U večnosti

 nebo i kamen okupani suncem

 u nekom drugom svemiru

sjedinjeni kao jedan

oplakuju otišle 

 

u tišini minulog vremena

pletu njihove snove

u večnosti

PEVAČ NA KROVU-Izdavačka kuća Alma , priča NEZNANJE

 Zahvaljujem uredništvu izdavačke kuće Alma- Beograd, i žiriju na  objavljenoj priči ,,NEZNANJE" u ovogodišnjoj zbirci Najkraće priče 2023. pod nazivom PEVAČ NA KROVU

(na ovom linku je knjiga u PDF formatu) 

 PEVAČ NA KROVU
Најлепша остварења са XXII конкурса
за најкраћу кратку причу
(Приредио Ђорђе Оташевић)

Svako ko se bavi pisanjem hoda po krovovima,  pevač je, oblikuje sebe , preoblikuje stavrnost i u sitnicama pronalazi  lepotu koju nesebično daruje.  Na čitaocu je da prepozna niti nevidljivih koraka ostavljenih po krovovima  i uhvati reči i priče iz ove jedinstvene zbirke.

Kikindskom trubaduru

 

Koračaj ulicama svojim

s ponosom kikindskog  trubadura

uhvati pogled prolaznika 

i skriveni osmeh  devojčica 

ispod crvenih kabanica.

Ukroti  talase vetra 

napoji ih kapima prve kiše

otvori skrivena vrata nebeska

na dlan posadi šapate retkih  

pa obriši nespokoj  izgubljenih.

Prstima oslobodi tonove pesama starih 

obogati ulice grada

dok žal davnina uzdahe mami

zapevaj dušom svojom  

podari nas još pesmom kojom.

Pesma je posvećena  Romakov Ivici.  Zahvaljujući njemu  Kikinda ima miris vedrine.

Srećni smo što te imamo.

Fotografija Vesna Đukanović

Kukolj

u prepunom  džaku našao se kukolj

potpuno crn

nekada je skriven u crvenom cvetu krasio polje

psovao ga je ratar

grdio sjaj cveta njegovog

proklinjao svoju sudbinu pod  kapom nebeskom

cvet se  nije uplašio

prkosio je rataru i upao u ovršenu pšenicu

sada u džaku i strpljivo čeka  jesenji trenutak

da pod glatkim telom oseti meku crnicu

neće mu smetati zima ni severni vetar

pustiće da pšenica proklija i zazeleni se

da se  pravi važna

spavaće i čekati prolećni zrak sunca

Stara keruša

 Ulicom je lutao čopor pasa. Slobodom psećih duša su prelazili raskrsnicu. Nisu se obazirali na trubljenje nervoznih vozača, niti na pogrdne reči biciklista koji su okasneli i zatečeni prvim mrakom žurili svojim kućama. Lakim korakom su prelazili preko njihovih teških i pogrdnih reči. Neki su oko vrata nosili zelene ogrlice što na psećem jeziku nije značilo ništa osim tereta i smanjenja slobode. Mešale  su se boje dlaka i razmenjivali pseći razgovori.

 Bilo je tu ponositih mešanaca, stidljivih avlijanera  u kojima je preovladala jazavičarska krv, a bilo je i nekada belodlakih pudlica  sa sada umršenim dugim dlakama.

 Među njima je mesto predvodnika zauzeo pas bez ogrlice, ali sa etiketom ovčarskog pulina. U očima je nosio nepregledna polja obrasla niskom travom, stada ovaca i čobanina u dugoj kišnoj kabanici koju nije skidao ni kad kiše nije bilo. Voleo je miris trave na njegovim rukama i koru suvog hleba među svojim zubima.  Onda je sve nestalo, zajedno sa čobaninom. Ostao je sam na ivici ovršene kukuruzne njive. 

Našla su se tu  i dva šteneta prolećnog okota  nepoznate rase , nemilosrdno bačenih da uginu od gladi. Čudom su se izvukli iz najlon kese.  Za mesto vođe je konkurisao zlatni retriver, već odavno posivele dlake. 

Njih je iz prikrajka posmatrala sterilisana krupna ženka,  ne upličući se u njihove razgovore i večernje  rasprave. Ona je volela naselje i ženu koja im je svake večeri donosila sitnu hranu koju je nazivala granulama. Ponekad bi joj neko dete donelo kost i bacilo na travu. Uvek bi čekala da se dete udalji,  da je ne gleda kako jede. Ako bi joj neko iz čopora preoteo zalogaj nije marila. Godine su je naučile da ne tuguje ni za čim. Živela je dan za danom najbolje što je mogla u datim uslovima.

Večernje šepurenje mladih je prekinuo, kada se se kao iz vedra neba pljusak,   sivo zeleni mačak. Nastala je pometnja ko će pre, kako i na koji način da ga uhvati. Opšti lavež, panika i bežanje su nadigli veliku prašinu. Stampedo brojnih šapa niko i ništa nije mogao zaustaviti. Mačak se gipkim pokretima popeo na drvo. Našao je sigurnost u krošnji lišća koje je počelo da žuti. 

Dok je čopor jurio oko drveta, skakao na stablo, pokazivao zube, stara keruša je  posmatarala  njihovu neuspešnu graju. Legla je na travu i upijala večernje zrake sunčeve toplote. Znala je dobro da će se pseće društvo  umoriti, a mačak pobeći.