Fruška gora - Stražilovo!

Vreme romantizma je davno prošlo, ali vreme romantičara će biti večno.
Ukoliko imate priliku da se nađete u Nacionalnom parku Fruška gora, nikako ne smete propustiti priliku da posetite Stražilovo, nerazdvojni deo prelepe panonske ravnice. U samom podnožju se nalazi statua našeg velikog pesnika.

Pre uspona na vrh   naoružajte se dobrom voljom i ne plašite se zamora. Ono što Vas čeka gore zaslužuje  i Vaše  vreme i Vaš trud. 

Uska staza pokazuje put kojim se ide. Srce brže radi, pluća se pune svežim vazduhom,  koji se ne može osetiti ni na jednom drugom mestu. Ukoliko se u Novom Sadu ili u Karlovcima beleži temperatura vazduha oko trideset stepeni celzijusa, gore je bar četiri do pet stepeni manje. Taman dobro za uspon. 

Duž cele staze nalaze se klupe na kojima predah traže umorni šetači ili parovi koji tragaju za romatikom  vremena Branka Radičevića. Staza podstiče na upornost. Ponede je čini neka daska koja sprečava odrone zemlje pri jakim bujicama, ponegde čeka neki balvan, ali je uglavnom sačinjena od sitnog fruškogorskog kamena i zemlje. Staza vodi kroz gustu šumu. Vazduh opija, čist, obojen mirisima mnogobrojnog retkog i zaštićenog  bilja. Nebrojeno mnogo vrsta biljaka izniče iz tla i svojim isprepletenim granama čine venac. Postajete deo prirode, sjedinjujete se sa njom i potpuno Vam je jasno zašto je Branko baš tu izabrao mesto za svoj počinak. Uz put Vas pored klupa očekuju table na kojima su ispisani stihovi Brankovih pesama. Njihovo glasno čitanje doprinsi utisku  samog pesnikovog prisustva. Ispod stihova su fotografije retkih fruškogorskoh orhideja koje samo pravi prirodnjak moče zapaziti. 

Korenje biljaka u svojim težnjama da stabla drže što čvršće, ali i da posetiocu pomognu u savladavanju uspona, izbijaju na samu površinu staze čineći njen neraskidivi deo.

Priroda na svom delu, ono koliko je čovek doprineo svom izgledu je zanemarljivo.Samu stazu održavaju posetioci svojim hodanjem.

Na samo vrhu ste nagrađeni. Spomenik velikom pesniku za čiju je gradnju korišćen kamen dopremljen sa prostora koje je Branko toliko voleo, i na kojima su živeli i žive ljudi koje je poštovao i voleo čitavim svojim pesničkim bićem.Kamen potiče sa Fruške gore, Avale, Lovćena, Durmitora, Velebita i Plješevice. Sam vetar oko spomenika tihim zvukom ispreda Brankove stihove:
    -Kolo, kolo, naokolo, vilovito, plahovito...
Pogled se prostire do samog horizonta na kome se susreću nebo i zemlja. Zaista, ima se šta doživeti.
Poslušajte kako zvuče pesme u kojima Zdravko Čolić peva stihove našeg Branka.

   -Kad si zvezda sele moja
   -Ao, nono bjela...

Za Branka jedan buket jorgovana na svili, da mu mirišu cele godine!

Tamni vilajet!

