Постови

Приказују се постови за децембар, 2016

Novogodišnja čestitka

Слика
Prijatelji dragi, čini se samo trptaj oka i opet Nova godina. Brzo prolazi da čovek nema vremena da uživa u darovima dana i noći.  Čekamo danas, sutra, zimu,proleće... U ovim danima bar na tren odbacujemo sivo , prihvatamo samo lepotu i blistavost. Neka vam dobro raspoloženje traje dužeod jedne noći, neka traje bar čitavu godinu, pa onda ponovo. Svima vama,  koji mi poklanjate deo svoga vremena želim svako dobro. Radovala me je svaka vaša poseta. R adovao me je svaki komentar. Radovalo me je čitanje  postova i objava. Uživala sam u vašim stihovima, slikama,  fotografijama  i pričama. Danas je noć, kada se premerava vreme, kada se svi bar na trenutak okrenemo lepim stvarima i pokušamo da zaboravimo prebleme, nedaće i strahove. Napuštamo onu Staru godinu, izboranu i isprljanu od težine dana koji su prošli.  S nadom gledamo u vedro nebo milovano nebeskom zvezdanaom svetlošću. Osećamo blagost i milost. Radujemo se. Želim da vam poklonim osmeh, radost i ljubav. Želim da vam pok

Prvo javno predstavljanje ,,Radosti žute lubenice"

Слика
Prošao je i taj dan,  veliki za mene , moju porodicu i prijatelje koji su došli u Centar za stručno usavršavanje u Kikindi da me podrže. Bilo je onih  nepoznatih,  koji su radoznalo ulazili i razgledali postavljene slike. Svila je zablistala. Ovom prilikom zahvaljujem Gordani Bulatović na pomoći i saradnji. Zahvaljujem Andrei Beati Bicok na lepoj reči izgovorenoj o meni i mojoj knjizi. Zahvaljujem Jeleni Milošev na čitanju recenzije koju je Beata nazvala Premeravanje  života. Zahvaljujem ,,Kreativnoj radionici Balkan i gospodinu Stevanu Krstecu na saradnji. ,,Radost žute lubenice"  je unela radost u konferencijsku salu CSU. Smenjivale su se skrivene i potisnute suze i smeh. Posle čitanja ,,Savršenog života" , jedna osoba je iskreno izjavila da nikada nije razmišljala kao mačka i da je prijatno iznenađena. Imamo i nekoliko fotografija koje su zabeležile prvo javno pojavljivanje ..Žute". Додајте натпис Beata,  i Jelena

Prva pomorandža

Слика
Sedela je na staroj fotelji donesenoj iz roditeljske kuće. Drvena osnova i nasloni su bili stari. Nov je bio mebl kojim je bila presvučena. Dezen sličan onome prvom, nekadašnjem, nevidljivim nitima sličan  sa onim prvim štofom koji je davao život i nadahnjivao njenu udobnost.  Toliko ga  je volela, da nije mogla dopustiti da se iscepa i baci staro platno,  iz koga su na mahove izbijali delovi potke. Deca nisu znala šta je uradila u saradnji s majstorom. Naredila je dao ono staro ostane ispod, tako da samo ona to zna. To je bila neraskidiva veza sa rodnim domom i dve sestre. Toplina električne peći ju je potakla na razmišljanja. Zima je uzimala maha. Osećala je da je bole kosti.  Volela je toplotu, čaj i miris pomorandži. - Da, pomorandže. Čekaj, kada je to bilo... Mora da ja to negde imam. Samo treba da potražim. Ne može biti daleko... Tu je... Sigurno  onoj kutiji... Onoj presvučenoj ružičastim papirom sa malim crvenim cvetovima. Lagano je preturala orman u nadi da će što pre ugl

Samo obična...

Слика
Koraci su merili. Ona nije. Iako je zimska hladnoća širila svoje carstvo i rasterivala poslednje užurbane šetače, njoj se nije žurilo. Žurio je samo korak. Pognula je glavu. Morala je da gleda u igru pređenih rupa na asfaltu.  Bilo ih je dosta.  Bilo je slučajeva da je samo svojom nepažnjom dodirnula hladnoću smrznutog tla. Bolele su je kosti. Zadnji deo kičme se toliko ugruvao da je danima hodala lagano, što joj nije bilo u krvi. Volela je brz hod. Volela je vetar koji se stvarao oko njene glave i terao uvojke na brzi ples. Da, uvojci su to činili. Nikada nije nosila kapu.  Smetala joj je. Nije mogla da oseti miris zime, nije mogla da oseti onu jezu prvog podizanja šiške dotaknute  hladnoćom. To joj je davalo snagu. Obezbeđivalo je tišinu. Davalo je prednost njenim mislima. ... Neizmerno sam zahvalna Bogu na milosti meni pruženoj Zahvalna sam anđelima nebeskim Puštenim da se usade U duše onih koji čine dobro Njihova dorota je neizmerna Nemerljiva zemaljskim merama Dobr

