Slike na svili

Vreme romantizma je davno prošlo, ali vreme romantičara će biti večno. Ukoliko imate priliku da se nađete u Nacionalnom parku Fruška gora, nikako ne smete propustiti priliku da posetite  Stražilovo , nerazdvojni deo prelepe panonske ravnice. U samom podnožju se nalazi statua našeg velikog pesnika. Pre uspona na vrh   naoružajte se dobrom voljom i ne plašite se zamora. Ono što Vas čeka gore zaslužuje  i Vaše  vreme i Vaš trud.  Uska staza pokazuje put kojim se ide. Srce brže radi, pluća se pune svežim vazduhom,  koji se ne može osetiti ni na jednom drugom mestu. Ukoliko se u Novom Sadu ili u Karlovcima beleži temperatura vazduha oko trideset stepeni celzijusa, gore je bar četiri do pet stepeni manje. Taman dobro za uspon.  Duž cele staze nalaze se klupe na kojima predah traže umorni šetači ili parovi koji tragaju za romatikom  vremena  Branka Radičevića . Staza podstiče na upornost. Ponede je čini neka daska koja sprečava odrone zemlje pri jakim bujicama, ponegde čeka neki bal

U našoj nrodnoj književnosti se pojavljuje priča pod nazivom Tamni vilajet.  Nekada davno grupa vojnika je naišla  na veliku rupu u zemlji, nalik na ogromnu pećinu ili tunel. Hrabrost vojnička ih je povela unutra. Gazili su po nekoj čudnoj kamenitoj stazi. Iz dubine mraka je dopro glas koji je govorio: -Ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se! Jedni su mislili: -Što da uzmem kad ću se kajati?  Drugi su mislili: -Bolje da uzmem, pa neka se kajem! Kada su iz mračnih dubina izašli na svetlost dana kajali su se i oni koji nisu uzeli i oni koji su uzeli.  Naime ono nije bilo obično kamenje, već drago kamenje. Nazad niko nije mogao! ... Narodna mudrost nema uzaludno toliko trajanje i nije čudo što se održala kroz tolike vekove. Čitav život je takav. Rađamo se, hodamo kroz svoje vrame nekada uspravno, nekada pognuto, nekada se skrivamo  od drugih, a nekada i od nas samih. Jedno je sigurno- da se nazad ne može. Vreme pokazuje ispravnost naših odluka. Ispred svakoga od nas je sada

E, da mi je malo kiše! Odavno nismo dobili kiše!- kako je moja baka znala da kaže. Sve se osušilo, prosto izgorelo od žege. Njive posustale, nekada zeleni kukuruzi dobili ono što se kao nas Vojvođana kaže GAĆE, dakle požuteli su do polovina svoga rasta. Ukoliko uskoro ne padne , a nema nagoveštaja, biće veoma loše ne samo za kukuruz već i za sve nas. Pre par nedelja smo pomenuli da smo se u detinjstvu susretali sa finom prašinom koja se u svojoj prefinjenoj usitnjenosti provlačila kroz prste na nogama i kao najfiniji kakao prah letela u oblacima iza paorskih koja ili traktora.Lepila se za sve, ulazila je svuda.Nisi mogao da se spaseš niti kuću da ošistiš. Opet nam se to događa, samo što sada imamo brža vozila, dakle više prašine.Vrelo, vrelo, vrelo, ne pomažu ni klime ni ventilatori. Nedostaje jutarnja svežina koja se prenosi na dan. Znojavi, ulepljeni i posustali, a može i drugačije: Blagodet koja dolazi sa samih nebesa. Kiša. Topla, mirisna, sve oživi viče, buja, raste ni iz čeg

Naša Vojvodina. Mali deo velike Panonske ravnice. Ona koja ne poznaje granice i ne priznaje razdvajanje među ljudima. Okupana, sveža, mlada, ispresecana sporim rekama koje kao i starosedeoci ,,imaju kade". Iako sporo,  ipak uporno nastavljaju dalje. Nikada ne posustaju i ne odstupaju od svoga cilja. Uče sadašnje stanovnike, a poručuju  budućim naraštajima da su mnogo vode odnele, da su sve te vode donosile i dobro i loše, da su odnosile tugu i donosile radost. Najlepša je Tisa, onako mirna tiha, bogata mirisom daljine i upornosti. Mnogi su joj se ispovedali kao blagom svešteniku. Neki su u njoj videli strašnog boga slovenske mitologije i bežali su od nje. Neki su joj se klanjali jer je davala život. Nekima je u besu oduzimala život. Ipak Vojvodina. Možda je ime poteklo od nekog velikaša vojvode  koji se u bogatoj odeći šepurio beskrajnim prostranstvom i uzdisao pri pomisli na svoju dragu. Opijale su ga cvasti  bagremova i iscvetala zova. Uzdisao je i predavao se bogatstvu rav