U našoj nrodnoj književnosti se pojavljuje priča pod nazivom Tamni vilajet.
 Nekada davno grupa vojnika je naišla  na veliku rupu u zemlji, nalik na ogromnu pećinu ili tunel. Hrabrost vojnička ih je povela unutra. Gazili su po nekoj čudnoj kamenitoj stazi. Iz dubine mraka je dopro glas koji je govorio:
-Ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se!
Jedni su mislili:
-Što da uzmem kad ću se kajati?
 Drugi su mislili:
-Bolje da uzmem, pa neka se kajem!
Kada su iz mračnih dubina izašli na svetlost dana kajali su se i oni koji nisu uzeli i oni koji su uzeli.  Naime ono nije bilo obično kamenje, već drago kamenje.
Nazad niko nije mogao!
...
Narodna mudrost nema uzaludno toliko trajanje i nije čudo što se održala kroz tolike vekove. Čitav život je takav. Rađamo se, hodamo kroz svoje vrame nekada uspravno, nekada pognuto, nekada se skrivamo  od drugih, a nekada i od nas samih. Jedno je sigurno- da se nazad ne može.
Vreme pokazuje ispravnost naših odluka. Ispred svakoga od nas je sadašnji trenutak koji može da ima bezbroj pravaca. Svaki pravac može da donese  i odnese nešto, pa bilo ono lepo ili ružno. Sami odlučujemo, sami imamo pravo izbora.
Neki kažu da je to sudbina.
Možda je i kod drugih naroda običaj da se najbolje zna tuđ posao, svi znamo šta je neko trebao da uradi, a pred sobom zatvaramo oči i ne želimo da vidimo istinu. Možda smo i svesni svojih mana ili mana najmilijih, ali ne želimo to da prikažemo, već pribegavamo idealizovanju, pa smo bolji, pametniji, darežljiviji ... nego što smo to u stvarnosti.
Ako se okrenemo starim vrednostima tradicije i tradicijske kulture obnovićemo praiskonska saznanja  o vrednostima življenja.
Oduvek su roditelji voleli svoju decu i o tome ne treba ni govoriti ili raspravljati. Danas smo postali toliko bolećivi da ih prezaštićujemo, činimo od svoje dece osobe koje su nesposobne da žive bez nas samih. To nije podrška.To je lično činjenje štete nama najdražim bićima.
Nekada smo skloni sažaljevanju samoga sebe, pa se žalopojka proteže na sve sfere života.Tada je teško i nama i drugima.
Neki u svemu vide samo probleme, oni ih preokupiraju , pa tako šire negativnu energiju, koja nikome ne prija.
Što god da činimo naći ćemo se u tamnom vilajetu. Svakako ćemo se kajati kad budemo izašli iz njega. Na nama  je da otkrijemo drago kamenje koje se nalazi pod našim nogama!
Jedna malo tamnija slika.  Ne baš vilajet, ali...

Kiša!

E, da mi je malo kiše!
Odavno nismo dobili kiše!- kako je moja baka znala da kaže. Sve se osušilo, prosto izgorelo od žege. Njive posustale, nekada zeleni kukuruzi dobili ono što se kao nas Vojvođana kaže GAĆE, dakle požuteli su do polovina svoga rasta. Ukoliko uskoro ne padne , a nema nagoveštaja, biće veoma loše ne samo za kukuruz već i za sve nas.
Pre par nedelja smo pomenuli da smo se u detinjstvu susretali sa finom prašinom koja se u svojoj prefinjenoj usitnjenosti provlačila kroz prste na nogama i kao najfiniji kakao prah letela u oblacima iza paorskih koja ili traktora.Lepila se za sve, ulazila je svuda.Nisi mogao da se spaseš niti kuću da ošistiš. Opet nam se to događa, samo što sada imamo brža vozila, dakle više prašine.Vrelo, vrelo, vrelo, ne pomažu ni klime ni ventilatori. Nedostaje jutarnja svežina koja se prenosi na dan. Znojavi, ulepljeni i posustali, a može i drugačije:
Blagodet koja dolazi sa samih nebesa. Kiša. Topla, mirisna, sve oživi viče, buja, raste ni iz čega. Volim lagane večernje šetnje. Polako se uputimo prema kraju grada, poznatom pešačkom stazom. Vazduh bogat mirisima,  prebogat. Pomuti osećanja. Udahnem punim plućima da ne ispustim ni delić lepote koja me okružuje. Pored same staze je nekadašnja Šumica. Danas su to samo njeni ostaci. Ipak nekako se sama izborila za svoj boljitak i gleda da dosegne visine. Obrasla divljim bagremom, zovom , divljim ružama  i  raznim rastinjem pruža neodoljivo snažne mirise. Kako je stradala ne samo Šumica, stradali su i okolni šumarci. Dok se seklo ručnim testerama, stradanje se nije primećivalo u tolikoj meri. Sada motorne testere seku velikom brzinom pa su se divlje životinje sklonile u nabujalo rastinje. Divno je čuti klitaj fazana  ili tajanstveno šuškanje u gustim žbunovima.

