limeni krov je puckao i podrhtavao u želji da se odupre beskrajnim toplotnim
zracima koje je usijana zvezda slala s nebeskih visina. Bio je čvrsto napravljen, ali osetljiv na toplotu. Širio se koliko je mogao. Osnovu su činile metalne cevi dobrog sastava koje su celoj konstrukciji davale čvrstinu i osiguravale dodatnu stabilnost na čvrste temelje zalivene debelim slojem betona.
Ispod ustreptale limene duše vrcalo je od života. Pod njegovim okriljem par slepih miševa, kojima dnevna toplota efekta staklene bašte nije nimalo smetala, je našao svoj dom. Svake večeri bi posle zalaska sunca, sa prvim mrakom izletali iz svog ugla i odlazili u bogat noćni lov. Samo su retki znali njihove tajne puteve, za uzvrat, oni su dozvoljavali jednom paru plavih očiju da ih vidi.
To se dešavalo u strogoj tajnosti kako bi se osigurao njihov mir, ali i mir ostalih stanovnika nove šupe.
Nova je nikla na prostoru stare, oronule, opsednute brojnim glodarima, koji su podrili njene temelje i doprineli opasnosti od rušenja. Stari stanovnici su se razbežali pri prvim udarima drvenog malja, a novi su s nestrpljenjem čekali svoje vreme.
U suvom prostoru mnogi su pronašli svoje parče doma. Kako zbog nedostatka novca nije postavljeno staklo na ulaznim vratima ona su bila , ostala i predstavljala slobodan ulaz za dobrodošle goste i pristojne domaćine. Ispod samog ulaza vrapci su pronašli svoje mesto. Često ih je par plavih očiju posmatrao i radovao se budućim prinovama. Pravili su gnezdo svom umešnošću svih vrabaca od prvoga dana postanka. Vešto su kljunovima hvatali leteće paperje drugih ptica, tanke vlati sasušene trave i pokoju uvelu laticu zakasnelih i nikada oprašenih belih cvetova višnje čija ih tuga nije doticala. Oni su živeli za danas i uživali u svom životu onako kako bi svako drugi na njihovom mestu. Na
svu sreću nisu svi želeli da budu vrapci. Iza svoje živosti su krili strah i nepoverenje prema bićima koja dišu i nemaju perje. Voleli da izazivaju crnobelog psa, a radost im je pričinjavala krađa hrane iz njegove stare olubljene šerpe. Nisu prestajali ni kada bi neki neoprezni pripadnik njihove vrste doživeo kraj u čeljustima načičkanim oštrim zubima.
Bili su tu, na svome. Izbegavali dodir s crnobelim i čekali njegov duboki san ili trenutnu zanesenost pojavom komšijskog mačka.
Unutra, ispod limenog krova, u njegovoj toploti i sigurnosti neprokišnjavanja sitniji i krupniji osmonožci su ispleli i podigli svoje carstvo.
Najbrojniji stanovnici su bili paukovi malog okruglog tela s dugim vitkim nogama, lako prelomljenim i uvek spremnim za brzo delovanje. Bilo je i malih, smeđih s kratkim nožicama, nežnim poput najfinije svilene niti. Iako različitih vrsta i veličina nisu se prepirali i otimali za životni prostor. Poštovali su tuđe, ali su čuvali svoje. Tako da je vladao mir. Pometnja bi nastajala kada bi se sirkova metla umešala u njihov život. Tada bi se poput ratnog vihora koji sve briše razišli na sve strane sklanjajući tela od propasti. Srećom nisu bili ubijani, pre bi se moglo reći da im se oduzimao dom i pravo na reč. Ubrzo, kada bi metla otišla na počinak izvirivali bi iz svojih skrovišta i opet nastavljali predenje. Do jutra bi posao bio završen, a u šupi bi bio uspostavljen poredak mira.
Svi su bili svedoci velike tragedije kakvu nije pamtila ni stara zemljanica. Velika žuta mačka je u kartonskoj kutiji punoj starih novina na svet donela žuto- belo mače. Tihim glasom je objavilo dolazak na svetlost dana, ali ga je tišina vratila u mrak. Svi stanovnici su ćutali. Plašili su se da dišu. Pustili su da ga velika žuta bespomoćno vraća u život. Bez reči su pratili njen tihi skok kroz vrata bez stakla. Mali žuti je beživotno ležao u kartonskoj kutiji punoj bezvrednih starih novina.
Tišina je zvonila kroz tela stanovnika. U znak počasti slepi miševi su se poput zastava na pola koplja lako zaljuljali, dokazujući da je Zemlja okrugla.
Par plavih očiju je plakao.
Dečak u žutoj majici s očima neba je gledao papir ispred sebe. Crno na belom. 
