti se menjala iz minuta u minut. Težak miris koji je osećala dopirao je iz nje same. Bila je obojena opipljivim mirisom truleži. To ju je pritiskalo težinom svih krstova sveta.
U jednom trenutku prepuštanja životnom kraju tračak svetlosti je zaigrao u uglu.
Za čudo i skrama se ukonila.
Odagnala je lelujanje naglim pokretom ruke.
Ipak svetlost se igrala. U igri je videla sklad koji davno nije osetila. Nije mogla znati da li se neko igra njenim mislima ili se unutrašnjost čisti truleži. Počela se prepuštati svetlosnim iskricama vijugavim poput planinskih bistrih potoka. Pružala je ruke u nadi da će osetiti vlagu bistrog potoka. Liznula bi suve usne u nameri da one pomognu hvatanje nebeske svetlosti i zadržavanje iskre na dlanu ispijene ruke. Nikako nije uspevala. Sklupčala se u nadi da će svetlost uminuti i da će se igra završiti.
Bojala se.Srce joj je bubnjlo zaboravljnim ritmom. Zubi su joj zacvokotali. Sklupčala se poput preplašenog deteta.
Zatvorila je oči.
Kad ih je ponovo otvorila, umesto da nestane, svetlost je bila življa. Presijavala se kroz dugine boje. Lelujala se poput zavesa na letnjem povetarcu.
Lelujala se kao prvi dodir tople ruke na obrazu. Slika je toliko stvarno dodirnula njen napregnuti um, da je hladnim prstima pokušala uhvatiti izgubljene dane svoje mladosti i uzdahe pod otvorenim prolećnim nebom posutim bezbrojnim svicima dalekih zvezda.
Iz zgrčenosti se podigla na noge.
Izmršavela figura se pokrtetala podstaknuta ritmom lagane muzike obojene mirisima mladosti ljubavi.
Za čudo, oko nje su se vrteli u lakim zagrljajima parovi. Dva i dva i nizu. S tavanice su se spuštale lake linije svilenih traka pozivajući je na predavanje, popuštanje i igru snova.
Mirisalo je na ponovno rađanje i novi život.
Sve je hvatala raširenih ruku. Dodirivala je nebo i zemlju, savilala se pod taktovima laganih valcera ne osećajući hladne granitne pločice poda. Njene istrošene papuče su bile cipelice iz Čarobnjaka iz Oza. Crvene poput ruža koje je nosila na venčanju, poput vaskršnjih obojenih jaja i majčinih prstiju kojima ih je premazivala da dobiju visoki sjaj. Sve se okretalo i stapalo u celinu njenog života.
Naglo je stala.
Svetlost je počela da se gubi. Oko nje su se nalazile police s praznim teglama, bez vezenih cvetova. Stajala je kao ukopana, suvog grla, a umom joj je strujalo pitanje zbog čega je došla baš tu.
- Moram se vratiti u kuću, pa doći ponovo, možda se setim.
U Crkvi Bogorodičinog groba- fotografija Dragan Đukanović