Kiša sve lepo opere, napoji,  pa sve zablista novim sjajem.
Jednom  smo krenuli u istom pravcu. Oblaci su se nazirali u daljini. Nismo odustali od našeg malog rituala, pa poneli smo kišobran. Ispostavilo se da taj predmet nije značio ništa. Odjednom je pljusnulo tako jako da je odneo i kišobran i nas. Vetar nas je zajedno sa kišom nemilosrdno šibao sa svih strana. Pokisli smo bukvalno do same kože. U velikoj žurbi smo polutrčećim korakom krenuli nazad. Potpuno bezuspešno. Voda je lila niz nas. Bili smo toliko mokri da nismo mogli u kuću. Morali smo svu garderobu da ostavimo ispred ulaznih vrata.
Jednom sam se sa svojim bratom našla na moru. Dogodilo se strašno nevreme. Nije se moglo nazreti šta je nebo, a šta je more. Nestala je ona zamišljena linija koja ih spaja i razdvaja. Činili su samo jedno vodu. Ako važi pravilo da se ne trči dok je grmljavina tada ono nije postojalo. Bilo je strahotno videti paranje neba bezrojnim udarima munja i gromova.  Praiskonski strah se uvukao u sve očevice strašnog nevremena. Toplota , isparenja, mnogo  grmljavine, uz  još više kiše  koja je  gospodarila  i donosila  ogroman strah.
Još jedno padanje kiše ne smem zaboraviti.Desilo se da sam u junu pred kraj školske godine sa svojim koleginicama čekala autobus. Videvši da se tamni oblaci približavaju velikom brzinom požurile smo na stajalište. Autobus je stigao, ali su se vozač i kondukter povukli u svoj mir udaljen dvestotinak metara. Kiša se na to nije obazirala. Oblaci su se spojili. Njihovo spajanje je doprinelo strašnoj grmljaviti i pravom božanskom potopu uz obilje leda. Kišobrani nisu pomogli. Udari vetra su donosili ogromne količine vode koja se slivala nioz nas. Bukvalno je curilo. Izule smose, ne bi li bar sandale spasle od potpune propasti. Zajedno sa vodom letelo je i retko blato. Bile smo izmazane od glave do pete. Ni penjanje na klupu nije pomoglo. Kad je autobus došao i otvorio vrata sa nas je voda curila baš kao sa samog neba. Ni reč nismo čule.
Najstrašnije je došlo kada smo stigle u Kikindu. Onako blatnjave i prljave kao da smo se kaljugale u mulju izašle smo iz autobuske vlage i zagazile u divan sunčan dan. Privlačile smo veliki broj začuđenih pogleda.
Moja baka je pokazivala  strah od grmljavine. Iako je čitav svoj život živela samo za decu i zbog dece, tada je zaboravljala na sve, pa i na decu. Imala je sposobnost da se toliko samanji da je mogla da se zavuče u orman koji se kod nas u našim krajevima onako starinski nazivao šifonjer. Tamo je ostalala sve dok  se i najmanji šum grmljavine mogao nazreti. Nikada nije priznala svoj strah.
Volim padanje kiše, ali ono tiho, mirno padanje, lagano kao tok ravničarske reke, lagano kao pomeranje krila ptice koja hvata vazdušnu struju.
Na vojvođanskim poljima se tada mogu videti bele čaplje ispruženih dugih vratova uprtih u nebesa. One se zahvaljuju visinama za blagodet koju šalju. Zahvaljuje se i sam čovek. Zahvaljuje se i moja malenkost. 

Vojvodina!

