nebo i kamen okupani suncem
u nekom drugom svemiru
sjedinjeni kao jedan
oplakuju otišle
u tišini minulog vremena
pletu njihove snove
u večnosti
Hvala posetiocima ovog bloga. Nadam se da ćete uživati u mojim pričama i slikama na svili. Svaka sličnost sa likovima i događajima je slučajna.
nebo i kamen okupani suncem
u nekom drugom svemiru
sjedinjeni kao jedan
oplakuju otišle
u tišini minulog vremena
pletu njihove snove
u večnosti
Zahvaljujem uredništvu izdavačke kuće Alma- Beograd, i žiriju na objavljenoj priči ,,NEZNANJE" u ovogodišnjoj zbirci Najkraće priče 2023. pod nazivom PEVAČ NA KROVU
(na ovom linku je knjiga u PDF formatu)
PEVAČ NA KROVU
Најлепша остварења са XXII конкурса
за најкраћу кратку причу
(Приредио Ђорђе Оташевић)
Svako ko se bavi pisanjem hoda po krovovima, pevač je, oblikuje sebe , preoblikuje stavrnost i u sitnicama pronalazi lepotu koju nesebično daruje. Na čitaocu je da prepozna niti nevidljivih koraka ostavljenih po krovovima i uhvati reči i priče iz ove jedinstvene zbirke.
Koračaj ulicama svojim
s ponosom kikindskog trubadura
uhvati pogled prolaznika
i skriveni osmeh devojčica
ispod crvenih kabanica.
Ukroti talase vetra
napoji ih kapima prve kiše
otvori skrivena vrata nebeska
na dlan posadi šapate retkih
pa obriši nespokoj izgubljenih.
Prstima oslobodi tonove pesama starih
obogati ulice grada
dok žal davnina uzdahe mami
zapevaj dušom svojom
podari nas još pesmom kojom.
Pesma je posvećena Romakov Ivici. Zahvaljujući njemu Kikinda ima miris vedrine.
Srećni smo što te imamo.
Fotografija Vesna Đukanović
u prepunom džaku našao se kukolj
potpuno crn
nekada je skriven u crvenom cvetu krasio polje
psovao ga je ratar
grdio sjaj cveta njegovog
proklinjao svoju sudbinu pod kapom nebeskom
cvet se nije uplašio
prkosio je rataru i upao u ovršenu pšenicu
sada u džaku i strpljivo čeka jesenji trenutak
da pod glatkim telom oseti meku crnicu
neće mu smetati zima ni severni vetar
pustiće da pšenica proklija i zazeleni se
da se pravi važna
spavaće i čekati prolećni zrak sunca
Bilo je tu ponositih mešanaca, stidljivih avlijanera u kojima je preovladala jazavičarska krv, a bilo je i nekada belodlakih pudlica sa sada umršenim dugim dlakama.
Među njima je mesto predvodnika zauzeo pas bez ogrlice, ali sa etiketom ovčarskog pulina. U očima je nosio nepregledna polja obrasla niskom travom, stada ovaca i čobanina u dugoj kišnoj kabanici koju nije skidao ni kad kiše nije bilo. Voleo je miris trave na njegovim rukama i koru suvog hleba među svojim zubima. Onda je sve nestalo, zajedno sa čobaninom. Ostao je sam na ivici ovršene kukuruzne njive.
Našla su se tu i dva šteneta prolećnog okota nepoznate rase , nemilosrdno bačenih da uginu od gladi. Čudom su se izvukli iz najlon kese. Za mesto vođe je konkurisao zlatni retriver, već odavno posivele dlake.
Njih je iz prikrajka posmatrala sterilisana krupna ženka, ne upličući se u njihove razgovore i večernje rasprave. Ona je volela naselje i ženu koja im je svake večeri donosila sitnu hranu koju je nazivala granulama. Ponekad bi joj neko dete donelo kost i bacilo na travu. Uvek bi čekala da se dete udalji, da je ne gleda kako jede. Ako bi joj neko iz čopora preoteo zalogaj nije marila. Godine su je naučile da ne tuguje ni za čim. Živela je dan za danom najbolje što je mogla u datim uslovima.
Večernje šepurenje mladih je prekinuo, kada se se kao iz vedra neba pljusak, sivo zeleni mačak. Nastala je pometnja ko će pre, kako i na koji način da ga uhvati. Opšti lavež, panika i bežanje su nadigli veliku prašinu. Stampedo brojnih šapa niko i ništa nije mogao zaustaviti. Mačak se gipkim pokretima popeo na drvo. Našao je sigurnost u krošnji lišća koje je počelo da žuti.
Dok je čopor jurio oko drveta, skakao na stablo, pokazivao zube, stara keruša je posmatarala njihovu neuspešnu graju. Legla je na travu i upijala večernje zrake sunčeve toplote. Znala je dobro da će se pseće društvo umoriti, a mačak pobeći.