Moja prva knjiga

Слика
Danas je na moj sto pristigla knjiga.  Žuta lubenica se osmehivala sveže odštampana i nadahnuta tajanstvenim životom koji je tek očekuje. Da li će ili neće pronaći put do čitalaca, ostaje da pokaže vreme.  Do tada reč, dve o poklapanju niza događaja koji su omogućili njeno nastajanje. Negde u jeku sezone lubenica i slučajni odabir baš žute,  dodirnulo me je sećanje na jednu žutu lubenicu koja je u nekom trenutku obeležila živote mnogih. Letnja vrućina i mir  doneli su reči. Reči su prerasle u priču. Priča je dospela na blog.  Tu su je čitali mnogi.  Pročitala ju je Veselinka Stojković, koju  opet igrom okolnosti ili slučaja, upoznah na svemoćnom internetu.  Veselinka je široke slovenske duše, pa ju je objavila na ,,Bašti Balkana".  Jelena Milošev je priču objavila na Fejsbuku. Preko njenog profila priča je dospela do Andree Beate Bicok, koja se ponudila da uradi lekturu i recenziju za niz priča. Odlučila sam se za one, meni veoma drage.  Ona im je udahnula neki novi život

Ne zna ni da kuva

Слика
Neke ljude upoznaš slučajno. Kao osobu koja stoji iza tebe u redu. Neko sedi pored tebe u zagušljivoj i virusima punoj ambulanti. Neko se u brzini očeše o tvoj novi kaput i napravi gravure vezama zeleni za supu. Nekima odobravaš. Nekima ćutiš. Nekima samo blago odmahuješ glavom samo površinski dodirnut rečju njegovom. Neki u nepoznatima traže odušak, pa im pripovedaju bez straha iznoseći najskrivenije zebnje i tajne misli. Neki podstiču priču, a neki hteli ili ne čuju. ... - Da sine moj , sto ljudi sto ćudi. Tako je meni moja mati govorila. Tako ja govorim onome svome klipanu, koji ne vidi dalje od svoga nosa. Gleda slep kod očiju. Gleda bez gledanja. Lepo kažem:  nemoj nju, nije ona za tebe. On, ne daj Bože! Samo ona i nijedna druga. Da je lepa , nije! Da je pametna, nije!  Da je visoka, ni to nije! Kažem ti nikakava! Nikakva! Šta pitaš? Malo sam nagluv! Da li ima kakve škole? Ima škole. Završila neki fakultet. Zna šta zna. Mislim da ništa ne zna.  Ko mene šta pita? Niko. Da

Očenaš za Čedu

Слика
U ulicu gde su sve kuće ušorene i gde su nekada sve ličile jedna na drugu, je došlo neko novo vreme. Nikle su nove kuće. Lepše. Stasitije, sa podrumima i visokim spratovima, sa potkrovljima obloženim drvetom, sa kapijama ukrašenim kovanim metalnim  ogradama.  Među poslednjim  kućnim srtarosedeocima  je ona. Kuća njegovog detinjstva. Prednji deo kuće sa velikim zabatom se nakrivio. Činilo se kao da je podbuo od alkohola izgubio ravnotežu i da se održava samo nevidljivim nitima ljudskih duša koje su nekada tu živele. Neposredno ispod crepa su golubovi i vrapci pronašli ulaze i baškarili su se u skrivenom mraku tavana. Ljudska noga već odavno nije tu kročila. Ljudi su se plašili osušenog ispucalog blata nalepljenog na štukatur-trsku.  Ona se naslanjala na drvene grede izrezbarene delima malih buba koje neopravdano zovu crvima. Sve zajedno je odavalo sliku davno prohujalih vremena. Činilo se da se svakoga trena može srušiti i da će tom prilikom neko nastradati. On je zbog  tog straha,

Prvi sneg!

