Постови

Приказују се постови за јануар, 2016

Priviđenje i avlijska vrata

Слика
Metalna kapija je uokvirila prostrano paorsko dvorište. Kapija kao i svaka druga u ušorenoj ulici istih kuća onih koji se bave obradjivanjem zemlje. Umorna izbrazdana lica pojedena nemilosrdnom toplotom tokom dugih letnjih sati provedenih na njivi. Klatila se na paorskim kolima. Oči su joj sadržavale prastaru borbu ratara. Potresena svim tugama koje je nisu obilazile,upadala je u bezdan. Prvu crnu maramu je povezala već sa trideset godina. Sada joj je pedeset, a još je nije skinula. Zadremala je. Pored nje su prolazili prvo brat, nesrećno stradao, želeo je da popravi kosačicu. Motor nije ugasio.  Nem, bez nagoveštaja reči. Samo mu je osmeh lebdeo na usnama. Dok ga je pogledom ispraćala, nailazila je majka. Presvisla od tuge.  Sa desne strane je nailazio otac. On joj je samo mahnuo preteći. Za njima su došle dve rođene tetke i ujak. Svekar i svekrva su iz daljine ćutke pratili neobičnu povorku uz bezrečno negodovanje. Muž se nalazio na kraju povorke. -  Otvori avlijska vrata,- samo j

Slavko

Слика
                 Te kobne godine smo se, sa još dve porodice vraćali sa mini odmora na Golupcu. Naši prijatelji su dobili dve poluzavršene vikendice na korišćenje, pa smo se uputili dobro napakovani svim i svačim. Od ćebadi, jorgana pa do šerpi i lonaca. Putovali smo sa dva auta, teški, da su se točkovi krivili pod težinom prtljaga. Količina je bila poprilična jer smo putovali sa četvoro male dece. Na Golupcu smo tih desetak dana živeli bez struje, televizije i vesti. Potpuno odsečeni od stvarnosti, nismo imali spoznaje o strahotama koje su se dešavale oko nas. Pri povratku smo navratili u Idvor da posetimo rodnu kuću Mihajla Pupina. Dočekao nas je čovek zabrinutog lica rečima: - Dobar dan, baš vam i nije dobar... Bilo nam je čudno.U daljem razgovoru smo saznali o kolonama ljudi koji napuštaju svoje domove i stižu u Vojvodinu. ... Sedeo je na staroj stolici u iznajmljenom stanu koji se sastojao od jednog sobička, dva stara kauča pokrivena crvenim čupavcima dobij

Poslednja cigareta

Слика
Stajao je ispred ulaznih vrata svoje roditeljske kuće. Nije smeo da dotakne kvaku, a kamoli da otvori vrata. Gledao je svoje ruke. Prsti desne ruke pokriveni smeđom neispranom trajnošću ispušenih cigareta. Opipao je desni džep. -  Tu su! Izvadio je cigaretu, zapalio je, duboko je udahnuo dim. To ga je bolno podsetilo na stvarnost. Tuga je bila ogromna. Teret na plećima još veći. Od kvake ga je delilo samo desetak centimetara koji su se kroz maglu u  njegovim očima pretvorili u kilometre. Fizički je bio tu , ali duh se odvojio od njegovog izmršavelog tela i odleteo tamo negde gde se nalazilo ono malo nevino stvorenje. Ničim grešno, ničim uprljano  i bez ikakve senke, lice tek rođenog deteta je spavalo, nije imalo snage da otpočne život u ludilu oko sebe. Besvesno se opiralo vazduhu i vodi, bezglasno se protvilo svemu lošem.Toplota životne tečnosti nije mogla da ga zaštiti. Ništa nije moglo da spreči događaje koji su usledili. ... Ničim  nije zasluživao takvu sudbinu. Bezbrižna mla

Sveti Sava i ja

Слика
Freska iz manastira Mileševe Najraniji susret sa kultom Svetog Save  sam imala u ranom detinjstvu. Moja baka Biserka, koju smo svi od milošte zvali Babika, kasnije su taj naziv prihvatila sva deca s kojom je imala kontakta, je, dok su se svi zabavljali temom zime imala običaj da kaže: - Sveti Sava Dunav zaleđava! Za mene je to bila igra reči, nešto neshvatljivo, jer o pojmu Sveca nisam imala nikakve predstave, a još manje sam znala  o njegovoj moći i delima. Babika je o blagim večerima volela  da priča da su se u vreme njenog devojaštva održavale Litije u čast Svetoga Save, da se tada sve mlado i staro okupljalo na Vračaru, da oda počast ovom velikom Svetitelju. Pričala je da su njegove mošti spaljene od strane strašnog Sinan Paš e, da je gorelo do samih nebesa.  Znala da kaže da je Sava velik i moćan. Govorila je da se poštovao u školama, i da je to bila školska slava.  Ponekad je negde krajem januara znala da  svojim staračkim drhtavim glasom peva pesmu. Reči nisam razumela,

