Постови

Приказују се постови за септембар, 2020

Kroz tišinu

Слика
  Tišina Pusta i teška  U  oblačnom danu.  Kada je tišina teret. Dala bih tišinu  Za tvoju reč Za njene oči Njegov glas. Dala bih tišinu za dobrotu Što nosi radost Bezbol i slobodu.   Dala bih tišinu za tebe, tvoje srce, ruku I dušu što nekada beše jasna. Dala bih tišinu  Za čisto oprano nebo Što pokriva dom tvoj. Dala bih tišinu za razum I glas pun. Hodam kroz tišinu.

Zbornik ,,Između dva sveta" U čast Branka Miljkovića

Слика
  Имам част да се моја песма нашла у Зборнику који носи име великог песника Бранка Миљковића. Хвала организаторима и жирију. РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА „ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“ УК „Бранко Миљковић“ Међународни песнички конкурс „ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“ је завршен, а зборник радова је изашао. Ове године, због ситуације са вирусом и забрањеног окупљања, већег броја људи, неће бити организована завршна манифестација. Индивидуално може да дође ко хоће. Дана 03.10. куповина зборника у ул: Давидовој 2 (од 09,00 – 10,30); Полагање венца и читање поезије пред бистом Бранка Миљковића у 11,00; посета Спомен соби Бранка Миљковића и Стевана Сремца у 12,30 У зборнику су заступљени песници: Аврић Жељка – Сремска Митровица Андрић Јелена – Вишеград, БиХ Апостоловић Јован – Врање Арсенијевић М. Александар – Београд – НАГРАЂЕН Бавчић Дина – Горажде, БиХ Бајровић Емир – Наксков, ДАНСКА Бакрач Мирослав Мишо – Ниш Банић Никица – Инђија Баралија Алмина – Нови Београд Батин Борислав – Бибин Милорад – Зрењенин Бјелица Крунић

Beli oblaci preko neba

Слика
 ..., a preko  neba su počeli da se valjaju beli oblaci... Putujem kao svakoga dana. Sedim u tišini na svom sedištu starog autobusa. Praznih misli. Pored mene sedi devojka. Na ušima joj slušalice. Maska skriva lice. Oči su  joj zatvorene. Počinjem u tajnosti da hvatam njene misli: - Peti put na istom ispitu. Šta me danas čeka? I ova muzika u ušima ne tera strah od dana. Kako bude biće.  Trebala sam obuti čarape. Stvorio mi se žulj na levom stopalu, ako me zaboli na ispitu...moram u prvoj apoteci kupiti flaster... Na sedištu preko puta sedi devojka duge raspuštene smeđe kose. Svečano obučena. Bela košulja podvijenih rukava, plave farmerke i cipele na visoku štiklu. U krilu joj buket cveća. Bele margarete i beli, po ivicama ljubičastim linijama prošarani karanfili. Uokvireni ljubičastim papirom, sa ljubičastom mašnom. Iz sredine viri zaboden štapič sa natpisom. Nepristojno gledam. Ne vidim. Hvatam njene misli. - Dobro je da sedim. Ubiše me štikle. Radujem se što ću stići  na vreme. Moja

Hodam

Слика
 Hodam Teretom dana nošena  Stazama starim. Tiho  U džepu nosim pregršt  Stihova znanih.   Hodam Jave snovi odnose danak A raskorak prohujalog vremena  Para nebo. Hodam Pratim stope brojnih Pod okrilje skupljam izgubljene reči Plače dan. Hodam Ne brojim korake  Misli znaju puteve svakodnevne Prepuštam se vetru i  Mirnoj luci. Hodam.

Život se nastavlja

Слика
 U  malo dvorište je  odnekud doleteo suvi list sasvim neobičnog izgleda. Zagledali su ga ostali listovi opali sa oraha, kajsije, sibirskog bresta, čak mu se i zaboravljeni čičak čudio.  Izdužen valjao se po  pokošenoj, na ogumke suvoj travi. Preo je svoje priče potpomognut ranojesenjim toplim vetrom. - Otkinut sam, otrgnut , beživotan, donešen na smetnju onima koji žive ovde, na čijim se licima vide tragovi prohujalih godina.  Stide se svoje sopstvenosti, dubokih rana koje su im načinile mreže tankih linija.  Njih ne žele da se sete.  Moje  su rane sveže.  Živim kratko. Veselio sam se prolećnoj kiši. Nateran sam da rastem kao deo vitke stabljike mladog kukuruza nabreklog od snage. Opijen vodom, od sunčeve svetlosti sam pravio hranu. Slao sam je u sve delove  tela. Naterao sam klip na rast,  zrno da se naliva,  žutu cvast  kukuruza da se  podigne uprtih misli u nebeski svod. Stvarao sam i stavrao, radi sebe, svoga mira. Hodao sam stazama predaka. A onda sam posustao. Pazuh  me je zabo

Bez svetlosti

Слика
Hvatam tragove U dubokim lagumima Bez svetlosti. Pevaju mladi dani Svetle se nevine nadom ispunjene duše. Osmehuju se iskre Lupaju doboši nade u grudima. Iz vedra neba  Neznanom rukom donesen Jad izbrisa sve. Zamrznut Osta U  mladom danu. Kroz lagum poslednjom snagom Odnekud nada blesnu Dozvoli iz oka kap. Sve je prolazno. Sećanja, nasmejani dani, tuga koja bez milosti pritiska. Trudimo se da nešto zaboravimo, nešto izbrišemo, a da ponešto zadržimo. Više ljudi više pamti. Isti događaj se priča u različitim varijantama. Kada se  sve one skupe, sjedine ,onda prikaz istine možda dobije pravo lice. Lagumi ljudskog uma su duboki. Vezujemo se za likove, svetle dane, čak možda za nešto što je u tom trenutku bilo potpuno nevažno, ali je na nas ostavilo dubok trag.

Putnik

Слика
Putnik sam puteva otvorenih puteva tajnih otkrivačkih. Putnik sam puteva svetskih staza nebeskih drumova carskih. Putnik sam. Blistavog dana u Vranje  biću dovedna zakucaću na vrata. Reći ću samo: Putnik sam. Dočekaće me osmeh. i drago lice.

Hiljadu i jedna iskrica Veselinka Stojković

Слика
Kada za početak septembra,  sa prvom najavom jeseni budete darovani, spremni ste za novi početak.  Opremljeni  energijom sveže štampane,  dugo očekivane knjige. Umorno popodne me je dočekalo karticom ostavljenom od strane poštara. Pošiljka. Spremam se. Vrtim katicu u rukama. Prepoznajem broj pošte Vranja. Misli počinju da se množe, a ona središnja ukazuje na samo jedu osobu Veselinku Stojković. Profesor u penziji, književnik, pesnik, čovekoljubac i vernik najviših standarda u jednoj osobi to je Veselinka. Njene knjige su otvorile mnogo puteva. Čitaju se istraživački, lagano. U njima se uživa.  Odmeravaju se  reči i prepoznaju crte likova običnog čoveka koji je živeo, živi  negde  pored nas, ili je u nekom  trenutku bio sastavni deo našeg života. Obradovale su me njene knjige. Radost je primiti ih belih korica-  dotaći čistotu njihovu,  čistotu reči u njima. Čistota duše koja ih je pisala, oblikovala i složila u ogrlicu u zbirku haiku poezije ,,Hiljadu i jedna iskrica" s