Naša Vojvodina. Mali deo velike Panonske ravnice. Ona koja ne poznaje granice i ne priznaje razdvajanje među ljudima. Okupana, sveža, mlada, ispresecana sporim rekama koje kao i starosedeoci ,,imaju kade". Iako sporo,  ipak uporno nastavljaju dalje. Nikada ne posustaju i ne odstupaju od svoga cilja. Uče sadašnje stanovnike, a poručuju  budućim naraštajima da su mnogo vode odnele, da su sve te vode donosile i dobro i loše, da su odnosile tugu i donosile radost. Najlepša je Tisa, onako mirna tiha, bogata mirisom daljine i upornosti. Mnogi su joj se ispovedali kao blagom svešteniku. Neki su u njoj videli strašnog boga slovenske mitologije i bežali su od nje. Neki su joj se klanjali jer je davala život. Nekima je u besu oduzimala život.
Ipak Vojvodina.
Možda je ime poteklo od nekog velikaša vojvode  koji se u bogatoj odeći šepurio beskrajnim prostranstvom i uzdisao pri pomisli na svoju dragu. Opijale su ga cvasti  bagremova i iscvetala zova. Uzdisao je i predavao se bogatstvu ravnice.
Današnje ime Vojvodina je poteklo od dva imena Vojvodstvo Srpsko i Tamiški Banat.
 A pre? Ko to zna? Ponešto je zapisano, o nečemu se pripoveda, a nešto ćemo mi amateri zapisati da se sačuva od zaborava. Starosedeoci polako nestaju, sa njima nestaju i mnoge priče koje su bile sastavni deo njihovih života.
Nekada ju je u prošlosti prekrivao mulj panonskog mora.  Danas je prekrivaju plodna polja. U svakom godišnjem dobu pokazuje neko novo lice i zrači posebnom bojom. Nekako s ranog jutra zamiriše obrađena zemlja, probude se šumice i uspavane njive. Zacvrkuta i propeva sve što ima kljun i glas. Razmile se bube i leptiri, sva se uskomeša i živi, živi!
 Najlepša je baš sada, ne samo s proleća , već u maju. Onda se pokrene i svoje mesto pod Suncem zauzme i iskoristi  raskošni  i kratkotrajni cvet bulke. Ona preplavi velika žitna polja i obeshrabri ratare. Zato romantičarima ulije hrabrost, pa požele da deo svoga bića ostave u rascvetalim crvenim poljima. Pesnici pevaju o lepoti, a filozofi ćute! Osećaju.
Volim da s  ranog jutra posmatram izlazak Sunca. Ravnica se budi neposredno pre svitanja. Zabruje traktori i pre jutarnjih gužvi zauzmu svoja mesta. Samo oni remete beskrajnu tišinu koja zauzima čitavo prostranstvo. Srce brže zakuca, a razum nestaje. Pored puta proleću trave i maslačci, cvet zove se raspadne pod nežnošću sunčevih zraka i grabi nekud u daljinu. Samo bulke razmenjuju reči. Njih ima svuda. Smeju se i razmenjuju iskustva, nadovezuju se jedna na drugu i čine beskrajni lanac. Taman jedna nestane sa vidika pojavi se druga, ona preraste u čitavo polje, polje u njivu, njiva u usamljeni cvet, pa opet tako. Duša mora da propeva od miline. Zeleno i crveno. Beskrajno i konačno. Kao sam život. Kao samo čovekovo postojanje.

Dve varijante bulki na svili.
Moj mačak Gile je obožavao hladovinu bulki.

Istorijske istine i zablude!

Kažu da istoriju pišu pobednici. Veliki egipatski vladar Ramzes II je svoj ranovladarski poraz u ratu sa Hetitima pretvorio u veliku pobedu. Naime Egipćani su imali običaj da poginulim protivničkim vojnicima  odsecaju šake i da ih prikazuju kao svoj ratni plen.Tako je i on uradio, ali pošto je gradio ogromne i velelepne hramove . na njihovim zidovima je prikazivan ogromanbroj takvih trofeja. Kako je imao neverovatno dug život za ono vreme, naime živeo je više od devedeset godina, smatran je živim bogom, jer su se generacije stanovnika menjale, a on je i dajle vladao. Ipak istorija je pokazala da nije bilo istine u negovoj tvrdnji o pobedi. Vremenski period za takvo priznanje  je veoma dug, nekoliko hiljada godina.
Zamislite tek potpuno zaboravljeno postojanje Pompeje i Herkulanuma.
Negiranje velikih naučnih dostignuća starog veka i potpuni zaborav starih naprednih civilizacija.
Ako se u obzir uzme šta je komunizam učinio Severnoj Koreji ili Kubi, imamo razloga da sumnjamo u istoriju koja nam je plasirana od kraja Drugog svetskog rata.
Kako se nalazim u srednjim godinama, i kako dobijam na zrelosti, sve više uviđam da smo mi u našoj istoriji imali dosta takvih zabluda. Mi Srbi smo istoriju prihvatali više na osnovu narodnih pesama,  nego na osnovu stvarnih činjenica. Toliko nam je bilo lepo da verujemo u takvu istinu, da više ne znamo šta je dokument, a šta iluzija.
Kroz istoriju nas nije pratilo samo epsko verovanje, pratilo nas  je i prokletstvo zaborava kulture i tradicije. Lako smo odbacili slavno vojevanje naših dedova i njihov heroizam na račun novokomponovanih junaka. E, sada, ako je tačno sve ono o čemu se ovih dana piše u štampi i potkrepljuje dokumentarnim materijalom , onda su  se čitave generacije obrazovale  na pogrešnim i netačnim podacima.
Šta da mislimo? Kome da verujemo? Jedni kažu jedno, drugi drugo.Tako je bilo valjda od samog postojanja, kako to stari kažu, sveta i veka. No krajnje je vreme da se utvrde istorijske činjenice i da se utvrdi ko je i nakojoj strani bio.
Ipak ne sumnjam da će postojati bar dve strane istine!
Za sve naše,  slika na svili!

