Постови

Приказују се постови за јун, 2019

Kroz beskrajne daljine

Слика
Dečak u žutoj majici s očima neba je gledao papir ispred sebe. Crno na belom. Pomalo žućkastom. Tražio je tragove koji su značili reči. Gledao je , ali ih nije video. U rukama je nosio vetar stvoren okretanjem tankih točkova trkačkog bicikla, starog, ali dobro opremljenog novim tankim gumama koje  točkovima daju veliku brzinu. U očima je nosio osmeh devojčice koja danas sedi  tri klupe iza njega. Uši su mu odzvanjale glasnom muzikom dobijenom s mobilnog telefona, koji mu je trenutno uskraćen, a baš bi mu lako išle ove reči uz dobar ritam. U nogama je nosio fudbalsku loptu. Kožnu. Onu koja prima nabolje udarce unutrašnošću kopačke, a koju je dobio za rođendan od one iz treće klupe. Kosa je nosila majčinu ruku. Istu onu koja je najbolje znala da razbaruši žbun na njegovoj glavi i da na savršen način pokaže bezgraničnu ljubav i brigu. Malo je stisnuo usne. Očeve. Od njega je nasledio ljubav prema slobodi zelenog prostranstva čiji maleni deo vidi kroz rešetke na visokim  prozorima.

Negde

Слика
Negde u nevidljivom Spava nevidljivi Bez dobrih misli Bez glasa razuma Bez toplih reči ispod plavog pokrivača. Negde u nerazumljivom Spava nerazumljivi Bez objašnjenja Bez govora Bez pruženih ruku da primi milost. Negde u tami Tuži tama Bez jutarnjih rosnih kapi Bez večernjih sjajnih zvezda Bez blistavih mesečevih iskri. Ne razume život.

Negde ispod plavog neba

Слика
Negde Ispod plavog neba Spava pokrivena izgubljena pesma. Ne skriva se Ne taji lepotu ispod pokrivača Ne traži dodir oka Ne traži glas Ćuti i čeka. Vraćala se sa posla laganim korakom. Vrućina koja je harala  preteško je padala po njenoj kosi i telu. Na momente se činilo da je Saharska toplota na neobičnim krilima doletela iz daljine, pa da se pustila na prostore Panonije. Asfalt je zračio dodatu toplotu. Zidovi takođe. Srećom, pa su lake baletanke imale gumeni đon, inače bi, bar joj se tako činilo, toplota asfalta dodirivala tabane. U ruci je nosila plastičnu kesu sa kupljenim kobasicama, ne zato što  su joj se jele, već što su se brzo spremale, i parče belog neslanog kriška sira. Šarenu torbu je prebacila preko ramena, da bi slobodna ruka mogla dopustiti bogatstvu lepeze koju su činile građevine Barselone  snagu stvaranja povetarca s mirisom  tamjana veličanstvene katetdrale. Nije se mogla odupreti mislima koje su navirale i stvarale jednu sasvim  novu magijom začinjen

Klatno

Слика
limeni krov je  puckao i  podrhtavao  u želji da se odupre beskrajnim toplotnim zracima koje je usijana zvezda slala s nebeskih visina. Bio je čvrsto napravljen, ali osetljiv na toplotu. Širio se koliko je mogao.  Osnovu su činile metalne cevi dobrog sastava koje su celoj konstrukciji davale čvrstinu i osiguravale dodatnu stabilnost na čvrste temelje zalivene debelim slojem betona. Ispod ustreptale limene duše vrcalo je od života. Pod njegovim okriljem par slepih miševa, kojima dnevna toplota efekta staklene bašte nije nimalo smetala, je našao svoj dom. Svake večeri bi posle zalaska sunca, sa prvim mrakom izletali iz svog ugla i odlazili u bogat noćni lov.  Samo su retki znali njihove tajne puteve, za uzvrat, oni su dozvoljavali jednom paru plavih očiju da ih  vidi. To se dešavalo u strogoj tajnosti kako bi se osigurao njihov mir, ali i mir ostalih stanovnika nove šupe. Nova je nikla na prostoru stare, oronule, opsednute brojnim glodarima, koji su podrili njene temelje i doprineli

Reči

Слика
Reči mogu sve. Da povrede pomiluju ohrabre donesu odnesu dodirnu zabole nasmeju zaplaču podstaknu uteše pomognu utihnu ponesu poplave požute poružne zafijuču zazvone vrisnu zaparaju zagrme zatutnje pomaze. Reči mogu sve Samo se ne mogu vratiti.

Bagrem

Слика
Kada se letnja magla Odnekud spusti Na stari bagrem Zadrhti kora na stablu budnom Oteža  bezglasni udah Debla ponosnog Koren mu čvršće uhvati Zemljani dom. Štitom  stolisnih grana Na kišu što stvori duboki Davno presahli mulj Protegnu telo Oboji svetlom deo pogleda svog Okićeno poslednjim procvalim grozdom I pusti jad u nebeske visine. Zaplaka u čast minulih dana Poslednjom suzom sklopi oči I potonu kroz maglu u sećanje Što skri u daljini svojih brojnih dana. Pomreše pčele što praviše med Srne utihle Zbunjene  hladnom oštricom Ne gledaju  tugu starine. Zatvori srce drevni bagrem Utone u dubok san. I noć beskrajnu.