Kažu da istoriju pišu pobednici. Veliki egipatski vladar Ramzes II je svoj ranovladarski poraz u ratu sa Hetitima pretvorio u veliku pobedu. Naime Egipćani su imali običaj da poginulim protivničkim vojnicima  odsecaju šake i da ih prikazuju kao svoj ratni plen.Tako je i on uradio, ali pošto je gradio ogromne i velelepne hramove . na njihovim zidovima je prikazivan ogromanbroj takvih trofeja. Kako je imao neverovatno dug život za ono vreme, naime živeo je više od devedeset godina, smatran je živim bogom, jer su se generacije stanovnika menjale, a on je i dajle vladao. Ipak istorija je pokazala da nije bilo istine u negovoj tvrdnji o pobedi. Vremenski period za takvo priznanje  je veoma dug, nekoliko hiljada godina. Zamislite tek potpuno zaboravljeno postojanje Pompeje i Herkulanuma. Negiranje velikih naučnih dostignuća starog veka i potpuni zaborav starih naprednih civilizacija. Ako se u obzir uzme šta je komunizam učinio Severnoj Koreji ili Kubi, imamo razloga da sumnjamo u istorij

Gledala je, kroz ne baš čisti prozor i nikako nije mogla da odagna zle misli koje su joj već danima bile u glavi.  Teška magla se baš kao što se toga jutra spustila na još uvek uspavan grad , spustila i na njene misli. Gospodarila je sivim prostranstvom njenog uma. Igrala je svoje zamršene igre i stalno isplivavala kao pobednik.  Bila je sigurna da je čitavog života činila samo dobro. Ipak ta magla ...govorila je promuklim glasom i strašno je opominjala. Živela je u  patrijarhatu. U stvarnosti to nije bilo tako. Otac je samo figurirao, samo je bio jeka ženinih glasova. Majka joj je uvek bila tu. Prisutna. Svemoguća i  pravi vlastodržac skučenih misli i još skromnijih dela. Svoje dete je doživljavala kao kaznu. Godine su odmicale. Kako, tako, se bar na momente mogla naći u drugačijem okruženju. Retki su bili ti trenuci, ali ipak.  Prvi fizički kontakt sa mladim čovekom je bio čist eksperiment. Sram koji ju je proganjao je bio jači od svega. Jači od nje same. Vratila se u majčino ok

U našoj kući je oduvek postojalo stvorenje koje se zove kućni ljubimac. Kao svog  prvog ličnog ljubimca se sećam psa koji se zvao Fifi, po čuvenom liku iz  pesme  Dragana Lukića . Brat i ja smo ga obožavali. Imao je dugu dlaku boje karamela. Uopšte je podsećao na veliku slatku karamelu. Bio je oniži pas bez rase. Ono što se kod nas naziva avlijaner. Imao je poseban lavež za svakog člana porodice. Tačno se znalo ko  dolazi kući. Jeo je sve redom. Naročito mi se dopadalo njegovo mljackanje kada je pio mleko. Halapljivo bi grabio jezikom tako da su kapljice letele na sve strane. Kišno mleko! Sledeći reprezentativni predstavnik svoje vrste jeste pas po imenu Gojko. On je imao malo pedigrirane krvi. Kratkodlaki taksi. Dotični gospodin je bio osoba. Imao je svoje principe i vladao se po njima. Niko i ništa nije moglo da ga spreči u nameri da pobegne od kuće kada ga je uhvatio zov ljubavi. Više puta je bio uhapšen od strane moga supruga pomoću masnog burek papira. Čin namamnjivanja se sa

Kada nam se rodio prvi sin, muž mi je na moje veliko iznenađenje poklonio sat marke Doxa. O lepoti te male stvarčice ne treba posebno govoriti. Koliko mi je značio i koliko mi još uvek znači takođe ne treba govoriti. Postoji priča vezana  za  ovog malog Švajcarca. Svakog jutra putujem na posao,  pošto radim u jednom selu udaljenom tridesetak kilometara od Kikinde. Tog jutra je bila žurba, autobus ne čeka i potrebno je stići na vreme. Najmanje kašnjenje znači veliko zakašnjenje. U velikoj žurbi, sat sam umesto na ruku, stavila u spoljašnji džep teksas jakne. Stigla sam na vreme. Kada sam ulazila u školu setila sam se svoga sata. Stavila sam  ruku u džep i opipala pustu prazninu. Samo sam zatvorila oči. Šok koji je usledio bio je ogroman. Ledeni znoj me je oblio. Sata nije bilo. Potrčala sam nazad na autobusko stajalište buljeći u tlo ne bih li ga ugledala. Ništa!  Pozvla sam muža da proveri nije li mi ispao u autobusu koji se vratio na polaznu stanicu.  Ništa.  Nisam mogla da v