Magla

Gledala je, kroz ne baš čisti prozor i nikako nije mogla da odagna zle misli koje su joj već danima bile u glavi.  Teška magla se baš kao što se toga jutra spustila na još uvek uspavan grad , spustila i na njene misli. Gospodarila je sivim prostranstvom njenog uma. Igrala je svoje zamršene igre i stalno isplivavala kao pobednik.
 Bila je sigurna da je čitavog života činila samo dobro. Ipak ta magla ...govorila je promuklim glasom i strašno je opominjala.
Živela je u  patrijarhatu. U stvarnosti to nije bilo tako. Otac je samo figurirao, samo je bio jeka ženinih glasova. Majka joj je uvek bila tu. Prisutna. Svemoguća i  pravi vlastodržac skučenih misli i još skromnijih dela. Svoje dete je doživljavala kao kaznu.
Godine su odmicale. Kako, tako, se bar na momente mogla naći u drugačijem okruženju. Retki su bili ti trenuci, ali ipak.
 Prvi fizički kontakt sa mladim čovekom je bio čist eksperiment. Sram koji ju je proganjao je bio jači od svega. Jači od nje same. Vratila se u majčino okrilje, vratila se na tešku robiju u kojoj nije mogla da traži, niti da očekuje pomilovanje.
Mrak oko nje je bivao sve gušći , jedina svetlost je bilo dete koje se rodilo u karatkom na brzimu sklopljenim braku, koji se završio razvodom  u još većoj brzini.
Imala je poštovanje sredine u kojoj je živela i u kojoj se trudila da sagradi svoj kakav takav mir. Sve nade je polagala u svoje dete. Potpuno mu se posvetila. Igrala se sa detetom, išla u duge šetnje pored reke , upućivala ju je u tajne života i u to da su ljudi sebični, dvolični, da nemaju poštovanja i da su nadasve prljavih duša. Posebno mesto u toj prljavosti su bili muškarci.
Ona sama je rasla bez roditeljske ljubavi, pa je svome detetu svu ljubav koju je nosila u sebi i koju je trebala da deli na mnoge delove, davala samo njoj.
Kada je bilo vreme za školu išle su zajedno, domaće zadatke su radile zajedno, zajedno su odlazile u pozorište i na izlete. Sve su radile zajedno. Dete koje je prestajalo da bude dete, je raslo da bude samo dete. Raslo je bez svoga stava, raslo je da nikada ne bude samostalno. Raslo je bez druga ili drugarice. Raslo je samo u društvu poznatih. Raslo je sa saznanjem da je majka sve na svetu. Majka je i drugarica i drug i savetnik, i prijatelj. Majka je bila sve. Za majku je ona bila najbolja, čista, savršena, dete za uzor. Morala je imati sve petice, morala je biti najbolji đak, morala je... i bila je.
...
-Odakle tolika magla?
-Kako mi se samo to nalazi u glavi?
-Zašto mi je glava toliko teška?
-Odakle se toliki tumor stvorio?
-Zašto ne može da s odstrani operacijom?
-Kako će moje dete bez mene?
-Želim da živim!
-Kako ću ja tamo gde moram da idem bez nje?
...

Kroz poslednje svesne dane samo joj se to pitanje nametalo. Stalno se javljalo iznova, počinjalo je beskrajnim ravničarskim poljima pokrivenim rascvetalim bulkama, počinjalo je idilično, ali bi se brzo iz prelepih crvenih cvetova uzdizao mali plamičak koji se brzo pretvarao u pitanjeKAKO; KAKO...
Nekada je počinjalo kao vedro prolećno nebo  biserno sjajno i umiveno plavo,  da bi se naglo naoblačilo, naglo bi se pojavili tamni oblaci iz kojih su izletale munje sa istim pitanjima. Nekada se pre samog svitanja rana zora na trenutak budila u svetlosti da bi je vrlo brzo prekrila teška magla kroz koju nije mogla videti pitanja, ali je znala da su tu!