Slobodno nebo i nebitni ljudi

Слика
Dunu neki vetar. Panonska trava se uznemiri, uzdiže se i zadrhta. Nedugo zatim opet. Unese se neki nemir u ptice. One poletehu visoko, da sa svojih nedostižnih visina gledaju smrtnike. Ljudi su u svojoj nebitnosti hodali duboko ispod njih. Plavetnilo se uzdizalo i pružalo je neobičnu sigurnost. Samo im je to bilo potrebno. Dovoljno im je da svojim moćnim krilima osećaju snagu vetra , da osvajaju nebesko prostranstvo i da celim svojim bićem osete slobodu. Znali su da im ljudi samo zavide. Znali su da sve što ljudi čine, čine iz čiste pakosti i neželje razumevanja drugih stvorenja osim njih samih. Na grani je sedeo orao. Ogolela grana se blago spustila bliže blatnjavoj zemlji. Težina posetioca  je naterala granu da se pokloni majci. Odavali su sliku usamljenosti i savršene  zagonetne lepote.  On je  nemo posmatrao tamnosivu  traku koja je presecala nepreglednu ravnicu.Traka je negde krivudala, negde se pružala  pravo. Obično je njeno sivilo teralo ptice u beg. Uplašile bi se kakvog

Neobilčni putopis: Imela

Слика
S prvom svetlošću maglovitog jutra,  kroz zamagljeno staklo autobuskog  prozora mogla se ugledati brojnost neobičnih oblika neravnomerno raspoređenih po listopadnom drveću. Vizuelni  kontakt je govorio da su to gnezda za ptice. Zaista pomislih  da je neverovatna rasprostranjenost skoro savršenih lopti upletenih u ogolelo granje delo nekih letećih stvorenja. Uljljkala sam se u tom saznanju. Kako se ista slika ponavljala počela sam da sumnjam u svoj sud. Potpuni preokret je nastao kada smo u neposrednoj blizini Bratislave, pa i u samom gradu ugledali istu sliku. Posmatrala sam neobičnu pojavu i došla do zaključka da to mora mbiti neka parazitska ili poluparazitska biljka. Napravila sam nekoliko fotografija kroz prozor autobusa, pa uz malo pretraživanja ugledah odgovor na internetu. Radi se o Imeli . U Vojvodini je nikada nisam srela, verovatno joj ne odgovaraju ovako sušna i topla leta, potrebni su joj svežina letnjih noći i blago zatalasano zemljište. Stari narodi su poznavali nje

Afrička šljiva i on

Слика
Pet godina od kada ga je napustila i na onaj svet se preselila njegova draga, da čovek ne pogreši i nije mu baš bila draga, ali ajd,  Bog da joj dušu prosti, neka tamo ima mira ako ga na ovom svetu nije imala, je brzo prošlo. Ono života što je proživela i nije bio neki život. Treba sticati, na njivu ići, po žezi, po hladnoj jesenjoj magli... Rodila mu je troje dece i na tome joj hvala... Odjednom se razbolela, kada se bolje razmisli i nije tako odjednom, samo za sebe nikada nije imala vremena. Neka tuga tajno uselila i  prekrila  njene obraze. Trajno sivilo  se uselilo u njenu dušu. Lagano je kopnila i samo se dogodilo da je nestala. Deca su već stasala. Posvetio im je vreme dok nisu krenula svojim putem, a sad je došlo vreme da ŽIVI! Dosta ju je žalio, sada je pravo vreme za provod. Rešio je da nadoknadi propušteno u mladosti i da se posveti raspusničkom boemskom životu sličnom onom koji je vodio njegov deda nekada. Postojao je samo jedan mali problem. Nekako su ga godine stigle.

Putopis : Zlatna ulica, Prag

Слика
U Zlatnoj ulici Nema kraja pričama o Pragu. Sve što je potrebno jeste da otvorite dušu i  unutra pustite sve boje i mirise koji u brzom vihoru prolaze kraj vas. Nemoguće ih je sve pohvatati, ali je moguće upiti veliki deo te nesvakidašnje lepote, pa sve to lepo složiti u kutke sećanja, i po potrebi ih doticati i deliti sa svojim prijateljima. Nezaobilazna Zlatna ulica . Tolaleta za dvorsku damu Ispred kuće Franca Kafke Na prvi pogled se uočava običnost skromne , siromašne ulice koja u nizu broji dvadeset devet kućica. Ni traga nikakvom zlatu po kome je dobila ime. Čak se posetilac rastuži na pomisao o novcu koji je dao za kupovinu ulaznice. Ipak se zlato tu krije samo ga treba otkriti! Zlatna ulica je jedna od najlepših uspomena koje sam ponela iz Praga. Ulica je skromna. Niz malenih kućica zbijenih jedna do druge. U nekima od njih su živeli najpoznatiji Pražani kao što je Franc Kafka.  Potrebno je vrlo malo vremena da se čovek prošeta od ulaza do izlaza  ulice