Слика
,,U osvitak zore ,u sumračak tavni pokrivene snegom počivaju ravni..." Vojislav Ilić   Danas pada prvi sneg na našu pospanu panonsku ravnicu. Do juče smo mislili da prava zima nikada neće doći, a danas bele pahuljice padaju od jutros, napadalo je nekoliko desetina centimetara. Vredno smo čistili,otrpavali se, pa sutra je radni dan. Maločas opet počistismo, verovatno će biti potrebno još jedno čišćenje do spavanja.    Nekako me je ponela hladna belina. Mir. Tišina. Samo nemo posipanje belog pokrivača. Krenuh u laganu šetnju. Sama. Volim tišinu. Sva lepota trenutka je samo moja. Nepregledna belina i savršena tišina daju snagu. Čiste misli i osećanja.     Hodam polako, upijam lepotu i mir zimske večeri. Sneg pokriva nečistoću, zavidnost, loše ljude. Belina doprinosi sjedinjavanju čoveka i prirode. Na samo jednom mestu koje je čovek napravio sam osetila to sjedinjenje i potpuni mir. Ništa slično nigde nisam osetila. Nigde me to jedinstvo nije toliko ponelo i proželo savršenom m

Panonski zid

Слика
Godine, meseci, dani, sati... suviše brzo prolazi. Htela bih da ga čvrsto uhvatim, zadržim, ne pustim, da bar malo uspori svoj tok i da bar  na trenutak ostanem zamrznuta tu u beskraju prolaznosti. Želela bih da sliku trena osetim i  da se trenutak prenese u večnost. Ma koliko bio mali delić vremena je ogroman, nemerljiv i čitavu ogrlicu postojanja, drži čvrsto na jednom mestu. Možda je ovaj zapis baš to. Zamrznuta slika u vremenu. Možda  će baš Vas, sreća u trenutku posetiti i osetićete  se izuzetim iz sadašnjosti, pa na krilima nevidljivih duša, nekim čudom sreće, budete preneseni negde.  Možda ovde.  Možda tamo. Ko to zna ? ... Kroz maglovito jutro nazirali su se redovi kuća. Lepi izdaleka. Tužni iz blizine. Prvi mrazevi su naterali zid od naboja da se napne. Upirao je svu snagu ugrađenu u svoju osnovu, da se održi u životu. Letnju sušu je nekako izdržao, nakrivio se malo i stanjio,  izgubivši prolećnu vlagu koju je itekako osećao u svojim zemljanim ciglama. Jesenje kiše

U Blage dane

Слика
U Blage dane, kada u blistavim hladnim noćima zezde na nebu jasnije sijaju, kada se njihov sjaj božanskom moći razliva na običan svet i kada duhovi umire svoje neostvarene želje, duboko udišem vazduh. Dok mi hladnoća blagim trzajima remeti mir, gledam u nebo i čekam znak. Preispitujem, merim, postupke odmeravam. Nalazim lepotu. U nebu, u neodoljivom plesu dalekih svetova obasjanih  skrivenom sunčevom svetlošću. Planete, daleke, nedodirljive, a beskrajno zadivljujuće lepote. Mračne su, a ipak sijaju, trude se i žele da isprave gnev onih što im uskratiše svetlost.  Bivaju još sjajnije. Hladnom svetlošću se veličaju. Pričaju priče. Udahnjuju nadu. Daruju. Možda se baš na  onoj najsjajnijoj, najudaljenijoj nalaze duše mnogih. Možda su duše meni drage baš tamo i sada me eto daruju nežnošću. Možda me opominju. Možda kazuju da mi se dešavaju stvari koje oni žele. Možda postajem baš ono što bi  želeli. Možda. Kada me stigne onaj neočekivani nemir, udahnem hladan noćni sjaj. Tada

Podeliću s tobom

Слика
Pored poslednjeg niza kuća u malom predgrađu prolazila je žena. Žurnim korakom.  Brzohodajućem. Ko ju je poznavao znao je da je to uobičajeno. Uvek je žurila. Stopala su pravila vence banaćanskog kola. Sitan vez do sitnog veza. Neupućenima se činilo da ne zapaža. Činilo se da je detalji ne interesuju  i da pored života koji se odvijao nezavisno od nje,  vidi  samo svoj jedan - jedini život. Uputila prema gradu. Popodne je brzo proticalo, druženje još brže, a mnoštvo poslova je čekalo. Osetila je zov rada duboko u sebi. Jednostavno nije više mogla da sedi. - Moram da idem. Reski vazduh je iz potaje vrebao. Čekao je  da iz sigurnosti zavetrine korakne na otvoreno. Kratko joj je vetar pretio, štipao joj oči i obraze, a da se ona ni najmanje nije obazirala. Napredovala je dalje. Samo dalje. S desne strane se nazirala kapija groblja. Najvećeg u gradu. Tiho i mirno novembarsko predvečerje je doprinelo tajnastvenosti mesta i trenutka. Pojas trske rasprostranjen toliko da je od male