...

Isti prozor, više nije nečist, već  pokriven prugama koje je napravila kiša kroz slojeve višegodišnje prašine, a on sam ne pamti kada je poslednji put bio opran. Majke nema , nema  ni pomoći, ni podrške, ni ko da ode u kupovinu, ni ko da napravi reda po kući, nema drugarice za priču, ni drugarice za igru, nema... Nema nikoga. Pokušala je da ostvari ljubav, iako to što je pravila nije ličilo na to , bar  ne sa njene strane.
 On je bio suviše muško, bio je kako je majka govorila pravi prljavi muškarac koji je mislio samo na jedno. Samo na to kako da je uprlja. Zato ga je oterala. Nije mogla da ga prihvati ni kao druga. To je bila samo njena majka.
Zatvorila se u sobu. Baka je kuvala , donosila iz prodavnice one najosnovnije ženske stvari koje joj je samo majka kupovala. Majka nije dozvoljavala da se ona ponižava i da kupuje tako nešto.  Majka je želela da ona bude najbolja, da mnogo zna, da bude bolja od svih. Ona je to. Niko joj ne treba. Samo znanje. Učiti, učiti...
Sama je.
- Bežite, bežite, prljavi ste , grozni.  Niko mi ne treba. Ja sam najbolja. Ja sam naj..... odjednom su joj suze pošle. Gušila se u njima, davila , ali ipak...
- Ne treba mi niko !-postepeno se , a da nije videla pretvarala u mršavicu devojku bez želje za životom, izbuljenih očiju koje nikada nije smela da podigne, koje nikada nikoga nisu pogledale u oči...
 U drugoj prostoriji leži starica, sanja neko vreme kada joj je ćerka donosila čašu vode. Neponovljivi ukus vode se pretvara u gorčinu, gorčina u težinu života. Razum joj je pomućen i sama živi neki nejasan život.
 Govor joj je nerazuman, dela još nerazumnija. Živi kao da nema nikoga, kao da u drugoj prostoriji nije njena jedina unuka. Čak i ne govore međusobno. Jedini razgovor je kada jedna drugoj dovikuju pogrdne reči  i kada se optužuju za smrt majke i ćerke.

- Gde sam, ko je to?...odjednom se iz svoga skrovišta našla na otvorenom putu prema reci.
- Šta tražim...tražim...idem da pijem one vode...
-Hajde, lepo se vratite kući, sa mnogo strpljenja joj se obratio prolaznik koji ju je prepoznao.
- Idemo , ja ću Vas odvesti,  pri tome guta zastalu suzu u oku i jecaj iz grla. Starica na sebi ima samo staru košulju, a na nogama iscepane papuče iz kojih vire promrzle noge uvijene u  nagorele novine.
Kuća je bila otključana, nered kakav se zatiče u kućama koje se kreče ili renoviraju. Hladno, pusto.
- Tu je ona...
- Ko?
- Unuka, Sara...
Poznanik, viče, lupa, doziva...Niko se ne javlja. Posle pretnje da će policija biti pozvana, iz sobe dopire samo glas :
-  Sad ću!
Posle sat vremena poznanik odlazi , ostavlja staricu, ostavlja unuku u sobi, a da je nije video. Ostavlja mrak. Ostavlja hladnoću, ostavlja težinu pogrešne odluke roditelja koji je sve činio za svojе dete. Izlazi napolje i duboko udiše hladan i gust jesenji vazduh,  jer se ona teška magla spustila na uspavani grad.

Ljubav prema životinjama!

U našoj kući je oduvek postojalo stvorenje koje se zove kućni ljubimac.
Kao svog  prvog ličnog ljubimca se sećam psa koji se zvao Fifi, po čuvenom liku iz  pesme Dragana Lukića. Brat i ja smo ga obožavali. Imao je dugu dlaku boje karamela. Uopšte je podsećao na veliku slatku karamelu. Bio je oniži pas bez rase. Ono što se kod nas naziva avlijaner. Imao je poseban lavež za svakog člana porodice. Tačno se znalo ko  dolazi kući. Jeo je sve redom. Naročito mi se dopadalo njegovo mljackanje kada je pio mleko. Halapljivo bi grabio jezikom tako da su kapljice letele na sve strane. Kišno mleko!
Sledeći reprezentativni predstavnik svoje vrste jeste pas po imenu Gojko. On je imao malo pedigrirane krvi. Kratkodlaki taksi. Dotični gospodin je bio osoba. Imao je svoje principe i vladao se po njima. Niko i ništa nije moglo da ga spreči u nameri da pobegne od kuće kada ga je uhvatio zov ljubavi. Više puta je bio uhapšen od strane moga supruga pomoću masnog burek papira. Čin namamnjivanja se samo tako mogao obaviti.
 Dotični gospodin je bio veoma vešt lovac. Omiljena lovina su mu bile krmenadle sa roštilja. Jednom je sa komšijskog roštilja ukrao celu postavku. Sreća pa komšije vole životinje.
 Naročito se ljutio na majstore koji su malterisali kuću. Neumorno je trčao i uz lavež je hvatao grudvice ispalog maltera. Kod majstora je takav čin izazivao navale smeha.
Kada su nam deca bila mala ispunjavali smo im želje i nabavljali smo razne stvorove od ribica, preko kornjača, hrčkova, papagaja, mačaka i pasa. Čak je bilo pregovora oko nabavke konja ili barem varana. Srećom od toga nije bilo ništa.
Iz tog  bogatog društva bih izdvojila mačka koga smo zvali Sivko. U našu kuću je stigao kao iznenadni poklon koji je suprug dobio od konduktera autobanatovog autobusa koji je išao za Segedin. Mače je kao putnik ušlo u autobs. Kondukteru je bilo žao da ga izbaci  i u Kikindi ga je poklonio mom suprugu. Iznenađenje  i sreća kada je izvađen iz džepa zimskog kaputa je bilo ogromno. Dakle on je znao da jede kokice jednom šapom. Pružao bi šapu. ispuštao nokte, uzimao kokicu i stavljao je u usta. Baš kao čovek. Jednu po jednu. Ista persona je komšiji preko bašte ukrala štuku od tri kilograma. Komšija ju je posle celonoćnog pecanja očistio i oprao, pa je stavio da se cedi preko česme u dvorištu. Sivko se tu našao, zgrabio je i dao se u beg.
-Čekaj, vrati se...
-Nemoj ...
-Daj mi ...
Posle smo čuli da se raspitivao čiji je to bezobrazni mačak...Nismo se javili, a Sivko tri dana nije dolazio kući posle toliko prejedanja.
Posebno mesto na ovoj listi zauzima moj mačak Gile. Žut. Prelepe sjajne dlake i divnih ćilibarsko zlatnih očiju. Moj miljenik. On je pojeo više mesa i mesnih prerađevina neko naša dva sina. Kada sam jednom prilikom, posle dvadeset dana došla iz bolnice kući, dočekao me je u tišini. Samo je uperio onaj zlatni pogled u mene. Kada sam legla na krevet prišao mi je, podigao se i šapom me je nekoliko puta mazio po kosi.
O Miloradu sam već pisala na blogu , pa ću njegova umeća ovoga puta preskočiti.
Najnoviji ljubimac je lovački pas rase Breton. Mali, veseo i veoma pametan. Bistre pameti i brzih nogu. Umalo se nisam preturila preko njega. Nisam se obazirala na bol koji je dolazio iz ruke već sam gledala u njega , plašila sam se da sam ga povredila.
Iako je uredno vakcinisan teško se razboleo. Virus je probio vakcinu. Posle višednevnih veterinarskih intervencija danas je prvi put posle pet dana nešto pojeo. Nadam se da to znači ozdravljenje.
Iako su životinje samo životinje i one imaju svoja osećanja. Imaju svoje ličnosti. One zaslužuju poštovanje. Daju nam bezgraničnu ljubav i odanost. Naše je da ih negujemo, pružamo podršku i uživamo u njihovom dručtvu.
Nabavite kućnog ljubimca!
Na fotografiji je Aron!

Čistota duše! Imriška!

Kada nam se rodio prvi sin, muž mi je na moje veliko iznenađenje poklonio sat marke Doxa. O lepoti te male stvarčice ne treba posebno govoriti. Koliko mi je značio i koliko mi još uvek znači takođe ne treba govoriti.
Postoji priča vezana  za  ovog malog Švajcarca.
Svakog jutra putujem na posao,  pošto radim u jednom selu udaljenom tridesetak kilometara od Kikinde. Tog jutra je bila žurba, autobus ne čeka i potrebno je stići na vreme. Najmanje kašnjenje znači veliko zakašnjenje. U velikoj žurbi, sat sam umesto na ruku, stavila u spoljašnji džep teksas jakne.
Stigla sam na vreme.
Kada sam ulazila u školu setila sam se svoga sata. Stavila sam  ruku u džep i opipala pustu prazninu. Samo sam zatvorila oči. Šok koji je usledio bio je ogroman. Ledeni znoj me je oblio. Sata nije bilo. Potrčala sam nazad na autobusko stajalište buljeći u tlo ne bih li ga ugledala.
Ništa!
 Pozvla sam muža da proveri nije li mi ispao u autobusu koji se vratio na polaznu stanicu.
 Ništa.
 Nisam mogla da verujem. Sama na sebe bespomoćno ljuta! Nemoćna! Bez obzira na težinu događaja morala sam dalje.
Prošlo je nekoliko dana. Isti autobus, isti ljudi,  isto vreme, isto selo.
Bilo mi je potrebno nešto iz prodavnice. Ušla sam u samouslugu i poslednjim očajničkim beznadežnim pokušajem sam upitala prodavačicu:
-Da niste možda čuli da je neko našao neki sat?
-Jesmo- do mene je dopro glas uz  sumnjičavi pogled.
Usledio je šok.
-Idite u prodavnicu kod Mace, ako je tamo još uvek-  i  glas je  zvučao sumnjičavo.
Najbržim mogićim korakom sam se uputila u tom pravcu. U prodavnici je bilo nekoliko ljudi.
-Dobro jutro!
-Dobro jutro!
-Čula sam da je ovde neko ostavio pronađeni sat!
-Jeste.
-Da li bih mogla da ga vidim?
-Kakav je bio Vaš sat?
-Zlatan sat marke Doxa!
Prodavačica je sa smeškom ispod tezge izvadila sat.
Procvetao je pred mojim očima.  Smeškao mi se! Neopisivo snažno mi je srce udaralo. Samo jedna reč mi je odzvanjala kroz misli SREĆA. Pitala sam ko ga je pronašao.
-Imriška!
U uglu prodavnice stajao je Imriška.Oniži čovek okruglog lica. Stari grombi kaput ga je pokrivao. Oko struka je umesto kaiša imao vezan kanap. Krupne šake sa crnim naslagama uglja ispod noktiju, obitavale su pored umornog tela, jer je upravo završio utovaranje uglja. Živeo je od tih sitnih poslova koji su donosili kakav takav prihod. Često hranu umesto novca.
 Uputila sam mu mnogo reči zahvalnosti. Samo je ćutao i stidljivo se smeškao kao dete. Pitala sam kao da mu se odužim. Pošto je slabo govorio srpski jezik samo je odmahivao glavom.
Prodavačica mu je objašnjavala na mađarskom.
-Kutiju cigara -sa smeškom je odgovorila prodavačica!
Koliko je u celom događaju bilo slučajnosti govori i to da sam u torbi imala novac za račune. Kakva kutija cigara! Kupila sam mu dva boksa cigareta. Baš kao u Balaševićevoj pesmi, širok osmeh, ali bez zlatnog zuba i srećno ozareno lice su me ispratili.
Kažu da nikada nikome nije ništa loše učinio.
Kažu da ni jedan posao nije odbio.
Kažu da nikada nije tražio novac ni od koga.
Kažu da nikada ništa nije zahtevao.
Kažu da je uvek primao ponuđeno.
Kažu da nikome nije odbio pomoć.
Kažu da nikada nije ništa ukrao ma koliko da je bio gladan.
Kažu da je svojim osmehom trpeo ruganje neke zle dece.
Kako je živeo sam u nekoj ustupljenoj tuđoj kući i svoj život je završio sam. Ni jednog srodnika nije imao, čak se i zaboravilo kako je stigao u selo. Da bi se odužili čistoti  njegove jednostavne duše meštani su sakupljali novčani prilog kojim je podignut skromni spomenik na seoskom groblju. Epitaf je skroman
 ..... Imre Imriška, sa godinom smrti.
Sećanje će da živi!
Jednostavni cvetovi  na svili za dobrog čoveka1